Evo sa sajta pescanika dela teksta Ivana Milenkovica o kampanji LDP u Beogradu.. meni bio zanimljiv..
[...]
Kampanja LDP u Beogradu posebna je stvar. Od samog početka, kada je javnost bila zasuta različitim izjavama o tome da li će Biljana Srbljanović biti kandidatkinja LDP za gradonačelnika – što Jovanović najpre nedvosmisleno odbija uz argumentaciju da ona jeste uvažena pristalica LDP, ali da žena, naprosto, ne živi ovde, da bi dan, dva posle takve izjave Srbljanović zvanično postala kandidatkinja LDP – stvar se odvija vrlo loše. Ne samo da je u prvih desetak dana bila uočljiva nepromišljenost kampanje LDP, što je, na primer, nagnalo novinare da pitaju Srbljanović zašto ona, za razliku od ostalih kandidata, ne napušta Krug dvojke, već su se izjave kandidatkinje za mesto gradonačelnice, naprosto, sudarale od jutra do povečerja: njene su se izjave, u dijapazonu od socijalne politike do stvari ekonomskih, menjale i uzajamno protivrečile kako je dan odmicao. Uočljiva je bila i neusklađenost na različitim nivoima priče: ako, recimo, stranka orijentisana liberalno-tržišno odbija subvcencionisanje svake vrste, izjave Biljane Srbljanović o subvencionisanju koječega u Beogradu ne deluju ozbiljno. Ili ne deluje ozbiljno stav stranke. Problem je i ovde bio što je stranka kao svog mandatara istakla ličnost koja ne dolazi iz politike, već svoj ugled crpe iz nepolitičkih sfera. Da je tako potvrđuje i to što je Srbljanović jednostavno isparila u postizbornoj noći. Njen posao je, međutim, čak i kada pretrpi neuspeh kakav je ona pretrpela, da bude tu, pred očima javnosti i da o neuspehu javno, pred biračima, položi račun.
Loš momenat je što je kao tema napada bio izabran Tadić. Dakle, napadati svog “prirodnog” saveznika, ideološki blisku – ma koliko, inače, posrnulu – opciju, nije razborito (po strani ostavljamo objašnjenje “posrnulosti”; ako je suditi po rezultatima izbora teško da je Tadić “posrnuo”; ako je, pak, suditi po rezultatima LDP glagol “posnuti” – u političkom smislu, naravno, ne u moralnom – kudikamo je primenljiviji). Dakle, LDP se ustremljuje na Tadića, još je u ustima gorak ukus zbog odsustva podrške Tadiću između dva kruga predsedničkih izbora i LDP na izbore kreće sam, umesto u koaliciji sa Tadićem. Rezultat: Vojvodina katastrofa, centralna Srbija loše, Beograd, s obzirom na projekciju, veoma loše. Procena LDP da pažnju usmeri na Tadića pokazala se lošom koliko i izbor izbornog slogana. Odblesak loše procene su, recimo, i politički nesvrhoviti, a s gledišta dobrog ukusa loše komponovani napadi Biljane Srbljanović na Vuka Draškovića i Nenada Čanka (TV PINK). Najzad, u istom pokretu treba razumeti i gotovo neverovatnu postizbornu izjavu Biljane Srbljanović (“Politika”, 16, maj 2008, str. 6; nije demantovano) o tome da je, za sve što se događa u Beogradu, najodgovorniji Boris Tadić, te da oko buduće saradnje treba da se dogovore DS i LDP, budući da je to izborna volja građana. Ovu izjavu gotovo je nemoguće razumeti bilo s logičkog, bilo s političkog stanovišta. Reći da je Tadić, koji je osvojio gotovo 40 odsto glasova, odgovoran za to što LDP i DS ne mogu da obrazuju vlast u Beogradu – pri čemu Srbljanović kao da nije jasno da oni to ni ne mogu da urade – naprosto nije ozbiljno, naročito ako se uzme u obzir da je LDP bio daleko ispod projekcije od 11 odsto. Da LDP nije prošao kako je prošao, danas se ne bismo zamajavali glupostima u Beogradu.
Sve ovo i još po nešto najdirektnije je uticalo na, zapravo, loš rezultat LDP, u svakom slučaju rezultat koji LDP stavlja u nepovoljnu poziciju u narednom periodu.
Šta je činiti LDP-u?
[...]
