Najpre, krenimo od samog dana protesta. Iako je Nenad Čanak iz sveg glasa grmeo i pretio neonacistima fizičkim razračunavanjem (dok je internetom kolala glasina o tome kako je članstvu LSV-a upućen diktum o obaveznom pojavljivanju na protestu ili u protivnom...), 7. oktobra u Novom Sadu, na mitingu koju formalno organizovale NVO-e, ni traga ni glasa nije bilo od sličnih militanih tonova. Šta više, govornici/e su dobrano uspavali masu, a reakcije okupljenih "građana i građanki" su ostajale mlake i neubedljive čak i kada bi konferansije čitao uvredljive i šovinističke citate sa nacističkih sajtova.
Pa, ako je tako, ko se onda sukobio sa "strojevcima"? Antifašistička akcija, naravno, okupljena u zasebnom bloku. Međutim, ko je bio unutar tog bloka? Članstvo LSV-a? Možda, ali samo delimično, jer je taj kontigent većinskim delom bio sačinjen od levih radikala (anarhista, anti-autoritaraca/ki (računajući pank i kvir ekipu), anarho-sindikalista i komunista). Najeksponiraniji novosadski antifašisti, Zeka i Čanak, o ovim činjenicama nikada ne govore javno, ponajviše zahvaljujući taktiziranju, ali i zbog neobaveštenosti šire javnosti o prirodi antifašističkog otpora, heterogenosti ugroženih grupa, te zahvaljujući potpunom odsustvu uvida u višetrukost nivoa društvene stvarnosti i manjinskih perspektiva.
Edited by Zabalujev, 21 October 2007 - 16:30.
