4766 replies to this topic

[threepwood]

Izvukao mu tepih pod nogama

 

Seksi i lakat i ovaj aperkat posebno

[YUNG GOD]

   

[Hamilton]

Neverovatna kolicina glupila kod ovog bednog azijata.
Imao je borbu na tacno i on ide uporno na obaranje. Bolid

[YUNG GOD]

Neverovatna kolicina glupila kod ovog bednog azijata.
Imao je borbu na tacno i on ide uporno na obaranje. Bolid

Mnogo, bas Threep i ja komentarisali juce da glupljeg lika videli nismo

[Hamilton]

Jos komentator rece kako cuje da ga treneri PREKLINJU da se vrsti u standup.

Premijum komad idiota.

[YUNG GOD]

[peja™]

izmedju boksa, kikboksa i mma, ovaj poslednji UFC je bio otprilike #4 najbolja priredba proslog vikenda, pa mi je trebalo malo vremena da dodje na red za gledanje

 

Ortega je stvarno the real deal (mada mu nisam zaboravio suspenziju zbog steroida...); dobar boks i 'brada', bjj na nivou da zavrsnice napada 'iz prve'. fajt za titulu protiv Hollowaya ce biti vatromet, a skoro nije bilo da su i sampion i izazivac ispod 30god (verovatno od Jones vs Gustafsson)

+ lik na undercardu je bas napravio ime impresivnim nokautom. ostalo nista posebno

Edited by peja™, 07 March 2018 - 07:45.

[peja™]

za 10dana je priredba gde Hari ima softball da pobedom/nokautom dobije revans sa Ricom. Glory u teskoj kategoriji definitivno nema nista vredno pomena kao 'plan b'
+ nadmudrivanje tehnike Doumbe vs Nabiev

 

na kraju je ispalo da su Hari i Gerges odradili jedinu losu borbu cele veceri generalno bas dobar event, kao sto obicno i bude u holandiji gde se program ne popunjava ispodprosecnim domacim borcima

 

Glory 51: Rotterdam

 

[peja™]

Mamed Khalidov, verovatno najbolji borac koji nikada nije nastupio za top svetske promocije (u seriji od 14 pobeda, 31-1 uz 2remija od 2005) protiv 9god mladjeg sampiona iz kategorije iznad. obojica su vise puta odbijali UFC ponude

 

Edited by peja™, 07 March 2018 - 08:12.

[YUNG GOD]

 

Bas kul batica, def jedan od omiljenijih boraca u rosteru.

[peja™]

HOTSPORT INTERVJU – BOJAN VELIČKOVIĆ: Jedan od najboljih srpskih boraca o počecima i putu ka UFC-u, kako se kalio ‘Srpski čelik’ (PRVI DEO)

 

 

Prvi put na portalu HotSportu imali smo tu čast da razgovaramo sa jednim UFC borcem.

I to trenutno među najboljim srpskim borcima MMA sporta, Bojanom Veličkovićem.

 

Tinejdžer ‘razapet’ među nekoliko sportova i hobija, trenirao fudbal i džudo, vozio skejt i igrao brejk dens, i neko ko je morao da postane profesionalni sportista. Ukratko, ovako je Bojan Veličković odabrao MMA. Tražio je sebe u raznim stvarima, i pronašao u jednom od trenutno najpopularnijih sportova. Ostavio je najjači utisak u rijaliti programu ‘Put ka vatrenom ringu’, odatle kreće zaista njegov put koji vodi do   UFC-a, najjače organizacije u ovom sportu. Trenutno je jedan od četvorice srpskih boraca tamo, pored Aleksandra Rakića, Bojana Mihajlovića i novopečenog UFC borca Darka Stošića i neko ko u Americi, ali celom svetu, na pravi način prezentuje našu zemlju.

 

Veličković je za HotSport govorio o svojim počecima, karijeri i anegdotama iz iste. Donosimo vam intervju iz dva dela, a drugi koji će biti baziran isključivo na UFC-u.

 

Već dugo si u Americi, kako si se snašao i navikao na život u Americi?

 

– Pošto sam u Americi već pet, šest godina, osećam da je život totalno drugačiji u odnosu na život u Srbiji, iz razloga što se mnogo više vremena mora posvetiti treningu i radu. Bilo čime da se bavite morate biti posvećeniji tome, gradovi su veći, mnogo vremena se provodi u saobraćaju. Treniram dva, tri puta dnevno na nekoliko lokacija i samo u vožnji izgubim nekoliko sati, od kluba do kuće, što mi je bilo frustrirajuće u početku, ali sam se sada navikao. Socijalni život je malo bezveze zato što nemam toliko vremena. Trudim se da budem u kontaktu sa porodicom preko društvenih mreža nekoliko puta nedeljno, što me održava u normali. Motivacija da napravim što veći uspeh i stignem do najboljih 20 u mojoj kategoriji čini život lakšim i to mi je najveći motiv.

 

Koliko ti je teško palo odvajanje od porodice?

 

– Ja sam 2011. godine otišao da radim finale ‘Vatrenog ringa’ u Denveru, za koji sam se pripremao u ‘American Top team-u’ na Floridi. Posle pobede dobijam ponudu ‘ATT-a’, da ostanem. Na šta sam morao da razmislim zbog toga što sam u tom trenutku bio trća godina Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu i da moram da se vratim u Srbiju, da bih video šta ću sa školom. Imao sam i u Beogradu Svetsko prvenstvo u neolimpijskim disciplinama, gde sam bio jedini koji je iz naše reprezentacije uzeo zlatnu medalju. Tada nam obećavaju stipendije, pomoć, ali nije bilo ništa od toga. Kada sam video da nemam velike šanse da napredujem ovde, odlučujem da zamrznem godinu na fakultetu i da probam da odem tamo. Bio sam šest meseci u SAD, gde odlazim u ‘ATT’ i treniram sa 20 UFC boraca, desetak Belator boraca što mi je dosta značilo.

