33 replies to this topic

[BoTa]

Postojali su očajni pokušaji da se očuva energija i angularni moment u beta raspadu kada je Wolfgang Pauli postulirao neutrino 1930 godine. U njegovom slavnom pismu adresiranom na miting u Tübingenu, Njemačka, Pauli je izrazio svoje mišljenje da ova neutralna i skoro bezmasena čestica možda nikad neće biti detektovana eksperimentalno. Zaista, proslo je 26 godina dok F. Reins (Nobelova nagrada 1995) i C. Cowan nisu zapazili neutrino preko inverznog beta raspada koji je emitovan iz fisionih produkata u nuklearnim reaktorima. Neutrini interaguju sa materijom samo slabom interakcijom i njihov izmjereni efikasni presjek iznosi sigma=1.1*10E-43 , što odgovara ogromnoj apsorpcionoj dužini od 29 svjetlosnih godina! 1957 C. Wu je otkrila neodržanje parnosti u slabim interakcijama, a samo godinu kasnije helicitet neutrina poznatim eksperimentom pripremljenim od strane M. Goldhaber. On je pronašao da je neutrino lijevoruk, dok je antineutrino desnoruk. Sa obzirom da desnoruki partner neutrina nedostaje, neutrini su bezmaseni u SM. Ako je anti-neutrino identičan sa neutrinom tada ih zovemo Majorana česticama...itd

Postavio sam ovaj topik jer već neko vrijeme proučavam(teoretski) neutrino? Česticu koja od početka predstavlja jednu od zagonetki moderne fizike i u kojoj leži možda odgovor na neke probleme Standardnog modela. Ako neko ima neke linkove, ideje, ili komentare neka se uključi u diskusije i razmjenu mišljenja

[Nickvani]

A jel bi mogao da mi objasnis sta je apsorpciona duzina?
jel se zna uopste koja kolicina neutrina u svakom trenutku dospeva na jedinicu povrsine?

[BoTa]

A jel bi mogao da mi objasnis sta je apsorpciona duzina?

Apsorpciona dužina je srednji slobodni put čestice prije nego doživi ne-elastični sudar (interakciju) u nekom datom mediju! To jeste sa obzirom na efikasni presjek koji sam naveo neutrino skoro i ne interaguje sa materijom. Zato je Pauli pretpostavljao da nikad eksperimentalno nece biti otkriven i zbog toga su savremeni eksperimenti sa neutrinima tako složeni, skupi i dugotrajni.

jel se zna uopste koja kolicina neutrina u svakom trenutku dospeva na jedinicu povrsine?

Količina malo čudno zvuči. Po meni prije koji broj neutrina prođe kroz jedinicu površine u jedinici vremena(t.j FLUKS). Procjenjeni FLUKS solarnih neutrina na zemlju je oko F=6.5*10E10/cm2*sekunda. Sad vidiš koliko neutrina prođe kroz naše tijelo svake sekunde!

[Nickvani]

Pa da li onda ima smisla govoriti o svetlosnom eteru?
Ako se ne varam ta ideja je postojala krajem 19. veka ali je odbacena, a ispada da je prostor "preplavljen" neutrinima. Da li bi oni mogli da se shvate kao neka vrsta svetlosnog etera?

[BoTa]

Pa da li onda ima smisla govoriti o svetlosnom eteru?

Pa ne baš, ali ko zna? Postojalo je mišljenje da ako je svjetlost talas da mora imati medijum da bi se prenosila! Međutim postoji dualizam čestica-talas: Dvije komplementarne slike! SVJETLOST JE I TALAS I ČESTICA! Kasnije se to ispostavilo da važi za sve čestice! kasnije je pojam proširen na polja! Malo je teško objasniti bez matematike ali recimo kvant elektromagnetnog polja(a to je svjetlost) je foton! Neutrino je isto kvant neutrinskog polja! itd... Po shvatanjima moderne fizike ne trebaš medijum da bi se prenosili kvanti. Oni putuju kroz prostor bez medijuma! Ono što sam ja spomenuo medijum, mislio sam na konkretan medijum kao što je voda, ili zemlja ili npr. detektor napravljen od Atoma Germanijuma. Dakle neutrino prođe kroz Zemlju a da ni sa jednom drugom česticom ne interaguje! kao da Zemlja ne postoji! jako je teško uhvatljiv i praktično ga ne možeš detektovati!

