98 replies to this topic

[Lun]

Srdja Popovic, Pescanik od 9.12.2005.

…Moja jedina nada u ovom društvu je civilni sektor: mediji i nevladine organizacije. Ovde ništa drugo zdravo ne postoji, to mi je potpuno jasno, sve ustanove su korumpirane. Te stranke koje se glože tamo po tom parlamentu i psuju jedni druge, oni su se ipak prepoznali kao jedna politička klasa koja ima sopstvene interese, potpuno različite od interesa društva u celini. Oni uprkos međusobnim unutrašnjim sukobima, gde se oni otimaju o plen, kada dođe stani-pani razumeju da oni u stvari imaju jedan jedinstveni interes i da ih mi uopšte ne zanimamo. Prema tome, šta god mi želeli da učinimo, moraćemo da učinimo sami.

Svetlana Lukić: A kako?

S.P.: kako, pa tako što vi morate da obnavljate društvo iz osnova, a to može da uradi samo neko ko je iole organizovan, a to je taj civilni sektor. I to je Peščanik, na primer, tako ga ja shvatam.




Poshtovane gospodje Lukic i Vukovic, cenjeni forumski auditorijume i lurkeri razlichite specifichne tezine,

Neobichno je zanimljivo da u moru komentara ogromnog broja ljudi cirkulishe veoma mali broj ideja, predloga, pragmatichnog stava i autohtonog promishljanja.
Celokupan politichki angazman se svodi na preprichavanja, zalopojke i projekcije zasnovane vishe na emocijama a udaljene od racionalnog.

U kapitalnom nedostatku bilo kakvog programa a kamoli nekakvog Gradjanskog programa ili neke respektabilne vizije buducnosti, pre svega srpskog drushtva a potom i drzave, padalo mi je na pamet da bi prosechan, razocharani i ozlojedjeni birach trebalo da prochita sve “Peshchanike” pre nego shto donese odluku kome ce, ili nece, dati svoj glas i time uticati na sopstvenu sudbinu.

I tu problem (a nadam se i reshenje) iskrsava u svoj svojoj velichini. Ispostavlja se, naime, da sve one teze, mishljenja, skice politichkih programa, iskreni jed i zdravu pamet koju slushamo svakog petka zaslugom Dve Cece, na srpskoj politichkoj sceni nema ko da reprezentuje niti da stavi u izbornu ponudu.

Mehanizam etablirane politichke elite je toliko dobro razradjen da vlasti, a prechesto i opoziciji, apsolutno odgovara status quo u kome je jedina konstanta – drzavno-drushtveni provizorijum na shtetu svih gradjana Srbije.

Nakon svih ovih godina i strashnih prilika jasna je samo jedna stvar – da ovom drzavom DB nikada nije prestao da upravlja. Otuda, posle decenija doziranih, antidatiranih, izmenjenog konteksta, falsifikovanih, fabrikovanih “informacija”, afera, podmetachina, kompromitacija, ubistava i atentata, imamo samo jedno neupitno i konsensualno mishljenje – politika je kurva a bavljenje njome je apriori nemoralno. Usled ovakve predstave i predrasude dolazimo i do vazne posledice – do velikog rasta apsinencije.
Interes je vladajuce elite da se shto manje gradjanja involvira u politichko odluchivanje. To je teritorija malih brojeva gde trendovi nechasnosti i gluposti dobijaju svoju shansu.

Prema Cesid-u, izlaznost na izborima u 2004.god. :
Predsednichki izbori – 13.06.2004. Upisano 6,532,263 Glasalo 3,117,339 47.7%
Predsednichki izbori II – 27.06.2004. Upisano 6,532,940 Glasalo 3,180,682 48.7%
Lokalni izbori – Beograd, 19.09.2004. Upisano 1,444,306 izašlo 498,695 34.5%

Polazeci od pretpostavke gospodina Srdje Popovica izrechene u Peshchaniku, da civilni, nevladin sektor i deo medija, predstavljaju najzdraviji deo srpskog pretpolitichkog drushtva, mislim da se javlja realna potreba za novim vidom politichkog okupljanja, organizovanja i delovanja, sa ciljem da se stvore uslovi za korenite i trajne promene koje ce Srbiju definisati kao moderno drushtvo i efikasnu drzavu.

Politichka, ekonomska, istorijska, kulturna, crnorukashka kretanja u periodu 1989-2005. rezultirala su devastacijom demokratskih snaga i institucija sistema, kolosalnom i neprekinutom pljachkom, pratecim zlochinima i sveopshtom hipokrizijom.

Narodna skupshtina republike Srbije, paradigma nashe propasti, rechito i slikovito govori o gubljenju kredibiliteta svih stranaka i njihovoj kolosalnoj neefikasnosti, o konfuziji u okviru institucionalnog rada, o vertikalnoj i horizontalnoj korumpiranosti, o apsolutnom odsustvu vizije i inicijative, u krajnjoj liniji, o pukoj tlapnji nasheg vremena o nashem troshku.

Partikularni stranachki interesi u okviru monolitne grupe koja tvori pomenutu politichku elitu, su sve cheshce i sve izrazenije u koliziji sa interesima i ochekivanjima gradjana.
Napravljen je paralelni svet, mimo ovog siromashkog, u kome “sve ide po planu i kako se samo pozeleti moze”. Postoje i paralelni rechnik, terminologija i komunikacija. S jedne strane imamo osmishljena isprazna socrealistichka tumachenja/zabashurivanja sveta, vremena i pojava i, s druge, neke ljude koji govore razumljivim jezikom, u skladu sa osnovnim principima logike, istine i chinjenica, elementarnog poshtenja, ljudskog saosecanja, ali bez narochitog drushtvenog uticaja ili, bolje recheno, bez osobite javne zastupljenosti.

Uzimajuci u obzir recheno, valjalo bi formirati politichku grupaciju chiji ce se ciljevi, metodi i nachin organizovanja fundamentalno razlikovati od svega postojeceg, apsolvirajuci dosadashnje greshke, lazne zaplete, besmislene dileme i isprazne rechi.

Imajuci u vidu da je ovo zaista postao Forum Koji Se Chita i da na njemu ima barem dvadesetak ljudi koji su pametniji od onog shto nam nude, moja je ideja da se, uz pomoc svih vas, iznedri neshto suvislo.

Rech je o Grupi gradjana koju neformalno zovem GG “Ceca Lukic” ili “Neprofitna politichka organizacija” (NPO) (a sachinjavaju je svi gosti Peshchanika, pa i shire, tj, svi oni koji zele da joj se prikljuche), organizovanih u teznji da promovishu jedan optimalan, jasan i ostvariv politichki program i nosioce tog programa.

•NPO gradjana bi sachinjavala imena od ugleda koji u ovaj projekat unose znanje, autoritet kompetentnih struchnjaka, nenarusheni moralni integritet i zelju da narativni metod oplemene konkretnim delima, kako bismo, prvo sebi a potom i drugima, pojasnili Nadezdinu krilaticu – Ako vam je dobro, onda nishta.

•Neprofitnoj politichkoj organizaciji bi mogli da pristupe nestranachke lichnosti, ali i ljudi iz stranaka koji su spremni na individualno istupanje.