 

Trenirao si više borilačkih sportova, počeo u džudou, šta te je odvelo ka MMA, koji je ‘najbrutalniji’ borilački sport?

 

– MMA jeste najbrutalniji, ali ujedno i najzanimljiviji borilački sport. Ja sam sa 11 godina počeo da treniram džudo u klubu Bezbednost gde sam trenirao do 14. i mnogo zavoleo sport uz trenera Gocu Nedić, koja nas je vaspitala u vidu borilačkog sporta i imala neverovatan pedagoški pristup. Takmičio sam se bez velikih rezultata, a u isto vreme sam trenirao i fudbal, od sedme godine, vozio skejt bord išao na brejk dens. Da bi se početkom srednje škole prestao da treniram, a završetkom srednje škole dobio poziv na otvaranje novog kluba u Veterniku, koji je vodio Miša Bačulov, ‘Ronin gym’. Njega su vodili Zoran Vujackov i Bogdan Stojčić. Tamo me je privuklo zato što su svi borci bili u početku na istom nivou, gde smo zajedno napredovali. U prvih par godina odradio sam desetak mečeva, većinu pobedio, treneri su me ohrabrili da pređem na profesionalno bavljenje sportom što sam poslušao. u to vreme sam imao čast da upoznam Gagija Tešanovića i Aleksandra Rođu Radosavljevića, Marka Lajknera, koji su bili naši najbolji i ostvareni MMA borci. Oni su dolazili u naš klub da treniraju boks, gde su me još više privukli ka tom sportu. Nakon toga od njih dobijam poziv da se spremim za rijaliti šou ‘Put ka vatrenom ringu’, gde većina boraca nije bila ostvarena u MMA, već iz drugih borilačkih sportova i da je to dobra šansa za mene. Tada se vraćam treninzima džudoa, džiju džici.

 

 

U tom rijalitiju si ostavio najjači utisak i pokazao sve talente, od brejk densa do borilačkih tehnika i napravio veću karijeru od svih boraca tamo, a tada ste bili na istom nivou?

 

– Od nas 18 iz rijalitija samo nas dvojica ili trojica je ostalo u sportu, ali u tom trenutku smo svi bili tu negde. Mislim da je u mom slučaju razlog uspeha bila želja da se ostvarim, pošto sam ceo život u sportu, uvek sam bio među boljima, ali falilo je nešto malo više ozbiljnosti i posvećenosti da dođem do cilja. Sa 18 sam shvatio da imam dobre predispozicije za sport i da se moram uozbiljiti ako hoću nešto da napravim. Ta želja za uspehom pomogla mi je da pokažem sve što umem i lansiram sebe čak do Amerike.

 

Ti uvek imaš ulogu gostujućeg borca, kako se nosiš sa tim pritiskom, pogotovo što dolaziš iz Srbije koja nije baš na dobrom glasu?

 

– Jedan od bivših trenera u ‘ATT’, jednom prilikom mi je rekao da je ‘American Top team’ kao ‘Starbaks’, da većina ljudi dolazi samo da bi bili sa velikim borcima, slikali se sa njima, trenirali par nedelja… Tu nije bilo perspekive za nas, jer posle tri godine nisam video napredak, pa sam mora da se vratim u Srbiju i odrarim ‘Teslu’, jer deo ‘ATT’ koji zadužen za nalaženje mečeva nije radio apsolutno ništa po tom pitanju.

 

Misliš li da si neko ko menja imidž MMA sporta i loše mišljenje koje je vladalo o tom sportu i ostupaš od tog klišea koji je stvoren?

 

– Najveća želja i razlog za ovaj intervju je bila ta da bih želeo i sve ću uraditi što je do mene da u narednom periodu promenim sliku i imidž sporta u Srbiji. Većina ljudi misli da je zverski sport, ali pored te brutalnosti koja se vidi na televiziji, i prizor sa dva momka sa malim rukavicama u kavezu, želim da pokažem sport iz drugog ugla koji nije toliko brutalan. A drugi razlog što postoje predrasude jeste što se većina momaka koji su do sada predstavljali ovaj sport kod nas bili iz kriminalnog miljea ili ljudi koji nemaju neko preterano plemenito pojavljivanje na televiziji, u javnosti. Problem oko toga je što sada si žele da glume Konora Megregora, da pričaju ‘treš tok’, pokazivanje srednjeg prsta u emisijama, konstantno ‘prozivanje’ i neko neadektvatno ponašanje učinilo je da ljudi imaju lošu sliku o momcima koji se bave ovim sportom kod nas. Razlog zbog kog sam otišao tako daleko je i to što ja ne želim da dođem ovde i da se svađam sa nekim našim borcima. Jedna od satisfakcija je i to što ja mogu da pomognem našim borcima da stignu dalje, ali mi je žao što niko nije pokušao da dođe do mene, sem Slobodana Maksimovića, koji je moj najbolji drug iz sveta ovog sporta. On je radio pripreme za meč kod mene u Americi i zadovoljstvo mi je što mogu svojim poznasnstvima da im pomognem da tamo ostvare uspeh. Velika mi je čast što sam prvi došao do UFC, ali bi mi bilo još draže kada bih pomogao još nekome da tako nešto učini. Ja sam otvoren za saradnju nemam problem ni sa jednim borcem sa naše MMA scene, i želim da pokažem da iako se bavimo brutalnim sportom van oktagona smo plemeniti.

