238 replies to this topic

[Pontijak]

Gos'n Eagle,
Vrhunska ironija gornjeg posta je shto u njemu nema ironije. Chovek je jednostavno ...to shto jeste i svako njegovo dalje razvlachenje po Forumu bi bilo nehumano. Shto ,verujem, i sami uvidjate.

<{POST_SNAPBACK}>

kazete, vi mene razvlacite? a nista zahvalnost za poslovnu ideju? nista komentar o termodinamickim svojstvima plastike i zasto je ona pogodnija od namenski pravljenih lezaljki za bebe?

ne zameram vam, tako se trudite da se sto pre zaboravi ona vasa ljigava patetika o bebi u koritancu sa cebicima, kao da bi vam neko zamerio sto ste isli taksijem do Sofije.

nego da vas pitam, kolike su ustede u klimatizaciji vase kuce jer pretpostavljam da imate svi krevete od plastike u obliku korita sa dusecima unutra, kazu da su zime u Cikagu vetrovite i hladne a leta topla a sami ste rekli da su termodinamicka svojstva plastike izuzetna, to vam je bio kljucni argument u prici o koritancu kojom ste hteli da izazovete patos kod citalaca i jos ste se toliko uneli u tu sliku da ste pomenuli da ste putovali u julu mesecu

samo vi nastavite tako mene da razvlacite

biti epizodista u ovoj vasoj maestralnoj predstavi koja traje vec godinama je zaista zabavna uloga koja samo doprinosi da se sva vasa velicina vidi

i pobogu, operite vec jednom taj prljav ves u vasoj svesti i podsvesti, nije jos kraj sveta da se tako lako predajete i mirite sa ulogom najagilnije ljige foruma

i stavite pobogu naocare za sunce ponekad kada su suncani dani, videcete, ocima je prijatnije, ono o mladim devojkama ne smem da vam savetujem, posle bih vam ja bio kriv kada vas zena izbaci iz kuce zbog zabranjenih misli jer kod vas ionako osim zabranjenih misli nicega nema

Edited by Pontijak, 07 April 2006 - 18:10.

[Pontijak]

<{POST_SNAPBACK}>

avatar ptico, zar i ti u konkurenciji sa Domazetom da budes tumac Benovih recenica, pa kako ce on to podneti? ili vas dvojica saradjujete onako u stilu one fotografije koju je chicha richa postavio dok se Ben ne ukljuci?

to sto ti ne shvatas da si ovde budala kojoj nos slini od narasle sujete ipak ne znaci da si Sirano ovog topica a kao forumski lik si bas kao Pinokio i jedina je beda sto si odabrao da ti Domazet bude Djepeto i inspirise te da pises na ovakvim temama sve u funkciji podrske arhiljigavcu foruma kada se upetlja u svoje sluzave recenice

pa se posle cudis zasto sam ja srecan sto nemam dugacak nos

Edited by Pontijak, 07 April 2006 - 18:12.

[Jasa Tomic]

У фокусу
„ЈУГИЋ” НА КАЛИШУ

Срби, лето и војска

Протеклих дана министар одбране Србије Зоран Станковић имао је две изјаве: прву „да ће влада Србије, односно премијер одлучивати о ангажовању антитерористичког батаљона” и другу, „да ми нашу војску не спремамо за ратне операције, односно да немамо никакве намере нити спремамо војску да активно учествује у евентуалним оружаним сукобима на овим просторима”.

За прву изјаву министар је пожурио да се извини свима које је његова изјава погодила, јер су медији пожурили да јаве „да је у току битка за војску између премијера и председника”. И председник Србије пожурио је да нагласи да војском командује искључиво он и да би свако друго решење мимо постојећег било опасно, јер је играње војском опасна ствар.

Но, како је министар одбране рекао да ми војску не припремамо за неке војне операције, већ, ваљда, за борбу против птичјег грипа, поплава и слично, чему уопште брига ко командује таквом војском? Зашто би војска која се не припрема за рат уопште била опасна? Због могућe злоупотребе на унутрашњем плану? Ма, хајте! Ови официри и подофицири гледају како да преживе од првог до првог, ко ће све одлетети у пензију, како се преквалификовати за цивилни живот...

Остаће, ипак, упамћено да на Станковићев „поклон” око употребе противтерористичког батаљона премијер Србије није уопште реаговао.

Наравно да је министар изјаву око одбијања сваке могућности да војска учествује у неком ратном сукобу на овим просторима дао у контексту претходне изјаве заменика председника СРС Томислава Николића о томе „да би у случају да Космет добије независност јужну српску покрајину требало, у крајњој линији, бранити и оружјем”.

За своју потпуно непотребну изјаву министар је већ добио многе похвале, иако је он први министар одбране у историји који је јавно рекао да своје војнике неће учити како да ратују. „Пис брадер”, водите љубав момци, ипак смо по нечему први у свету. Министра одбране под хитно треба заштити од сопствених изјава за медије.

Но, Генералштаб изгледа не размишља као министар Станковић, па се формирањем Прве бригаде увелико кренуло у реорганизацију копнене војске. Критичари кажу „да је прекомпоновање целог Новосадског корпуса незаконито, јер је учињено на основу Стратегијског прегледа одбране, који је тек у форми и фази предлога чак и на сајту министарства одбране”.