•Delovanje NPO bilo bi orocheno i trajalo bi do zvanichnog izveshtaja RIK (?).

•Ciljna grupa NPO bila bi ona najveca – apstinentska.

•NPO bi imala tri osnovna cilja:
- izrada i promocija politichkog programa
- promocija unapred poznatih nosilaca politichkog programa.
- izborna utakmica.

•NPO bi imala Savet, Organizaciono-koordinacioni odbor, Portparola, i niz slobodnih strelaca koji bi Peshchanik, rechi obichnih a zgadjenih ljudi, prenosili po Srbiji, u studijima, na trgovima, po novinama, tribinama.

•NPO bi se finansirala dobrovoljnim prilozima, a na posebnom odeljku zvanichnog sajta bila bi prikazana svaka pojedinachna transakcija, iznos, datum, ime donatora ili kontrolna shifra donatora. (Pitanje finansiranja, naravno, predstavlja jedno od slozenijih pitanja. Ali, ako to mogu i marginalne politichke organizacije, valjda ce se naci dovoljno zainteresovanih da podrze neshto kvalitativno novo.)

•Sve aktivnosti NPO bile bi na dobrovoljnoj i volonterskoj osnovi, pod sopstvenim imenom i prezimenom a u skladu sa zajednichki utvrdjenim planom.



Programska dokumenta bi valjalo razloziti na najvaznije chinioce, jasno i nedvosmisleno. To bi trebalo da bude papir koji ce uvazavati realno stanje stvari, ponuditi jasne i ostvarive ideje.

Bilo bi od krunskog znachaja unapred objaviti i obrazloziti personalna reshenja (promovisati ljude koji bi mogli da sprovedu taj program), kako po pitanju formiranja vlade, tako i po pitanju liste parlamentarnih predstavnika. Takodje, NPO bi se mogla unapred izjasniti o mogucim i prihvatljivim koalicijama, uzimajuci u obzir izbornu matematiku i manevarski prostor u okviru nje. Naprosto, to do sada niko nije chinio i to nas je, skoro redovno, vodilo u postizbornu manipulaciju i udaljavanje od birachkih stremljenja.

Shto se tiche novog reformskog programa, samo na osnovu nekih opservacija gostiju Peshchanika, mogle bi se uochiti osnovne konture tog dokumenta. Osnovni programski stavovi, po svim vaznim pitanjima, bi trebalo da budu simplifikovani na nachin da “drze vodu” i u ochima struchnjaka ali da su razumljivi i nezainteresovanom posmatrachu.

Naravno, podrazumevaju se sastanci, predlozi, nacrti na kojima ce se blize definisati sadrzina programa. Valjalo bi ne rukovoditi se demagoshkim dopadanjem birachkom telu, vec merama koje ce biti efikasne, dalekosezno i svestrano promishljene.

Problem koji nisam stigao da reshim (zato ste vi tu) jeste – kako ce se formirati liste kandidata za parlament i lokalnu vlast i kako ce se regulisati rad ovih predstavnika u uslovima prestanka rada NPO?

Drugi, samo naizgled manji problem, jeste uskladjivanje, koordinisanje i amortizovanje mnogobrojnih sujeta unutar same NPO.
Medjutim, ukoliko ima istine (a ja verujem da je zaista ima) u rechima dragih, pravdoljubivih i istinoljubivih gostiju Peshchanika¹ i problem se da prevazici. (prilog)
U mrskoj varijanti, ako se ispostavi da je lakshe prichati a nemoguce prihvatiti se posla, onda ostaje da ponovo odmerimo sve te rechi, da se kurtalishemo i larpurlarizma, pa da makar znamo da smo probali. Ah, da, i da se izvinimo Nadezdi shto smo je zamajavali.

Potencijalnu poteshkocu predstavlja i dobijanje saglasnosti onih koji su “vidjeni” za odredjene pozicije. Odluka je u svakom sluchaju na njima, a nadam se da ce umeti da izbalansiraju izmedju lichnih afiniteta, ambicija, motiva i odgovornosti.

Naravno, odrichem se svake ambicije i gnusham se pretencioznosti da sve ovo predstavlja neshto vazno i mudro. Moguce je da je naivno, deplasirano i nepotrebno ali se zaista nadam da i vi mozete dati svoj doprinos koji ce nas dovesti do sasvim nove ali efikasnije ideje.
So, uljudno molim sve vas, uchesnike foruma, drage Cece koji su inspiracija za ovaj skromni predlog, kao i sve javne lichnosti pomenute (i nepomenute) u ovim redovima, da pre svega, prochitaju, sednu i promisle, te uzvrate britkom rechju, josh boljim idejama, umjetnichkim glancom.

[Lun]

¹Prilikom neformalne odbrane ove ideje dobio sam od jedne opozicionarke prilicno skeptican odgovor.
Kaze, nemoj se zaludjivati, znam ja njih, oni se nikada nece maknuti iz svojih fotelja, kancelarija, instituta, kao shto to uglavnom nikad i nisu radili. Nisam se demoralisao i nisam odustao. Istina, to me je i navelo da izgubim silno vreme vadeci one delove mnogobrojnih intervjua koji govore u prilog ove ideje.
Medjutim, ukoliko je tachna ona teza da svako zlo ima svoje dobro, onda ce izostanak reakcija na ovu inicijativu (promenjenu, dopunjenu, usaglashenu, popravljenu, sistematizovanu, whatever) makar doprineti da rashchistimo sa josh jednom iluzijom pa makar to bio i nash Peshchanik. Na kraju krajeva i to ce biti pomak u traganju za izlazom iz ovog uzasnog bespuca.



Dragoljub Stosic:

…Ali nešto drugo me je juče mnogo više rastužilo, a i ulilo mi nadu da ljudi ovde ipak nisu potpuno mrtvi i da imaju svoje mišljenje, da nešto žele da pokažu. Predsednik vlade nam je juče otišao u Tamnavu, ali ovog puta sa onima koji su tamo hapsili rudare i sprečavali ih da zaustave kopove, sa četrdesetak onih njegovih telohranitelja, kojih je bukvalno bilo više nego prisutnih radnika. I izašla je fotografija jednog čoveka, koji drži Zoranovu sliku ispred sebe. To ozbiljno lice čoveka na kome se u isto vreme čita jedan ponos i jedna, ne znam da li tuga, ali seta zbog toga što se Zoranu dogodilo, jer ono što se dogodilo Zoranu, dogodilo se i toj ideji.
…
Pet godina posle 5. oktobra šta imaš - svi su se vratili, ali svi. Radnički aktiv JUL-a ovog trenutka ima hiljadu članova u Gradskom saobraćajnom preduzeću, oni su najozbiljnije počeli da pripremaju doček Mirjani Marković. Dođe nekakav ludak iz radikala u TV studio, izgovori najveću moguću glupost i dobije aplauz od klinaca od kojih niko nema više od 20 godina. Pa čekaj, čemu vi aplaudirate, da li ste vi normalan svet? Da li ste vi normalni? Oni sinoć aplaudiraju Dinkiću što je Hamoviću uzeo 100 miliona evra. Imaš 18 godina i nosiš kapu na kojoj piše Bogoljub. Razumeo bih da ti je dao nešto za to, a dao ti je kapu i lažnu nadu. Ej, sutra je pet godina od 5. oktobra, Baki Anđelković je potpredsednik republičke skupštine. Potpredsednik republičke skupštine je i onaj momak iz radikala koji predsedava republičkom skupštinom sa Šešeljevim bedžom na reveru. 80 poslanika ima Radikalna stranka u skupštini pet godina posle 5. oktobra. Čekaj, šta mi radimo, ko je ovde lud, ko je ovde izdajnik?
A raznorazne gnjide koje si izvlačio ispod kreveta se bogate posle toga. Mislim, da li je to normalno, stvarno? Imamo, pet godina posle, Bakija Anđelkovića kao potpredsednika Skupštine koji ismejava sve to - to je buldožer revolucija, to su plaćenici. Mi sad slušamo priču o plaćenicima, a pričamo kako ćemo da se pridružimo svetu.
…
Reč je o jednoj pokvarenosti, valjda zadnjem plaćeništvu, na šta sad neko može da mi kaže - prinuđeni su. Pa čoveče, prinuđen sam i ja, i ti si prinuđena, šta ti sad kao voziš neke kabriolete, luduješ valjda po nekakvim fitnes centrima i Bahamskim tamo ostrvima. Ništa mi odvratnije nije od toga kad pozoveš nekoga na rizičnu sindikalnu akciju ili ulične demonstracije, a on kaže - znaš šta, ja imam dvoje dece, lako je tebi. Alo, bre, čoveče, pa i ja imam dvoje dece, čekaj. Pa, baš zbog toga, baš zbog toga. Za izbore sledeće, ma oni, bre, ima da traže naš glas, ima da se bore za njega, da nas ubede da su oni momci kojima možda treba dati neko ograničeno poverenje. Ali ja ću da odem i korak dalje – daću svoj glas samo onima koji daju čvrste garancije da će prvi korak biti otvaranje dosijea i, na osnovu toga, lustracija. Znači, ako to ne bude prvi korak, ja za te neću da glasam, jer im ne verujem. Valjda je vreme da prestanemo da budemo taoci biografija nekih ljudi.
…
Znači, da se izvinimo svi zajedno, svi ćemo da se izvinimo jedni drugima što smo izdali jedni druge, što nismo razumeli, što smo u nekom delu bili nesposobni, ne znam šta, ali ljudi, stvarno je vreme. I ne moramo mi, ne mora sad Batić ponovo da bude ministar pravde, ali neka bude neko ko će to da radi. Čeda, Vesna, Nataša Mićić i onaj prepametni Nikola Samardžić. Svi treba da budu tu i da probamo još jednom. Pa šta drugo da radimo, da se predamo, šta? Ne mogu da umrem mirno sa pomišlju da mi dete stoji pred nekom ambasadom zato što je skupio neku kintu da ode u Mađarsku, pa ne može drugačije nego da dobije vizu da bi otišao u Mađarsku. Pa je li to pomisao s kojom čovek treba da se pomiri? Pa ja stvarno mislim da nije. Bar ja ne mogu s tim da se pomirim.


Slobodan G. Marković:

Sve te tri stvari (status Kosova, opstanak drzavne zajednice i izmene Dejtonskog sporazuma) će tokom naredne godine da nas sustignu i to u situaciji kada Srpska radikalna stranka nesumnjivo predstavlja najjaču stranku u Srbiji, u situaciji u kojoj po nekim istraživanjima javnog mnjenja obe demokratske stranke zajedno možda nemaju koliko ima Srpska radikalna stranka ili imaju tu negde. Dakle, naredna godina je godina naplate računa iz Miloševićevog vremena. Ja se plašim da naša javnost za to uopšte nije spremna.
…
Problem je što politička elita nedovoljno sprema naše građane za to. Dakle, način da ih spremi je da kaže da to nije poraz, nego da je to novi početak, znači, šta je bilo - dogodilo se, a sada se kreće u evropske integracije. Znači, da na neki način kroz evropske integracije osmisli novi početak za Srbiju. Međutim, to se u ovom trenutku ne dešava i bojim se da onda kada se sve to dogodi naredne godine, da će moći oni koji ni na koji način ne sudeluju u vlasti, a to je pre svega Radikalna stranka, a isto tako i nažalost naš vladajući tajkun, Bogoljub Karić, oni će, dakle, pokušati da iskoriste tu situaciju da kažu - evo, mi jedini koji nismo u svemu tome učestvovali, mi nismo krivi, ovo su krivci, ovi na vlasti, evo, demokrate su izgubile i Kosovo i Crnu Goru i Republiku Srpsku i sve. Vratite nas na vlast, mi ćemo to da povratimo. Dakle, iskoristiće svu moguću retoriku da bi ponovo došli na vlast, a u tom slučaju naravno evropske integracije istog trenutka staju i naravno, uvode se sankcije Srbiji. To je vrlo bitno reći, tu ne treba imati ni najmanju iluziju.
…
Javnost još uvek misli da je moguće napraviti tu neke raznorazne formule. Ja se plašim jednog, naravno, scenarija, da demokratski blok počne da prebacuje ping pong između sebe ko je odgovoran za to. Odgovorni za situaciju sa Kosovom su pre svega oni koji su vladali Srbijom i koji su vršili teror na Kosovu 98. i 99., dakle, bivši režim Slobodana Miloševića u saradnji sa Srpskom radikalnom strankom. Ja ne vidim da to bilo ko ovih dana bilo gde ponavlja, nigde se ne pominje ni Srpska radikalna stranka, ni Slobodan Milošević, kao da oni tada nisu bili na vlasti. Ako sada ponovo krenu optužbe unutar demokratskog bloka, to smo već jednom imali, zna se ko će da poraste, tako da me to jednostavno plaši.


Laslo Vegel:

Koalicije (traktora i kompjutera) su potpuno provizorne, ali nisu provizorne zbog nužnosti, nego su provizorni partijski programi. Jedino što je u programima svih partija zacrtano su nacionalni interesi, razlika je možda u intenzitetu, diskursu, ali nema konfrontacija, nema prave konkurencije, jer među tim programima nema razlike. Vlada jedna mala trgovina idejama, programima, taktikama, strategijama. To je, kako da kažem, ideologija stagnacije.
…
Politička elita zavarava sebe, jer tu postoje dva sveta: postoji jedan svet simulacije, privida, to je ta elitna politika i postoji jedno zapostavljeno društvo, koje ne zna gde idemo. I ovo društvo vidi jednu vrstu dvoličnosti, u smislu da imamo zakone, ali ne i preporuku da ih se pridržavamo, vidi ovu simulaciju, pa i samo počinje da simulira.
…
Naša država već zaista jedva stoji na nogama, ona je nokautirana. Ko je nokautirao, nisu oni mali, bedni, marginalizovani mundijalisti, oni je ne bi mogli nokautirati, čak i kad bi to hteli. Ovu našu državu su nokautirali sopstveni patrioti. Onaj kome je danas 50 godina, njemu je potpuno svejedno da li ćemo mi biti u Evropi ili ne. Znate kome je najvažnija Evropa? Onome kome je sada 10 godina, kome je sada 20 godina, jer tu siromašnu državu će oni naslediti i oni će stradati. Prema tome, mi imamo situaciju da jedna generacija koja sad vlada troši i svoju decu i svoju državu.
…
Političari ovde govore o pluralizmu, u smislu da se određene razlike mogu tolerisati, ali u nacionalnim stvarima razlike nisu dozvoljene, tu moramo da budemo složni. Pa to nije pluralizam. Nacionalno pitanje nije nešto sporedno, ono je svuda prisutno, od ekonomije do kulture. Gde onda smemo da budemo pluralni, u modi?


