70 replies to this topic

[Lorenz]

Pa, zar nije 99% Srba.

"Da su kosovski Albanci ucestvovali u izborima...?" ponavlja se bez prestanka, a ovamo 99% Srba drzali njegovu sliku?
Boze, koliko se laze u ovim krajevima!

Pa, zar nije.

On je Bosnu nazvao "ruznom tvorevinom" dok je jos bila cela, pre njegovog plana o "humanom preseljenju" i "humanog preuredjenja".

Sada je stvarno "ruzna tvorevina", zahvaljujuci i njemu i njegovim obozavaocima. A ti si samo posmatrac "sa strane", zar ne?

Pa, Đinđić je tokom ratnih godina više puta bio gost Radovana Karadžića na Palama, gde su zajedno jeli pečenog vola.

Ali je "najveceg Srbina XX veka" presao kao vola!

Steta sto nije i ostale volove sredio, odahnula bi Srbija a i sve komsije!

Edited by Lorenz, 04 May 2008 - 10:34.

[gilindu]

Ali je "najveceg Srbina XX veka" presao kao vola!

Samo sto taj "najveci Srbin XX veka", skupa sa svojim gorilom, i danas, 2008., pravi od Srba volove. A doka`ce, ne zna se.

edit: sad sam shvatio da si verovatno mislio na jednog drugog "najveceg Srbina XX veka", jbg, kolika je konkurencija! (A i onaj se klonirao pre nego sto je predjen u volove.)
edit2: uostalom, mislim, da se taj nije sam presao (jedno 15-20 puta za redom), da mu bas niko nista ne bi mogao.

Edited by gilindu, 04 May 2008 - 13:36.

[Kinik]

...

Izvinjavam se, ali moracu da se samocitiram (po 2-3 put):

Negde tokom bgd. protesta, kad se Gedza iz Velike Drenove popeo na balkon DS-a i poceo nesto da bulazni na temu "Narodne kosovske politicke halucinacije", - pa sam viknuo sam koliko me grlo nosi: skoci dole!!
Okolni svet je bio sablaznjen.
Morao sam da to ponovim jos par puta, da se uvere, da ih sluh ne vara.
Mozda ste me i culi.

I jos jedno:
Narodi "vizantijskog serkla" (sto bi rekao Basara) pate od nekoliko civilizacijskih mana medju kojima je (izmedju ostalih): konstantno suprotstvavljanje tradicije nauci.
On bi (Gedza), umesto svedocenja, da oni procitaju - njegove zaosinute "knjige"?
O tome, kako onaj njegov, nesretni, literarni lik, prateci sina u rat i spremajuci "gozbu", - u dvoristu (svoga brata) pipa u mraku i sa sljive skida tudju kokosku za gozbu?
Jadni kokosar.

P.S.
Setite se sta su sve "specijalni kokosari" donosili sa ratista, iz "bratskog dvorista".
(Pisalo u novinama, u Konavlima, u kadi punoj sampanjca, u kuci one "koke" Kesovije, jedan nesretnik navlacio njene cipkaste crne "slingeraje" na glavu!
Kod kuce, od "cojstva" - bilo ga, kokosara, sramota...

Jadni, kokosari...

Any comment?

...

[DonJuan]

Pre tog carstva postojala je Vizantija, koja se sve vise rasapadala i na njen racun sirilo Carstvo. A i Carstvo nije bilo dugog zivota, trajalo svega DEVET (9) godina. No to je bilo dovoljno dugo pamcenje srpskim vodjama iz kraja XX veka da napune usi srpskom narodu da je legitiman zahtev "ne trazimo nista novo samo carstvo Dusanovo". I napravili istu gresku, krenuli da prosire "carstvo" prema Zapadu gde je i Dusan svojevremeno bio potucen.