 

Kada smo već kod odnosa među borcima na domaćoj MMA sceni, iako si se svojevremeno pripremao u našem najboljem klubu ‘Car Dušan Silni’, u javnosti i među ljudima vlada utisak da postoje razmirice među tobom i pojedinim sadašnjim i bivšim borcima tog kluba?

 

– Ja nemam problem ni sa trenerima ni sa borcima, ja sam pre godinu i po dana držao čak i seminar u ‘CDS-u’. Tada sm upoznao neke nove momke, video borce koje znam od ranije, Jovana Manojlovića njihovog glavnog trenera, Ivana Icka Đorđevića, kog mnogo poštujem i koji mi je dosta pomogao u pripremema dok sam bio u Srbiji, ja njih i dalje cenim i poštujem. Nemam ništa protiv nikoga, svako može da priča šta hoće, a ja mislim da sam svojim uspesima i time što sam u UFC, gde se niko od njih ne bori nit je bio blizu, dovoljno pokazao – tako da zaista ne želim ništa komentarišem. Bilo bi mi drago da nekome pomognem, nikako da uzvraćam prozivke, govorim ružne stvari, ja sam sportista, gledam da sport prezentujem na što bolji način, a svačija dela govore o tome ko je kakav čovek i kakav sportista.

 

Koje je tvoje mišljenje o pričama o tome da si u stvari konobar u Americi, a ne MMA borac?

 

– Ja sam u Americi već dugo i ne stidim se ničega što sam tamo radio. Bavio sam se molerajem, bio sam konobar, parkirao sam kola bogatim ljudima ispred privatne klinike… Mene toga nije sramota, jer to ono što mi je pomoglo da dođem do cilja i ostvarim uspeh. To je ono što mi je tamo plaćalo račune, stanarinu i sve je bilo usputna stanica da bih stigao do UFC-a. Ja i dan danas odem do prijatelja, koji gradi zgrade u Denveru, odradim par sati, naučim nešto novo, pomognem mu, zaradim neki novac, mene toga nije sramota. Bila bi veća sramota da sam ovde u Srbiji, da živim na račun roditelja ili me majka izdržava, i da čekam da mi nešto padne sa neba. Pre ću u Americi biti moler ili kerlner i biti sa najboljim borcima i trenerima na svetu, nego ovde pričati neku priču i čekati da UFC dođe i da mi neverovatan ugovor, što je stvarno žalosno.

 

Kako vidiš rad MMA Saveza, kao osnov za razvoj sporta u Srbiji?

 

– Drago mi je što je Savez odlučio da me odlikuje za istorijski uspeh srpskog MMA sporta, što poštujem i cenim i uvek će mi biti drago da dođem, na neki način pomognem, održim seminar, javni trening, bilo koju vrstu promocije, koja bi bila dobra za razvitak sporta. Ne samo ljudima iz Saveza već i iz ostalih klubova želim da poručim da sam zainteresovan za bilo koju vrstu saradnje i pomoći, tako da neka ne oklevaju da me kontaktiraju, meni bi bilo zadovoljstvo da im pomognem.

 

Sa kime se konsuluješ vezano za izbor protivnika i da li ti tvoj otac, čuveni astrolog, Dušan Veličkoivić u tome pomaže?

 

– U UFC-u ne moram da prihvatim svaku ponudu, oni se jave, a ja to prihvatim ili ne, sa te strane u prošloj godini sam bio zadovoljan jer su sva tri događaja bila ona koja sam ja tražio, ali protivnike ne biram već se oni ponude sa protivnikom. Mene u UFC između ostalog cene i zbog toga što nijednog protivnika nisam odbio i svaki meč prihvatam bez trunke oklevanja, nekad i na svoju štetu jer je svaka prilika novi izazov. Sa druge strane moj tata jeste poznati i priznati astrolog i volim da ga pitam za savete, ali ne za predviđanja jer volim da živim spontano, da postoji doza neznanja i iščekivanja, ali volim da čujem njegov savet, gde mi može reći koji je period pogodan za meč, eventualno za deo sveta gde bi borba mogla da se desi. Do sada je bio dosta tačan.

 

Koliko ti vera znači u životu i koliko ti pomaže u teškim trenucima?

 

– Vera mi mnogo znači, jako sam srećan što sam se rodio u pravoslavnoj veri i posvećen sam svom duhovnom razvoju. Mislim da u sportu nije samo fizička priprema dovoljna da bi se došlo do pobeda. Mislim da je dobro emotivno, duhovno i mentalno stanje neophodno za postizanje dobrih rezultata. Poštujem našu religiju, imam tu sreću da u Denveru postoji Srpska pravoslavna crkva koju vodi otac Radovan, gde svake nedelje odlazim na liturgiju. Verujem u Boga, verujem da se dobre stvari dešavaju dobrim ljudima. Kada sam u Srbiji volim da posetim manastire, odem sam u crkvu da pa bih proveo vreme sam u molitvi.

 

Pratiš li neke druge sportove u Americi, recimo našeg Nikolu Jokića, koji je takođe u Denveru?

 

– Imao sam tu čast da upoznam porodicu Jokić, družim se sa Nikolinom braćom Nemanjom i Strahinjom koji su njegov stub i podrška tamo. Uz pomoć njih sam uspeo da upoznam Nikolu i par puta dobio karte, pa sam ga pratio uživo, pošto televiziju ne gledam često. Nikola je izgradio lepu sliku o sportisima iz naše zemlje, postiže izvanredne rezultate i dosta je poštovan u Denveru.

 

Koliko teško ti pada skidanje kila?

 

– Meni to nije problem, jer mi je vremenom MMA postao način života, uvek sam tačan na merenju, tako da na to gledam kao ne neizostavan deo sporta.

 

To bi bilo sve za prvi deo razgovora sa Bojanom Veličkovićem, u drugom možete očekivati priču o borbama u UFC-u, planovima za dalje što se te organizacije tiče, kao i gde bi u Evropi mogao sledeći UFC događaj da bude.

