49 replies to this topic

[st.maurice]

Odvratno i bedno je da na sve nacine pokusavas da opravdas proterivanje LJUDI u logor izgradjen na toj njivi

 

Prijavljen si za podmetanje.

[kronostime]

Ko kome ovde podmece rasizam, fasizam i "Nase"? Ja sam vrlo jasno rekao zasto ne podrzavam takav nacin resavanja problema Roma, a ti mi uporno podmeces "Nase". Ne opravdavam nicim idiotizam pojedinih govornika tokom protesta, samo govorim sta je bilo tih 5-6 dana. Imas na youtubu i snimke brutalnih premlacivanja ljudi po dvoristima uz glavni put od strane zandarmerije, ali si izabrao par snimaka da dokazes svoju poentu - da smo svi rasisti. Sto ne postavi i te druge snimke?

Edited by kronostime, 09 October 2013 - 21:43.

[st.maurice]

Ko kome ovde podmece rasizam, fasizam i "Nase"? Ja sam vrlo jasno rekao zasto ne podrzavam takav nacin resavanja problema Roma, a ti mi uporno podmeces "Nase". Ne opravdavam nicim idiotizam pojedinih govornika tokom protesta, samo govorim sta je bilo tih 5-6 dana.

 

Pojedinih = cela A4 stranica iz uvodnog posta.

 

Imas na youtubu i snimke brutalnih premlacivanja ljudi po dvoristima uz glavni put od strane zandarmerije, ali si izabrao par snimaka da dokazes svoju poentu - da smo svi rasisti. Sto ne postavi i te druge snimke?

 

Tema su rasisticke izjave iz uvodnog posta (i njima slicne izjave) a ne Djilas ili zandarmerija.

Edited by st.maurice, 10 October 2013 - 09:58.

[kronostime]

http://www.e-novine....-aparthejd.html

 

Beogradski aparthejd
18.10.2012 - 15:46
Piše: Saša Dragojlo


Mršava curica me vodi za ruku trčeći ka svom novom “domu“. Ti kontejneri “za boravak“ su izuzetno mali. Veliki su oko 15 kvadratnih metara i predviđeni za petočlane porodice. Ćelije u srpskim zatvorima imaju veću kvadraturu. Sve stvari su morali sami da nabavljaju, osim šporetića. Njega su dobili uz stambenu konzervu. Bio sam u 2 “stana”, ali ni u jednom nisam video krevet. Na podu su se nalazili tanki sunđeri prekriveni tkaninom, a zidovi su bili ukrašeni tapiserijom sa islamskim verskim simbolima. Cinično sam pomislio da su imali sreće što su uopšte ostali ovde, jer se dvostruka, rasno–verska nepodobnost skupo plaća

Cika i vriska na sve strane. Veliki broj ljudi se tiska na ulazu u naselje. Guranje, prepirka, dreka, parole, kakofonija muško-ženskih (pre)glasnih žica. Starac urla “gnevom pravednika” na uniformisana lica izazvavši talas oduševljenja u masi iza. Saobraćaj je zaustavljen, vlada karnevalska atmosfera, reklo bi se. Čak je i policija pozvana zbog provale buke i besa na ovaj svečani dan. Na vestima javljaju da je povređeno 12 policajaca i 2 protestnika. Izgleda da se žurka otrgla kontroli. Kakva proslava Međunarodnog dana Roma! Ko bi rekao?!
datum: 8. april 2012. (Međunarodni dan Roma); mesto: Resnik (multietničko beogradsko naselje)

Ko bi rekao? Niko! Niko osim potpisnika ovih redova i autora uvodne retrospektivne fantazmagorije sa vrelih i belih ulica Resnika. Proslava Međunarodnog dana Roma nije se dogodila, već, kao što znate, protest meštana ovog beogradskog prigradskog naselja protiv doseljavanja 20ak ciganjskih porodica u njihovo susedstvo. Kakva ironija “sudbine klete”!

Gradonačelnik Đilas Dragan je odlučio da “oslobodi” (poslovni) prostor kod “Belvila” na Novom Beogradu i preseli Rome na drugu lokaciju. Igrom (ne)srećnog slučaja, to je bilo malo, ali odabrano naselje na obodu prestonice, poznatije kao Resnik. Međutim, “humano preseljenje” (kao i svako humano preseljenje) nije prošlo tako glatko. Resničani su se pobunili protiv takvog scenarija, istakavši da pitanje nije rasno, da oni imaju “svoje Rome” i da im ne treba niko više. Jedna televizija je zabeležila izjavu postarijeg protestnika koja je razrešila sve dileme: “...Nemam ništa protiv njih, niko ovde nije rasista kako neki govore. Sada ih zovu Romi, ali svi mi dobro znamo ko su oni“.

Ova šizofrena “misao” se kao šrapnel zabila u memoriju vašeg reportera i neposredni je povod za ovu reportažu. Protesti su samo delimično uspeli, Romi su doseljeni, ali ne u sam Resnik, već nadomak ovog rakovičkog naselja. “Gipsy ante portas” histerija je konačno bila na izdisaju.

Tri meseca kasnije sam se uputio 47-icom na rošavo lice mesta zločina u želji da otkrijem naličje slučaja, uredno otkucavši svoju Bus plus karticu. Kovrdžava gospođa iz autobusa me je uputila na odredište, čudno zagledajući moje sumnjivo revizorsko lice.

Photo: Goran Necin

Krenuo sam levo od glavnog puta, po instrukcijama, stereotipno očekujući da ću uskoro čuti buku mladih cigančića što se, naravno, nije dogodilo. Prešao sam preko železničkih šina, nervozno vukući korak prema nadolazećem brdašcetu na kom sam ugledao neke stambene objekte. Penjući se sve više uz brdo prošao sam pored nekoliko dvorištem ograđenih kuća. Učinilo mi se da (pre)dugo pešačim i da sam sigurno pogrešio pravac. Nigde romskog naselja! Nekoliko domaćinstava poređanih jedna do drugih, grmlje, drveće, pustara. U tom momentu ugledah dečaka kako mi ide u susret. Kad je prišao, upitao sam ga za kontejnere.

- E kume, samo pravo, pa levo kod cisterne! Jesi ti došao za školu? – progovori razdragani dečačić i nastavi svojim putem.

Zahvalio sam mu se i rekao da nisam. Skrenuo sam levo kod cisterne i posle par minuta hodanja krivudavim šljunkovitim putem, ugledao sam kompleks kontejnera. Naselje mi ne deluje preveliko, 300 kvadratnih metara - odokativno. Sa obližnjeg puta se ne vidi zbog žbunja i drvoreda. Teško bih ga pronašao bez pomoći. Deluje kao napuštena farma. Na obodima “farme“ se nalaze komšijske domorodačke kuće. “Konzerve“ za stanovanje su raspoređene u nekoliko redova. Prišao sam najbližoj grupi Roma, kurtoazno se predstavivši.

- Zdravo, kako ste? Je l’ bih mogao da popričam sa vama nakratko, ako nije problem?

Posmatrali su me bojažljivo i oprezno, što je razumljivo. Ne bih rekao da imaju previše dobrih iskustava sa neobrijanim beloputim mladićima u crnim trenerkama. Rukovao sam se s njima i smeškajući se pokušavao da “probijem led”. Tu su bile tri žene, jedan odrastao muškarac i nekoliko dece. Dečurlija je skakutala oko mene pokušavajući da privuče pažnju.

Photo: BETA

- Jesi ti za školu doš’o? – upita mališa.

Memet, odrasli muškarac, objasnio mi je da dečica uskoro treba da krenu u prvi razred i da su baš o tome diskutovali pre nego što sam ja naišao. Pitao sam ga kako su zadovoljni “stambenim prostorom”.

- Dobro je! Nije loše, mnogo bolje nego tamo gde smo bili! Jedino daleko za posao. – odgovara uz klimoglavo odobravanje žena.

- Samo zima će da bude gadna! Sad je super dok je toplo, ali zima će gadna da bude! – reče ženica u zelenoj majici.

Pokazuje mi cevi kojim im stiže voda. Izviru iz zemlje i spajaju se sa kontejnerom koji ima funkciju kupatila.

- Definitivno će da zaledi i neće moći voda da prolazi. Ne znam šta ćemo bez vode, opet!

Beriša kaže da nisu imali nikakvih problema od kad su došli. Niko ih nije uznemiravao.

- Sa komšijama smo sve dobro. Nije bilo pretnji nikakvih.

- Čak su dolazile neke žene da posede sa nama. Donele kafu i malo hrane. – uskoči jedna bucmasta gospođa.

- Ova žena čija je parcela je isto dolazila i kaže da se oni nisu žalili zbog nas, ali ne verujem u to. Čitali smo mi šta su oni pričali. – sumnjičavo ispriča bleda Romkinja.

Dečak mi skakuće oko nogu i pruža papir A4 formata. Na jednoj strani su bili ispisani redovi latiničnih slova, a na drugoj duguljasti zamkovi ofarbani drvenim bojicama.

Photo: novosti.rs

Atmosfera je postala prijatna, postalo nam je svima zanimljivo da razgovaramo. Deca su me vodila za ruku u obilazak. U wc – kontejnerima se nalazi lavabo, wc školjka i tuš kabina. Iskreno, nije izgledalo toliko loše. Mršava curica me vodi za ruku trčeći ka svom novom “domu“. Ti kontejneri “za boravak“ su izuzetno mali. Veliki su oko 15 kvadratnih metara i predviđeni za petočlane porodice. Ćelije u srpskim zatvorima imaju veću kvadraturu. Sve stvari su morali sami da nabavljaju, osim šporetića. Njega su dobili uz stambenu konzervu. Bio sam u 2 “stana”, ali ni u jednom nisam video krevet. Na podu su se nalazili tanki sunđeri prekriveni tkaninom, a zidovi su bili ukrašeni tapiserijom sa islamskim verskim simbolima. Cinično sam pomislio da su imali sreće što su uopšte ostali ovde, jer se dvostruka, rasno–verska nepodobnost skupo plaća.

Oko 70 procenata stanovništva ove naseobine došlo je sa Kosova. Samo jedan je zaposlen u čitavom naselju, a ostali se “snalaze“.

- Skupljamo sirovine, dovijamo se nekako, snalazimo. Jebiga, nema druge! – kaže oniži Memet sležući ramenima.

Svi stanovnici naselja dobijaju doručak svaki dan. To im je obezbeđeno od početka.

- A šta da se radi za ručak? Večeru? To je samo jedan obrok, mala su dečica, brzo to nestane. – jada se majka jedinog zaposlenog na parceli.

- Evo mi je snajka – izgovori, pokazavši na sramežljivu trudnicu. Sadija se zove, ima 25 godina i čeka treće dete.

Odlazim do “zaposlenog” koji tek što se probudio i proteže se gologrud na kućnom pragu. Zove se Toni i ima 23 godine. Radi u dragstoru na Voždovcu. Kaže da mu nije loše tamo, gazda je dobar, plata je mala, ali “bolje išta nego ništa“. Izdržava majku, malog brata, ženu i dvoje dece, uskoro troje.

- Radim već 2 meseca. Nije loše. Moramo nekako da se prehranimo, pa nema previše biranja.

Došao je sa Kosova kada je imao 8 godina. Često je u razgovoru koristio frazu “pre rata“.

- Moj otac je i pre rata provodio vreme u Srbiji da bi radio, pa se onda vraćao na Kosovo. Posle rata smo se svi doselili ovamo.

Kaže da su najveći problem legitimacije. Većina ljudi nema ličnu kartu, te im je skoro nemoguće da nađu posao.

- Neće niko da te zaposli bez toga, ljudi ne mogu da nabave te papire, a neki ne znaju ni kako to da urade. Treba da vade razne potvrde, ovo-ono i na kraju ništa. Mnogi odustaju.

Završio je osnovnu školu, u srednju nije išao. Razmišlja o večernjoj, jer je svestan da tako može da nađe bolje zaposlenje.

- Bunilo me je što sam morao da učim čas albanski, čas srpski, čas romski. Ćirilicu mi je bio problem da naučim. Ma idi, prava gungula!

Mališani me prate tokom čitave posete, držeći se za ruke. Deluju srećno uprkos svemu, a pitanje je koliko su svesni bilo čega. Pitam se kako će im biti u školi.

- Jooj! Zimi će da nam bude strašno, nemamo na šta da se grejemo. Vidi ovo koliko je tanko i još metal! – žali mi se žena u zelenoj majici lupajući po čeličnim zidovima.

Photo: Vladimir Milovanović/Beta

Memet kaže da su im obećali razne pomoći, ali do sad se ništa konkretno nije desilo.

"Siguran sam da će deca koja će tamo doći ići normalno u škole, a za njihove roditelje ćemo naći posao. Mi ćemo za njih obezbediti osnovne stvari za život", rekao je gradonačelnik na početku ujdurme u pokušaju da privoli “bele domorodce“. Još jedan mađioničarski trik marketinškog maga u srpskom lutkarskom političkom pozerištu!

Opraštam se s njima uz optimistične povike da će biti bolje, iako sumnjam u tako nešto. Šta drugo može da se kaže u tim situacijama? Oni, nažalost, ne znaju za bolje. Posle uslova u kojima su živeli, ovo je sasvim pristojno. Smešno mi je kolika je frka izbila zbog njihovog dolaska ovde, a udaljeni su od samog Resnika par kilometara. Gotovo da nemaju dodir sa ostalim stanovništvom, sem sa nekoliko “graničnih kuća“. Geografski aparthejd – daleko od očiju, daleko od srca.

Deca me prate do početka vijugavog šljunkovitog putića smeškajući se i otpozdravljajući. U povratku sam se, gurajući u 47-ici, setio stare romske pesme:

MOLBA

Niko kao ti, gospodine bože
Učini ljubav nesrećnom Ciganinu
Neka sav svet pomre,
a ti, bože, preživi
Pamet u glavu
kad iznova svet stvarašhttp://www.e-novine....-aparthejd.html

[st.maurice]

Tema su rasisticke izjave iz uvodnog posta (i njima slicne izjave).

Edited by st.maurice, 10 October 2013 - 09:58.