I onda je Marica izbrisala postojanje sva tri carstva:Srpskog, bugarskog i vizantinjskog. Kosovska bitka je samo potvrda tog prvog, presudnog poraza. Zato sam naveo da drzave nastaju i nestaju: Srbija, pa Kraljevina SHS, na rusevinama monarhije K&K, Kraljevina Jugoslavija, FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i ponovo "usamljena" Srbija. Doduse uvecana Vojvodinom.
I Honekerova Nemacka je bila sportska velesila ali proizvodila Vartburg, poznatog kao "trovac" (12% izlucenog otrova). Kuba nenadmasna u boksu ali bezao od nje svaki Kubanac koji je imao srece.
"

Ja bih zaista voleo da se ova priča o Kosovskom boju stavi adakta a ne da se poteže svakih pet minuta. Pre svega Marica je bila veliki poraz srpske vojkse, ali daleko od toga da je bio odliučujići, i teško se mođe reći da je srpsko carstvo nestalo zbog te bitke. Nestalo je pre svega zbog političke borbe srpskih "velikaša". Na Marici je učestvovao samo jedan manji deo vojske srpskih feudalaca tako da i poraz nije mogao da bude toliko katastrofalan. S tim pre što su ksnije Turci doživeli takođe jedan težak poraz kod Pločnika.
Kosovska bitka takođe nije zaokružila istoriju srpsle države, ali je produbila politčke borbeu samoj Srbiji, i upravo te politčke borbe, a ne Turci su u tom trenutku ugrozili Srbiju. Dolaskom Stefana Lazareviča na vlast, manje više su rešene političke borbe. Srbija je počela ubrzano ekonomski da se razvija, a sam Stefan je dobio titulu Despota, što je po vizantijskoj podeli titula odmah ispod carske, dakle kao što sam već jednom rekao, teško da se može govoriti o nekoj slabašnoj državi koja samo što nije pala. Posle Stefana Lazarevića bilo je još tri despota:
Despot Đurađ Branković (1427-1456)
Despot Lazar Branković (1456-1458)
Despot Stefan Branković (1458-1459)
Što s tiče vojevanja na zapadu, verovatno misliš na pohod Dušana na Bosnu. Samo da napomenem da je Dušan sa lakoćom savladao Kotromaniće, ali da se vojska povukla zbog napada Vizantije sa juga....Ajde više da ne pričamo o ovome.
E da i ne diraj mi bre Vartburg

[Lorenz]

Ja bih zaista voleo da se ova priča o Kosovskom boju stavi adakta a ne da se poteže svakih pet minuta. Pre svega Marica je bila veliki poraz srpske vojkse, ali daleko od toga da je bio odliučujići, i teško se mođe reći da je srpsko carstvo nestalo zbog te bitke. Nestalo je pre svega zbog političke borbe srpskih "velikaša". Na Marici je učestvovao samo jedan manji deo vojske srpskih feudalaca tako da i poraz nije mogao da bude toliko katastrofalan. S tim pre što su ksnije Turci doživeli takođe jedan težak poraz kod Pločnika.
Kosovska bitka takođe nije zaokružila istoriju srpsle države, ali je produbila politčke borbeu samoj Srbiji, i upravo te politčke borbe, a ne Turci su u tom trenutku ugrozili Srbiju. Dolaskom Stefana Lazareviča na vlast, manje više su rešene političke borbe. Srbija je počela ubrzano ekonomski da se razvija, a sam Stefan je dobio titulu Despota, što je po vizantijskoj podeli titula odmah ispod carske, dakle kao što sam već jednom rekao, teško da se može govoriti o nekoj slabašnoj državi koja samo što nije pala. Posle Stefana Lazarevića bilo je još tri despota:
Despot Đurađ Branković (1427-1456)
Despot Lazar Branković (1456-1458)
Despot Stefan Branković (1458-1459)
Što s tiče vojevanja na zapadu, verovatno misliš na pohod Dušana na Bosnu. Samo da napomenem da je Dušan sa lakoćom savladao Kotromaniće, ali da se vojska povukla zbog napada Vizantije sa juga....Ajde više da ne pričamo o ovome.
E da i ne diraj mi bre Vartburg

Vise puta sam citirao pokojnog profesora Vitanovica, pa kako koji novi "besni a ponosni sin" stigne na 4-um moram ponoviti vec objasnjeno od njega:

