No replies to this topic

[ivance0906]

Proleće je taman stiglo, a sa njim i raspust za Milana (prosvetara) i odmahda mu se upalila sijalica iznad glave tj. dobio je ideju kako bi se prvi putove sezone moglo putovati. Motori su registrovani, ali Pera nije promeniodiskove još uvek, mada izdržaće ovi stari još jedan put. Prvo su u planu biliAlpi, ali zbog niske temperature putanja je usmerena na južnije krajeve.Temperatura ni u tim krajevima nije bila ništa viša, a to je 10ºC maksimalno.Na Alpima je verovatno bilo oko nule. Još jedan razlog koji je uticao napromenu rute jesu žene tj. Duška i ja. J

Krajnji plan izgledao je ovako: Gabor, Duška i Milan, Pera i ja krećemo uponedeljak, dan posle uskrsa, iz Novog Sada za Crnu Goru, zatim Hrvatsku, BiH inazad u Srbiju.

U nedelju je Gabor došao iz Ade u Kikindu. Sa Milanom, Duškom i Peromkrenuo je za Novi Sad gde sam ih ja čekala. Odatle bismo svi zajedno sutradankrenuli za Crnu Goru. I ja sam tako čekala i čekala... da bi mi Pera javio kakosu imali nezgodu u Temerinu i da je Gabor pao s motora. Srećom, on nijepovređen, a motor taman toliko da ne može da nastavi put. Sa zakašnjenjemkonačno je stigla EKIPA negde oko pola 8 uveče.

Sutradan smo ustali oko 6 ujutru kako bismo sve isproveravali i u 7 smokrenuli na put. Da napomenem, ovo mi je bila prva vožnja ove sezone.

Putovali smo preko Rume, Šapca, Valjeva, Bajine Bašte i imali smo dužupauzu Višegradu. Mali gradić i ulice selako pamte. Ručali smo pored Drine i onda smo sve stvari ostavili „na izvolte“da bi otišli do čuvene Ćuprije na Drini. Mnogo sam se okretala i brzo sam sevratila nazad jer imam „lopofobiju“ otkako su mi ukrali bicikl.



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image002.jpg

Kako je put odmicao tako mi je bilo sve teže da sedim na motoru, ali samćutala, trpela i jedva čekala da ponovo napravimo pauzu. Nisam htela da gunđamjer mislim da bi mi to bilo poslednje putovanje motorom. Taj deo sam prepustilaDuški koja je i sama rekla Milanu da „može slobodno da proda njenu opremu jerona na motor više neće sesti.“ Tako je rekla, a videćemo da li je i mislila.Iako je prvog dana našeg putovanja bilo lepo i sunčano vreme, iznad Duškineglave jasno se video tmurni oblačić koji je pratio ceo put, ali se narednihdana sjedinio sa okolinom tj. do kraja putovanja Sunce smo mogli videti samo naslici, a ni slike nismo imali!

Do Herceg Novog, gde smo se zaputili, ostalo je još mnogo. Usput smo staliu još jedno malo mesto u Bosni, ne mogu da se setim kako mu je ime ali ću gaslikovito opisati (pošto sliku nemam). Prošli smo kroz mesto i na izlazu smostali na pumpu da natočimo govrivo. U daljini s leve strane je bilo jednoveliko brdo odn. veliki kamen ili kameno brdo (mislim da je to najbolji opis)koje se prostiralo duž celog naselja. Golo kameno brdo sa malo travice napojedinim mestima. Drvo-nigde na vidiku! Sa desne strane se prostire manjaravnica, naizgled plodna, možda i jesteali to se ne zna jer je obložena travom. Parcele su ograđene i to su „privatnipašnjaci“. Krave i ovce na sve strane! Najzanimljivija stvar u celom naselju jeto što izgleda ne postoji ni jedna kanta za smeće, ni jedan kontejner! Kese,pune, prazne, na sve strane razbacane. Bar da je deponija negde u blizini , alini toga nema. Kuće su lepe, sređene, nove i imaju bar po jedan sprat, ali nijemi jasno kako ljudi mogu da šetaju po smeću i puštaju stoku da pase nasmećarskim pašnjacima. Ništa lepo.



