Posted 23 November 2007 - 11:39
Tamni oblaci nad Balkanom:
The Observer , 18 .11. 2007 .
Косово и Метохија
Ендру Ронсли
Ризикујемо да попут месечара уђемо у нови рат на Балкану
Ни Гордон Браун ни Дејвид Камерон не говоре о томе, али над Косовом и Босном се надвијају све тамнији олујни облаци
Да парафразирам Невила Чембрлена – Балкан готово да је место о коме не желимо ништа да знамо. За само неколико седмица могли бисмо се суочити са очајнички озбиљном кризом у најзапаљивијем европском региону. Па ипак, наши политичари и медији су до сада били слабо љубопитљиви. Пожарни аларм пишти, док већи део Вестминстера и даље спава.
Требало би да будемо упознати са ризицима које носи игнорисање првих олујних облака над Балканом. Он је био поприште јединог рата на европском тлу од 1945. Био је то злокобан конфликт геноцидних димензија, чија је цена била најмање 100.000 живота и милиони расељених људи. Неуспех у предузимању корака када су Муслимани били масакрирани у Босни, представља део антизападног наратива Ал Каиде. Изнео је на видело жалосну неадекватност Европске уније, која је, без америчке интервенције, показала своју немоћ у спречавању конфликта који је беснео у њеном сопственом суседству.
Балкански конфликти деведесетих година такође су дубоко утицали на политику и репутацију читаве генерације британских политичара. Љагу претходне конзервативне Владе представља чињеница да је кршила прсте, или, пак, једноставно седела скрштених руку, док је неки одлучнији одговор могао да спасе многе животе. Снажна реакција Тонија Блера у приступу косовском конфликту, који ће уследити касније и претворити га у светски познатог политичара, јесте последица тог неуспеха. То је спасло животе многим Муслиманима, иако Ал Каида то не помиње.
Упркос оваквом историјату, или можда управо стога, у свом великом говору о спољној политици у Мансион Хоусе , Гордон Браун није имао ништа да каже у вези са новијим узнемирујућим развојем догађаја на Балкану. Можда је Балкан у својој глави похранио као нешто чиме се бавио онај други момак, његов претходник, како-се-оно-зваше. Но, то не може уистину бити непознавање ствари, зато што знам да је Браун прошле недеље у Даунинг Стриту приватно разговарао о томе са својим словеначким колегом. Јавно, у том говору одржаном у Мансион Хоусе , Браун је посветио пажњу већини остатка света, али је изабрао да избегне националистичке тензије које се закувавају на његовом сопственом континенту. Иста тишина потекла је од Дејвида Камерона када је крајем прошлог месеца отишао у Берлин да, како су планирали торијевци, одржи говор који ће дефинисати начин на који он приступа свету. Била је то брза тура око ужарених тачака диљем света, али није имао ништа да каже о најнестабилнијем делу Европе.
Увиђам зашто су ова два лидера одабрала да не иду у том правцу. Огроман број постојећих криза у иностранству бори се да придобије њихову пажњу, као и позорност јавности. Видели смо како је интересовање за Бурму, Дарфур и Зимбабве скрајнуто пред Пакистаном. Кад се британске трупе већ боре и умиру у Авганистану и Ираку, нико не гори од жеље да разматра могућност распламсавања конфликта ближе сопственој кући. Одрастајући, навикли смо да о спољној политици размишљамо у категоријама конфликта на Блиском Истоку, изазова које поставља Кина, или Иран са својим нуклеарним амбицијама. У том случају је лако – можда је и лагодније – занемарити етничке конфликте који лагано врију на нашем сопственом прагу.
Па ипак, постоји озбиљна могућност да ће Балкан представљати жестоко ватрено крштење Браунових ставова и његов први разговор о спољној политици заснован на „трезвеном интернационализму“. Можда ће се у правој мери показати шта Камерон заиста мисли када каже да је присталица спољне политике која се заснива на доктрини „либералног конзервативизма“.
Руку на срце, у Британији има политичара који су свесни шта се догађа. Они који обраћају пажњу на збивања су доиста веома забринути. Лиам Фокс, министар одбране Владе у сенци, прошле седмице је упозорио да се сада налазимо вероватно на ивици највеће кризе на Балкану од почетка деведесетих. Настављајући, рекао је: „Морамо јемчити да нећемо седети по страни док настаје нови сукоб“. Своје упозорење изнео је у говору у Доњем дому. Те тако, разуме се, то нико није пренео.
И министар иностраних послова свестан је претеће опасности. Дејвид Милибенд је рекао својим пријатељима да је то „велики тест“ како за Бритинију тако и за Европу. Шеф британске димпломатије посветио је овом наговештају будућих конфликата један део свог скорашњег говора, у коме наводи да Европа мора да се потруди око јачања својих дипломатских и војних капацитета. На свим састанцима са својим европским колегама којима је присуствовао, изражена је забринутост за Балкан. Толико је то значајно.