Kosovo između licemerstva i svesne laži


Besan ponos sinova


Slobodan Vitanović

Onda kada se rasprava o nekom osetljivom i složenom pitanju zasniva na za to pitanje relevantnom i ključnom pojmu, radi boljeg razumevanja uputno je odmah na početku setiti se različitih, katkada i međusobno isključivih značenja koja taj pojam može imati. U slučaju Kosova i Metohije neizbežno reč je o dobro shvaćenom pojmu teritorije, kao jasno omeđenom fizičkom, političkom i duhovnom prostoru. Međutim, pojam teritorije, posmatran u vremenu koje neminovno teče, ne samo što ima više značenja, nego isto tako neminovno mora i da menja svoja značenja. Neka teritorija, dakle, može u političko-administrativnom smislu biti neko vreme ili trajno državna, da se na njoj ostvaruje vlast i suverenitet neke države; samo administrativna, privremeno ili stalno pod vlašću i suverenitetom neke druge države; etnička odnosno nacionalna, teritorija na kojoj u datom vremenu postoji etnička ili nacionalna dominacija jednog naroda, jedne populacije; kulturni prostor u kome nastaje duhovno stvaranje nekog naroda; istorijska, to će reći teritorija koja je bila sastavni deo neke države, ili samo na kojoj se ostvarivala etnička i kulturna dominacija nekog naroda, ali to više nije; i najzad, između ostaloga i mitska, što je više od samo istorijske, jer iz tog prostora neki narod ili religijska grupa crpu važan deo legendarno, pesnički, religijski, jednom reči mitski obraćenu svest o sebi. Sva značenja ovoga pojma, ili njihov najveći deo mogu se istovremeno, pa i trajno naći zajedno, ali se to retko događa. Judeja i Palestina su trajno svete zemlje svih hrišćana iako tamo već vekovima nema i neće biti ni dovoljno hrišćana, niti uopšte hrišćanske države. Zato je neophodno u svakom istorijskom trenutku jasno uočiti šta od ovog pojma ostaje, šta još živi, i na čemu se može zasnovati svest o njemu bez samoobmana, bez licemerstva, bez laži. Naravno, pojam teritorije, uzet po sebi, može se i mora se posmatrati i u promenljivom svetlu širih geopolitičkih, geoekonomskih i geostrateških odnosa, što dodatno komplikuje svaki problem.

Kosovo i Metohija ulaze u sastav srpske srednjovekovne države sredinom trinaestog veka, delom već u doba kralja Uroša, a svakako kralja Milutina koji prestonicu prenosi u Prizren i prodire sve do makedonsko-grčke granice. Tako će biti još pod Stefanom Dečanskim, i pod carem Dušanom da bi već pod njegovim sinom Urošem Nejakim i posle Maričke bitke sve bilo završeno. Za početak kraja vizantijske, bugarske i srpske državnosti Marička bitka 1371. je bila presudnija od Kosovske, koja se, uostalom, odigrala u nastavku 18 godina kasnije. Prema tome, srpska državnost na Kosovu i Metohiji, kao i u Makedoniji, trajala je samo nešto više od jednog veka.
Međutim, to se dogodilo u vreme njenog punog državnog, kulturnog i ekonomskog uspona i procvata. Za to kratko vreme Kosovo i Metohija čine središnu teritoriju srpske srednjovekovne državnosti. Nema i više neće biti nijedne teritorije sa toliko vladarskih, velikaških i naročito crkvenih spomenika i obeležja. U tom kratkom razdoblju na toj teritoriji ostvaren je puni razvoj i državnosti i kulture. Što se tiče etniciteta, taj kriterijum u određivanju značenja pojma teritorije još nije uziman u obzir, ali je izvesno da su na njoj dominantnu vlast imali velikaši srpskog porekla. Tek prodorom pobedonosnog islama nastaće podele koje će vremenom dobiti etničko značenje. Dakle, može se zaključiti da su Kosovo i Metohija u punom smislu bili u sklopu srpske države ipak samo nešto više od jednog stoleća i da od kraja XIV veka do početka XX veka, što znači više od 500 godina Kosovo i Metohija nisu bili srpska državna teritorija. Mora se pretpostaviti da se u tom dugom vremenu mnogo toga dogodilo od presudnog značaja.

