Nemaš ti nikakvu pamet, a kamoli onu iz republike smrdske.....
Mi smo PRIHVATILI sporazum u Rambujeu... a onda su Ameri izašli sa NOVIM zahtevima....eto.... i tako sve u krug.
Znači, nije moglo da se desi da Albanci odbiju, a mi da prihvatimo.....
Nima je samo trebao izgovor da krenu da bombarduju.
Ali mnogo je to informacija za tu tvoju jednu neuronsku ćeliju. Čujemo se kad ti naraste i druga....
Na svu srecu ne.Daleko bilo sa vama nemam nista.
A sto se sporazuma ne pricaj gluposti.Miloseviceva delegacija nije prihvatila nikakav sporazu cak ni onaj u prvobitnom obliku.Sta vise organizovan je i cuveni referendum na kojem se 95% izaslih izjasnilo protiv medjunarodnog posredovanja.
A sto se moje neuronske celije tice stisaj ljubomoru.Jedna celija je ipak mnogo vise od tvog vakuma.
E sad Radovane malo podsecanje kako je bilo:
RAMBUJE I BOMBARDOVANJE SR JUGOSLAVIJE (1999)
Sporazum iz Rambujea koji nije potpisan u mnogome podseća na 1995. godinu i plan Z4 predložen za rešenje položaja Srba u Hrvatskoj. Tada su Hrvati ostali uzdržani pošto im plan nije išao na ruku, dok je srpska strana, iz neobjašnjivih razloga, odbila da potpiše inače za nju više nego povoljnan scenario. Takvo ponašanje bilo je od ključne važnosti da se Zapad jasno opredeli za hrvatsku stranu koja se pokazala kooperativnom, za razliku od srpske koja je sebe predstavila kao željnu ratovanja. Ni iz tog primera nije ništa bilo naučeno: i ovog puta je prvoponuđeni, povoljan dokument, srpska delegacija odbila da potpiše, iako je Kontakt grupa već uveliko pretila bombardovanjem ukoliko se ne dođe do rešenja. U najkraćim i najvažnijim crtama, u dokumentu sporazuma se tražilo da Kosovo ima visok nivo autonomije, status sličan onom koji ima Katalonija u Španiji, kao i da na teritoriji Kosova (na neodređeni period) budu stacionirane međunarodne (NATO) trupe (sa slobodnim tranzitom preko teritorije Srbije).
Da je prvobitni nacrt plana za rešenje kosovskog pitanja bio dobar za Srbiju u nekoj meri indikuje i stav albanske delegacije koja nije pokazivala nikakvu nameru da ga potpiše. Da sve bude još čudnije, srpskoj strani je italijanska delegacija čak i dojavila da Albanci neće potpisati, kako je prenela agencija AP, što znači da bi potpisivanje od strane Srba albansku delegaciju stavilo doslovno u poziciju u kakvoj su se našli Srbi u Hrvatskoj nakon odbijanja plana Z4. Međutim, ta šansa je propuštena, i, pošto su pregovori propali, a delegacije se 23. februara razišle, počelo se raditi na izradi novog, dopunjenog predloga koji će obe strane sazvati na nove pregovore dvadesetak dana kasnije.
Novi dokument sporazuma o miru uvažio je uglavnom albanske zahteve, mada suštinski i dalje nije bio tako loš za Srbiju. Sada se, osim višeg nivoa autonomije (sudska, zakonodavna i izvršna vlast), u dokumentu nalazilo specijalno poglavlje (osmo) u kojem se kaže kako će nakon tri godine status Kosova biti revidiran, a jedan od faktora koji će biti uzet u obzir jeste i volja većine. Drugim rečima, ovde je samo na prvi pogled uključen zahtev albanske strane da se Kosovo nakon tri godine pod NATO protektoratom preko referenduma odluči za nezavisnost. Preciznije čitanje tih redova pokazuje, međutim, da je daleko od toga, i može se kazati da je Zapad samo naizgled uvažio albansku stranu jer taj dodatak ne otvara mogućnost održavanja referenduma koji će neposredno odlučiti o statusu, već tek kaže da će se volja naroda Kosova uzeti u obzir. Takva konstrukcija daje mnogo prostora za tumačenje, ali je zasigurno i u potpunosti jasno da se status kao pitanje i postavlja zbog toga što postoji volja većine za njegovim revidiranjem.
Drugi razlog za odbijanje dokumenta bio je tranzit NATO trupa kroz Srbiju. Ne treba da čudi, jer je Milosević odbacio i “međunarodnu policiju”, pa čak i osetnije povećanje broja verifikatora OEBS-a. Iz kojih razloga mu je OEBS smetao, možemo da pretpostavimo.