Критичари, наиме, брину шта ће бити ако такав нацрт не потврди и Скупштина Србије? Нема бриге злобни критичари, ови у Скупштини Србије ионако немају појма о тим стварима, а уосталом чврста и јавно саопштена намера војске јесте да не води било какав рат. Вероватно и ако нас неки зликовци први нападну? Јер, за рат је потребно најмање двоје! Као и за љубав.

Сукоб Израела и Хезболаха најбоље показује како су наоружани и опремљени модерни терористи. Да ли се и Србији једног дана може догодити некакав Хезболах? С оне стране косметске, за сада административне, границе? Или на југу централне Србије? Или негде другде? С ракетама које би фујукнуле по нашим градовима? Оптимисти би рекли да то Американци не би дозволили. Песимисти кажу да се много тога у свету, ипак, одвија и мимо америчке воље, да је и Хезболах дошао до ракета без дозволе САД, да је Балкан све мање интересантан за Америку, коначно да и Американци не могу свуда да стигну. Посебно, ако се не ради о њиховим животима.

Реалисти виде да су Израелци против Хезболаха у првом правом рату између једне армије и терористичке организације употребили масу тенкова и самоходне артиљерије, авијацију, хеликоптере и командосе, морнарицу...

Наша је борбена авијација сада слаба, 25. овог месеца на Батајници тек треба да се појави министар финансија Млађан Динкић и свечано објави да је коначно дао паре за ремонт авиона. Претходно ће га, вероватно, мало и провозати авионом. Да се одобровољи. Ако, и треба! Наша артиљерија нема савремену муницију, наше тенкове Т-55 бацамо у старо гвожђе, а Т-72 радо би продали. Израелци чувају у резерви још и „патоне” из корејског рата.

Свођење трупа Војске Србије на потпуно професионалан састав одвија се у условима неповољне демографије, уместо да се „стањују” здружене јединице имамо велике редукције. Садашња густина командног кадра у пешадији врло је мала, неодрживо је да чета има само два официра. Повећањем броја официра и подофицира у активним јединицама треба побољшати обуку, али и смањити ризике разних несрећа. Треба сагледати израелска искуства где један активни батаљон „рађа” други батаљон претежно попуњен резервистима.

Уместо расправа о стручним стварима, имамо изјаве ко командује војском, битку око распродаје војне имовине, рат око тога које ће министарство добити Палату федерације, које ће се министарство уселити у коју зграду војне команде.

При томе је као најопаснија јединица Војске Србије, заправо, означен Војни музеј на Калемегдану. Били им у инспекцији међународни војни осматрачи и прегледали да ли су све цеви топова и тенкова на Калемегдану заливене. Затим је јавно предузеће „Београдска тврђава” покушало да се усели у зграду Војног музеја.

Напад је одбијен, али пре неки дан радници тог предузећа нису пустили „југић” са војним таблицама, у којем су били мајстори и материјал за поправак старе телефонске централе да дође до зграде Музеја. „Југић” и његов војни број није био претходно најављен, па је возачу речено да убудуће мора из министарства одбране, са потписом министра, да стигне факс с регистарским бројем „југића” који стиже.
Лето је...

Мирослав Лазански
[објављено: 12.08.2006.]

[martinj]

A zasto bi se branili?
Ako dodju neprijatelji, jednostavno ih ignorisemo i oni odu dalje... Ako nas nesto pitaju odgovorimo, traze nesto, mi im prodamo i prosledimo ih susedima (rumune hrvatima, hrvate rumunima, makedonce madjarima idt...)

Edited by martinj, 12 August 2006 - 03:49.

[Jasa Tomic]

Српска војна индустрија: Крај или нови почетак

„Муња” на леду

Због недостатка новца неки пројекти су заустављени још у фази нацрта, а неки већ годинама чекају на почетак серијске производње



Драган Лакићевић један је од ретких цивила који нису добили отказ у највећој српској војноистраживачкој установи. Он је дипломирани инжењер машинства са 25 година радног искуства у Војнотехничком институту, и то на неким од најнапреднијих пројеката. Лакићевић, врхунски стручњак, једва саставља крај с крајем са платом од 28.000 динара.

У сектору за борбена и неборбена возила Института, у коме ради и Драган Лакићевић, некада је радило око 160 стручњака. Сада их има само 30, а начелник сектора пуковник Младен Пантић каже да раде на границама могућности. Управо тај сектор последњих година нуди нашој војсци и индустрији пројекте који стоје у месту – неки су заустављени још у фази нацрта, а неки већ годинама чекају на почетак серијске производње. Сви тих пројекти „на леду” су не због лошег концепта или неспособности пројектаната, већ због недостатка новца.

„Радимо само неке експерименте. То не кошта ништа”, објашњава пуковник Пантић. Рационализација, радикално смањивање, немаштина и промена доктрине обележавају садашњост Војске Србије.

У свету војне индустрије главни тренд је конверзија постојећих система. Корист је вишеструка – и по локалну индустрију која већином обавља такве конверзије – и по Војску, која добија савременији систем – и, на крају, по државни буџет. Куповини нових средстава и најбогатије земље прибегавају само када не постоји други избор, јер је то, по правилу, најскупље решење.

Наш војни буџет тренутно једва да омогућава нормално функционисање Војске.