Miroslav Prokopijevic:

Ono što je zapanjujuće kod nas je da smo mi izgubili sposobnost da sami rešavamo naša ključna pitanja. Da bi se rešili odnosi s Crnom Gorom, dođe Solana, da bi se rešilo pitanje Kosova, dođe neki Holbruk, da bi se rešilo pitanje isporuke Hagu, dođe američki podsekretar i slične stvari. Ovi u Uniji nemaju iluzija kada smo mi u pitanju, jer kada bi nas pustili da radimo sami, mi se sto godina ne bismo reformisati i zato i služi ovaj proces stabilizacije i pridruživanja, da se definiše šta treba da se uradi i u kom vremenskom roku.
…
Većini građana Srbije je u interesu da krene proces približavanja, jer time dobijamo sve tri ključne stvari koje su važne za moderna društva. Dakle, i nivo demokratije i vladavinu prava i ekonomske slobode. U sve ove tri stvari situacija je mnogo gora nego i u najlošijim zemljama Evropske unije. Za nas je početak procesa pridruživanja napredak, za ogromnu većinu stanovništva to je ovde dobitak, to je način da se stvari poboljšaju.
…
Koji proizvod je vlast ponudila biračima? To je demagogija,u jednom pakovanju ekonomska, u drugom politička ili nacionalistička. To je sve kao nekadašnji Savez komunista, koji se raspao na nekoliko stranaka i sad, naravno, njih servisira odgovarajući ogranak UDBA-e iza scene. To je u stvari jedna partija, koja se u jednom delu zove SPO, u drugom G17, u trećem DS ili ne znam kako, i sve što se dešava su neka sitna zajedljiva prebacivanja. Demokratska stranka se toliko iscrpela da nema snage ni za to. Nije joj valjda ostalo ništa drugo nego da se dilituje iz parlamenta i to bez ikakve ideje šta će da uradi u narednom koraku. To pokazuje jednu totalnu ispražnjenost političkog potencijala i snage da se lansira neka jasna politika. Da se kaže - mi hoćemo ovo, a ne ono.
…
Da je to tako, najbolje se vidi po G17. Nema te stvari koju su oni rekli da neće uraditi i da onda to nisu prekršili. Rekli su - nećemo u vladu sa socijalistima, pa su ušli. Rekli su – nećemo u parlament bez demokrata, pa su ušli. Rekli su da je MMF dao pozitivan sud tri puta, a onda se tri puta oglašavao MMF u zadnjih godinu i po dana i rekao da to nije tačno. Rekli su sad nedavno - pregovori su super završeni, a MMF posle tri dana rekao da to nema veze. Rekli su – kada bude otkriven prvi naš korumpirani funkcioner otići ćemo sa vlasti, eno ga, oni su ga optužili - i dalje su na vlasti. U politici nema nekog strašno velikog morala, ali politika totalno bez morala je besmislica.
…
Veliki je problem kada živite u stanju ovolike dezorijentisanosti. S jedne strane imate političare koji ne vide dalje od sutra ujutru, a s druge medije koji su zatvoreni. Pogledajte na šta liči RTS, to je jedno cenzurisano glasilo koje sad još hoće da nam prodaju kao javni servis. Pogledajte na šta liči B92, koji je izvršio samoeutanaziju, delom verovatno zbog političkih, a delom zbog poslovnih pritisaka. Pogledajte Pink, dojučerašnju perjanicu JUL-a, ko može da zamisli ozbiljnu raspravu na toj televiziji. Neke manje televizije su sad postale otvorene, ali tamo ne možete da vidite predstavnike vlasti. Oni panično beže od toga da izađu na crtu, jer kako objasniti da oni skrivaju Mladića umesto da ga isporuče, kako objasniti da su rekli inflacija će biti 9%, a ona je duplo veća, kako da objasne da stalno postoji problem zaduženosti, servisiranja duga, a zemlja se ove godine neto zadužila još 800 miliona evra. Kako objasniti smešne poteze a la hapšenje Batića, kako objasniti to da lansirate aferu samo da biste zamaglili istraživanja oko Nacionalne štedionice i onda je na brzinu, baš pod kišobranom te afere, prodajete. Dakle, te stvari jednostavno ne mogu da se objasne, to je šestorazredna politika.
…
Znači, to je ono, kad nećete da napravite reformu, vi ne samo da ne rešavate pitanja i ne kreirate bolji život, nego ni ne izbacujete loše opcije iz igre.


Milan Vukomanović:

U celom metežu koji danas vlada i u političkom životu ja više ne mogu da se snađem, znam samo da mi je muka od svega toga. Muka mi je od progona političkih neistomišljenika, ljudi koji su započeli reforme nakon 5. oktobra, muka mi je od progona časnih, uglednih ljudi, pri čemu se neke hulje i kriminalci puštaju na slobodu.
…
Muka mi je od progona naših žena aktivistkinja u nevladinim organizacijama koje su izuzetno doprinele izgradnji civilnog sektora. To je jedna nezapamćena mizoginija, to šta se o tim ženama govori. Ova vlada svojim delovanjem narodu ne daje neku vrstu pozitivne energije i uopšte entuzijazma, elana, jer da bi se ovde stvari promenile, to je neophodno. I to je ono što bi ovde trebalo da bude nova ideologija. Ja lično sad opet osećam kao da ovo nije moja zemlja, u najmanju ruku kao 93. kad sam bio u Americi i išao da produžavam pasoš, pa uđem tamo u one konzulate, pa gledam onu mračnu atmosferu, kako više pričaju o tome koliko će Panasonika da kupe i kako će to da deportuju dalje nego što se bave svojim poslom. Kao da ne ulazim u ambasadu svoje zemlje. Tada sam prvi put imao taj osećaj. Onda sam posle 5. oktobra mislio da je to ponovo moja zemlja, da smo zadobili ponovo svoju državu i da zajedno na nečemu radimo. I sad ponovo imam onaj osećaj da ovo više nije moje.