Ako se ne varam ta ideja je postojala krajem 19. veka ali je odbacena, a ispada da je prostor "preplavljen" neutrinima. Da li bi oni mogli da se shvate kao neka vrsta svetlosnog etera?

Ne! Neutrino nije svjetlosni eter! dakle stoji ono što sam napisao prethodno! moderna fizika smatra da je ideja etera neodrživa! Prostor nije samo preplavljen neutrinima! Postoji ne mali broj elementarnih čestica u prostoru koje su u stalnoj dinamici, podložni promjenama raspadima, anhilaciji i kreaciji!

Neutrino je posebno zanimljiv jer dugo je bilo pitanje ima li on masu? Na kraju se ispostavilo da ima jako malu masu! Postoje tri familije sa tri potpuno različita neutrina.
Elektronski, Muonski, Tau neutrino koji kao kučići prate ove tri čestice(elektron,muon.tau) u raspadima!
Prvo se mislilo da su oni potpuno nezavisni jedni od drugih! kasnije eksperimentalno je potvrđeno da oni prelaze jedan u drugi i (ako sam dobro shvatio) to su (isto tako neobične) neutrinske oscilacije!

Edited by BoTa, 17 July 2006 - 19:05.

[Schrodinger]

Lepa tema. Par opaski:
1. Fluks neutrina koji si naveo je samo fluks sa Sunca. Iz drugih izvora nam stize takodje jako mnogo neutrina, s tim sto oni sa energijama ispod MeV nisu detektabilni danasnjim metodama (niti onim u blizoj buducnosti).
2. Pored Sunce, u neutrinima je opazen samo jos jedan izvor, koji je trajao dvadesetak sekundi, a to je bila slavna supernova SN1987A u februaru 1987. godine. Tokom tih dvadesetak sekundi, njen sjaj u neutrinima nadmasio je stotinama puta sjaj Sunca, premda se supernova nalazila u drugoj galaksiji, preko 50 kiloparseka daleko...
3. Sto se tice mase, ona je otkrivena samo za elektronski neutrino, a moguce je da drugi ukusi (mionski, tau) imaju i vece mase. Posebno je tau-neutrino misteriozan, neki su sugerisali da njegova masa moze biti velika i predstavljati nedostajucu (tamnu) materiju u svemiru, mada je ta hipoteza poslednjih godina izasla iz mode (sto ne znaci da se nece vratiti).
4. John Bahcall, koji je napisao najbolju opstu monografsku knjigu na ovu temu "Neutrino Astrophysics" je nazalost nedavno preminuo, ali interes za ovu oblast je svakako u porastu...

[BoTa]

1. Fluks neutrina koji si naveo je samo fluks sa Sunca. Iz

Da to su tzv solarni neutrini! I exp najpovoljniji za izučavanje!

drugih izvora nam stize takodje jako mnogo neutrina,

Da Reaktorski! Ali šta su atmosferski, sterilni itd? To mi nije jasno!

2. Pored Sunce, u neutrinima je opazen samo jos jedan izvor, koji je trajao dvadesetak sekundi, a to je bila slavna supernova SN1987A u februaru 1987.

To je informacija! Imas li link?

godine. Tokom tih dvadesetak sekundi, njen sjaj u neutrinima nadmasio je stotinama puta sjaj Sunca, premda se supernova nalazila u drugoj galaksiji, preko 50 kiloparseka daleko...

Koji cycle? pp ili Šta?

3. Sto se tice mase, ona je otkrivena samo za elektronski neutrino, a moguce je da drugi ukusi (mionski, tau) imaju i vece mase. Posebno je tau-neutrino misteriozan, neki su sugerisali da njegova masa moze biti velika i predstavljati nedostajucu (tamnu) materiju u svemiru, mada je ta hipoteza poslednjih godina izasla iz mode (sto ne znaci da se nece vratiti).

Čekaj zašto bi drugi okusi imali veće mase? Da li muonski ni ima veću masu zato što je i muon veliki elektron? Da li to ima veze? Da li su oscilacije to što mislim odnosno promjena okusa? Sama ta linearna kombinacija između okusa i masenih neutrina je zasad meni jako neshvatljiva! Mislim na CKM matricu ali ne za Quark-ove već neutrinsku!

4

. John Bahcall

Gdje ga mogu naći? ]


E ovo je pravo! Malo više informacija! Mene najviše zanima Majorana čestica? Pa šta je taj Majorana shvatio! Misterija tip! Čak i Fermi nije mogao da ga razumije!