Случајно или намерно, новац намењен Војсци се преусмерава за друге сврхе. На сајту Војске Србије пише да се у 2006. години 2,5 одсто бруто друштвеног производа (БДП) издваја за војску, међутим, према речима министра финансија Млађана Динкића, издваја се 1,9 одсто. Он је најавио да ће војни буџет порасти на 2,5 одсто БДП-а од 2007. године. Реалност је да Војска сада нема новца и да се не налази међу економским приоритетима земље. Због тога, вероватно, није могуће очекивати да се ускоро реше питања војне индустрије, као и пројеката „вук”, „рис”, „муња”, „ФАП 1118” и „тара”. Реализацијом тих пројеката Војска би уштедела средства, јер је углавном реч о конверзији постојећих система а не о прављењу или куповини нових.

У документу „Систем одбране” Министарства одбране РС каже се: „Приоритети у програмској оријентацији предузећа одбрамбене индустрије и војнотехничких и научних установа јесу освајање савремених информатичких технологија и технологија за пројектовање, развој и производњу новог стрељачког и артиљеријског наоружања, свих врста муниције и неких врста ракетног наоружања, као и модификација и модернизација оклопних борбених возила, школских авиона и беспилотних летелица”.

С тренутним издвајањем испуњење тих приоритета не делује реално. ВС дугује око 5,7 милијарди динара, а да би нормално функционисала до краја године потребно јој је још 1,5 милијарди динара. Када се саберу та два податка, јасно је да ће ови, као и многи други пројекти, бити на леду. Бар до 2007.

-----------------------------------------------------------

„Рис”

Концепт настао сарадњом Одељења за специјалне јединице Генералштаба Војске Србије и Војнотехничког института. Идеја је да се искористе и модификују стари камиони ТАМ-110 и ТАМ-150, који би ускоро требало да буду повучени из опреме ВС. „Рис”, за сада, није одмакао даље од пројектантског стола и његова судбина је неизвесна због недостатка финансијских средстава.

У овом тренутку на паркинзима ВС стоји неколико хиљада ТАМ-ова 110 и 150, од којих су многи скоро потпуно нови. Идеја је да се на њихову постојећу шасију постави модификована надоградња, која би имала и одређени степен балистичке заштите. Разним верзијама надоградње добила би се врло покретна, вишефункционална, јефтина возила, каквих тренутно нема у ВС. За „рис” је, осим ВС, заинтересовано и Министарство унутрашњих послова, којем би овакво возило добродошло у региону бивше Копнене зоне безбедности. Возило је идеално и за мировне операције, које су неминовност за ВС, можда већ у блиској будућности. Модификација би се у потпуности могла радити у домаћим фабрикама.

-----------------------------------------------------------

ФАП-1118

Ова, по свим мерилима фантастична, машина требало би да замени дотрајале ТАМ-ове 110 и 150 у Војсци Србије (ВС). ФАП-1118 је рађен по стандардима међународног тржишта, у себи има „Мерцедесов” евро 3 дизел мотор од 190 КС и ФАП-ов мењач. У потпуности је развијен код нас и у целини је задовољио све задате параметре. Стални погон на сва четири точка је карактеристичан за ФАП-1118, за кога на нашим теренима скоро да нема препрека. За њега су интересовање показали и страни купци, па и из Западне Европе. Овај петотонац је спреман за серијску производњу која, опет зависи од средстава. Не постоји тачна процена колике су потребе за овим камионима-теренцима у ВС, али се спекулише о неколико хиљада. ФАП се нада успешним цивилним модификацијама овог возила, оног тренутка када (ако) серијска производња буде почела.

-----------------------------------------------------------

„Муња”

„Муња” је модификација Т-55, која је ентузијазмом појединаца и Техничко-ремонтног завода Чачак успела да догура до претпрототипа. Ово је универзално инжињеријско возило добијено уклањањем куполе са тенка Т-55 и надоградњом фиксног дела за смештај посаде. Претпрототип „муње” опслужује три члана посаде и пет инжињераца, а она може да се користи за разминирање терена, пробијање или рашчишћавање путева, извлачење других возила... Претпрототип је завршен 2004. и првобитно је било најављено да ће за потребе тадашње ВСЦГ бити набављено око 60 возила. Током времена тај број је смањен на садашњих, реалних 20. Инжињеријска варијанта „муње” нема пандана у свету. На сајму наоружања Партнер 2005. у Београду, побудила је велико интересовање странаца. Разлог је што се „муња” добија модификацијом тенка Т-55 кога на светском тржишту има у огромним количинама. Цена модификације једног тенка Т-55 у „муњу” је око 100.000 евра. Потребна средства за израду прототипа око 75.000 евра.

-----------------------------------------------------------

„Вук”

Пројекат је заустављен усред прављења такозваног функционалног модела. Реч је о модификацији возила које се већ налази у наоружању ВС. Совјетско извиђачко возило БРДМ-2 је прегазило време. Набавка новог система би била прескупа, а потреба постоји. Идеја је да се задржи оклопно тело, поизбацују многи непотребни и превазиђени системи, у возило убаци најсавременија електроника, да се опреми и за превоз одељења специјалаца и промени мотор. Коначна цена модификације није позната, али је за израду функционалног модела потребно око 150.000 евра. Нови точкаш сличних карактеристика кошта од пет до седам пута више. Техничко-ремонтни завод у Чачку је, по договору са ВСЦГ, кренуо у реализацију функционалног модела, али је Министарство одбране зауставило финансирање и будућност пројекта је тренутно неизвесна.