Obnova Pećke patrijaršije sredinom XVI veka i njeno realno trajanje do kraja XVII veka svakako je značajna činjenica, ali Pećka patrijaršija nije delila političku vlast sa Osmanlijskom Imperijom, nego je bila samo značajna crkvena i verska institucija potčinjenog naroda koji je bio svestan svoje potčinjenosti. I to se završilo tragičnim porazom i iseljavanjem gotovo celokupnog hrišćanskog, pravoslavnog i srpskog življa sa Kosova i Metohije krajem XVII i početkom XVIII veka. Ono što je ostalo trajno je pretvoreno u najpotlačeniju raju, u kojoj je poneki pojedinac mogao samo da se seća stare i potpuno izgubljene slave i veličine. Sve se to dobro zna, ali se često uopšte ne uzima u obzir.
O toj staroj slavi i veličini, istinitoj, ali po prirodi stvari ulepšanoj i uveličanoj, pevao je narodni pevač koji to nikada nije ni doživeo ni video, ali koji je bio ponosan što je znao da je to postojalo. Tako su Kosovo i Metohija u srpskoj nacionalnoj svesti postali mitska teritorija, prevashodno romantičarski izvor i nadahnuće nacionalngo ponosa. U najvećoj meri na toj mitskoj osnovi izgrađen je nacionalizam romantičarskih generacija, ali i nacionalni program mnogih političara. Oni su, poput Garašanina, sasvim prirodno i razumljivo za svoje doba problem nacionalnog oslobođenja videli u legitimnom pravu tek obnovljene srpske države da se proširi i da sebi prisajedini pre svega one teritorije koje su bile deo srpske srednjovekovne državnosti, a to na prvom mestu znači Kosovo i Metohiju i Makedoniju, to će reći Staru i Južnu Srbiju. Gotovo čitav jedan vek dugo pripremanje naroda za ovaj zadatak, osim na velikoj tradiciji epskih pesama, zasnivalo se na cvetanju romantičarske rodoljubive poezije, ali i na naivno-patetičnim komadima koje su po čitavoj zemlji izvodile putujuće pozorišne trupe. Najzad, još uvek sa takvim romantičarskim oduševljenjem krenula je srpska vojska 1912. godine u oslobođenje tih južnih krajeva. Pesnik je pevao:
Tvoje sunce nose sada na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putevima snova. (ave Srbia)
Ili u drugoj pesmi:
U svakoj planini imaš svoga zmaja,
I vile brodarke pokraj sviju reka,
Na svakom raskršću po jedan kralj čeka...(Mađedonija)
Ma šta se kasnije govorilo, ti ljudi su verovali da iznad svake zastave svakog puka lebdi duh Nemanjića. Kao u snu činilo im se da ih vaskrsli kralj Milutin čeka u Prizrenu ispred kapije Bogorodice Ljeviške, i da car Dušan stoji na svom mostu u Skoplju da dočeka potomke svojih vitezova. Makoliko beskrajno naivno i apsolutno neosnovano, vladalo je uverenje da će sada moći da se stvori most i nastavi tamo gde je pre pet vekova sve bilo nasilno prekinuto. Budući da je to pravedno i legitimno, onda mora biti i mogućno. Međutim u životu a pogotovo u istoriji i politici, makoliko zablude bile dirljive i plemenite, opasne su i plaćaju se skupo.

[DonJuan]

Vise puta sam citirao pokojnog profesora Vitanovica, pa kako koji novi "besni a ponosni sin" stigne na 4-um moram ponoviti vec objasnjeno od njega:

Očigledno voliš da preskačeš sa teme na temu, gde sam ja pomenuo Kosovo pa mi poturaš ovaj članak?????? Ne razumem , kako misliš besni a ponosni sin, i šta ti znači ta argumentacija, šta sam ja to tačno rekao da je tebe isprovociralo da to kažeš? To što sam rekao da Kosovski boj nije značio i kraj srpske države, što sam napomenuo da su srpski vladar imali titulu despota.....Jel sam zato besni i ponosni sin.....Ako je tako sa zadovoljstvom prihvatam tu konstataciju, jer ja sam ti izložio istorijske činjenice i ne bavim se praznim pričicama.....A to što ti uporno ponavljaš tudje misli ni malo ne čini tebe pametnijim. To može i papagaj....

[DonJuan]

Lorenz nemaš ceo tekst....pa ajde kada ga već citiraš citiraj ga ceo....