 

hotsport.rs

Edited by peja™, 10 March 2018 - 23:02.

[peja™]

HOTSPORT INTERVJU – BOJAN VELIČKOVIĆ: Odrastanje u Srbiji me je učinilio ‘čeličnim’, niko u UFC nije došao slučajno i daću sve od sebe da tamo ostanem dugo (DRUGI DEO)

 

Nakon prvog dela razgovora sa prvim srpskim borcem u UFC organizaciji, HotSport vam, kako je i obećao, donosi i drugi.

Priča o počecima, stasanju Srpskog čelika i borbama za UFC je prošla, a sada vas očekuje o utiscima o najjačoj organizaciji na svetu i stvarima koje se u njoj dešavaju.

Bojan Veličković je bio pobednik domaćeg takmičenja ‘Put ka vatrenom ringu’, nakon toga se odselio u SAD gde je imao prve ozbiljnije okršaje u svojoj karijeri i krečio da krči put do samog vrha. Dospeo je do Lige šampiona među borilačkim sportovima, najpopularnije organizacije ne samo u MMA sportu već u borbama uopšte. Tamo nas prezentuje na pravi način i trenutno je među najboljim domaćim borcima, ako ne i najbolji.

Zbog čega više nisi deo ‘American Top team-a’?

– Zato što su stvari u tom klubu daleko od dobrih za mlade borce, gde sam bio kao „topovsko meso“ za pripreme velikih boraca, godinu i po dana nisam dobio ni ponudu za meč, gde ljudi u ‘ATT’ nisu bili zainteresovani za afiramciju mladih boraca, već su samo gledali da dovedu velika imena, a nas mlade koriste za trening. Kada sam otiša u Denver na pripreme, video sam koja je razlika između ‘Elevationa’ i ‘ATT’. Bio sam lepše dočekan iz samog razloga što ‘Elevation’ nema toliko UFC boraca, svega pet, šest, samim tim imaju mogućnosti da svakome posvete pažnju. Dosta su mi pomogli u adaptaciji, našli su mi smeštaj, automobil dok ja svoj ne prebacim sa Floride tamo, što mi je dalo osećaj da negde pripadam i da je to moja ‘nova porodica’, koja je uz mene, i od tog trenutka pobeđujem pet mečeva, u ‘ARF’ stižem do titule i sedam dana kasnije do ugovora sa UFC-om.

Onda kreče tvoj put ka UFC, osvajaš prvi inostrani pojas ARF organizacije, koliko je teško bilo doći do toga iz jedne sredine kakva je Srbija?

– Posle pojasa u Tesla FC gde sam savladao Nikolaja Aleksahina, kod nas, dobijam poziv Sven Bina, koji sa Edom Suarezom pokreće ARF organizaciju, pa preko prijatelja u Srbiji mene kontaktira. Samo par nedelje pred meč dobijam borbu sa Gilbertom, izgubio sam, ali sam ostavio dobar utisak i dobio ugovor na još par mečeva. Sve naredne borbe sam pobedio, protv domaćih boraca, uspeo sam da nađem način da pobeđujem.

Da li misliš da je upravo ‘Tesla’, na kojoj si učestovao do sada najveći MMA događaj kod nas s obzirom na imena koja su učestvovala, gde su nas Rusi bukvalno isprašili?

– To je bila realnost u tom trenutku, a ‘Tesla’ je bila jedina ozbiljna organizacija, sada se tu pojavilo još par dobrih organizacija kao što su ‘SBC’, ‘Megdan’, ‘CFL’, te je iznedrilo još par UFC boraca kod nas. Te organizacije su ujedno i dobra prilika za mlade borce kod nas koji su se žalili na uslove za trening, da bi stigli do velikih rezultata. Neki borci su ipak pokazali da iako je Srbija mala i nerazvijena u tom sportu da uz naporan rad i želju može da se stigne do velikih rezultata.

Tvoj UFC skor je 2-3-1, stalno ti se ‘zamera’ da nisi pokazao sve što možeš, koji je razlog toga, da li je težina protivnika ili nešto drugo?

– Moj tim i ja znamo da mogu više, ali pored fizičke i taktičke pripreme shvatio sam da i neki drugi faktori u takmičenju kao što je UFC imaju veliki utisak. Ovu godinu sam sumirao sa jednom pobedom i dva poraza što nije zadovoljavajuci rezultat, ali kad pogledam unazad jedina razlika između borbe u Stokholmu gde sam nagrađen za nokaut večeri i ostalih, u tome što sam dve nedelje ranije proveo u Srbiji, sa porodicom, sa ljudima koje volim, pun pozitivne energije i otišao na borbu spreman da poginem za taj rezultat. Kada sam bio na ostalim borbama u Holandiji i Australiji, fizička priprema je bila vrhunsaka, ali mi je falio taj voljni momenat, što ljudi primete. Baš zato volim UFC i oktagon jer tamo nema skrivanja i tajni, a ja sam čist pred Bogom, jer znam da sam u tim mečevima dao sve od sebe. Posle borbe sa Metjuzom u svlačionici mi je trebalo dosta da se ‘vratim u život’ jer sam dao poslednji atom energije. Saglasan sam da nisam sve pokazao. U UFC-u su svi borci na vrhunskom nivou, tamo niko nije slučajno, svi rade naporno da bi ostali, jer znaju da par loših nastupa dovodi do toga da dobijaju otkaz. Mislim da sam otkrio problem i radim ka tome da se vratim na pobednički kolosek, jer osećaj posle pobede u Stokholmu, protiv domaćeg borca, je bio fenomenalan. Gladan sam novih pobeda, bonusa, priznanja. U budućnosti od mene sigurno možete očekivati više.