-----------------------------------------------------------

„Тара”

„Тара” је мало транспортно возило, носивости до 750 килограма. То је основни захтев или карактеристика свих сличних војних теренских возила у свету, од британског „ланд ровера”, преко руског УАЗ-а до америчког „хамвија”. На теренским испитивањима „тара” се показала као изузетно возило у својој класи, при чему је била од два до три пута јефтинија од увозне конкуренције. Цео пројекат, укључујући и израду претпрототипске партије, коштао је четири милиона долара, од чега је ЈНА дала 2,5 милиона. Године 1991. донета је одлука о почетку серијске производње, али је распадом СФРЈ, санкцијама и ратом све обустављено. Домаћа индустрија је у стању да са домаћим и делимично страним кооперантима производи „тару” по конкурентној цени. За овакво возило постоји велико интересовање и на цивилном тржишту. Процењује се да би реформисаној Војсци Србије било потребно од 1.000 до 2.000 „тара”.

Аљоша Миленковић
[објављено: 15.08.2006.]

[Atreid]

„вук”, „рис”, „муња”, „тара”

<{POST_SNAPBACK}>

ko li im smislja ova imena?

[Jasa Tomic]

Zaista ne znam. Ali imena su bas simpa.

Paukova mreža smrti
Đuro BILBIJA, 30. jul 2006

BEZ preterivanja, može se reći da je mač osovina i današnjeg sveta. Jer, u proiz­vodnju oružja, ratova i smrti, sada se u svetu ulaže bezmalo 1.000 milijardi dolara godišnje. Nesravnjivo više nego ikad ranije u istoriji.
Kako ozbiljni eksperti za strateške studije procenjuju, militarizam je već postao novo stanje sveta. Ponajviše zato što SAD svoj nadmoćni superkapitalizam - da bi mogle efikasno subzijati njime i upotrebom sile izazvani antiamerikanizam - sve ubistvenije naoružavaju i na njih otpada svaki drugi dolar od tih fantastičnih 1.000 milijardi!
SAD već decenijama nastupaju u duhu nacionalne tradicije sadržane u reči "biti Amerikanac, to znači biti u ratu". Uostalom, sam Džordž Buš je već priznao: "Sje­dinjene Države nastoje da stalno osnažuju svoju imperiju zasnovanu na potvrđe­nom vojnom liderstvu. A Zbignjev Bžežinski bio otvoren: "Bez rastuće vojne sile - ne bi postojala američka svetska moć".
Profesionalna imperijalna armija SAD pod oružjem stalno ima 2.108.000 vojnika i oficira. Plus: paukovu mrežu kopnenih i pomorskih baza kojom je omotala plane­tu. Sa 69.000 vojnika u Nemačkoj, 12.000 u Italiji, 11.000 u Velikoj Britaniji, 42.000 u Japanu, 36.000 u Južnoj Koreji, gotovo do juče - 14.000 u "Bondstilu" kod Uroševca... I još 45.000 komandosa izvan nacionalne teritorije.
Američka ratna flota ima dvostruko veću tonažu nego sve konkurentske mornari­ce zajedno jer raspolaže sa 800 ratnih brodova i pomoćnih plovila. "Ploveću smrt" 91 moćne podmornice, 12 zastrašujućih nosača aviona, 66 razarača, 29 krstarica i 42 fregate opslužuje 747.000 mornara. Sa druge strane američka vojna avijacija ima 1.610 borbenih aviona od ukupno oko 3.000 letelica.
Pentagonov projekat "Falkon" kao cilj sveukupne strategije SAD u 21. veku defini­še: imati snage spremne za udar protiv vitalnih interesa svih mogućih protivnika i za šok-paralizu ili potpuno razaranje njihovih snaga svuda u svetu. Polazeći od de­vize "snaga koja stagnira, smrtonosno slabi", Pentagon je već izračunao da će Amerika u ovakvu udarnu moć narednih godina morati da ulaže po 42 miliona dola­ra svakog sata! A vojni strateg Vilijam Arkin je otkrio da SAD uveliko rade na stva­ranju "vasionskog apsolutnog oružja" da iz stanja kontrole pređu u fazu osvajanja vasione i njenog korišćenja za još surovije držanje Zemlje pod američkim "nadzo­rom".
- Nijedna meta na Zemlji ili u vasioni ne bi bila van domašaja američkog napada - tvrdi Arkin. - SAD će moći da udare bez opomene na svakom mestu u svakom tre­nutku.
Amerika se, očito, sprema za vladanje svetom na duži rok. Stoga se u njenom strateškom programu "Spejs komand vižn for 2020" naglašava: "Treba vladati i va­sionskom dimenzijom vojne sposobnosti radi zaštite svetskih interesa i investicija SAD".
Drugi ekspert, Lorans Kaplan, ovo je propratio rečima:
- To će Americi dati apsolutnu slobodu korišćenja sile ili pretnje silom u međuna­rodnim odnosima.
Ne treba uopšte sumnjati da američka vojna armada u svemu ovome ima i punu podršku svog globalnog "nevidljivog fronta" na kojem deluje čak 110.000 tajnih agenata. Najvažnije delove tog fronta drže: CIA sa bezmalo 30 milijardi dolara bu­džeta i 27.000 saradnika, FBI sa 11.500 samo "specijalnih agenata" i budžetom od najmanje šest milijardi dolara godišnje i Nacionalna bezbednosna agencija, za­dužena za elektronsku špijunažu, koja - pored svega ostalog - prekontroliše više milijardi telefonskih razgovora dnevno obavljenih širom planete.

