vratih se sa mora posle 3 nedelje da bih nasla moju jako dobru ali pomalo nestabilnu drugaricu u sred necega sto bi ja nestrucno opisala samo kao neku vrstu depresivno anksiozne epizode koja je zvucala a zatim i izgledala poprilicno ozbiljno. I krenem ja, posle neke potpuno sumanute price koja verovatno uopste nije bila primerena situaciji niti je ista vredela (ali ja nisam skolovana za te stvari), da okrecem brojeve raznih zdravstvenih institucija i psihijatrijskih ustanova (sto privatnih, sto drzavnih) ne bih li je transportovala na razgovor sa strucnim licem ili bar dobila neku instrukciju sta da radim sa njom. Ili je najradije, predala negde na observation za vikend jerbo zivi sama a ucinilo mi se da je bila spremna na neku glupost. I tako krenem od instituta za psihijatriju koji prethodno izguglam i to jedva da bih dobila info da ona mora da ide po uput u dom zdravlja a da zatim moze tamo da se pojavi u PONEDELJAK UJUTRU sa tim uputom. Dalje okrenem lazu lazarevic i pitam da li ja sa njom mogu da se pojavim tamo da je neko pregleda ili da joj da neki lek za koji je verovatno neophodan recept i koji ja ne mogu da kupim sama u apoteci. Takodje treba uput. Okrenem na kraju urg centar i objasnim situaciju, pitam da li ima neki psihijatar koji je dezuran 24/7 tamo ili neko ko joj moze pomoci, oni kazu zovi institut za psihijatriju. Ja okrenem ponovo i oni me upute na tele apel broj koji bi navodno trebao da bude available and open 24/7 na broju 2685 - 050 pa da "pokusam nesto tamo" da bi mi se na broj koji je fakticki SOS linija javljao signal za fax dobrih h vremena. Ja na kraju okrenem mamu i otmem 10mg bensedina od i dam joj. Ona zaspi.
E sada, devojka je poprilicno razumna, koliko god to nelogicno zvucalo, ali je skoro izasla iz duge veze sa deckom kojeg je jako volela i koja je bila pomalo patoloska (FENOMENALNO kada je dobro, TOTALNI SHIT kada je lose) i koja je uvek bila u tim amplitudama koji je krunisan njihovim kratkotrajnim i burnim zajednickim zivotom kod nje u stanu iz kojeg ga je na kraju isterala u napadu besa. Posto je bio "isterivan" i ranije, decko se na kraju spakuje i odbije da se vrati da bi sada bili na nekoj klackalici jer je on verovatno razumnije od nje razmislio o svemu tome i video da im je veza nzdrava a da nemaju bas malo godina i da to valjda prekidati. Pri tome su oboje poprilicno temperamentni i svadje su im jako burne i agresivne ali su se nekako uvek mirili jer nijedno nije nalazilo nikog boljeg niti je preboljevalo ovog drugog.
I sada, ona je svesna da su ti napadi koje ima poprilicno zabrinjavajuci i priznala mi je da joj cesto pada na pamet u poslednje vreme da se ubije u nekom napadu ocajanja koji valjda nije direkno vezan za decka i raskid ali je valjda trigger posto mislim da ima depresivne tendencije i ovako samo da kada je sa njim, ima neku emotivnu podrsku koja je odrzava na povrsini. I uplasila se svega toga pa i pristala da ide da razgovara sa nekim i da vidi da to nekako, kroz neku terapiju i/ili lekove, regulise. Medjutim, u petak popodne JA NE ZNAM GDE DA JE ODVEDEM i sva chuda moderne tehnologije u vidu interneta, mobilnih i fiznih telefona i sl NE POMAZU jer se nema ko zvati a nemoguce je apparently i saznati. Te ja sada sedim kod nje kuci i dezuracu ceo vikend. Pristala je na razgovor u tom institutu ali nece da bane u urgentni jer je verovatno pomalo i sramota.
Posle 4h tako necega, ja mislim da sam ja spremna za lazu a i dalje ne mogu da verujem da SOS Telefon INSTITUTA ZA PSIHIJATRIJU NE RADI!!!!! niti da sme da ne radi. Kakva je ovo zemlja?!
Ovo je samo moj filter, mada su svi komentari i mozda neka iskustva ili kontakti pozeljni, jerbo i da sam ja sada polu luda posto je petak i vec 9 uvece, mogla bi samo da skocim sa mosta, cak i kada bih imala dovoljno mozga i self realization-a, snage i hrabrosti da priznam da mi je neophodna strucna pomoc i cak neke volje da sama sebi pomognem. Dzaba kada treba uput a ide i vikend.....
