Da, da, to je cuvena prica o Kitajcima, koju sam vec jednom postirao odje. Ali nije odmet da jos jednom ukazemo na slavnu srpsko-kitajsku istoriju:"Prvo, ja nijesam tvrdio da su Sloveni koji se pominju u istorijskim dokumentima Crnogorci. Ja sam samo tvrdio da se Sclavi treba prevesti kao Sloveni, jer je to znacenje rijeci Sclavi. Jer, treba znati da svi Sloveni nijesu Srbi."
Sasvim je jasno da nijesu svi Sloveni Srbi u danasnjem znacenju tih termina. Ali nekriticko koristenje danasnjih termina u svim vremenima moze da donese grdne zabune.
Tako i u ovom predmetu.
Danas veliki broj slavista tvrdi da je srpsko ime starije od slovenskog, da mu prethodi. Bice da je slovensko ime i uvedeno u Rimskoj imperiji negde u 6. veku i da se pre toga nije spominjalo.
S druge strane postojanje Luzickih Srba, kao i Srba u Rusiji, etnickih grupa koje sa Srbima sa Balkana pouzdane nemaju nikakve veze najmanje posle tog 6. veka potkrepljuje teoriju o originalnosti srpskog imena od starina.
Cak se i za ime Sibira (Siberie) uzima da potice od imena naroda koji je tamo imao svoju drzavu, Srba dakle.
("Ilustrovana Politika")
Traganje za korenima Srba
Mumija Srpkinje iz Kine
Uzrok Trojanskog rata nije lepa Jelena već sukob Troje i pogrčenih Srba za prevlast nad Egejskim morem. Srpsko pleme Borusi germanizovano je u savremene Pruse
Srbi su od iskona živeli preko Himalajskih planina po današnjem takozvanom Tibetu i u takozvanoj Kitajskoj imperiji, pa od ovih čas potiskivani dalje Sibiru, čas opet pokoravani i prelivani u Kitajce imamo isuviše kako istorijskih data, tako i ostataka tragova o istome.
Ovo je samo deo iz istraživačkog rada Miloša Milojevića o poreklu Srba, odnosno, kako on kaže, o "ogromnom i brojnom narodu koji je u jedno davno vreme širio svoje grane od Indije do Atlantika".
Kitajci, piše dalje Milojević, ni najmanje ne kriju ovo: su se na nekoliko tisuća godina pre Hrista doselili u današnji Kitaj, koje sa ostrva, koje iz druge, toplije zemlje preko mora - Afrike, a koje iz pribrežnih zemalja, da su u današnjem Kitaju zastali sasvim druge narode, drugog tipa i jezika, da su ih koje istrebili i prognali, a koje, opet, prelili u svoj sopstveni narod.
Plemenima menjali imena
U nekoliko navrata u svojim istraživanjima Milojević se vraća ovom periodu. U jednom delu on kaže i ovo: "Kitajci su sami zapisali da su dolaskom u novu sredinu našli starosedeoce belog tipa za razliku od njih koji se i danas hvale svojim crnim mongolsko-etiopskim tipom... Da je taj narod govorio i drugim jezikom, nepojmljivim za stare Kitajce, takođe nema sumnje, kao i da je se zvao mnogim drugim raznim plemenskim i predelnim imenima, koja Kitajci, po svom običaju, predevahu u čudnovata i obična stvarna, to jest davajući im druga imena, podobna nalazećim se oko njih stvarima i životinjama."
Iako su Kitajci menjali imena srpskim plemenima opet je nekako sačuvano ono prvobitno, izvorno Sjab, Sjabri, Sjambri, Selbi, Sembri, odnosno Srbi. Činili su to menjanje imena dugo i uporno, čak još trista godina posle Hristovog rođenja i tako su one silnije i brojnije postepeno prelili u svoj narod. Zapravo ne sve. Veliki deo se borio protiv nasilnika Kitajaca, Mongola, Mandžura, čas primirujući se, čas bežeći u susedne zemlje, a kada su se Kitajci raširili, Srbi su išli dalje tražeći sigurna utočišta. Kao potvrdu ovakog ophođenja Kitajaca prema drugim narodima Milojević navodi i sudbinu naroda Tanguta koji je oko 2282. godine pre Hrista preselio, odnosno pobegao iz Kitaje u Hununoru, a kada su Kitajci i tu stigli oko 444. pre Hrista, jedan deo Tanguta se preselio na zapad, dok se drugi pokorio i kasnije pretopio u Kitajce.