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image006.jpg



U nastavku puta nailazili smo na mnoge krave (u pitanju su životinje, da nebude zabune). J One su mirne, nisu nas napadale, čak su ilepo vaspitane. Kad vide da ide neko vozilo one se sklone s puta i sačekaju dato vozilo prođe, a zatim se vrate na put i nastave tamo gde su stale.

Prolazili smo kroz mnoge lepe i zanimljive predele, ali i kroz dosadne,kamene, dok nismo stigli u Herceg Novi gde smo se smestili na kraju prvog dananašeg puta. Putovali smo od 7 ujutru do 18:45, znači 15 minut je falilo da bude12 sati putovanja na motoru. Za to vreme moja zadnjica je poprimila obliksedišta, ali narednih dana je bilo sve lakše. I Duška se oraspoložila na krajudana. Tako je bilo na kraju svakog dana! J



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image010.jpg



Sledećeg jutra ponovo smo ustali rano jer nas je čekao dug put do Vodica uHrvatskoj. Putovali smo duž jadranske magistrale. Vreme se smenjivalo. IzHerceg Novog nas je ispratila sitna kišica, a kasnije je bilo i par sunčanihintervala, što bi meteorolozi rekli. J Pogled je bio divan, sa leve strane morei ostrva, a sa desne ogromna brda i planine. Što se tiče asfalta, tokom puta netreba misliti o tome kako izbeći rupe na putu. Nema rupa, a nema ni zakrpljenihmesta. Da napravim digresiju, zanimljivo je to što je našim putarima lakše dapostave znak RUPA NA PUTU na oštećenom delu kolovoza (u gardu) nego da jezakrpe, a na otvorenom putu nema čak ni znakova pa ljudi moraju širom da otvoreoči kako bi u jednom komadu stigli tamo gde su krenuli.

Usput smo napravili pauze u Dubrovniku i Makarskoj. U Dubrovniku smoprošetali kroz stari grad, ali nas je kiša ubrzo poterala dalje. Sledećastanica bila je Makarska. Tu smo popili kafu i uživali u ono malo sunčevihzraka što se probijalo kroz tmurne oblake.



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image016.jpg



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image018.jpg



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image024.jpg






Kako smo odmicali ka severnijem delu primorja, tako smo ulazili u zonuloših vrmenskih prilika da bi nas oko 4 sata popodne na ulasku u Split uhvatiopljusak. Dok smo stigli do kafića, mislim da se zove Adventurers ili takonekako, mi smo bili potpuno mokri. Običan kafić samo ukrašen fotografijama saputovanja bivšeg vlasnika, takođe na motoru. Cene pića i hrane bile su sveveće. Primera radi, jedna tura od 4 pića u kafiću koštala je skoro 10 evra.Srećom, pili smo kafu, coca-colu ili pivo...

U kafiću smo sreli čoveka koji vozi u disciplini (što bi se reklo) ironbutt. Mislim da mu je ime Tonči. Pričao je kako u maju treba da pređe 7000km za72 sata!? Nek mu je sa srećom! On nam je pomogao da nađemo smeštaj jer smoznali da do Vodica nećemo stići zbog kiše koja nije nameravala da stane do 21hprema meteorolozima. Prenoćili smo u apartmanu koji se nalazio u starom gradutj. u okviru Dioklecijanove palate. Jedno noćenje nas je koštalo 55 evra.



