Pošto mislim da je najmanje što se može učiniti da sećanje na Srđu Popovića obeležimo zasebnim topikom, evo ovde samo par njegovih citata, koji jasno govore da je to bio čovek koji je, mozda i poslednji na ovim prostorima, uvek imao jasno, nezavisno, liberalno, a iznad i pre svega razumno misljenje. Nakon odlaska Vladana Vasilijevića, Biljane Kovačević Vučo i prof. Vojina Dimitrijevića, zbilja se broj ljudi koji su dali ovoliki doprinos borbi za ljudska prava, a protiv totalitarnog načina mišljenja jako smanjio. Naročito valja istaći njegovu borbu protiv nekontrolisanog divljanja tajnih službi koje obeležava poslednje decenije života u Srbiji - nakon njegovog odlaska odista se postavlja pitanje koje su šanse da se ikada otkrije pozadina monstruoznog ubistva premijera dr Zorana Djindjića, problemu kojim se g. Popović ozbiljnije i dublje od bilo koga kod nas bavio. Ali i u pogledu na druga pitanja, jasno se vidi koliko je to bio pronicljiv i ozbiljan analitički duh u najboljoj prosvetiteljskoj i evropskoj tradiciji, kakvi su na ovim prostorima uvek bili defiticitarni. Bez njega će sve, a naročito čišćenje nacionalističkih Augijevih štala, biti beskrajno teže...
I naravno, to je proizvodilo veliko trenje i ceo taj period do atentata označen je frontalnim sukobom Koštunice i Đinđića, koji imaju potpuno dve različite koncepcije, nepomirljive koncepcije. I o budućnosti zemlje i o odnosu prema prošlosti i o spoljnopolitičkoj orijentaciji te nove države. Dakle, u najvažnijim pitanjima oni su bili stvarno sukobljeni, ne kao ličnosti, mada i kao ličnosti, ali ideološki sukobljeni, politički sukobljeni. To je se ispoljavalo, ja mislim, prvi put kod predaje Miloševića, kojoj se Koštunica, iz dubine duše suprotstavljao, a naravno i njegova baza. A mislim da je Koštunica i pokazao šta mu je baza kada je sprečavao smenu Radeta Markovića tokom tri meseca do formiranja republičke vlade. Za to vreme se, prema iskazu jednog svedoka na suđenju, on 24 puta susreo sa Radetom Markovićem. U tom kratkom periodu od tri meseca. Šta je radio Rade Marković za to vreme? On je iskoristio to vreme da uništi dokaze o svim nezakonitim postupcima i svim zloupotrebama službe, čime je Koštunica zadužio celu Službu, i JSO, koji je svašta radio tokom devedesetih i vrhove vojske koji se provlače takođe kroz dokumentaciju Službe. Dakle, tu je on morao od tih struktura, odmah biti prepoznat kao čovek kome treba verovati.
Pošto je to netransparentno, ne možete znati. On [Dačić] računa na to da se ništa ne zna i ta njegova izjava sadrži jednu pretnju koju svi moraju uzeti ozbiljno. Iako one jesu neophodne, u okruženju s većinski nacionalističkim raspoloženjem građana, niko politički neće ništa dobiti ako počne drastične reforme u službama bezbednosti. I zato to tako ide. Tajne službe su „osmi putnik”. Režimi prolaze, oni ostaju. Danas parazitiraju na novom organizmu, i u tome su strahovito vešti. Kad se promeni režim oni se smesta pojave: u opasnosti ste, mi ćemo vas štititi!
Znate onaj ogled iz hemije, kad u zasićeni rastvor spustite grančicu i svi se kristali skupe oko nje. Ta grančica je bio Hag. To je postalo i stvarno i simbolično mesto sukoba Koštunice i Đinđića. Pre pobune imate izručenje Miloševića Hagu, koje je Koštunica nazvao državnim udarom. A u stvari, hteo je da kaže - nismo se tako dogovorili, ja sam Miloševiću i Ivanovu i Pavkoviću obećao da neće biti izručenja. Đinđić je, međutim, hteo da napravi gest koji će svima pokazati da nema povratka na staro. To je bio prst u oko koji je Koštunica teško podneo. Taj stav su delili i mnogi drugi, pre svega kandidati za odlazak u Hag, kao npr. pripadnici JSO.