Edited by BoTa, 17 July 2006 - 23:53.

[Led]

Solarni nastaju u reakciji;
, a energije su im do 10 MeV,
atmosferska neutrina nastaju u eakciji kosmickih zraka sa atmosferom, i potom raspadom miona. Koliko se secam njihove energije su vece (probacu da pogledam narednih dana malo vise, moj muz trenutno ne zatvara usta), onda idu (sa vecim energijama) neutrina iz supernovih.
Prema standardnom modelu oni nemaju masu.Ako je imaju, ona je prilicno mala mala (to je vec Physics beyond Standard Model ili New Physics). Bar za ova tri ukusa (elektronski, mionski i tau), koji su detektovani.
Ako su neutrina masivna, onda se "mesaju".
Pojednostavljeno, ovi koji imaju odredjen ukus su interakciona stanja. Ono sto mi "merimo" su masena stanja, koja su mesavina interakcionih stanja, a procenat smese odredjuju tzv. uglovi mesanja. Da bi moglo da dodje do oscilacija, neutrina moraju da imaju masu. Te oscilacije su izmerene.
Ako npr znas da su neutrina prizvedena na Suncu elektronska i izracunas koliko treba da ih izmeris, ako ih izmeris znacajno manje, moguce je da je deficit izazvan oscilacijama. Ili ako detektujes mionska, a ne ocekujes ih, opet su u pitanju bile oscilacije, posto se ne mogu stvoriti ni iz cega.
Parametar koji ulazi u jednacine za merenje oscilacija je razlika kvadrata mase dva ukusa neutrina, za tu razliku je postavljena donja granica (znaci razlika je veca od odredjenog broja), ali masa, koliko ja znam, nije odredjena. Odrdjena je samo gornja granica.

[Varvarin]

Krsim copyright, ali ne verujem da ce mi A.C.Clarke i Z.Živković zameriti.

Artur Klark,
Pesme daleke Zemlje

THE SONGS OF DISTANT EARTH
Arthur Clarke, 1986

2. MALI NEUTRALNI

Više od hiljadu godina kasnije jedan veliki istoričar nazvao je razdoblje od 1901. do 2000. "stolećem kada se sve dogodilo". Dodao je da bi se ljudi iz tog vremena složili sa njim - ali iz potpuno pogrešnih razloga.

Oni bi imali na umu, često uz opravdan ponos, eru naučnih dostignuća - osvajanje vazduha, oslobađanje atomske energije, otkriće osnovnih načela života, elektronsku i komunikacijsku revoluciju, začinjanje veštačke inteligencije i, najspektakularnije, istraživanje Sunčevog sistema i prvo spuštanje na Mesec. Ali kao što je istakao istoričar, u duhu gesla da su posle bitke svi generali pametni, čak ni jedan čovek od hiljadu uopšte nije čuo za otkriće koje je nadmašilo sva ova postignuća time što je zapretilo da ih učini potpuno nebitnim.

Izgledalo je to podjednako bezopasno i beskrajno daleko od svih ljudskih poslova kao i zamagljena fotografska ploča u Bekerelovoj laboratoriji iz koje se, kroz samo petnaest godina, rascvetala plamena kugla nad Hirošimom. Štaviše, bio je to nuzproizvod istog istraživanja i počeo je isto tako bezazleno.

Priroda je veoma pedantan računovođa, čije su knjige uvek ravnotežno usklađene. Fizičari su, stoga, bili veoma zbunjeni kada su otkrili izvesne nuklearne reakcije za koje se ispostavilo, pošto su sastavljeni svi delići mozaika, da u njima nešto nedostaje sa jedne strane jednačine.

Poput knjigovođe koji se maša u vlastiti džep da bi predupredio revizore da otkriju manjak, fizičari su bili prinuđeni da negde pronađu novu česticu. A da bi se manjak uistinu podmirio, posredi je morala da bude krajnje neobična čestica - bez mase i električnih naboja i tako fantastično prodorna da je mogla da prođe, bez i najmanje poteškoća, kroz olovni zid debeo milijarde kilometara.

Ova utvara dobila je nadimak 'neutrino' - neutron plus bambino. Izgledalo je da nema nade da će ikada biti registrovan jedan tako nepostojan entitet; ali, 1956. godine, zahvaljujući velikom majstorstvu instrumentacije, fizičari su uspeli da uhvate prvih nekoliko primeraka. Bio je to trenutak trijumfa i za teoretičare, čije su neverovatne jednačine na taj način bile potvrđene.