Meč protiv Musokea ti je bio satisfakcija više strana, kako materijalne, tako i kao priznanje za borbu večeri?

– Finasnsijski deo jeste bitan, ali iako se u današnje vreme sve vrti oko novca, meni je to poslednja stavka zbog koje se bavim ovim sportom. Kada sam krenuo da se bavim MMA konstantno sam bio pod pritskom da preživim, platim račune, zato što nije najplaćeniji sport, gde mi je recimo u početku kod nas mnogo više trebalo za pripreme nego što zaradim od samog meča. Ta satisfakcija da dolazim iz sredine gde nisam imao najbolje uslove, a napavio uspeh čini me srećnim, onaj osećaj kada nokautirate omiljenog borca u hali sa 20.000 ljudi, 50.000 dolara ne može da kupi taj osećaj.

Na startu karijere si verovatno maštao da postaneš UFC šampion, da li se posle meča u Stokholmu, zaista shvatio da možeš da uradiš nešto veliko i da je to realno? Da jednostavno budeš upamćen?

– Mislim da svi borci imaju tu želju. Greška protiv Tila je bilo opuštanje, gde me je on udario laktom i posle toga sam se malo čega sećao i samo sam gledao da završim meč. Posle toga je on sledeći meč završio nokautom u prvoj rundi, što mi je dalo motivaciju, da tako nešto mogu i ja da uradim, što ću nadam se u budućnosti pokazati, da imam sve kvalitete da stignem do vrha UFC-a.

Protiv Derena Tila bio je dobar meč, dokazao si zašto nosiš nadimak Srpski čelik, a opet bilo je dosta komentara da si mogao ozbiljno da se povrediš, kakvi su tvoji utisci?

– Dosta ljudi mi je reklo da sam spreman za rat. Ne bojim se da uđem u teške mečeve, poslednja dva meča od Metjuza i Alijeva izgubio sam od boraca koji nisu hteli da se bore, da ulaze u razmene, već su hteli samo da rvu, da se uhvate, gde su posle kraćih razmena samo rvali i činili borbu dosadnijom. Mislim da najviše mogu pokazati protiv boraca koji ne beže od razmene udaraca, to se najbolje videlo protiv Musokea i Derena Tila, jer naš posao i da učinimo borbu zanimljivijom ljudima jer oni pre svega plaćaju da to gledaju. Žele atraktivnost, akciju, uzbuđenje, od čega ne prezam. Nadam se da će UFC u sledećim emčevima prepoznati tu moju želju i dati mi takvog protivnika.

Svoj prvi meč i vatreno krštenje imao si u Zagrebu, koliko je faktor poznatog podneblja značio za tebe u toj borbi?

– Moram da kažem da sam bio pozitivno iznenađen organizacijom i prihvatanjem ljudi tamo. Bio sam pet dana pre borbe u Hrvatskoj i bilo je fenomenalno. Svi su ljubazni i prijatni i niko nije imao ništa protiv što sam iz Srbije. Mislim da su vremena loših odnosa iza nas i jednostavno moj pristup je bio bez trunke zle krvi. Slušajući jezik koji mogu da razumem učinilo je da se osećam kao u svojoj zemlji i dosta olakšalo u tome da odradim odlično prvu borbu. Moja porodica je bila tu i velika je stvar što je debi bio na našem prostoru, gde su ljudi učinili da se osećam kao kod kuće, što ću zasigurno pamtiti.

Posle poslednjeg meča bio si dosta nezadovoljan, kakve su tvoje impresije?

– Naravno, nisam bio zadovljan, čak i da su mi podigli ruku ne bih bio srećan. To jednostavno nije bilo moje veče, Džejk Metjuz je došao posle pauze i dva poraza, nije mnogo više pokazao, ali je bilo dovoljno da odvuče sudijsku odluku u tom smeru. Ja mislim da sa svojim veštinama i mogućnostima borbu sa takvim borcem nisam smeo da prepustim sudijama, a da imam opet šansu da se sa njim borim ne bih mu dozvolio da „preživi“ tri runde. Posle par dana kad sam odgledao borbu, shvatio sam da sam možda uradio više, ali to nije opravdanje, jednostano nije bilo dovoljno da odnesem pobedu na protivničkom terenu.

Ti imaš još dve borbe u ugovoru, kakvi su planovi za dalje?

– To je tačno, ali u UFC ništa nije sigurno, dešavalo se da borca posle jednog lošeg nastupa otpuste. Ja sam još uvek tu imam dve borbe, ljudi iz samog vrha organizacije su mi nakon poslednje borbe pokazali veliko poštovanje, rekli da veruju da mogu više, da su zadovoljni mojim poslednjim nastupom i da sa velikom željom očekuju narednu borbu. Još ne znam tačan datum nove borbe, pregovori traju, a ja bih voleo da to bude mart ili april, da bih imao dovoljno vremena za pripremu.

Da li možemo očekivati neki regionalni UFC događaj, koji bi bio bliže nama ili čak možda u Srbiji?

– Zaista ne znam, UFC ima svake godine tri do četiri događaja u Evropi, još uvek se ne pominje Balkan, ono što je sledeće je London, 17. marta, i to je jedan od događaja za koji neki ljudi spekulišu da bih se mogao boriti, jer nakon tri evropska događaja i borbe protiv Tila koji je Britanac, ljudi iz organizacije su mi rekli da imam veliki broj pratilaca i fanova tamo. Tako da to je neki eventualni događaj najbliže nama, a u toku godine postoji šansa da to bude još bliže, sem ako se ne dogodi čudo i UFC dođe u Beograd što bi bila velika stvar za šta postoje mogućnosti jer imamo par boraca u UFC koji su interesantni.