Muke sa mrtvim zabludama
Od 1912. do 1941. godine Kosovo i Metohija, kao i Makedonija, bile su ponovo državne teritorije opet srpskog naroda. Bio je to sudar sa jednim radikalno i tragično izmenjenim stanjem. Već je tada bilo i moralo biti jasno da više ništa osim državnog suvereniteta ne može da se obnovi i prirodno uvede u moderno doba. Od stare slave i kulture jedino oronuli spomenici, koji su mogli da se obnove, bili su tu. Sve ostalo bilo je jadno i zaostalo i ostavljalo je utisak duboke anadolske provincije. Ali ono što se nažalost pokazalo kao trajno presudno, Kosovo i Metohija u većinskom smislu izrazito više nije predstavljalo i srpsku etničku teritoriju. Ono što je u prošlosti, sve do seoba, bilo nesporno, više to nije bilo. Napori da se to popravi agrarnom reformom begovske zemlje i kolonizacijom srpske sirotinje nikako nisu dali rezultate, tim pre što je sve to opet nasilno prekinuto Drugim svetskim ratom i udovoljavanjem zahtevima da se na toj teritoriji ostvari velika Albanija. Četiri godine kasnije Kosovo i Metohija su vraćeni u okvire srpske državnosti, ali uz maksimalno favorizovanje albanskog življa. Čak i između dva rata nekada iskrena nacionalna patetika u sukobu sa stvarnošću postajala je sve tvrđa, lažnija i netrpeljivija. Najpre stari kraljevi i stari patrijarsi prestali su da čekaju svoje naslednike, jer ni Dvoru ni Patrijaršiji nije padalo ni na pamet da makar simbolično, bar nekoliko nedelja godišnje stoluju u starim prestonicama, u Prizrenu i u Peći. Na Kosovo i Metohiju, nazvanim srpski Sibir, išlo se najviše po kazni. Kolonizovana sirotinja, kojoj će kasnije komunistički režim da zabrani povratak na svoju zemlju, nije mogla da popravi nesumnjivu demografsku neravnotežu. A potom srpski komunisti, gotovo isključivo opsednuti očuvanjem teško održive, a kasnije neodržive državnosti nad Kosovom i Metohijom, decenijama su se takmičili u antinacionalizmu, srpskom naravno, a kada su se posle mnogo godina i mnogo nedela osvestili i mnogi od njih postali srpski ultranacionalisti, bilo je kasno. Tadašnjim i današnjim ultranacionalistima srpska istorija, srpska duhovnost, koje su im postale stalna mesta u novoj retorici, bila im je u stvari poslednja briga. Ništa nisu na vreme, koga je ipak još bilo, učinili da spasavaju ono što se moglo spasti. Ljudi su zavravani da će ih sila braniti i odbraniti, nekoj iole povoljnoj podeli teritorija nije se pristupilo dok se još moglo, a spomenici, predmeti zakasnelih lamenta, ostali su najvećim delom bez zaštite UNESKA za koju je moralo malo da se radi. Igrajući isključivo na izgubljenu kartu sveukupne državnosti, jer je ta karta najefektnija, a u stvari obuzeti samo ličnim nacionalnim rejtingom, brane se time što, po staljinskom receptu, sve neistomišljenike proglašavaju za nacionalno tupe, na mondijaliste i naročito na izdajnike i strane plaćenike. Kada je udruženje Apel 50 u leto 1998. uputilo apel, zapravo vapaj da se što pre denacionalizuje crkvena i manastirska zemlja, apel upućen čitavoj javnosti, a svim članovima sv. Sinoda na ruke, osim jednog vladike, nije se oglasio niko. Uprkos insistiranju, nikoga to nije zanimalo.
A da li se nešto od svega ovoga moglo naslutiti čak i pre oslobođenja u Balkanskim ratovima? Danas je dosta jasno da je moglo. Naime, nacionalna svest srpskog naroda u Vojvodini pod Ugarskom bila je uvek živa i snažna. U Bosni i Hercegovini probudila se u drugoj polovini XIX veka sa mostarskim pokretom, naročito sa Mladom Bosnom i drugim nacionalnim pokretima. Prostor Kosova i Metohije i Makedonije bio je nacionalno mrtav. Albanci su još 1878. imali Prizrensku ligu, čije ciljeve nikada nisu prestali da ostvaruju. Probugarski i nesrpski Makedonci su stvorili VMRO, koji još deluje, i digli su Ilindenski ustanak. Bio je to nepročitan znak da su Srbi na tim teritorijama utučeni i potučeni. Na svesti o istoriji, staroj slavi o izvorima stare srpske duhovnosti, svesti koja bi se u datom istorijskom trenutku pretvorila u borbeni zanos, nove, zatečene generacije nisu bile odgajene. Romantičarski zanos sprečio je Srbe s početka XX veka da to vide, ali se danas više ne sme glumiti slepilo. Srpski komunisti su se potrudili da se bez uzdaha prežali Makedonija, uprkos caru Dušanu, Mrnjavčevićima, Kraljeviću Marku, uprkos Kumanovu i Kajmakčalanu. Mnogo toga sličnog su učinili i sa Kosovom i Metohijom, a sada su mnogi od njih sa mnoštvom zavedenih patetično i netrpeljivo prvi u odbrani onoga što se više braniti ne može. Mnoge zablude mogu biti dirljive, plemenite i razumljive, ali jednom razvejane one se pretvaraju u čisto licemerstvo, neodgovornost i svesnu laž. Narodu, koji jedini strada, to se mora otvoreno reći. Crnogorci su bar otvoreno, gotovo bestidno ostali u okvirima teatra, poezije i mita. Iz sveg grla pevali su kao nacionalnu himnu Onamo, onamo... za brda ona, govore da je razoren dvor mojega cara...
Onamo, onamo... da viđu Prizren!
Videli su ga i najzad zaključili da ih on više ne zanima. sada pevaju:
Oj ti svijetla majska zoro!
Njih, na kraju krajeva, znači zanima rađanje novog dana, pa valjda i novog doba. Mnogi Srbi još se uporno trude da žive u noći i u mraku. Međutim, novi dan će se ipak i bez nas roditi, a u njemu se mora naći rešenje i za Kosovo i Metohiju, ali samo ono koje će jedino biti realno i mogućno i do koga se može doći samo bez mrtvih zabluda i bez licemerstva i laži.