Ostatak sveta nije za to znao, niti je mario; ali tog trenutka otpočelo je odbrojavanje do sudnjeg časa.

4. TOKSIN

Niko nije čuo prvo brujanje Zemljinih pogrebnih zvona - čak ni naučnici koji su došli do tog fatalnog otkrića, duboko pod zemljom, u jednom napuštenom rudniku zlata u Koloradu.

Bio je to odvažan opit, nezamisliv pre sredine dvadesetog stoleća. Pošto je jednom neutrino otkriven, ubrzo je postalo jasno da je čovečanstvo dobilo novi prozor u svemir. Nešto tako prodorno da prolazi kroz celu planetu podjednako lako kao i svetlost kroz staklo moglo se iskoristiti da se pogledom pronikne u jezgra sunaca.

Naročito našeg Sunca. Astronomi su bili uvereni da razumeju reakcije koje Sunčevu pećnicu napajaju energijom, od koje je, u krajnjoj liniji, zavisio svekoliki život na Zemlji. Pri ogromnim pritiscima i temperaturama u Sunčevom jezgru vodonik se fuzionisao u heliljum u nizu reakcija pri kojima su se oslobađale ogromne količine energije. A kao slučajni nuzproizvod - i neutrini.

Budući da za njih bilioni tona materije koja im se isprečila na putu nisu predstavljale ništa veću prepreku od kakvog pramena dima, ti solarni neutrini otiskivali su se sa mesta gde su nastajali brzinom svetlosti. Samo dve sekunde kasnije već bi se obreli u svemiru i stali da hitaju dalje. Uz put su mogli naići na mnoštvo zvezda i planeta, ali velika većina njih i dalje bi bila izvan zamke nesuštastvene utvare 'čvrste' materije kada bi se samo Vreme najzad okončalo.

Osam minuta pošto bi se ta bujica otisnula sa Sunca, jedan njen majušan deo prostrujao bi kroz Zemlju - a još znatno majušniji uspeli bi da uhvate naučnici u Koloradu. Oni su postavili svoju opremu na dubini većoj od jednog kilometra, koja je predstavljala filter za sve manje prodorne vrste zračenja, tako da su tu mogli da budu uhvaćeni jedino oni retki, istinski glasnici iz srca Sunca. Prebrojavanjem uhvaćenih neutrina naučnici su se nadali da će moći podrobno da prouče uslove koji vladaju na jednom mestu što je, kako je to lako mogao da dokaže bilo koji filozof, zauvek ostajalo nedostupno čovekovom znanju i osmatranju.

Eksperiment je uspeo; solarni neutrini su registrovani. Ali - bilo ih je premalo. Moralo je da ih bude tri ili četiri puta više nego što su to masivni uređaji uspeli da uhvate.

Očigledno, nešto je bilo pogrešno i tokom sedamdesetih godina. 'Slučaj nedostajućih neutrina' pretvorio se u krupan naučni skandal. Oprema je višestruko proveravana, teorije su temeljito pretresane, a i eksperiment je višestruko ponavljan - ali uvek sa istim, zbunjujućim ishodom.

Krajem dvadesetog stoleća astrofizičari su bili prinuđeni da prihvate jedan uznemirujući zaključak - iako u prvo vreme nikome nisu bile jasne sve njegove implikacije.

Sve je bilo u redu sa teorijom, baš kao i sa opremom. Nevolja je ležala unutar Sunca.



Prvi tajni susret u istoriji Međunarodne astronomske unije održan je 2008. godine u Aspenu, u saveznoj državi Kolorado - nedaleko od poprišta prvobitnog eksperimenta, koji je u međuvremenu ponovljen u još desetak zemlja. Nedelju dana kasnije u rukama svake vlade na Zemlji našao se Specijalni bilten MAU-a, broj 55/08, sa namerno neupadljivim naslovom: "Neke opaske o solarnim reakcijama".

Moglo se pomisliti da će, kako je vest polako prodirala u javnost, objava Kraja Sveta izazvati izvesnu paniku. No, opšta reakcija bila je otupljenost i ćutanje - a potom sleganje ramenima i nastavljanje uobičajenih, svakodnevnih poslova.