Na merenja i mečeve izlaziš sa našom zastavom reprezentuješ svoju zemlju, a sa druge strane nisi imao nikakvu podršku da doguraš gde si sada, kako to komentarišeš?

– Činjenica je da nisam imao veliku pomoć, iako su mi obećavane stipendje, zahvalnice i slično. Što je zaista malo tužno, ali me je to malo očvrsnulo i nateralo da odem i napravim uspeh. Najveću pomoć imao sam od porodice i prijatelja koji su bili tu za mene. Drago mi je kada neko kaže da sam dobar ambasador svoje zemlje. Uprkos svemu, naravno da sam spreman da izađem u susret svakom našem borcu koji bi želeo da se okuša u SAD. Tu sam za svakoga, da se nađem. Jedan od onih sa kojim sam trenirao u Americi je i Slobodan Limp Maksimović i zaista mi je drago što je došao, postali smo veoma dobri prijatelji.

Kako provodiš slobodno vreme u Americi, jel imaš neki hobi?

– Jedan od hobija je kojim sam krenuo da se bavim ove godine je streljaštvo lukom i strelom, kao i lov. Ovo mi je bila prva sezona, nisam ništa ulovio, jer je mnogo teže nego kad to radite puškom, zbog veštine koja je za to potrebna. Bio sam prvi put nedelju dana u šumi, četiri sata od civilizacije, gde sam imao priliku da se spojim sa prirodom, da slušam ptice, pratim životinje… Pored toga u Denveru su jako popularni planinski sportovi, biciklizam, ribolov, splavarenje. Zbog ugovora sa UfC-om moram da izbegavam sve ono što predstavlja opasnost za povredu.

Kako si dobio nadimak ‘Srpski čelik’ i na koji način biraš muziku za ulazak u oktagon?

– Za izlazak obično biram pesme koje najviše slušam tokom priprema, uz koje povodim vreme na treninzima, koja u meni probudi najviše emocija. Nadimak sam dobio kada sam prešao iz ‘ATT’ u ‘Elevation team’. To je bila jako zanimljiva situacija, pošto je par boraca i trenera reklo da imam neverovatnu čvrstinu i snagu i taj neki mentalitet i odnos prema treningu i radu. Pitali su me da li sam to stekao u ‘ATT’ ili negde ranije, na šta sam im ja rekao da je stvar odrastanja u Srbiji i taj takmičasrski duh nama urođen. Od malena smo se takmičili u malom fudbalu, košarci, sklekovima, zgibovima, trčanju… I jedan od njih mi je rekao ti si Srpski čelik, što mi je u prvi mah bilo glupavo. Onda sa trenerima dolazim na jednu od prvih borbi, gde je komentator bio Pet Miletić, koji je poreklom iz Hrvatske, on me je pitao koji mi je nadimak, ja sam rekao da nemam, a trener koji je bio tu rekao je Srpsi čelik, što je Petu bilo zanimljivo koji mi je rekao da se nadimak ne bira, već dobija. A moj nadimak predstavlja sklop porekla i čvrstine.

Koja je tvoja poruka fanovima i pratiocima MMA u Srbiji?

– Ono što bih želeo da istaknem je da molim ljude kod nas da daju šansu MMA sportu, da se malo raspitaju, da istraže o tome i da će videti da je to jedan viteški sport koji iziskuje vrhunsku fizičku pripremu. Što se mene lično tiče ja stvarno dajem sve od sebe da Srbiju predstavim na najbolji mogući način. Voleo bih da uz još veću podršku ove godine stignem do dve tri pobede što bi mi omogućilo da stignem do najboljih 15 u svojoj kategoriji, a u budućnosti do top 10 ili možda pojasa, jer verujem da ima predispozicijie da to i ostvarim.

 
hotsport.rs

Edited by peja™, 10 March 2018 - 23:12.

[peja™]

HOTSPORT INTERVJU – DARKO STOŠIĆ: Čudna ali istinita priča o tome kako je država svojim nemarom ‘napravila’ jednog od najboljih teškaša Evrope! (FOTO)

 

 

U cilju promocije jednog od najpopularnijih sportova trenutno, HotSport vam donosi intervju sa još jednim srpskim UFC borcem – Darkom Stošićem.

 

Reč je od jednom od najboljih boraca teške kategorije u Evropi, ako ne i najboljem koji će se nakon potpisivanja ugovora sa najvećom organizacijom na planeti, okušati u oktagonima UFC-a.

 

Darko je po mnogo čemu poseban, a jedna od prvih stvari koja se nameće jeste način na koji je ovaj momak stigao do MMA sporta. Reč je o velikom srpskom talentu u džudou, ali nemarom naše zemlje, Stošić je morao da skine kimono jer nakon osvajanja mnogobrojnih medalja nisu više postojali uslovi za bavljenje tim sportom. Prešao je u MMA gde je odmah skrenuo pažnju na sebe, a sada je po mišljenju mnogih kandidat za najboljeg borca sa ovih prostora u UFC ikada.

 

Na koji način si ušao u svet MMA sporta?

 

– Trenirao sam džudo 13 godina i sa 18 godina sam prestao da se bavim tim sportom, upravo u tom trenutku je nastala organizacija ‘Tesla’ i rijaliti šou ‘Put ka vatrenom ringu’, što je bilo baš propraćeno, ja sam to gledao na televiziji, dopao mi se sport, čitava produkcija i onda sam sebi zadao cilj da počnem sa MMA treninzima, sa željom da dobijem priliku da se borim na „Tesli“. Tada sam otišao u klub ‘Car Dušan Silni’ i upoznao Gagija Tešanovića i Rođu Radosavljevića i tako počinje moja MMA priča. Onda dolazi i ‘Tesla 3’, gde sam učestvovao, to mi je bio debitantski meč i tako je sve krenulo.