[Lun]

Jelena Milic:

Moj lični politički problem jeste ta priča oko Građanskog saveza i Liberalno - demokratske frakcije. Kao prvo, ja uopšte ne vidim da mi treba da se merdžujemo, jer je Građanski savez jedna vrsta stranke i ideologije, dok Čeda pravi nešto kao Otpor 2, nešto populističkije, agresivnije i malo pliće. Ima prostora i za to, raspada se, fala bogu, G17, ima prostora za to. Više mi je zlo od te priče - nije Srbija spremna za to, vraga nije spremna, nego i ne pokušavamo. Vrati se Vesna Pešić iz Meksika, luta između Batića, Tadića, Čede, Bebe, Nataše. Pa da li je moguće da mi jedni drugima treba i dalje da smo najgori politički neprijatelji, da se civilni sektor međusobno deli, da jedna Sonja radi protiv druge Sonje, da pola grada diskvalifikuje Natašu. Nije dobro.
…
To imam s jedne strane, s druge strane imam tu te neke koji vode politiku oko marketinške agencije i sad im je glavna fora u vezi sa Čedom - ne komentarišem rad civilnog sektora. Pazi sad ti, neko ko pretenduje da bude državnik tako diskvalifikuje celu ulogu civilnog sektora. Mislim, hajde što on hoće da umanji ulogu Čede Jovanovića, ali čekaj, stani malo, kakav si ti to, bre, visoki političar, savetnik ili šef nacionalne kancelarije ili koje već od tih promiskuitetnih institucija za koje ne znam uopšte ni kako su osnovane. Ne dao ti bog da je Đinđić tako nešto napravio, jao. I sad on kaže - ne zanima me rad civilnog sektora i posle toga ja treba da kažem sebi - ćuti, nemoj mnogo da kritikuješ Demokratsku stranku.
…
U da, to mi je najnoviji biser, grupa intelektualaca koja se preko medija obratila javnosti. E, nemoj mi se više preko medija obraćati. Mislim, izvoli malo tour Srbija, i Buš izađe iz voza povremeno. Mislim, ta komunikacija preko Medija centra više mi je stvarno malo na vrh glave, to saopštenje javnosti koje prenese Danas. I svi se znamo, jel', i toga mi je malo preko glave isto kao i pozivanje ljudi na ulice stoti put. Hajde malo da idemo na radna mesta, malo da ih prizovemo pameti i socijalnoj i političkoj zrelosti, umesto svih infantilnosti svih ovih godina.


Vesna Rakić Vodinelić:

Ono što je strašno u ovoj vladi jeste što je predvodi premijer Koštunica koji se izdaje za legalistu, znate, i koji nije propuštao nijednu jedinu priliku, od svog stupanja na vlast kao predsednik bivše Savezne Republike, a da se ne pozove na legalizam. Vrlo često pozivajući se na legalizam on je sprečavao radikalne političke promene, čiji je zagovornik bio pokojni premijer Đinđić, a i neki drugi ljudi iz njegove vlade. E sada, ono što je mnogo opasnije nego za vreme prošle vlade je to što se takva silna bezakonja i izigravanja zakona dešavaju dok je na čelu izvršne vlasti čovek koji se zalaže za legalizam. Utoliko je uloga te vlade mnogo teža i odgovornija i nadam se da će ih neko ozbiljno pozvati u budućnosti na odgovornost.
…
Kao i svaka druga tranzicijska država, i ova je sebična i gadna, sebe je jako lepo obezbedila. Tamo gde ona izvlači pare, profit i moć stvari funkcionišu, a tamo gde mi građani treba da imamo neke blagodeti za sebe, da znamo ko je za šta nadležan, kome za šta da se obratimo, da znamo da kad tužimo nećemo umreti, pa će naši naslednici morati da nastave postupak – e, tu se država za nas uopšte ne interesuje. Dakle, nije stvar u tome da smo mi prepušteni državi, mi smo prepušteni sami sebi, a civilizovan čovek ne voli da bude prepušten samom sebi.
…
Govoriti o nekome da je krpa, govoriti o nekome da je izmet, kao što je jedan od čelnika te stranke (SRS) nedavno rekao za ministra spoljnih poslova, to pokazuje da su ti ljudi mentalno spremni da dele šamare. Verovatno će sledeći korak biti da nam takvi političari i fizički dele šamare. Ako mi kao građani ove zemlje do dopuštamo, onda u redu, neka nam dele šamare.
…
Ono što naravno ostaje jeste nekakav pokušaj građana da se od takve države odbrani, da takvu državu promeni. Dakle, mislim da treba izaći na demonstracije, pozvati na njih, ne zbog tih nekoliko neonacista, nego zbog države koja toleriše neonacizam i koja ga možda nekim svojim radnjama čak i podstiče, jer pokazuje da joj se sviđa.


Dimitrije Boarov:

Ako me pitate šta je u Srbiji u najvećoj krizi, mada sam ekonomski novinar i znam koje su sve privredne teškoće i mada sam posmatrač političkih zbivanja i vidim da su mnoge stvari na ivici tragične lakrdije, moj osećaj je da je u najdubljoj krizi intelektualna elita Srbije.


Ivan Kuzminovic:

U situaciji gde vi nemate društvo, ja bih sad pozvao um jednog velikog čoveka, Šerloka Holmsa. Mislim, čovek nikad nije postojao, ali postoji jedan logički aparat, to je dedukcija. Vas dve budite Votson i sad ću ja, Šerlok Holms, koji je upoznao slučaj Srbija, da vam ispričam nekoliko primera. Zamislite da posle 5. oktobra izvesnog generala policije neko ubije na parkingu kod hotela Jugoslavija, zamislite to. Nađen je mrtav, akcija se pokrenula, policija se pokrenula, napravila se velika istraga, prisluškivanja, ovo-ono i našla se neka grupa grupa koja je optužena za to da je ubila policijskog generala. I sad oni njih pohapse, ne uhvate naravno Maku, Maka je izgleda vrlo veliki lisac, on je zbrisao odavno. I uhvati se ta grupa i dođe do suđenja i na kraju tog suđenja, gospodin sudija uvaženi pročita da on njih oslobađa odgovornosti za to zlodelo. Između ostalog eto, ima taj sitni dokaz, snimljen razgovora, ali oni se brane ćutanjem, pa on čovek ne može da ih prepozna.
Ista grupa izlazi iz zatvora i onda njihov advokat, zamislite jednog Crnogorca onako krupnog, rođenog pod Cetinjem i dospelog u Beograd, kako odjedanput postaje generalni inspektor policije u toj istoj Srbiji. I on pokreće istragu protiv generala koji je uhapsio Makinu grupu. Dakle, taj general biva stavljen u zatvor, postoji teorija da je on u zatvoru zbog Sablje, a ne zbog toga, ali zgodno je i zbog toga. Mislim, koga oni zajebavaju, rekao bi Holms, majke mi.
…
Evo drugog primera, ovo je meni skoro bolan primer, zamislite jednog čoveka koji je po mom skromnom ubeđenju disao za Srbiju, to je jedan vrhunski obrazovan čovek, obrazovan na zapadu, došao je u ovu zemlju, dao je 10 godina svog života za prosperitet demokratije u ovoj zemlji i postao je premijer ove zemlje nakon 2000. godine. I sad zamislite, Votsone, da taj isti čovek biva ubijen jednog dana na svom radnom mestu i da je od tog trenutka prošlo dve godine, a čini se, kada se posmatraju mediji, kao da je prošlo 20 godina. Dakle, taj čovek je ubijen, tvrdi se da je to bio Legija i tamo neki klan, a ja tvrdim da ljudi koji su, ako ne organizovali, a ono barem inspirisali, ubistvo tog čoveka, danas sede u vlasti. I sad jebi ga, Votsone, šta da radimo, ja mislim da bi Šerlok Holms posle ovoga otišao i predozirao se, majke mi, ne bi izdržao ovo.
…
Kada jednom malom delu pristojne populacije stvari postanu potpuno nepodnošljive jednog dana, onda mogu da se dese u društvu neke stvari, ne moraju, ali mogu da se dese i postoje presedani u modernoj novijoj evropskoj istoriji, da bilo mladi, bilo sredovečni pripadnici tog već isfrustriranog dela pristojne populacije, počnju da pizde, izvinjavam se, ali postaje im nepodnošljivo.
…
Pokušavam da vam objasnim sledeću stvar, ja se iskreno plašim, ja vidim da ljude koje ja znam s fakulteta, iz društva, iz srednje škole, ja vidim da njima stvarno život postaje nepodnošljiv i da tu postoji nekoliko načina na koje će kanalisati taj svoj problem. Jedni će se spakovati i otići u inostranstvo, jedni ne mogu da odu u inostranstvo, ostaće ovde da rade za 15.000 mesečno, a treći, inteligentniji deo tih ljudi stvarno će da sedne i da kaže - majku mu jebem, daj da se organizujemo nešto da radimo.
…
Mi možda to svi ne znamo, ali na nama je u izvesnom smislu velika odgovornost, lako je otići u inostranstvo, ali hajde da malo razmislimo. Ako smo mi jedina šansa i ako smo mi taj korpus iz kog treba da se povuku neki novi ljudi koji će da vuku Srbiju, ja moram da apelujem na te ljude, mi moramo da se obrazujemo, radite ljudi, nek' ljudi idu nek' ukradu knjigu ako im je skupa, jedino legitimno je krasti knjige... ali moramo da čitamo, mi moramo da budemo spremni da napravimo sačekušu ovim ljudima, pod znakovima navoda, sačekušu. Da ih sačekamo, te skotove, da se negde spotaknu, pa da uskočimo u to polje, majku mu jebem, pa nije nemoguće. Kad je G17 ubogi mogao da napravi stranku, može da napravi bilo ko. Nije nemoguće da se pojave novi ljudi, pazite, nama je ovo još gora situacija, nama treba deset Zorana Đinđića. Ali ja znam deset Zorana Đinđića budućih, to su brzi ljudi, sposobni ljudi koji čitaju, koji idu na taj glupi Internet, koji čitaju na engleskom nešto, ali njihov zadatak je da ostanu ovde, da odu malo, naravno, na izlet u inostrantvo i da nam se vrate i da sačekamo priliku, jer je moguće promeniti stvari.

[Lun]

Ljubisa Rajic:

U septembru 2000. nas nešto profesora je stajalo kod onog čuvenog kioska na Studentskom trgu i protestovalo pred 5. oktobar. I onda smo shvatili da mi tu stojimo od 1968, ogroman je taj period, stalno se boriti za nešto i videti da rezultati baš i nisu nešto impozantni. Ali hajde da zanemarim to, to su istorijski procesi, oni se ne rešavaju uveče do 8 sati da bismo stigli posle da gledamo utakmicu ili neki film, to traje godinama i to mora tako da traje. Ali ono što mene užasava u ovom trenutku i zbog čega postajem depresivan je to što ja gledam kako nam vreme ističe.
…
sve se odvija onako kao što je Stevan Jakovljević tako lepo opisao u Srpskoj trilogiji: kad krene rat, prvo idu vojnici, pa podoficiri, pa niži oficiri, pa viši oficiri, pa generalštab, pa političari, pa ratni profiteri, liferanti. Kad dođe mir, padne komanda nalevo krug, pa prvo idu profiteri, liferanti, pa generalštab, pa redom, na kraju idu vojnici, ako koji ostane živ. Dakle, na kraju idu obični građani ove države, ko je preživeo i kako je preživeo, a u prvom redu sada idu oni koji su zaradili na tom ratu. I ko je izgubio i ko je dobio lepo se vidi, prošeta se do Karaburme, do onog romskog naselja onde, prošeta se do narodne kuhinje u Jevrejskoj ili gde li se nalazi i ode se do Tolstojeve, Užičke. Rat je i ekonomska stvar, mi smo izgubili rat vojno, a oni su dobili ekonomski rat koji su vodili protiv nas.


Vesna Goldsvorti:

Mi smo, jednostavno, sa nipodaštavanjem gledali ljude koji su se upuštali u političku karijeru, a to je imalo neke posledice u smislu da, ako vaši najbolji ljudi ne idu u politiku, onda i politika to pokazuje, onda im vi prepustite to polje. Naravno, ne želim nikome da popujem, ali mi smo na neki način svoju odgovornost delimično voljno, delimično nevoljno, možda i izbegli svojom apolitičnošću. Ja sam se i u Londonu potpuno isto ponašala, tako da između mene i te beogradske generacije nema mnogo razlike. Ja sam se i u Londonu užasavala i stalno govorila da se tu neki trećerazredni ljudi bave stvarima, možda sam mogla ja i u Londonu nešto da uradim, ali nisam ništa uradila, pustila sam druge da pričaju.
…
ja sam negde u Černobiljskim jagodama pokušala sa tim da se suočim, baš u smislu - to sam ja, to je ono što sam ja, to je ono u svom srpskom identitetu čime se ponosim, to je ono čega se stidim. Svi u taj evropski prostor izlaze sa svojim senkama, znate, i treba te svoje senke jednostavno poznati i prihvatiti ih, a ne pokušavati na neki autističan način da ponavljate jednu istu priču, zato što ste onda vi robovi te priče, koja više nikoga naročito ne zanima.


Nenad Prokić:

To je nešto što me je odredilo da ipak ostanem ovde, a pri tome ja očigledno imam to neko prokletstvo da uvek moram da imam neku misiju u životu. To je jedna ohola ambicija. Bilo je dilema, trebalo je ući u politički život u Srbiji posle pročitanih istorijskih knjiga o tome kako se taj politički život vodi i kako se nimalo nije promenio i šta te sve tu čeka. Nije nimalo lepo predviđanje kroz kakve situacije ću sve morati da prolazim, ali ja mislim da ljudi oko mene i ja, za sebe garantujem, a u njih verujem, imaju jednu prednost u odnosu na ostale političare. Mi imamo sigurnost više zbog toga što to što mislimo stvarno mislimo. Ja ne primenjujem politička iskustva, jer ih nemam. Određena politička naivnost, u zemlji u kojoj je hipertrofirala politička lukavost na jedan dosta primitivan način, možda može da ponudi ljudima sveži start.
…
Politički život u ovoj zemlji, koji je u poslednje vreme uvredljiv za Srbe, mora da dobije diskurs istine.
…
Problem Demokratske stranke, kojoj sam davao podršku svih ovih 15 godina, nikad nisam bio član, ali sam pripadao tvrdom glasačkom telu, jeste da se ona promenila na gore. Tamo su postavili neke ljude sa najgorim skupom ljudskih osobina. I žao mi je zbog toga, ne gledam to rado, ali DS je trenutno bez ideja. Ne mogu da čekam da se oni rekonstruišu, to će morati da odlučuju na svojim odborima i da pogledaju istini u oči, a to je da su počeli da prave negativnu selekciju.
…
Zorana Đinđića je izdala sama Demokratska stranka, jer je očistila svako đ iz svojih redova. U radu te stranke Zorana Đinđića više nema ni fizički, ni duhovno, ni mentalno. Zoran Đinđić se odselio odatle.