Malo je koja vlada ikada gledala dalje od narednih izbora, a malo koji pojedinac dalje od životnog veka svojih unuka. Uostalom, možda su astronomi i pogrešili...

Iako je čovečanstvu izrečena smrtna presuda, datum pogubljenja još nije bio određen. Sunce se neće rasprsnuti još najmanje hiljadu godina; a ko je mogao sada da plače zbog četrnaestog narednog pokolenja?



P.S. Klark je daleko bolji kao popularizator nauke, nego kao pisac, zato ga i navodim....

Edited by Varvarin, 24 July 2006 - 20:47.

[BoTa]

Solarni nastaju u reakciji;
, a energije su im do 10 MeV,
atmosferska neutrina nastaju u eakciji kosmickih zraka sa atmosferom, i potom raspadom miona. Koliko se secam njihove energije su vece (probacu da pogledam narednih dana malo vise, moj muz trenutno ne zatvara usta), onda idu (sa vecim energijama) neutrina iz supernovih.
Prema standardnom modelu oni nemaju masu.Ako je imaju, ona je prilicno mala mala (to je vec Physics beyond Standard Model ili New Physics). Bar za ova tri ukusa (elektronski, mionski i tau), koji su detektovani.
Ako su neutrina masivna, onda se "mesaju".
Pojednostavljeno, ovi koji imaju odredjen ukus su interakciona stanja. Ono sto mi "merimo" su masena stanja, koja su mesavina interakcionih stanja, a procenat smese odredjuju tzv. uglovi mesanja. Da bi moglo da dodje do oscilacija, neutrina moraju da imaju masu. Te oscilacije su izmerene.
Ako npr znas da su neutrina prizvedena na Suncu elektronska i izracunas koliko treba da ih izmeris, ako ih izmeris znacajno manje, moguce je da je deficit izazvan oscilacijama. Ili ako detektujes mionska, a ne ocekujes ih, opet su u pitanju bile oscilacije, posto se ne mogu stvoriti ni iz cega.
Parametar koji ulazi u jednacine za merenje oscilacija je razlika kvadrata mase dva ukusa neutrina, za tu razliku je postavljena donja granica (znaci razlika je veca od odredjenog broja), ali masa, koliko ja znam, nije odredjena. Odrdjena je samo gornja granica.

<{POST_SNAPBACK}>

Da određena je samo gornja granica m (Nie) < 2.3 eV/c2 pri (Mainz 1999) ili kasnije sa "Next Generation Experiment"(katrin) limit < 0.2 ev/c2.

Oscilacije su mi donekle jasne. To su ustvari oscilacije između okusa tj. postoji određena vjerovatnoća da neutrina promijene okuse. Ovde samo dva okusa:




e sad da li sam dobro razumio "Ako su neutrina masivna onda se mešaju" tj. da nema masenih stanja(da su nula) ne bi mogli da pravimo linearne kombinacije za interakciona stanja.

"masena stanja, koja su mesavina interakcionih stanja"

Ova Vasa recenica mi nije jasna jer pitanje koje ce mi pojasniti stvari:

Da li su interakciona stanja(različiti okusi e,mu,tau) linearna kombinacija masenih stanja(ni 1,2,3)?

Edited by BoTa, 25 July 2006 - 12:45.

[BoTa]

Osjetljivost na male neutrinske mase je dostupna ako svojstvena stanja neutrinskih masa nisu svojstvena stanja okusa. U tom slučaju stanje pripremljeno slabom interakcijom (W+- raspadom) u specifičnu projekciju okusa sadrži dvije ili više komponenti fizičke mase koje propagiraju nešto malo različito u vremenu ili prostoru.
Udaljeni detektor sa osjetljivosti na specifičan okus će registrovati "neutrino" sa promijenjenom projekcijom okusa kao rezultat akumulirane fazne razlike.
Zato što su neutrini generalno visoko relativističke čestice, fazna razlika raste ne kao razlika masa već kao razlika između kvadrata masa:

[Led]

e sad da li sam dobro razumio "Ako su neutrina masivna onda se mešaju" tj. da nema masenih stanja(da su nula) ne bi mogli da pravimo linearne kombinacije za interakciona stanja.

Pa da.

"masena stanja, koja su mesavina interakcionih stanja"

Ova Vasa recenica mi nije jasna jer pitanje koje ce mi pojasniti stvari:

Da li su interakciona stanja(različiti okusi e,mu,tau) linearna kombinacija masenih stanja(ni 1,2,3)?

