Ne, nego sam po mnogo razlicitih osnova upucena u to kako izgleda imigrantski start u zemlji u kojoj zivim, a ona nije izolovan slucaj, vec prilicno tipican predstavnik zapadnoevropskih imigrantskih destinacija. Da radi search, sad bih ti quotovala svojevremenu cyberkinu izjavu o tome kako ovde sve koji govore s naglaskom gledaju kao lagano priglupe. I da, tapsu te po ramenu cim naucis nekoliko osnovnih reci, ali to u nekim drugim situacijama, a ne kad konkurises za iole ozbiljan posao.
Kad si na intervjuu za posao, niko te ne pita da li si tu godinu dana, pa sjajno govoris za tako kratko vreme, ili zivis u zemlji 20+ godina i prakticno jedva natucas jezik. Govoris kako govoris, i na osnovu toga bivas (pr)ocenjen. Za mnoge poslove je i naglasak smetnja, cak ako koristis slozenije recenicne konstrukcije i pises bolje od lokalaca.
Btw, sto su mene natapsali po ramenu zbog jezika, mislim da nikog nisu 
.
Ponavljam, stvari posmatraš samo iz svog ugla.
Naravno da je važan prvi posao u toj zemlji. Jako je teško samo otići tamo sa autorizacijom i preporukama iz domaje i očekivati da će ti tamo prostreti crveni tepih. Ima dosta ljudi koji su otišli, po 6 meseci tražili posao i razočarani se vratili kući pri tome kriveći građane te zemlje da su rasisti, nacionalisti i sl. a ja mogu samo da kažem da dok ne probaš da se otisneš u svet (kakav god da je), nećeš ništa uraditi i do kraja života ćeš misliti da je tvoja zemlja centar sveta (što je daleko od istine).
E sad, nije nebitno i kada odlaziš. Da li je to period u godini kada postoji manjak zaposlenih, kada su njihovi radnici na odmoru ali i u kojoj sredini tražiš posao (da li je to oblast u kojoj se traži tvoja struka, kolika je ponuda poslova na tržištu rada...). Imaš mnoštvo primera u Norveškoj da ljudi menjaju gradove, sele se iz matičnog grada u drugo mesto udaljeno više stotina ili hiljada kilometara i to je za njih nešto sasvim normalno. Pri tome, neretko i studiraju u trećem mestu (radeći istovremeno vikendom kako bi mogli da idu na predavanja preko radnih dana). Tako je u Evropi a verujem da nije bitno drugačije ni u Americi.
Dakle, mnogo je faktora u opticaju.
Ako samo kreneš negde kao muva bez glave, ako tražiš za sebe nešto što ti "po prirodnom pravu" pripada (što, vidim, da zastupaš na forumu) onda, naravno, da ćeš se provesti kao bos po trnju.
Moj slucaj je takav da bih mnogima mogla da nabijam na nos to sto sam uradila potpuno sama, za manje od 10 godina, izdrzavajuci celo vreme sebe i dvoje dece. I te kako bih mogla da kazem "kad sam mogla ja, sama i s dvoje dece, onda moze svako". No radi se upravo o tome da citavo vreme posmatram i druge ljude, s drugacijim zivotnim preduslovima, i ne dupustam si da sudim po sebi.
Nema šta ti da bilo kome nabijaš na nos.
Kada se svako od nas suoči sa konkretnim problemom "na terenu" najbolje zna šta mu je činiti.
Neko ima sreće (kao neki inženjeri koje znam) da su iz prve našli posao u Norveškoj konkurišući iz Srbije, pri tome ne znajući ni reč norveškog odnosno govoreći (tačnije, natucajući) engleski pa su mnogo bolje prošli od onih koji su položili norskprøve 3 i odlazeći na kurs za Bergens test. Tako bih i ja mogao da im nabijam na nos da nemaju veze sa životom dok su drugi došli u tu zemlju potpuni spremni za asimilovanje. Ali ja nisam takav i stvari gledam kroz pojedinačne primere a ne kroz neka generalno loša iskustva.
Dakle, nisam u pitanju ja, vec stotine hiljada ljudi od kojih se ocekuje da se sami izdrzavaju od prvog dana u emigraciji. Da bi to mogli, treba im posao. Da bi dobili posao, treba im lokalni jezik. Da bi taj jezik dobro savladali, treba im posao. Da bi dobili posao, treba im jezik........
Od svih koji dođu negde se očekuje da se sami izdržavaju i hajde više da se manemo te priče koja je vrlo popularna u Srbiji da je dovoljno samo doneti odluku da se ode da bi se uspelo u životu.
Svako za koga znam se debelo zadužio u Srbiji da bi došao do cilja u nekoj stranoj zemlji. Mnogi su i decu poveli u tu neizvesnost.
Da bi jezik savladali do toga mogu da dođu i u Srbiji. Krenu na kurs (ne traži se od njih da uče sami jezik da bi ih neko primio na intervju), naprave dugoročni plan dokle bi to trajalo, koliko sredstava iziskuje i paralelno rade u Srbiji ne razmišljajući o davanju otkaza.
Kada se kockice slože, odradi se traženje stana i tek onda se krene.
E sad, na kakvu akreditaciju si mislio, ne znam. Mozda na onu za ambasadore i druge diplomatske predstavnike 
?
Za zdravstvene (i druge radnike) radnike. Ne znam čemu onda drugome služi SAK i sl. vladine agencije?
U tom slucaju, neka neko jasno kaze da je ova tema namenjena njima, pa da ja znam da tu nemam sta da trazim.
Do tada, i dalje cu govoriti o ljudima kojima je uslov za posao i egzistenciju jezik. Njima bih uvek savetovala da temelje u novoj zemlji udaraju na jeziku koji im je bolje poznat, a to je obicno engleski. Kad se na taj nacin "predstavis" i ucenje novog jezika ima potpuno drugu konotaciju. Kad znanje engleskog ne mozes da upotrebis, vec ti se egzistencija osniva na poznavanju jezika koji ti je relativno nov, onda je to potpuno druga situacija.
Neka ti kojima se obraćaš znaju da (sem ako nisu inženjeri i programeri) sa lošim znanjem jezika sleduje i adekvatan posao (najčešće je to rad po buticima, hotelima i u raznim 7eleven shopovima). Ali to ne treba shvatiti kao poniženje. Poniženje je ono što ostavljaju iza sebe (čekanje na birou i izdržavanje od roditelja do 40 i neke odnosno plata od 400 evra za lekara specijalistu) a u toj drugoj zemlji mogu samo da napreduju i to se (za razliku od Srbije) i očekuje od njih. Svakog poslodavca na intervjuu za posao zanima koji su ti planovi i samo je plus za tebe ako želiš da se školuješ i jednog dana postigneš onaj nivo obrazovanja s kojim si došao.
Edited by melankolic, 22 January 2014 - 12:42.