PRVI PO ORUŽJU
SVIH pet najvećih svetskih firmi proizvođača oružja su - američke. To su: Lokid Martin (avioni F-16, F-17 i rakete), Boing (F-15, F-18, helikopteri "apač", "inteli­gentne bombe"), Nortrop Guman (bombarderi B-52, nuklearni nosači aviona), Rej­teon (rakete "tomahavk" i "patriot") i Dženeral Dajnamiks (tenkovi "abrams", pod­mornice "trajdent" i "virdžinija").
Ovih pet istinskih giganata zapošljavaju više od 480.000 radnika i inženjera i ima­ju promet veći od 120 milijardi dolara.

[Krvolocna_barbika]

Dakle, sindrom izrazitiji nego sto sam mislila.

Koji je tebi qrac sa oruzjem? Je l ti ga nije bilo dosta? Ili mozda tvoji roditelji nisu slati u ratove kojima se "ponosis"?

Mozda i ne bi bilo lose da ti se pokaze kako to izgleda u stvarnosti, pa da se smiris. Ne bi ni citao manekena zvanog:

Аљоша Миленковић

Sa onim idiotskim emisijama koje vodi.

[Jasa Tomic]

"Ko ne hrani svoju vojsku hranice tudju" - srpska narodna izreka

"Osnovi svake vladavine jesu dobri zakoni i dobra vojska" - Nikolo Makijaveli

[Schrodinger]

"Ko ne hrani svoju vojsku hranice tudju" - srpska narodna izreka

"Osnovi svake vladavine jesu dobri zakoni i dobra vojska" - Nikolo Makijaveli

<{POST_SNAPBACK}>

Kad smo vec poceli da se gadjamo citatima, evo jednog koji je posebno za tebe relevantan, i licno i ideoloski (jer objasnjava poreklo tvog gubitnistva):

"Nije pobednik onaj ko je pobedio 100 hiljada ljudi na bojnom polju, vec onaj koji je pobedio samoga sebe." - Konfucije

[Jasa Tomic]

„Рат је ружна, али није и најружнија ствар. Много је гори трули и деградирајући морални став и патриотско осећање према коме нема ничег горег од рата. Човек који нема ништа за шта био спреман да се бори, за кога не постоји ништа вредније од властите сигурности – бедна је креатура и нема могућност да постане слободан и бољи него што мисли да јесте.”

Џон Стјуарт Мил

[Jasa Tomic]

Енглески пацијент

Потпуковник Мирко Похулек тек што је отишао у пензију као официр Војске Србије а већ ради у амбасади Велике Британије у Београду, у одељењу британског војног изасланика. Трансфер достојан дивљења, који ће сигурно ући у анале војнодипломатских односа. Наиме, потпуковник Похулек радио је до 25. децембра прошле године у Одељењу за везе са иностраним војним изасланицима у Србији. То одељење, није никаква тајна, заправо, је део војне обавештајне службе Србије. Рад са страним војним изасланицима је такав, то је у опису радног места и то, наравно, знају и странци. Сви међусобно, на коктелима и изван њих, културно размењују визиткартице, сви знају ко кога „покрива” и зашто, једни другима се културно смеше, још више се смеше њихове жене.

Потпуковник Похулек је релативно млад човек и млад официр, навикао је на све то и не би да оде из професије. Но, ови из Министарства одбране Србије усвојили су неке критеријуме за пензионисање официра и подофицира, па је на делу прави масакр војних кадрова, наравно уз неке изузетке типа ко је коме драг. Ко није драг иде у пензију.

Када је потпуковник Похулек прошлог лета сазнао да ће и он крајем године у пензију, обратио се једноставно новој фирми ради новог-старог запослења: војном одељењу британске амбасаде у Београду. Није само јасно да ли је о свом новом могућем послодавцу већ тада обавестио и надлежне у Министарству одбране Србије, или су то они сазнали преко других канала.

Тек, према неким изворима, о сиротом Похулеку разговарало се и на једном од колегијума Министарства одбране, али је, наводно, конкретан потез око њега спречила Снежана Самарџић, помоћник министра одбране за политику одбране, речима „да, шта је ту је, уосталом ми смо сада у Партнерству за мир”. Ако је помоћница министра одбране за политику одбране заиста то рекла, то не би било ни чудно, јер је она својевремено радила у амбасади Норвешке у Београду, дакле, чему чуђење око потпуковника Похулека?

Прво, човек је пензионер, може да иде и да ради где хоће, етика официрског позива и част униформе данас је у Србији врло растегљива категорија, и као друго, питање је да ли официри који раде у Одељењу за везе са иностраним војним изасланицима уопште и потписују обавезу чувања државне и војне тајне неколико година и после престанка активне војне службе.

Не би било фер да сироти Похулек сада буде крив за све. Није он довео британске генерале за саветнике у Војсци Србије, није их он сместио у Министарство одбране Србије, није их он доводио на анализе борбене готовости јединица Војске Србије, што је нечувено и скандалозно, јер то је у свакој армији на свету најстроже чувана тајна, тајна која се не открива ни најближим војним савезницима. Американци, током бомбардовања Југославије 1999. са својим савезницима, уопште нису делили обавештајне информације, чували су их за себе. Пре неколико година у Пентагону је откривен шпијун који је радио за Израел. Унутар НАТО-а ниједна армија није потпуно отворена за друге армије у погледу обавештајних података. Тачно се зна до којег нивоа може ићи сарадња на том плану.