<{POST_SNAPBACK}>

Opet da. A koeficijenti su uglovi.

Interakciona stanja su ona koja interaguju, masena su ona koja detektujemo (merimo).

[queuer]

Pa da.

Opet da. A koeficijenti su uglovi.

Interakciona stanja su ona koja interaguju, masena su ona koja detektujemo (merimo).

<{POST_SNAPBACK}>

Mala ispravka, interakciona stanja su ona koja detektujemo. Masena stanja su stanja propagacije neutrina. Recimo elektronski neutrino (tj. odredjena linearna kombinacija masenih stanja 1, 2 i 3) interaguje sa neutronom, dobijemo proton i elektron, detektujemo elektron i tako "znamo" da smo detektovali elektronski neutrino. Ne mozemo reci da smo detektovali/izmerili maseno stanje 1, 2 ili 3.

[revolucionar]

Osjetljivost na male neutrinske mase je dostupna ako svojstvena stanja neutrinskih masa nisu  svojstvena stanja okusa. U tom slučaju stanje pripremljeno slabom interakcijom (W+- raspadom) u specifičnu projekciju okusa sadrži dvije ili više komponenti fizičke mase koje propagiraju nešto malo različito u vremenu ili prostoru.
Udaljeni detektor sa osjetljivosti na specifičan okus će registrovati "neutrino" sa promijenjenom projekcijom okusa kao rezultat akumulirane fazne razlike.
Zato što su neutrini generalno visoko relativističke čestice, fazna razlika raste ne kao razlika masa već kao razlika između kvadrata masa:

<{POST_SNAPBACK}>

Nisam fizicar ali ma koliko su modeli o elementarnim cesticama jasni, fizicka interpretacija ovih cestica je za mene potpuno nerazumljiva. Pre bih rekao da se fizicari trude da matematickim modelima objasne osobine ovih cestica. Cudi me da fizicari uopste ne sumnjaju u ispravnost detektora za ove cestice. Sigurno da postoji detektor i za neutrino i izgleda da je po tom pitanju sve korektno. Sve elementarne cestice imaju brzinu (priblizna svetlosnoj), spin (desni, levi) i na kraju takve "dinamicne" cestice u sudaru se kombinuju i postaju "staticne". Pretpostavimo da je putanja cestica u pocetku "linearna" i na kraju postaje "tackasta". Da li talasna priroda cestica ima neke veze sa ovim kombinacijama. Kad je u pitanju prostor, taj fizicki parametar je vazan za velike objekte i za gravitaciju ali zasto to nije bitno za elementarne cestice. Na kraju da li postoje precizni zakoni kako se ove cestice kombinuju (sta je dozvoljeno a sta nije). Sto se tice energije stvari su jos komplikovanije. Foton poseduje energiju ali sta je fizicki smisao energije kad se kombinuju elementarne cestice. Nikada nisam cuo da se prica o entropiji elementarnih cestica ali pri raspadu materije u elementarne cestice entropija sigurno raste mada mi nije jasno kako eksperimentalno odrediti tu velicinu. Na kraju mnogi pricaju o nuklearnim slilama (slabim i jakim) ali meni bar nije jasno koja je interpretacija tih sila kad su u pitanju razne elementarne cestice.
Izgleda da fizika elementarnih cestica lici malo na astrofiziku. Pod tim uslovima onaj ko zna da vodi politiku ima velike sanse da postane slavan.

[queuer]

Na kraju mnogi pricaju o nuklearnim slilama (slabim i jakim) ali meni bar nije jasno koja je interpretacija tih sila kad su u pitanju razne elementarne cestice.

<{POST_SNAPBACK}>

Jaka nuklearna interakcija je moguca samo izmedju elementarnih cestica koje imaju boju tj. kvarkova. Medijatori ove interakcije su gluoni.
Slaba nuklearna interakcija je moguca samo izmedju levorukih elementarnih cestica i desnorukih anticestica (na primer izmedju levorukog elektrona i levorukog elekronskog neutrina, levorukih kvarkova itd). Medijatori ove interakcije su bozoni.
Recimo ako postoji desnoruki neutrino, on ne oseca nijednu od poznatih interakcija (nema jaku nuklearnu interakciju jer nema boju, nema slabu jer je desnoruk, nema elektromagnetnu jer je elektro-neutralan). Takav neutrino bi bio sterilni i ne moze biti direktno detektovan cak i ako postoji.