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image032.jpg



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image034.jpg

Sledećeg dana u planu je bilo da se ide do Senja. Opet predivan pogledcelom dužinom puta, ali polako je počeo da duva vetar. Bura je bivala sve jača.U Senju je vetar bio toliko jak da su galebovi koji su hteli da lete uz vetarka obali, stajali u mestu u vazduhu raširenih krila. Kako bi se spustili nazemlju svi su bili okrenuti kljunovima ka vetru, a kad bi krenuli da šetaju,vetar bi ih obarao sa njihovih tankih nogica.

file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image038.jpg



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image040.jpg



Pošto smo prenoćili u Senju krenuli smo ponovo ka Bosni. Plan je bio daodemo u Jajce. Hteli smo da svratimo do Plitvičkih jezera, međutim temperaturaje pala ispod 5 ºC tako da smo počeli da se smrzavamo i odlučili da produžimodalje kako bismo što pre stigli do nekog gradića da se malo ugrejemo. Stali smou Bihaću, tu smo jeli Banjalučki ćevap i mogu reći da nije ništa posebno, da negovorim o količini ćevapčića koju smo dobili. Dakle, to je prva roštiljnica nakoju se naleti u Bihaću. Nalazi se na ćošku raskrsnice, sa desne strane. Neznam kako se zove. Uglavnom, tu ne treba jesti, osim ako nije hitno.

file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image044.jpg

Put smo nastavili ka Ključu, a vodio nas je pored reke Vrbas tj. krozVrbasku klisuru. Ceo ambijent je divan, kada se izuzme smeće koje je nabacano umale potočiće koji se ulivaju u Vrbas. Jednom prilikom je neko rekao kako seslobodno može piti voda iz tih potočića na šta je Pera prokomentarisao: „Dokima selo uzvodno , ja tu ne pijem vodu!“ aludirajući na to da seljaci upotocima peru zadnjice posle velike nužde. Ali pored ovoliko kesa, što punihsmeća-što praznih, mislim da se niko ne bi usudio čak ni da se zapere! Ali dobro,posle malih potočića pogled na reku sa visine od par stotina metara, na kojojsmo se mi nalazili bio je divan. Prošli smo pored staze za takmičenja u kajaku,a baš tada su neki klinci sa kajacima krenuli na trening. I opet smo uleteli ukišu.



file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image046.jpg

file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image048.jpg






U Mrkonjić Gradu smo se predomislili što se tiče naše rute i preusmerili sena Banja Luku. Hteli smo da budemo bliži Novom Sadu. J

U Banja Luci smo se brzo smestili u hostel. Cena je bila 11 evra po osobi,a dobili smo gratis kafu u kaficu koji pripada hostelu. Hostel se zove Herz inije daleko od centra grada, nekih 10 minuta peske. Nedugo pošto smo legli daspavamo, probudio nas je blagi zemljotres, oko 4 stepena rihterove skale. Odmahje nestala struja i nije došla pre našeg odlaska. Pre nego što smo krenulikući, otišli smo na onu besplatnu kafu. U povratku u hostel, prvi put samvidela vrapca koji leti kao kolibri tzv. turbulentni vrabac (kasnije sam gapronašla na internetu) ili bosanski kolibri.

file:///C:/DOCUME~1/JOVANO~1/LOCALS~1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image052.jpg

Posle svih čudesa viđenih na lepom jugoslovenskom Balkanu, zaputili smo seu srednju Evropu tj. Vojvodinu. Pošto smo hteli što pre da stignemo kućiiskoristili smo deo autoputa Zagreb-Beograd i kod Rume skrenuli ka Novom Sadu.Izmoreni, ali u jednom komadu, svako je stigao svojoj kući.

Bilo je to jedno neverovatno iskustvo. Kuda smo prošli tu je kiša padala,na planinama sneg, vetar je nekontrolisano duvao, a čak se i zemlja tresla.

Za pet dana prošli smo kroz tri godišnja doba (leta, na žalost, nije bilo).Sledeći put ćemo ipak planirati putovanje prema vremenskoj prognozi, a ne premaraspustu. Ali naravno, uvek sa sobom nosimo kišno odelo!