Miodrag Zec:


Vidite kako funkcioniše naš politički život. Ne postoji tu princip, pa da je jasno da se ovi mole ovom bogu, a oni onome. Ne, ovde vlada mnogobožačka religija, razni kultovi u stvari, to je naš nivo, još nismo ušli u monoteizam. Vidimo šta se dešava, trguje se poslovima kao robom. Ja jednostavno nemam više ni želje ni volje da bilo šta govorim zato što mislim da je naša generacija odgovorna pred nacijom, pred istorijom i pred savešću. Kako možeš da kažeš da se ništa nije desilo sa MMF-om, kad jeste? I za tri meseca to će te opet sačekati i na kraju će pasti dug, i ko će to da plati, ko će da plati to? Platiće stanovništvo.

Svetlana Lukić: Da li ste se umorili, zvučite rezignirano?

Ne, nego onako, kao dobroćudnom čoveku prosto mi je žao. Ne govorim ja ovo da bih rešio svoje probleme. Ja, u stvari, ništa ne tražim, ja bih možda nešto i dao, ali nemaš mogućnosti ni da daš. Kako ne bi bili rezignirani kad vidimo da se ogromni problemi stalno odlažu. Dugovi se ne smanjuju, generacije su u očajnom stanju. Kad ljudi sa 50 godina izgube posao, ne mogu ga više nikad naći. A penzioni sistem je propao, zdravstveni sistem takođe. I ti živiš u takvoj zemlji i pitaš se - zašto bi mi tako živeli. Gledaš, ideš ulicom, kopa, stavlja kanalizaciju, zatrapa, kopa, stavlja telefon, zakopava. Nema ulice koja se ne kopa 12 puta da bi se dovela do nekog završenog stanja. Zašto mi to radimo?
…
Ja mislim da je ponižavajuće da celo društvo proizvodi matricu da je najvažnije biti u nekoj stranci.
…
Možda je taj Ustav jedna tačka kojoj moramo da se vratimo, da u tom temeljnom dokumentu uredimo jedno jednostavno, funkcionalno, razumno društvo, ako je to moguće. (videti okrugli sto Danasa o pitanjima novog Ustava)


Vesna Pešić:

Kad pogledate Koštunicinu politiku, vi vidite da on insistira i tamo gde se Milošević povlačio, zbog toga što postoji nekakav svet, nekakva kota preko koje se ne ide. Kad pogledate šta se sada dešava, kad vidite sadašnju vlast, to su ti Miloševićevi simpatizeri, koji su uvek voleli tu nacionalnu politiku. Zanemarimo sad one sitne profitere, G17, Kariće, šta ja znam, koji nemaju nikakvu politiku, oni se i ne mešaju u celu tu priču, a ta priča je glavna. I sa tom pričom nismo izašli na kraj i tu priču moramo da raspetljamo - šta je Srbija i šta mi kao Srbi hoćemo, šta je naš nacionalni plan? I na vlasti su eksponenti te politike. Kad su videli da će onaj drugi deo DOS-a suviše daleko da ide u promena, onda su likvidirali Đinđića, oni su ga likvidirali.

[Lun]

Pavle Rak:

Razumljivo je psihološki da se ljudi umore od tolikih godina muke i da hoće da žive normalnim životom, a on pretpostavlja da im se ne ponavlja stalno da imaju zločince među nama koji se slobodno šetaju gradom i da treba počistiti institucije, zakonodavstvo pre svega. Ljudi neće to stalno da slušaju, hoće da žive kao normalno, a onda ispada da sve to ne postoji. Neka to postoji, mi ćemo se praviti da ne postoji. Vrlo je karakteristična bila polemika u Vremenu tim povodom pre par godina. Ljudi koji su se za vreme Miloševića itekako borili protiv njega, odjednom su se izjasnili da neće da ratuju protiv svoje lične karte, što znači - dosta je, raščistili smo. E, onda se desilo ubistvo premijera i neki od njih su uvideli o čemu se radilo i promenili stav, ali veći deo javnog mnjenja i dalje ostaje pri tome da pošto ne možemo da promenimo ovu strašnu realnost, onda je bolje da se pravimo da je nema.

Ja sam uzbuđen dok ovo govorim, zato što mi je stalo da se ovde nešto promeni, a ljudi koji sve probleme trpaju pod tepih i još to pravdaju time da su oni na strani ovog naroda, pa neće o njemu da govore loše, oni treba da se zamisle do čega im je u stvari stalo. Da li im je stalo do imidža ili im je stalo do neke realnosti. Mislim da je to glavna linija podele među onima koji stvarno vole svoju zemlju i ljude oko sebe i onih koji bi samo želeli da žive mirno. Kad bi shvatili koje su posledice njihovog stava, neki ne bi to terali celog života. Međutim, tragedija je u tome što je ovdašnje javno mnjenje kreirano od strane nekih institucija koje istrajavaju na takvom stavu. I sve dotle dok je to u ovdašnjoj kulturi toliko prisutno, oni mogu jedni druge da ubeđuju i zavaravaju time, tim pre što sami žele da budu prevareni.


Dragan Babic:

Mi smo etičan svet, pa kad smo etičan toliko svet, onda bi trebalo valjda na prvom mestu uzeti na sebe taj jedan težak, krupan istorijski test za ovaj narod, pa reći - to tako mora da se uradi. To je ono - recite već jednom tu mučnu istinu. To je isto kao da su rekli - prestanite da se zavaravate tim tradicionalizmom, počnite da mislite racionalno.
…
Ima ogromnog potencijala za nasilje. Ja mislim da je sem socijalnih uzroka, jedan dublji i trajniji razlog za nasilje i taj potpuni izostanak stvaranja građanskosti, ono što je civic. Ta implozija je sasvim moguća.


Milos Markovic:

Prošli put sam rekao da me više ništa ne interesuje. Sad mogu da ti kažem da se u međuvremenu to promenilo. Postalo mi je onako zanimljivo. Prematoriš, dođeš u neke godine i onda kažeš sebi - ili ću da odustanem ili ću da se borim. A ne očekuješ više da će nekad da ti bude dobro i lepo. Pa, rekoh, što ih ne bih zajebavao još 15 godina. Eto, prosto bori se i pokušaj što više ljudi da animiraš da se i oni bore, zato što svi vidimo da ne valja. To mi je taj motiv, kažem - čekaj, dečko, izvini, pa neću da te pustim, pa ne mogu baš da pustim Velju Ilića ili Jočića ili Koštunicu da me prave budalom. Osnovna stvar mi je to što pišem, a i preko toga sve gde mogu i šta mogu radim. Neću, brate, da ih pustim, makar nek' im malo bude teško. Makar, ako nemam drugog načina, ali nek' im bude teško, nek' se malo potrude oko toga da budu vlast, a ne baš onako da dobiju blanko i sastavljaju vlast i niko ih ne dira. E pa nećeš, nećeš.