Ако у Министарству одбране неки мисле да уласком у Партнерство за мир Србија не би требало да има више никакве војне тајне према осталим чланицама тог програма, или према НАТО-у, према Гвинеји, Фиџију, или Бурундију, онда је то још један доказ некомпетентности оних који то тврде. Или је то само последица провинцијалне инфериорности, снисходљивости и некритичности према свему што на војном плану долази са Запада.

Како то Запад види и третира, показали су нам Британци запосливши бившег потпуковника Војске Србије Мирка Похулека. Прави војнодипломатски шамар Србији. Или смо то ми Похулека, заправо, само потурили Британцима да ради за нас?

Не би био први случај, јер још пре 35 година Британцима је пребегао млади поручник бојног брода Милан Вего. Читао је Шекспира у оригиналу, али је својим торпедним чамцем бубнуо у мол. Да не би одговарао за штету на броду и обали, побегао је Британцима. После је постао професор на војним морнаричким академијама у Британији и САД, специјалиста за ратне флоте Совјетског Савеза и Југославије. И написао да ми имамо ракете обала-море совјетске производње домета 150 км. Испод те даљине ниједан ратни брод НАТО-а није пришао нашој обали 1999. Наравно, те ракете никада нисмо имали...

Мирослав Лазански
[објављено: 31.01.2007.]

[Jasa Tomic]

У фокусу

ПОДМОРНИЦА, ПРЕДСЕДНИК И ПРЕМИЈЕР

У априлу 1999. Британци су покушали да убију Милошевића, у мају Милошевић је поштедео Блера

Командант нуклеарне подморнице С-106 „Сплендид“ , капетан Краљевске морнарице Велике Британије Пол Бурк стајао је тог 19. марта 1999. године на командном мосту гледајући како његов брод полако реже таласе Јонског мора. Нуклеарна јуришна подморница класе „свифтсјур“ од 4.400 тона и 116 чланова посаде пловила је релативно споро, са само 16 чворова у полузароњеном стању и са командним мостом изнад површине тачно средином канала између Крфа и албанске обале. Био је сумрак и са десне стране крме подморнице остала су трепћућа светла албанског градића Саранда.

Капетан Бурк није журио, можда је размишљао и о томе како је историја чудна. Јер, управо у водама испред Саранде одмах после Другог светског рата потонула су у року од три минута два британска разарача. Погинуло је више од 200 британских морнара. У то време, Британци су помагали Атини у гушењу побуне Маркосових партизана, а Лондон је оптужио Београд да је, у сарадњи с тадашњим савезником Тираном, у воде код Саранде положио подводне мине на које су налетели британски разарачи. Ипак, на међународном суђењу у Хагу Британци то нису успели да докажу и Југославија је ослобођена оптужбе.

У међувремену су се савезништва променила. Рат против Југославије 1999. године само што није отпочео и британска нуклеарна подморница „Сплендид“ користи албанске територијалне воде да би до 22. марта у поноћ заузела позицију мало изнад Отранта, а одмах испод албанског полуострва Карабурун. Није било ни потребно да се улази дубље у воде Јадрана, јер Југословени су могли да своје врло модерне акустично-индукционе мине М-82, или мине М-90 спусте у то подручје још раније.

Нешто пре поноћи подморница „Сплендид“ прошла је италијански систем сензорске контроле у Отранту. Стационарни сонари БКР-17 са дигитализованим звуком аутоматски су команди италијанске флоте у Таранту и команди Јужног крила НАТО-а у Напуљу послали идентификацију подморнице као пријатељске. Капетан Бурк може да буде задовољан, има подморницу која је прва у Краљевској морнарици добила америчке крстареће ракете „томахавк“ за лансирање из торпедних цеви. Баш чудно, у лето 1998. године „Сплендид“ је у водама Калифорније извршио полигонско гађање крстарећим ракетама „томахавк“. Циљ је била једна стара зграда поред Лонг Бича. Све три ракете погодиле су зграду – мету. Зашто је баш 1998. гађана кућа, а не неки војно брањени објекат, то се капетан Бурк вероватно није запитао ни када је крајем фебруара 1999. из матичне луке Фаслане у Шкотској кренуо са „Сплендидом“ пут Јадрана.

Први Бурков коверат са координатама циљева у Југославији односио се на велику зграду полиције у предграђу Ђаковице. „Томахавк“ је улетео у собу полицијског обавештајног официра.

А у среду 21. априла увече из главне команде Краљевске морнарице, из Нортвуда, јер атомска је подморница цело време рата била под британском националном командом, капетану Бурку је наређено да нападне циљ из коверте број два. Нуклеарна подморница „Сплендид“ је заронила и у 0,2 часа 22. априла лансирала две крстареће ракете „томахавк“ на циљ у Београду. У рану зору, око четири сата ујутро обе ракете погодиле су резиденцију југословенског председника Слободана Милошевића у Ужичкој 15. Истог дана НАТО је потврдио напад на председничку резиденцију наглашавајући „да то није био напад на председника Југославије Слободана Милошевића, већ покушај да се одсече глава његове војске“.

Тридесетпетогодишњи десетар Роберт Тикстон из Портланда припадао је те 1999. године 22. Гибралтарској батерији 32. пука Краљевске артиљерије британске војске. Из околине места Блаце на граници Македоније и Југославије, као и са аеродрома Петровац крај Скопља, десетар Тикстон лансирао је беспилотне летелице типа „феникс“ ка Космету ради извиђања положаја југословенских снага. Свако лансирање тих летелица пут Космета пратила је и обавештајна служба југословенске војске, како преко покретних радара уз границу тако и путем агентуре у рејону аеродрома Петровац.
Тринаест дана после НАТО бомбардовања резиденције Слободана Милошевића, 3. маја 1999. у 14 часова у посету Македонији допутовао је британски премијер Тони Блер са супругом Чери и начелником Генералштаба генералом Чарлсом Гатријем. Стигли су на аеродром Петровац управо када је десетар Тикстон са свог камиона лансирао још један „феникс“ на Космет. Како је аеродром Петровац био у домету југословенских ракетних система „луна“ и „оркан“, било је извесних предлога да се лансирање „феникса“ тог дана мало „омете“ ракетним плотуном по аеродрому. То што би ракете могле да погоде и авион британског премијера, наводно би се оправдало ратном ситуацијом. Но, Слободан Милошевић и врх југословенске војске енергично су одбили те сулуде идеје. Блер, до данас, то никада није сазнао. Милошевићу на суђењу у Хагу ни то, вероватно, не би много помогло.
Мирослав Лазански
[објављено: 03.03.2007.]

[Jasa Tomic]

Tenk M-84AB1 položio sve testove i mogao bi da postane najveći izvozni hit naše industrije.

Armija Kuvajta želi da modernizuje tenkove M-84 na standard ruskog supertenka T-90S i taj posao će, po svemu sudeći, dobiti privreda Srbije i Crne Gore, jer je i tenk M-84 u sastavu kuvajtske vojske naš proizvod, a kompanija „Jugoimport-SDPR” razvila je modernizaciju na nivo tenka M-84AB1.

Kuvajtske vlasti su, naime, pred neposrednom odlukom da potpišu ugovor vredan oko 300 miliona dolara. Kompletnu modernizaciju pomenutog tenka na nivo tenka M-84AB1, potpuno samostalno je finansirala Kompanija «Jugoimport-SDPR», da bi nedavno dobila priliku da njegove mogućnosti demonstrira i u pustinji Kuvajta. Jer, sa jugoslovenskim tenkovima M-84 armija Kuvajta, njihova 15. oklopna brigada, prva je ušla u oslobođeni glavni grad posle poraza Iraka u «Pustinjskoj oluji» 1991. godine. Pre toga prodali smo Kuvajtu oko 200 tenkova M-84, istina stigli smo da isporučimo nešto više od 150, ali i to u to vreme bio najveći pojedinačni posao tadašnje celokupne jugoslovenske industrije.

Godine su prolazile i postojeći tenk M-84 trebalo je modernizovati da bi ostao na nivou najmodernijih oklopnjaka u svetu. Kako tržište za taj posao već postoji, »Jugoimport-SDPR» pristupio je tom projektu na američki način, samostalno finansirajući modernizaciju tenka M-84. Tehnički to je obavljeno u korporaciji «Lola».

Spektakl u finalu

Kuvajćani su bili prvi zainteresovani i posle upoznavanja sa osobinama novog M-84AB1 na poligonu Nikinci, kod Beograda, zatražili su testiranje i u njihovoj pustinji. Tako je posle 15 godina opet jedan naš tenk stigao u Kuvajt.

Bilo je to spektakularno gađanje. Kuvajtska posada najpre je manevrisala našim tenkom pri svim mogućim brzinama i bočnim nagibima u pustinjskim jarugama sa maksimalnim naprezanjem motora. Zatim je usledilo gađanje granatama iz topa iz pokreta i sa zastanka sa korišćenjem potkalibarnih projektila sa jezgrom od teškog metala i projektila sa višestrukom kumulativnom bojevom glavom koja probija sve danas postojeće tenkovske oklope u svetu. Posle toga je gađano iz protivavionskog mitraljeza od 12,7 mm daljinskim upravljanjem iz unutrašnjosti kupole. Kuvajtska posada imala je odlične pogotke i onda je usledilo veliko finale, gađanje raketom iz tenkovskog topa, jer M-84AB1 može da lansira i raketu iz topa od 125 mm.

Direktor kompanije «Jugoimport-SDPR» Stevan Nikčević predložio je ministru odbrane Kuvajta Emiru El Sabahu da kuvajtska strana odluči na koju daljinu cilja da se lansira raketa iz tenkovskog topa. Inače, maksimalna daljina za tu vrstu gađanja je do 5.000 metara. Američki tenkovi tipa M-1 «abrams», koje Kuvajćani takođe imaju u svom naoružanju, ispaljuju rakete na ciljeve udaljene do maksimum 3.000 metara.

Ministar odbrane Kuvajta je, dakle, predložio da se ovom prilikom ne ide preko američkog maksimuma, odnosno da se gađa cilj udaljen 3.000 metara. Kuvajtska posada lansirala je dve rakete i obe su pogodile središte cilja. Oduševljenje Kuvajćana bilo je neizmerno. Visoki oficiri kuvajtske vojske požurili su da čestitaju direktoru kompanije «Jugoiport-SDPR» rečima: «Bravo, Srbi!».

Velika šansa

Da bi spektakl u pustinji Kuvajta bio potpun i globalan, pobrinuli su se, naravno, Amerikanci. Naime, sve vreme testiranja tenka M-84AB1 nad poligonom i našim tenkom «visila» je američka bespilotna letelica snimajući sve šta se događa. Prvo na visini od oko 300 metara, da bi sa zatim spustila na samo 15 metara iznad zemlje. Prethodnog dana jedan američki pukovnik zatražio je da uđe u naš M-84AB1. Direktor «Jugoiporta-SDPR» Nikčević rekao mu je da može, ali samo ako se i njemu dozvoli ulazak u američki M-1 «abrams». Amerikanac nije prihvatio «dil».

Može se očekivati da posao sa modernizacijom kuvajtskih tenkova M-84 na nivo M-84AB1, što je, zapravo, ekvivalent najmodernijem ruskom tenku T-90S, krene već krajem ove godine. To je velika šansa naše privrede, jer je ukupna vrednost posla oko 300 miliona američkih dolara.

Remont kuvajtskih tenkova i isporuka setova za njihovu modernizaciju šansa su i za modernizaciju tenkova M-84 u sastavu Vojske Srbije i Crne Gore. U okviru reforme naših oružanih snaga modernizovani tenkovi imaju ulogu u svim vrstama modernih sukoba, pa i u borbi protiv terorista u naseljnim mestima, a posebno izvan njih.

Kompanija «Jugoimport-SDPR» ovim je poslom promovisala i novi način prodaje naoružanja i vojne opreme na svetskom tržištu. Sopstveno finansiranje.

Miroslav Lazanski


Bez njih nema Vojske
Ko to želi da Tehnički remontni zavod iz Čačka odvoji od sistema odbrane


Najbolju dohodovnu ustanovu Vojske Srbije u prošloj godini Tehnički remontni zavod iz Čačka hteli su da otpišu iz vojnog sistema. Zašto? Da bi ga neko jeftino kupio, privatizovao i onda usluge Vojsci Srbije naplaćivao po evropskim cenama. Konkretno, ako remont tenka M-84 košta, recimo, oko 100.000 dolara, onda bi to po evropskim standardima i cenama bilo 300.000 dolara. Srećom, oni koji su tako razmišljali o budućnosti Tehničkog remontnog zavoda u Čačku nisu uspeli.
Za sada. Zavod je i dalje u vojnom sistemu i nije prešao u ruke „civila”, odnosno tajkuna. I Zavod odlično posluje, ne otpušta, već zapošljava nove radnike. Štete nastale usled bombardovanja 1999., a Zavod je, uz fabriku „Sloboda”, bio i glavni cilj skoro svakodnevnih vazdušno-raketnih napada na Čačak, otklonjene su gotovo isključivo sopstvenim snagama.
Osnovna delatnost Zavoda u Čačku je remont i modernizacija tehničkih sredstava Vojske: borbena i neborbena vozila, pešadijsko naoružanje, zemaljska i protivavionska artiljerija, sredstva veze i elektronike, optika, intendantska i raketna sredstva, motori, agregati, hidraulični uređaji, protivpožarni aparati i posude pod pritiskom, rezervni delovi, specijalna nadgradnja vozila... Zavod pruža i razne vrste usluga iz oblasti mašinske, termičke i hemijsko-termičke obrade, galvanske zaštite, opravke i verifikacije mernih sredstava, ispitivanja motora i agregata motora, regeneracije delova i sklopova. Dakle, Tehnički remontni zavod u Čačku ustanova je bez koje Vojska Srbije jednostavno ne može da postoji i, naravno, tajkuni su odmah bacili oko i na ovu firmu.
Koliko u tim ambicijama oko privatizacije Zavoda igra ulogu i novi posao oko modernizacije 175 tenkova M-84AB iz sastava armije Kuvajta? Taj posao između firme „Jugoimport – SDPR” i vlade Kuvajta samo što nije sklopljen, tenk M-84AB1 prošao je sve testove u Srbiji i u Kuvajtu, gde je u pustinji imao dnevna i noćna gađanja, dok je istovremeno iznad njega sve vreme „visila” američka bespilotna letelica. Ako se zna da je modernizacija tenka M-84AB u tenk M-84AB1 po jednom setu negde oko dva miliona dolara, da tih tenkova Kuvajt ima 175, to bi mogao da bude i najbolji izvozni posao Srbije u poslednjih 17 godina. I tako dolazimo do Čačka, jer glavninu posla oko modernizacije obaviće Tehnički remontni zavod iz tog grada. Kuvajtski tenkovi biće ukrcani na brodove i transportovani do Luke Bar, odatle železnicom do Čačka i Zavoda gde je već spreman ranžirni kolosek i specijalna hala za modernizaciju tenkova. Kuvajtskom ministarstvu odbrane prikazan je i film kako će sve to izgledati, od ukrcavanja tenkova na brodove do završetka modernizacije u Čačku. Lep i veliki posao za Zavod i privredu Srbije za najmanje sledećih pet godina.
No, Zavod iz Čačka modernizovao je, uz pomoć stručnjaka iz Vojnotehničkog instituta, i tenkove T-55 i T-72, stručnjaci Zavoda izvršili su konverziju tenka T-55 u inženjerijsko univerzalno vozilo „munja”, kao i konvertovanje haubica od 105mm M-56 i M2A1 na povećani domet i efikasnost od čitavih 50 odsto.
Tehnički remontni zavod iz Čačka ne dobija ni dinar iz budžeta, kompletno posluje na principu dohotka. Nema dugova, i ima budućnost ukoliko je ima i Vojska Srbije. Baš kao što je za „Politiku” izjavio direktor Zavoda, diplomirani mašinski inženjer, pukovnik Vojislav Milinković: „Postojimo kao Zavod već pune 82 godine. Državna smo institucija i neodvojivi smo deo sistema odbrane i Vojske Srbije”. Još da to shvate i tajkuni...