Na kraju ovog dela istraživanja Milojević napominje da i Kinezi posežu za falsifikovanjem istorije. Prema njihovim istraživanjima kineska država je stara više od 20.000 godina i da se ne slažu sa istraživanjima Evropljana koji im starinu priznaju samo od 3.082. godine pre Hrista.
Potvrdu Milojevićeve teze da su pre Kineza ta područja naseljavali Srbi nalazimo i u još jednom podatku. Naime, 19. februara 1981. godine list "Čikago tribjun" je doneo vest, a druga svetka glasila ubrzo prenela da je nađena najstarija kineska mumija. Mumificirano telo bila je žena bele rase. Čak je i drugi program pariske televizije kao udarnu vest objavio kako je: "U Kini pronađena mumija plave Kineskinje". Polazeći od Milojevićevih istraživanja, a i od svega onoga što je poznato iz istorije ne samo o "kineskim" već i o Srbima Sibira, prema kojima ovaj deo Rusije i nosi ime, ta mumija može da bude samo neka tada visokouvažena Srpkinja.
Misteriozni Pelazgi
Sa Dalekog istoka, prema mišljenju mnogobrojnih istraživača, velika grupa Srba ili Slovena kretala se polako put zapada. O toj migraciji svedoči i Herodot koji je živeo u petom veku pre Hrista. Od tog vremena proteklo je mnogo vode, lomila su se koplja, ali ono što je on zapisao i danas se uzima kao merodavno i često navodi. U Parizu je 1880. godine objavljena enciklopedija istorije, geografije, mitologije i biografije pod nazivom "Sloven" gde, između ostalog, grupa istraživača citira Herodota, ali daje i svoje mišljenje. "Sloveni, velika ljudska grupa, koja pripada indoevropskoj grupi naroda, zauzima prostor čitave istočne Evrope, računajući tu Rusiju, Poljsku, deo Mađarske, Austriju, Češku, Balkan i srpske zemlje po njemu. Slovenska plemena, koja su napustila Aziju još u najdavnijoj prošlosti, najmanje petnaest vekova pre Hristovog rođenja, prodrla su u Evropu, nastanivši se u Italiji pod nazivom Veneta ili Venda, zatim po obalama Crnog mora i donjeg Dunava. Tek oko 350. godine pre Hrista Sloveni- Srbi bili su pobeđeni od Kelta i delimično potisnuti prema severu. U četvrtom veku oni postaju saveznici Huna, dok u petom otpočinju da se vraćaju prema Dunavu i to je ono vreme koje se dugo smatralo vremenom njihovog dolaska u Evropu."
Deo ove enciklopedije je posvećen i razrešenju mini misterije o poreklu drevnih Pelazga. Ovaj narod, sigurno je, nastanjivao je Balkansko poluostrvo pre Grka i to od gornjeg toka Dunava do kraja Peloponeza, drugim rečima bilo ih je na području cele Grčke. Bilo ih je i u Maloj Aziji i Italiji. U enciklopediji, između ostalog, piše i ovo: "Misteriozni Pelazgi nisu bili ni Grci ni Egipćani, još manje Kelti ili Semiti... S druge strane, poljski autori podržavaju gledište da njihova imena imaju slovenski izgled, smatrajući Pelazge kao granu antičkih Slovena... Pelazgi su bili zemljoradnici, blagi i posedovali su jedan stupanj dosta poodmakle civilizacije... Grčki pisci govore samo s divljenjem o putevima i podzemnim kanalima koji su bili plod strpljivog rada Pelazga."