[Lorenz]

Lorenz nemaš ceo tekst....pa ajde kada ga već citiraš citiraj ga ceo....

Kosovski Albanci, nakon pomahnitalog srpskog nacionalizma "utehu" su nalazili u iole objektivnijoj beogradskoj stampi. Takvog neceg predstavljala je "Nasa Borba", kasnije DANAS pa tako da "drugi deo" koji navodis "imao" sam mnogo ranije nego ti , kao najredovniji citalac pomenutog dnevnika ali POENTA je bila pobiti tvoje:


>>Pre svega Marica je bila veliki poraz srpske vojkse, ali daleko od toga da je bio odliučujići,<<

sa ovim:


>>Za početak kraja vizantijske, bugarske i srpske državnosti Marička bitka 1371. je bila presudnija od Kosovske, koja se, uostalom, odigrala u nastavku 18 godina kasnije. Prema tome, srpska državnost na Kosovu i Metohiji, kao i u Makedoniji, trajala je samo nešto više od jednog veka.<<

Edited by Lorenz, 10 May 2008 - 14:46.

[DonJuan]

Kosovski Albanci, nakon pomahnitalog srpskog nacionalizma "utehu" su nalazili u iole objektivnijoj beogradskoj stampi. Takvog neceg predstavljala je "Nasa Borba", kasnije DANAS pa tako da "drugi deo" koji navodis "imao" sam mnogo ranije nego ti , kao najredovniji citalac pomenutog dnevnika ali POENTA je bila pobiti tvoje:


>>Pre svega Marica je bila veliki poraz srpske vojkse, ali daleko od toga da je bio odliučujići,<<

sa ovim:


>>Za početak kraja vizantijske, bugarske i srpske državnosti Marička bitka 1371. je bila presudnija od Kosovske, koja se, uostalom, odigrala u nastavku 18 godina kasnije. Prema tome, srpska državnost na Kosovu i Metohiji, kao i u Makedoniji, trajala je samo nešto više od jednog veka.<<

