Posted 16 January 2008 - 00:23
Ево целе ствари:
---
Алмули: Неистина на милион адреса
Хелсиншки одбор за људска права је нетачности о геноциду над Јеврејима у Србији у Другом светском рату послао на електронске адресе око милион установа и организација у 150 земаља, каже Јаша Алмули
Хелсиншки одбор за људска права у Београду мења историју холокауста у Србији. Оваква смела тврдња Јаше Алмулија, барда српског и југословенског новинарства и публицистике, некадашњег председника Јеврејске општине Београд, саопштена у телефонској размени новогодишњих честитки на релацији Београд – Лондон, захтевала је и појашњење. Алмули наводи део Извештаја Хелсиншког одбора о Србији за 2006. годину,. У одељку посвећеном антисемитизму каже се: „У току Другог светског рата Јевреји у Србији су у високом проценту страдали у холокаусту, не само од немачких окупационих власти, већ и од владе националног спаса Милана Недића, љотићеваца, Жандармерије и Специјалне полиције, чији је ефикасан рад допринео да је већ у августу 1942. године Београд, као прва европска престоница, проглашен за град очишћен од Јевреја (Јуденреин).”
Награда за пријаву
„Ово изједначење немачких окупатора и квислиншких органа у уништењу српских Јевреја не одговара истини”, каже Алмули. „Том нетачношћу Одбор ризикује да обезвреди своје констатације о неочекиваном антисемитизму у Србији који раније читав век није постојао.”
Позивајући се на истраживања Савеза јеврејских општина Југославије, на сведочанства преживелих српских Јевреја, као и на дела признатих јеврејских историчара у иностранству, Алмули упозорава да „сви они говоре да су једино немачки окупатори одлучивали о уништавању Јевреја у Србији и да су извршиоци били немачки органи”.
„Квислиншки режим и формације набројане у извештају Хелсиншког одбора имали су споредну улогу. Достављали су немачке позиве Јеврејима, спровели су немачку меру избацивања из државне службе, држали су местимично стражу и за немачку новчану награду тражили скривене Јевреје и предавали их Немцима”, каже Алмули.
На основу разговора са преживелима он зна за више таквих случајева, а помиње професорa примењене уметности Александрa Ајзинбергa.
„У камеру ми је испричао како су се он и његова мајка једне ноћи 1942. крили у кући супруге генерала Бодија у Београду. Наишао је сусед, српски полицајац, и позвао је да се картају. Похвалио се да је тог дана зарадио 25.000 динара. Пронашао је три скривена јеврејска лица код једног српског брачног пара и за сваког од њих добио по 5.000 динара”, наводи Алмули.
Он подсећа и на хрватску ратну пропаганду деведесетих година која је изједначавала улогу Немаца и квислиншких органа у Србији, као и уништење Јевреја у усташкој НДХ и окупираној Србији.
Тако је Атила Хоаре, „Британац у родбинским везама са Хрватском”, 9. септембра 1993, у писму „London Review of Books” написао: „Исти број Јевреја је убијен у ратно време у Хрватској и Србији – 24.000 и 23.000. И српски квислиншки режим Милана Недића је са одушевљењем учествовао у холокаусту и изградио своје логоре смрти, као што је био логор на Бањици, чије је особље било српско”.
„Одговорио сам у истом листу 8. октобра”, каже Алмули, указавши на то да Хоарово писмо садржи две неистине о броју жртава у Хрватској и Србији, као и једну полуистину.
У логору на Бањици су радили српски полицајци, али је логор био основан по налогу Немаца који су имали контролу. У њему су били заточени у највећем броју српски родољуби. Kроз логор je прошло само 454 Јевреја, махом оних који су се крили и били ухваћени, а затим предавани Немцима који су их стрељали.”
Алмули се позива и на дело „Злочини фашистичких окупатора и њихових сарадника против Јевреја у Југославији”, Савеза јеврејских општина Југославије.
„У Србији је под немачком окупацијом убијено 14.000 Јевреја. Око 5.000 је стрељала немачка армија у лето и јесен 1941. године као српске таоце у одмаздама због акција партизана, а 7.500, махом жена и деце, угушено је у пролеће 1942. године у камиону душегупки допремљеном из Берлина, чија је немачка СС посада извршила убијање”, наводи Алмули.
Јеврејски историчар Кристофер Бровнинг је своје налазе објавио у научној публикацији израелског меморијалног музеја Јад Вашем (свеска XV). У том раду он пише: „У Србији су животе одузимали углавном припадници немачке армије, а не СС јединице (…) Стрељање је вршено под изговором одмазде за губитке нанете од стране партизана (…) Они који су преживели тај покољ извршен у јесен (1941), већином жене и деца, смештени су у концентрациони логор (…) на другој обали Саве прекопута Београда, и без обзира на старост и пол, били су убијени у камиону са гасном комором у пролеће 1942. године”.
А Раул Хилбер, професор и историчар јеврејског порекла из САД, у класичном делу „Уништење европских Јевреја” наводи: „У децембру 1941.(…) војне јединице су пребациле породице стрељаних талаца у Земун где је командант Полиције безбедности и СД, др Шефер, чекао на своје жртве (…) Покретна гасна комора је 1942. стигла из Берлина (…), а жене и деца су убацивани у тај камион (…) Ова операција је завршена 10. маја 1942. Задовољни Шефер је известио да више нема јеврејског проблема у Србији”.
Ко је послао камион?
И Паул Фридлендер, амерички Јеврејин и професор историје, у најновијем делу „Године уништавања” из 2007, o логору Сајмиште пише: „Остало је нејасно ко је у немачкој управи у Београду затражио од РСХА да пошаље камион у Београд. Да ли је то био шеф Цивилне управе Харaлд Турнер или Емануел Шефер, шеф Полиције безбедности у Београду (...)? Камион је стигао у Београд крајем фебруара 1942, а почетком марта почело је убијање. До 9. маја јеврејске жене и деца са Сајмишта, болесници и особље Јеврејске болнице у Београду и јеврејски заточеници из оближњег логора су сви били угушени”.
На питање да ли постоји опасност да неко његове тврдњe прогласи за одбрану Милана Недића и његовог квислиншког режима, наш саговорник каже:
„Ја не браним ни Недића нити његов режим”, одсечан је Алмули, „већ оклеветану Србију и борим се увек против ревизије историје холокауста. Зато и постављам питање: Зар госпођице и госпође из Хелсиншког одбора у Београду нису све ово знале или нису могле да прочитају? Неке велике западне силе, у одсуству било какве међународноправне основе, тврде да Србија нема морално право на Косово, јер је убијала на њему многе Албанце за време бомбардовања 1999. године. Да ли је сада ово морално дисквалификовање Србије требало поткрепити лажју да је Србија исто колико и Немци крива за убиство српских Јевреја?!”, каже Алмули.
Хелсиншки одбор је нетачност о учешћу Србије у геноциду над Јеврејима послао на електронске адресе милион установа и организација у 150 земаља, међу којима су министарства спољних послова, библиотеке, универзитети и научни институти и медији свих врста.
Слободан Кљакић
---