U onoj takozvanoj disidentskoj beogradskoj sredini nepisano pravilo je bilo da ljudi nastupaju zajedno, svesni međusobnih razlika. Međutim, kad su događaji počeli da se ubrzavaju i dramatizuju to se potpuno prekinulo. Postojale su uvek tri struje, jedna nacionalistička oko Dobrice Ćosića, druga marksistička gde su bili Nebojša Popov, Mićunović, Sveta Stojanović, Životić, pa i tvrdi marksisti, recimo Vlada Mijanović, pa Sonja Liht, Milan Nikolić, i najmanje brojna, građanski orijentisana grupa ljudi sa fakulteta, kao i onih iz umetničkog sveta, pisaca, slikara (Bora Ćosić, Stojan Cerović, Vesna Pešić, Laza i Voja Stojanović, Obrad Savić, Biljana Jovanović, Neda Nikolić, Dušan Kuzmanović i mnogi drugi). Oni su u stvari bili i najaktivniji, na primer kroz takozvani peticionaški pokret.
Nakon što je umro Tito, koji je vladao kao apsolutni diktator, u zemlji se osetio ogroman vakuum vlasti. Predsedništvo koje ga je zamenilo, i koje je trebalo da donosi odluke konsenzusom, bilo je praktično paralisano. Decenijama je stvaran takav politički sistem koji se okretao isključivo oko jednog čoveka i jedne volje. Tito nije crpeo svoj autoritet iz predsedničke funkcije već iz funkcije vođe komunističke partije i, što je još važnije, iz uloge vrhovnog komandanta. Tokom partijskih čistki, posebno sedamdesetih godina, postalo je očigledno da glavni deo Titove moći dolazi iz Jugoslovenske narodne armije. Nijedan pojedinačni član predsedništva, pa čak ni svi zajedno, nisu bili u stanju da ispune tu funkciju.
Prvi rezultat ove borbe za moć bilo je cepanje komunističke partije na šest posebnih partija. Pošto Tito više nije delegirao vlast odozgo, partijski lideri su potražili podršku odozdo, predstavljajući sebe kao zastupnike posebnih interesa svojih pojedinačnih republika.
Suočene sa globalnim kolapsom komunizma, ovih šest partija počelo je da stvara saveze koji su se bazirali na podeli na reformiste i tvrde konzervativce. Milošević se, pritisnut srpskim militantnim antikomunistima i rojalistima, opredelio za tvrdu konzervativnu opciju; uskoro je zbog toga doživeo politički poraz i izolaciju.
Važno je podvući da on takav izbor nije napravio na osnovu bilo kakvog duboko ukorenjenog političkog uverenja. Pre će biti da je shvatio da taj izbor predstavlja najbolji način da prigrabi realnu moć, moć koja više ne pripada komunističkoj partiji već se nalazi u rukama snažno indoktrinirane Jugoslavenske narodne armije
Milošević ne samo da je želeo rat, već mu je rat bio neophodan kako bi bio u mogućnosti da diktira razvoj situacije. Od trenutka kada je zapretio da će upotrebiti vojnu silu, svi ostali učesnici, uključujući i međunarodnu zajednicu, samo su reagovali na njegove poteze. Za svoj obeshrabrujući uspeh mogao je da zahvali samo očiglednoj činjenici da SAD nisu imale nameru da vojno intervenišu i da je Jugoslovenska armija bila ubedljivo nadmoćna nad svim ostalim učesnicima sukoba u Jugoslaviji.
Budući da je Milošević bio glavni akter predstave, ko zna kako bi se cela stvar razvijala da je on od početka bio pravilno shvaćen. Ali Miloševićevi motivi su od samog početka bili pogrešno protumačeni. Pokušaji da ga se odobrovolji, da se s njim stupi u nekakvu komunikaciju, da mu se ponudi puno šargarepe bez štapa, da se s njim pregovara, da mu se pomogne da „sačuva obraz“, te da se uzme u obzir i nepostojeća „druga strana“ problema, bili su koraci u pogrešnom pravcu.
Ne samo da ovakvi koraci nisu zaustavili njegovu agresiju već su je zapravo ohrabrili. Istini za volju, Miloševićeva ličnost i karakter bili su prilično neobični. U njegovom slučaju, analogija, omiljena diplomatska metoda, uopšte nije „vršila posao“. Razlog je ležao u činjenici da su tipovi poput Miloševića zaista retko dolazili na vlast osim u izvanrednim i veoma turbulentnim, revolucionarnim okolnostima. Njegovo „ničim motivisano zlo“, da se poslužim Kulridževim rečima, retka je osobina političara u normalnim vremenima, čak i u komunističkoj partiji preko koje se domogao vlasti.