 

Bio si deo ‘Tesle’, da li smatraš da je to bila najozbiljnija organizacija koja se pojavila kod nas?

 

– Jeste, sigurno. Ceo taj projekat, ‘Put ka vatrenom ringu’, pa ‘Tesla’, najbolji rezultat svega toga i kvalitetnog rada je Bojan Veličković, koji je sada deo UFC organizacije. Šteta što je to na kraju propalo, što nije bilo prepoznato i pomognuto finansijski da organizacija opstane, to bi bio i dan danas turnir na visokom nivou.

 

Jednom prilikom si spomenuo da je teška finansijska situacija i manjak stipendija uticao na to da ti napustiš džudo, iako si imao daobru perspektivu u tom sportu?

 

– Iako sam tada bio veoma mlad, trebala mi je finansijska pomoć, što nije bilo prepoznato u trenutku kad sam bio višestruki prvak države i prvak Balkana. Trebalo je da idem na Evropsko prvenstvo, dobio sam stipendiju od deset hiljada dinara, koju sam dobijao u delovima. Moji nisu mogli mnogo da mi pomognu, te sam stalno skretao pažnju ljudima iz džudoa, ali oni nisu imali obzira za to, ja sam nakon svega izgubio volju i želju za takmičenjem i zato sam i napustio taj sport.

 

Dolaziš iz Laćarka, malog mesta koje je imalo dobar džudo klub, da li je to bila dobra baza za dalju karijeru?

 

– Ne bih nikada ni počeo da treniram da trener Miša Jovetić iz džudo kluba nije došao kod mene kući da me pita da li bih ja trenirao. Čuo je za mene po selu, da sam jak i sve to… Tada sam imao šest ili sedam godina, tako sam i počeo, i ko zna da li bih ikad i počeo da se to nije tako desilo.

 

Koja je razlika između džudo i MMA sporta i kako si ti doživeo tu transformaciju?

 

– Meni to nije predstavljalo toliki problem jer sam voleo udaranje, a džudo mogu dobro da koristim za MMA bazu, jer su džudo i rvanje najbolje osnove i nama je sigurno najlakši taj prelaz, takođe većina MMA šampiona dolazi upravo iz ovih sportova.

 

Sledi tvoj dolazak u MMA Akademiju, kako si se tamo snašao?

 

– Super su bili treninzi, atmosfera, tamo su me Rođa i Gagi uveli u ovaj sport i oni su velikim delom zaslužni za moj uspeh. Pored Jovana Manojlovića Kamenog, sa kojim nisam imao prilike da treniram, njih dvojica su sigurno najveći stručnjaci za MMA kod nas. Znali su da smisleno pokazuju i prenesu znanje, došli su baš iz ovog sporta, za razliku od drugih trenera koji su dolazili iz raznih drugih borilačkih sportova i znanje su prenosili polovično.

 

 

Dolaziš do FFC, najjače regionalne organizacije, šta je bilo presudno za taj korak napred u karijeri?

 

– To je jako čudna priča… Ja sam tražio meč preko menadžera, međutim oni su meni par puta nudili da budem zamena, ja sam to odbijao, što ne želim ni dan danas. To ne bih radio ni u UFC-u, jer znam svoj cilj i koliko mogu. Nije mi cilj da budem nečija zamena, već da budem najbolji. Na kraju se sve složilo, mi smo se dogovori, krenuo sam da radim mečeve i postao njihov šampion, a da sam radio kao zamena možda to nikad ne bih uspeo.

 

Tebe odlikuje to da dosta ‘pametno’ vodiš svoju karijeru, kako to uspevaš, da li te neko savetuje?

 

– Dosta ja sam promišljam šta mi je činiti, naravno bilo je ljudi koji su me tu i tamo savetovali, svi su imali nekog udela, ali sam donosim najviše odluka, trudio sam se da to bude što pametnije. Bio sam uvek strpljiv, što me je koštalo dosta živaca. To mi se dešava i sada vezno za UFC, moram imati strpljenje, ništa ne može preko noći. Radio sam jednu ili dve borbe godišnje, a mogao sam recimo pet, tako sam sebi postepeno gradio skor i za to je trebalo vremena, jesta trajalo malo duže, ali se na kraju isplatilo.

 

Koliko je to bilo teško za tebe, u svakom smislu, jer si ti trebao da opstaneš tokom čitave godine, a borio si se samo dva puta?

 

– Taj finansijski deo je najgori, preživljavanje… Ali zarad nekog cilja to se isplati i bude lakše.

 

Koji ti je najdraži meč koji si radio u sklopu FFC organizacije?

 

– To je sigurno bila odbrna pojasa protiv Diona Staringa u Zagrebu. Bila je odlična atmosfera, tu sam se možda i najbolje do sad pokazao, bio sam najspremniji. Samim tim sam i njega demantovao, jer je tražio revanš. Prva borba je bila malo nezgodna, ali da ne bi bilo loših priča odradili smo revanš, gde sam zapečatirao pojas.

 

Kako ti se čini regionalna MMA scena što tiče događaja?

 

– Ide nešto ka boljem, ali sve je to još na amaterskom nivou, dok se ne pojavi par ozbiljnih boraca i trenera i neko ko će to finansijski isprtiti, biće veoma teško. Ja u Srbiji generalno nemam gde da radim MMA, niti imam sa kim, nema sparing partnera, fali klubova, ljudi…

 

Misliš li da MMA Savez nešto menja na tom planu?

 

– Ne mogu oni nešto mnogo da promene tu, jer ne zavisi od njih sve. Amaterski deo je odličan, a oni nemaju ništa sa profesionalnim organizacijama, a pravo je čudo da uspevaju i ovoliko da rade. Da njih dvojice nema ne bi ni bilo državnih orvenstva.