Srbi na Kritu
Čudni su putevi Gospodnji često kaže naš narod. Čudni su bili i putevi naših predaka. Jedan ogranak srpskog naroda, koji je iz Nove Sarbarske otišao na zapad, prešao je delom i na Balkansko poluostrvo, koje su stari Latini nazivali Hemus. Ta grupa Srba, ali i jedan broj iz Male Azije, krenula je morskim putem ka ostrvu Kritu, u jeku kulturnog razvoja. Ovo ostrvo su zapljusnula tri talasa Srba. Prvi 1800, drugi 1500. i treći 1400. godine pre Hrista. Krit sa svojim palatama i kulturom u to doba je bio u procvatu. Srbi su uspeli da pobede ne baš ratu vične Krićane, ostali su tu, ali su, što nije čudo, s vremenom podlegli njihovoj kulturi i mešajući se pretopili se u jednu novu naciju - Grke ili Jeline.
Teza Artura Evansa o rušenju stare kritske kulture, odnosno o njenom nestanku izazvanom zemljotresima i vulkanima, potpuno je odbačena i dobrim delom demantovana. Najnovija nauka tačno je ustanovila da nije bilo nikakvih zemljotresa, već da je došlo do invazije iz pravca evropskog kopna, što se u potpunosti slaže s pokretima pojedinih srpskih delova. Posle prve invazije Krita Srbi su na njemu proveli između dve i tri stotine godina. Nakon toga su se izmešali s Krićanima kao neki novi narod i pojavili se na evropskom tlu, kao Grci i to u svojstvu osvajača.
Na Kritu je bilo i jedno srpsko pleme koje se nije mešalo sa starosedeocima i koje je zadržalo sva svoja srpska svojstva. Bili su to Borusi, koji su, takođe, krenuli ka severu, ali kao odvojena grupa. Ti Borusi su doprli čak do Baltičkog mora, nastanivši se na njegovim obalama i zadržavši svoj arhajski srpski jezik sve negde do pre oko dvesta godina. Nažalost, ti germanizovani srpski Borusi pretvorili su se u savremene Pruse, koji o svom poreklu gotovo ništa ne znaju ili ne žele da znaju, uostalom kao i većina današnjih Nemaca koji su potpuno zaboravili na svoje slovensko ili tačnije srpsko poreklo.
Kada je reč o drevnim Trojancima, čije poreklo, postojanje i nestanak i dan-danas nisu rasvetljeni prema Strabonu, oni su bili delimično Srbi, a delimično Grci. Ovo tvrđenje je usvojio i ruski istoričar Lomonosov, a i Dubrovčanin Mavro Orbini. Prema njihovim istraživanjima kao što su Grci mešavina Srba i Krićana, tako su Trojanci mešavina Srba i krićanskih kolonista na maloazijskoj obali. A da lepa Jelena nije uzrok Trojanskog rata, već sukob Troje i pogrčenih Srba za prevlast nad Egejskim morem kazao nam je, doduše kroz stihove, i pesnik Ivan Gundulić. "Pri moru ukraj srpskih strana / u pržinah pusta žala / leži Troja ukopana / od grčkoga ognja pala."
Na strani Trojanaca, to je već poznato, učestvovali su u borbama i Srbi raškog plemena koji su došli iz Egipta... Posle pada Troje ostaci tih Srba prešli su na Balkansko poluostrvo.
Indija, Kina, Mala Azija, Egipat, Krit... svuda se provlači ime Srbi. Episkop Nikolaj je u "Sabranim delima" zapisao i ove utiske:
- Dođite nam u Indiju. I neka nam dođe veliki duhovnik Hristodul!
- Molite se Bogu Hristu za nas... Dođite. Indija vas čeka. Indija vas treba.
Tada je mašina zapištala, a ja, ne znajući šta drugo da im kažem, izdeklamujem one stihove gospodina Bogdanovića: "Indijo stara, zemljo nam draga / zemljo nam draga, zemljo svih blaga / od stabla tvoga i mi smo grana / i mi smo deca iz Hindustana."
Ognjan RADULOVIĆ