У средишту нагомилане кризе налази се будући статус Косова. Тамошња војна интервенција првобитно је свеобухватно прихваћена као „добар“ рат Тонија Блера насупрот оном „лошем“ у Ираку. Запад је деловао са намером да спасе прогоњене Муслимане. Тамо није било сумњивих досијеа, нити је било речи о оружју за масовно уништење. Као што ни нафта није била у игри. Мада су ове разлике очигледне, ипак се могу извући заједничке поуке из ситуације на Косову и у Ираку. Лакше је добити рат него мир. Интервенција може да буде делотворна, као што је то био случај на Косову, избегавањем крвопролића над цивилима. Војном акцијом може да се уклони диктатор, као што је конфликт био окидач за свргавање Слободана Милошевића. Међутим, по завршетку рата, политика мора да понуди дуготрајно решење.
Осам година након што је НАТО истерао српске снаге са Косова, за његову будућност се још не назире решење. За Европу је од великог значаја да се то исправно реши. Поред претње да може доћи до обнављања конфликта, ту је и чињеница да већина канала за кријумчарење дроге и трговине људима прелази преко Балкана. Исламски тероризам је други разлог за неспокојство. Балкан је био полигон за вежбе присталицама џихада. Дугорочни план Европске уније јесте да све државе бивше Југославије прими у своје чланство, при чему су оне дужне да уведу демократију, владавину закона и остваре напредак. Неуспех да се договор о будућности Косова постигне мирним путем може имати катострофалне последице, мада се још увек не назире рецепт за успех.
Косовски Албанци, који чине већину у покрајини, желе независност од Србије. Лабава аутономија је највише што Београд може да толерише. Европа је подељена и поред своје добре намере да се свету обрати јасно и једногласно.
Грчка и Шпанија су забринуте због идеје да Косово постане нова западноевропска држава. Мадрид не жели да охрабрује сецесионисте у Баскији. Грци су узнемирени због Македоније. Британија, Француска и већи део Европе подржава независност Косова под надзором Европе као један нови концепт, осмишљен да гарантује коректно понашање према мањинама.
Због своје сложености и опасности које носи, будућност Косова уплетена је у нови хладни рат између Вашингтона и Русије. Америка подржава независност. Русија, традиционални савезник Србије, изјашњава се против. Почетком ове године је било покушаја да се постигне договор. Они су пропали кад је Русија изјавила да ће искористити своје право на вето у Савету безбедности УН како би спречила условљену независност Косова.
Остало је зиста мало времена. Мандат мировних снага Европске уније у Босни истиче ове недеље и поставља се питање да ли се може легално наставити уколико Руси искористе своје право на вето. 10. децембар је крајњи рок за постизање договора за Косово. Чини се да су свеопшта очекивања да се договор неће постићи. Стога постоји претња да ће почети да се догађају застрашујуће ствари.
Косовари кажу да ће објавити једнострану независност од Србије. То би могло да покрене бурну ланчану реакцију широм западног Балкана уколико се српске мањине на Косову побуне и Влада у Београду подржи одвајање Срба у Босни. Не желим да предвиђам оно најгоре, али има много разлога за страх у региону у коме све кипти од националног супарништва и етничке мржње и где хиљаде становника држе калашњикове у својим ормарима. Најизричитије упозорење упутио је командант снага ЕУ у Босни. Он је говорио о томе да је неопходно да Европа буде спремна на војну интервенцију „у случају избијања још једног рата“.
Милиони људи су завршили као избеглице када је регион потресао рат. Уколико британски политичари сматрају да је тренутно бављење миграцијом велики проблем, видеће какве ће тек проблеме имати ако плане западни Балкан. Само један дан је довољан да се возом стигне од Приштине до Сент Панкраса.
Дејвид Камерон је пред аудиторијумом у Берлину рекао да ће своју спољну политику оденути у потупно другачије рухо од оне коју је водио Тони Блер. Уместо либералног интервенционизма, лидер торијеваца је изјавио да би он на прво место ставио „националну безбедност“. Такав приступ светској политици, у коме је спољна политика уско дефинисана личним интересима, довео је до потпуно очајничке неделотворности Владе деведесетих година, приликом разбуктавања сукоба широм Балкана. То, међу бар неколицином конзервативаца, изазива стални осећај посрамљености. Као што је Лијам Фокс то срочио: „Ми носимо лични осећај кривице“. Хоће ли Дејвид Камерон „седети скрштених руку“, понављајући како то нема никакве везе са нама, ако Балкан посрне ка рубу сукоба? Или ће се лидер торијеваца сложити са својим министром одбране да нешто мора да се предузме?
Што се тиче Гордона Брауна, он је такође доспео на листу „десеторице“ који су одлучни у томе да заузму другачији став према светској политици од Тонија Блера. Он је веровао да је међународна активност његовог претходника удаљила Владу од домаћих циљева, да је поделила Лабуристичку партију и изазвала масовна незадовољства у земљи, посебно по питању Ирака. Блерови поштоваоци подсмевају се Брауну „да ништа није урадио у иностранству“. Његови савезници то наводе као врлину. Пре него што је постао премијер, пријатељи господина Брауна су се разметали говорећи како “Гордон није водио ратове.“ Невоља је у томе што сукоби имају ружну навику да, иако их ви не тражите, они пронађу вас. До сада нас је Балкан томе већ научиo.