 

Tvoj poslednji meč u Beogradu, posle dužeg vremena bio je na CFL-u, kako vidiš sebe na tom meču?

 

– Ja sam to radio najviše zbog naše publike, pred kojom se dugo nisam borio. Nije mi to predstavljalo neki preveliku satisfakciju, CFL je nova organizacija, koju vodi moj trner kik boksa, zbog toga sam radio. Nisam imao neke prevelike koristi, protivnik nije bio adekvatan, ali trenutno bolji nije mogao da se nađe. Sledeći moj meč ovde mogu raditi samo kada dođe UFC.

 

 

Posle tog nokauta, bilo je dosta komentara da je meč namešten, kako ti to komentarišeš?

 

– Toliko je brzo pao da je tako delovalo, ali daleko od toga da je bilo namešteno. Nikada ne bih namestio meč, bukvalno ni ja nisam očekivao da će tako brzo pasti jer je čovek ogroman.

 

U portazi za dobrim kampom odlaziš u Zagreb kod Mirka Filipovića, kako si se odlučio na taj korak?

 

– To mi se sve nekako nameštalo, upoznao sam igrom slučaja Mirka i Stipu Drviša, nekako smo se spojili i oni su me ispratili i maksimalno ispoštovali, što mi mnogo znači. Nisam ja sa njima non stop, ali kad odem tamo, to što odradim mnogo mi znači. Moj mečevi u Lincu i Zagrebu, slika su mog rada pre i posle njihovog pomaganja.

 

Kako reaguješ na negativne komentare o saradnji sa Mirkom?

 

– Kao što ima ovde ljudi koji su nacionalisti, tako ima i tamo. Ni Mirko i Stipe, a ni ja, nismo takvi i to nas ne zanima. Na kraju krajeva, da ih to zanima nikad me Mirko ne bi pozvao da sa njim treniram, da ima te predrasude. To za nas ne postoji.

 

Šta očekuješ od meča na ‘Belatoru 200’, gde će se boriti Mirko Kro Kap i Roj Nelson?

 

– Sigurno je da će Mirko ‘proći’ kroz sve njih tamo, jer u njegovim godinama niko nije spremniji, non stop trenira, pravi je vojnik i sigurno je spremniji i od Nelsona, a i od Fedora zajedno. Mirko je za razliku od svih njih ostao na vrhunskom nivou.

 

Kakav je osećaj bio kada si saznao da ćeš biti deo najjače svetske organizacije?

 

– To mi je bilo normalno, jer sam toliko dugo radio na tome, da je moralo da se desi, nije me nešto specijalno iznenadilo. Nije mi želja da samo potpišem za UFC i da mi to bude vrh karijere, što je veliki uspeh, ali ja tamo idem da bih bio najbolji, kao što sam to bio i u FFC-u.

 

Prešao si iz teške u polutešku kategoriju, koji su razlozi?

 

– To su mi svi savetovali, i Mirko, i Rođa. Ja sam to gledao da izbegnem, ali sada ću probati. Nikad nisam voleo to skidanje i vraćanje kila, probaću prvi meč tako da odradim, pa kakao se budem osećao, tako ću i nastaviti, ako mi bude dobro ostaću, a ako ne vratiću se u tešku.

 

Tvoj jedini poraz bio je baš u poluteškoj kategoriji, da li si se sada dvoumio?

 

– To je bio moj četvrti meč, loše sam odradio skidanje kila, a na sve to borac je bio odličan i tako je ispalo. S’ obzirom na tadašnje okolnosti nisam tako loše odradio taj meč. Sada sam promenio taj proces skidanja, tako da ćemo videti.

 

Kada očekuješ svoj UFC debi, svi negde šapuću da bi to mogao biti 9. jun, na događaju u Čikagu, šta ti misliš o tome i da li bi ti to značilo zbog podrške koju bi tamo imao?

 

– Ja sam to najviše i želeo da bude u Čikagu baš zbog toga i forsirali smo maksimalno, ali džaba ako oni to ne odluče, sve je na njima. Podrška bi sigurno fenomenalna, ja jedva čekam da do toga dođe.

 

Kako ti se čine regionalni borci, smatraš li da bi još neko mogao tvojim stopama?

 

– Roberto Soldić je odavno mogao da bude, ali sada se ušuškao u ‘KSW-u’, čiji je postao šampion i tamo može da napravi dobru karijeru. Što se naših tiče stvarno ne znam, sve je to individualno i zaista svima želim sreću.

 

Koliko je teško bilo na početku kod nas, radio si kao obezbeđenje, da li se to kosilo sa sportskim načinom života?

 

– To je katastrofa… Nažalost većina momaka koji treniraju borilačke sportove na to su prinuđeni. Hvala Bogu to sam prestao, posao je malo plaćen, stalno ima problema, ljudi te gledaju bezveze.

 

Nemaš neki nadimak, kako si to ‘izbegao’, jer većina boraca to ‘zaradi’ u toku karijere?

 

– To je tačno, nemam neki specijalni nadimak i zbog toga smo moj tim i dizajnirali novi grb kojim ću se predstavljati, da bar nešto imam.

https://www.youtube.com/watch?v=Wb-7_W6E_g8

 

hotsport.rs

Edited by peja™, 10 March 2018 - 23:36.

[peja™]

koje su sanse da se neko od ova dva ludaka u narednih par nedelja ponovo ne povredi i otkaze borbu?

 

 

https://www.facebook...56082679486276/

 

[YUNG GOD]

Bas poso da napisem da Tony nije normalan i okacim ovaj snimak

 

A tu je i Eddie ''look into it'' Bravo (: