Na ovim prostorima se konačno pojavio jedan čovek koji možda može da dobaci do nekog iole ozbiljnijeg šampionata u Evropi, pa možda i u svetu. Da sad ja ne bih pričao šta je i kako je, najbolje je da Duca kaže o čemu je reč:
Ćao, ja sam Dušan.
Rođen sam 1984. u Pančevu….u 6-oj brzini. Sećam se da je bila nedelja, što će se ispostaviti kao sudbinska stvar. Naime, nedeljom se voze trke. Naročito u mojoj porodici. Moj otac Jovan je dvostruki šampion SFRJ u moto trkama i šampion SR Jugoslavije u trkama kamiona sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.
Da ova priča bude zanimljivija, valja znati da kao beba nisam mogao da zaspim u krevetiću kao „normalna“ deca, već u kolima, u vožnji. Verovatno mi se tada miris benzina uvukao u krv i odredio dalji život. Šampion je vozio budućeg šampiona. Sa godinu dana, tata me je na Divčibarama vozio po brdskom terenu i, po zahtevnom spustu, „posadio“ na haubu i pitao: „Šta ćeš ti da budeš kad porasteš?“. Skromno sam odgovorio „pion“, što na jeziku jednogodišnjaka znači – šampion.
Prva trka kojoj sam prisustvovao je bila trka kamiona na beogradskom aerodromu Surčin. Tata je, naravno, pobedio, a posle trke kamiona se održavala i karting trka koju sam netremice posmatrao. Usledili su „dugotrajni pregovori“ sa tatom. Trajalo je to nekoliko meseci, ali je jednog sunčanog dana to i urodilo plodom. Sećam se svakog detalja, a najpre suza u očima, kada sam ispred sebe video dva nova-novcijata trkačka kartinga.
Prva trka koju sam vozio održana je na carinskom terminalu na ulazu u Beograd. Nadali smo se da ću moći da uđem u prvih petnaest, a ja sam je završio na četvrtom mestu! Neverovatan uspeh za jednog početnika koji je sve iznenadio. Na sledećoj sam već bio drugi, i ubedljivo brži od ostalih, već etabliranih takmičara.
Brz uspon, a zatim i brzi pad.
Tokom treninga pred treću trku, prevrnuo sam se i zadobio nekoliko povreda, od kojih je najozbiljnija bila prelom obe podlaktice.
Oporavak je trajao nekoliko meseci, a čim su mi skinuli deo gipsa sa jedne ruke, ponovo sam bio za volanom.
Posle oporavka, ponovo počinje uspon.
Vozio sam jako uspešnu karting sezonu i postao prvak Jugoslavije. I tako šest godina za redom.
1997. godine sam za tri uzastopne titule šampiona dobio „Zlatnu kacigu“ i postao najmlađi dobitnik tog priznanja.
Kako sam i sledeće tri godine bio šampion, ponovo sam dobio „Zlatnu kacigu“ i postao najmlađi dvostruki dobitnik tog priznanja.
Prelazak u „mali N“ u kome se voze „Jugići“ se desio 2001. godine. Sledeće sam već bio vicešampion tog takmičenja uz prvu pobedu na stazi „Ušće“ u Beogradu.
2003 godine sam prešao u najpopularniju klasu u našem šampionatu – „Nacionalnu klasu – hibrid“. Pošto nisam vozio sve trke - završio sam kao treći u generalnom plasmanu, ali već sledeće godine sam bio vicešampion.
Naredne četiri godine, od 2004 do 2008. godine, imao sam najviše pobeda u istoriji „Nacionalne klase“, od čega sam 2007. godine vozio i brdske trke i postigao rekorde staze na svih osam trka.
Eto i treće „Zlatne kacige“, odnosno prve „Dijamantske“. I ovde se ponavlja priča o najmlađem osvajaču jednog trofeja. Ikada.
Te 2008. godine sam vozio skoro sve što sam mogao, uključujući brdske, kružne i reli trke.
Moja sadašnja ljubav - Mitsubishi Evolution IX, nabavljena je 2009. godine. Automobil koji mi je otvorio Evropska vrata je poklon Dragoljuba Lekića, generalnog direktora „Vitro Group“-a.
2010. godine sa ovom „Micom“ sam bio šampion Srbije na brdskim stazama, a učestvovao sam na Serbia rally-u, i Istra reliju. Serbia rally je posetio i Mikko Hirvonen sa kojim sam se „jurio“ do u nekoliko sekundi. Dobio sam pohvalu od kolege, a „Mica“ se, nažalost, pokvarila. Taman se javila nada da posle 19 godina, neko iz Srbije bude objektivno brži od stranih takmicara, ali kako je ovo tehnički sport, sa izuzetnim finansijskim naporima – sa malo para, bude i malo muzike. Reparacije automobila su neophodne i izuzetno zahtevne, a tu se strane ekipe ističu značajnom podrškom sponzora u odnosu na naše vozače.
2011. godine, otisnuo sam se u Evropu, odabrao FIA European Hill Climb i postao prvi naš takmičar koji se okušao u celom šampionatu.
Već na prvoj trci u Rechbergu u Austriji, osvojio sam prvo mesto i napravio rekord staze. Od ukupno 12 trka, učestvovao sam na 9. Na 4 staze sam postavio brzinski rekord za grupu N. Pored Austrije, to su Ilirska Bistrica u Sloveniji, Fito u Španiji i Buzet u Hrvatskoj.
Ovih dana, pripremam se za sezonu 2012 sa planom da postanem šampion Evrope u brdskom usponu. „Mica“ je u procesu reparacije i jedva čeka da se izveze na stazu. Takodje, nabavljen je još jedan „Mitsubishi Evolution IX“ koji će biti pripremljen da bude rezerva i koriscen u svrhe promocije automobilizma.
Posle sezone 2012., moja velika želja je da se okušam u svetskim šampionatima-WRC-u, WTCC-u, čak i američkom NASCAR-u. Tako da, planovi za budućnost su veliki, ali, takav poduhvat podrazumeva podršku na nacionalnom nivou, s obzirom na visoke troškove i zahtevnost samog takmičenja, a ja sam spreman da to iznesem i potrudim se svim silama da opravdam ukazano poverenje i pokušam da pronesem slavu Srbije i na ovom polju. Vi znate da vas neću razočarati.
Iskreno,
Vaš Dušan.
Gruvaj Duco...