Pa dobro...I šta je suprotno onome što sam ja rekao....Marička bitka zaista nije bila odlučujuća za srpsku državu. Srpska država se mogla sačuvati i odbraniti i posle Maričke bitke da je bilo volje i jednistva mežu srpkim feudalcima. Podatak da ni Lazar Hrebeljanović nije učestvovao na Marici govori sama po sebi. Presudnija je u tom pogledu što je turska vojska tada bila jako slabija i lakše je mogla biti zaustavljena. Međutim Vukašin i Uroš Mrnjavčevići nisu imali apsolutno nikakvu ili vrlo malu pomoć sa strane tako da su morali uglavnom da se oslanjaju na svoje trupe (koje nisu bile do duše male). Turci su poraz na marici slavili kao početak pada hrišćanskog sveta i videćeš da se mnogo češće pominje nego kosovska bitka. Bez obzira na rezultat kosovske bitke, ona nije mogla na dužem planu da zaustavi napredovanje turaka, turska država i vojska su bili jednostavno prejaki. Ipak poenta je sledeća sa davanjem značaja kosovskog mita daje se i značaj nestajanja srpske države posle Kosova, što je istorijski netačno, ali ide u prilog mitu. Međutim, malo se zna da je Kosovski mit mešavina dve kosovske bitke, one 1389 i druge koju je vodio Janko Husinjanin, a u kojoj srpska država pod despotom Žuržem brankovićem nije učestvovala. Zbog tog neučešća Ugari su Đurđa proglsili za izdajnika, a iz nekog razloga Srbi su njegovog oca VUka povezali sa tom izdajom i to pridali kosovskom mitu, kao opravdanje "pada" države. Ukratko da ne dužim......Marićka bitka jeste presudna za dalji razvoj događaja, ali nije uticala na pad države, pad države je bio uslvoljen ne toliko vojnim porazima, koliko unutrašnjim cepanjem zemlje, gramzivošću feudalaca, i ostalim faktorima u kojima je najznačajnije jačanje turske vojske i države. POnašanje feudalaca samo pokazuje da tada nije baš bila toliko razvijena nacionalna svest i da ono što se može pripisati Karađorđevim ustanicima, a to je pokušaj stvaranja srpske države, ne znači i za tadašnje feudalce za koje je to značilo širenje svog feuda, bez obzira pod kojom i čijom vlašću bili.
Kosovski mit je za mitomane i narodne pevače, za pravi istorijski osvrt treba malo više analize i nisu baš stvari tako crno bele kako izgledaju. Da nije bilo Stefana Lazarevića i njegove politke ekonomskog razvoja srbije, ne bi recimo bilo ni današnjeg beograda. Smederevo je za vreme Đurđa Brankovića bilo utvđeno kao Carigrad, nisu to atributi slabe države koja posle Kosova nije imala snage da se oporavi, čak naprotiv. Za vreme Stefana Lazarevića ( i kasnije Đurđa Brankovića), po prvi put se vlst srpskih despota proširila preko Dunava, kao primer je srednjevekovni grad Kupinovo. Novo brdo je takođe bilo pod upravom srpskih despota i u tom periodu je doživelo renesansu. Kultura, nauka....sve je to imalo mesta u srpskoj državi. Osmatračnice na Beogradskoj tvrđavi (koja je tada već glavni grad despotije) skoro da nisu služile za vojne svrhe......Ono što se desilo kasnije, nagli rast Turske Imperije pod Mehmedom Osvajačem je nešto sasvim drugo, pa ti isti Turci su stigli do Beča, i samo igrom slučaja ga nisu osvojili. Pa kakve je šanse imala mala država Srbija.....ALi za to nije kriv kosovski boj niti marička bitka....Samo toliko. Izvinjavam se što sam bio opširan

[muras]

...Negde tokom bgd. protesta, kad se Gedza iz Velike Drenove popeo na balkon DS-a i poceo nesto da bulazni na temu "Narodne kosovske politicke halucinacije", - pa sam viknuo sam koliko me grlo nosi: skoci dole!!
Okolni svet je bio sablaznjen.
Morao sam da to ponovim jos par puta, da se uvere, da ih sluh ne vara.
Mozda ste me i culi.
...
Any comment?
...

hehehe da sam kojim slucajem bio tamo tada imao bi i drugi glas.
vicem rijetko...
...ali kvalitetno.
lolol

[Lorenz]

hehehe da sam kojim slucajem bio tamo tada imao bi i drugi glas.
vicem rijetko...
...ali kvalitetno.
lolol

I kvalitetno pises...

pozdrav