Vladimir Curgus-Kazimir:

Ja sam pod stare dane promenio struku i sad se bavim pravljenjem para, odnosno preživljavanjem i to je užasno teško, ali moram priznati da mi to manju brigu predstavlja od suočavanja sa tim monopolima, sa izazovima na koje ja u stvari ne umem da odgovorim. Potpuno sam nevin u celoj toj stvari i ne znam kome šta treba dati. Nisam spreman da dam, a opet, s druge strane, kažem - a jesi li spreman da ostaviš 45 ljudi bez posla i da ceo posao zaustaviš - pa nisam spreman ni na to. Pa onda, hajde izmeri, je li tvoja moralnost tolika da nisi spreman da nekoga potplatiš, ali kad kažem - hajde, spreman sam, vidim da ne znam kako se to radi.

Dobro, sve je to toliko strašno da vam onda ono što je političko, od tog Nacionalnog stroja do saopštenja Obraza, do pretnji, odnosa između radikala, demokrata i DSS-a – sve to vam prosto dođe kao neka vrsta epifenomena. Onda vi kažete – to je užasno, treba ih pohapsiti, potrebna nam je pravna država, ali u stvari vas mnogo više pritiska ovo, da ste vi sa normalnim poštenim radom i sa pristojnim ljudima suočeni sa takvim problemima da ne znate više gde vam je glava. I da vas sve gura u to da vi treba ipak nešto ispod žita da radite, a nećete to da radite, a onda opet ne znate kako ćete da opstanete. I to je jedan takav krug, strašan, zamoran, da se onda pitate čemu sve to. Da li bi bilo bolje ipak se negde povući, pa preživljavati sa najbednijom platom, sa 200-300 eura, kao što većina ljudi u ovoj zemlji tavori i živi. Pa ne možete ni to, ne možete ni da se pomirite, ne možete da ne učestvujete.

Moj politički izbor danas je krajnje sužen, ali u suštini vrlo jednostavan. Ja na sledećim izborima neću glasati kao što sam dosad sve vreme glasao, a to je - daj da se moj glas ukrupni, daj da moj glas ne propadne. I u tom smislu mi je lakše, ali ako govorim o samim političkim strankama, vi u stvari danas i nemate neki izbor. Znam da ću glasati za nešto što je kritički, što daje neku alternativu, ali ne verujem baš da će taj glas i ta opcija imati presudan politički značaj. Govorim o ovim prvim, neposrednim izborima, koji će se sigurno održati sledeće godine. I to znači da ćemo mi opet morati da nađemo neko sklonište mentalno koje će nam omogućiti da preživimo do onih sledećih izbora, kada pretpostavljam da će zemlja ipak da izađe iz ovog ćorsokaka i da ćemo onda moći najzad da biramo onako sa svešću da će taj glas pomoći nekoj drugoj Srbiji, nekoj drugoj opciji.

Sve to zahteva užasno mnogo vremena i imam utisak, ja za sebe govorim, mada i za moju generaciju, da imamo sve manje vremena i nažalost ne vidim neki veliki boljitak za moju decu i unuke. To će sve užasno dugo trajati i tu nema spasa preko noći. Desi mi se neki put, iako ja nemam direktne veze sa tim strankama, ni sa tim centrima odlučivanja, ali desi mi se neki put da prisustvujem nekim razgovorima i onda od tih ljudi slušam šta oni govore o svojim političkim protivnicima, o svojim koalicionim partnerima i onda se osetim bolesno. I onda je jedino što mogu da kažem - jaoj nama svima.

Moja deca imaju decu, znači već su ljudi i teško mogu o njima da govorim kao o deci, ali kako će se svi oni snaći postaje kremansko pitanje. Gledam njihove vršnjake, generacija između 25 i 30 godina, i vidim da su umorni, vidim njihovu skepsu i ogroman otpor da se učestvuje ili angažuje u bilo čemu.

Vidim u toj generaciji vrstu zamora, koji u ovoj našoj, starijoj zaista ne mogu da vidim. To je nešto što me istinski plaši, ali valjda i vreme ima neke svoje formule i nikad ne možete unapred da znate kad će se neka nada probuditi i kad će nova energija da se ulije. Ništa u vremenu nije tako bezprizivno i konačno, pa je i sa ovom zemljom tako. I jeste ispunjenje kad radite negde i imate zadovoljstvo u tom poslu i kad vidite da se taj posao razvija i da je ljudima oko vas bolje. Jeste to kibuc, ali ako nešto ovde deluje, onda deluje snaga dobrog primera. Ako bude više tih pojedinačnih primera i više nade, jednoga dana će se oni ujediniti.


Sasa Ilic:

Živiš, živ si zakopan, pišeš, radiš, uglavnom te niko ne konstatuje, ne znam, možda ćeš jednog dana uspeti nešto da kažeš što će pomeriti stvar za milimetar.

Kada shvati da nema izbora, čovek onda mora da se sam potrudi da se bori na bilo koji način. Recimo da sam ja sada prodavac u nekoj robnoj kući, šta ja mogu da radim, mogu da prodajem taj veš i mogu da idem na glasanje, mogu da odlazim na tribine u Narodnu biblioteku ili Dom omladine, mogu da slušam radio neki, da tražim neke drugačije informacije i mislim da je to put. Mi ne možemo da napravimo revoluciju, revolucija se dogodila kada je Zoran Đinđić napravio tu revoluciju. Onda se dogodila kontrarevolucija, ali mislim da je revolucionarni udar bio toliko jak da je ostavio dubok trag kod jednog dela ove populacije i da mi moramo da računamo s tim. Mislim da je ostavio izuzetan trag.

Ja razgovaram sa ljudima, srećem se sa ljudima, ljudi se sećaju ideja Zorana Đinđića. Ipak postoji neki trasirani put, ipak postoji neka ideja, jer da se to nije dogodilo, ja bih danas bio užasno uplašen, jer onda ne bi bilo ničega. Mi danas slušamo kao - revolucija se nije dogodila, ništa nije urađeno. Ja mislim da se nešto vrlo važno dogodilo, iako su u to vreme mediji podivljali i govorili kako nikad lošije nije bilo u istoriji, mislim da je to upravo bio dokaz da se nešto strašno važno dogodilo. E sad, mi moramo da dođemo do toga da se javno kaže da se to nešto strašno važno zapravo dogodilo i da ne budemo oni ljudi koji će čekati mesiju milion godina. Godo neće doći, on je bio, došao, rekao šta je imao, a vi se sad snađite, organizujte se malo u svojim glavama, nešto čitajte, gledajte, pa promislite, Godo više neće doći. Bio je između dva čina, pojavio se i otišao.

[Lun]

Vladimir Gligorov:

Demokratska stranka ne pokazuje neku veliku sposobnost da mobiliše ljude, program u suštini ne postoji, kao ni ozbiljnija i konzistentna politika i strategija. Ne postoji pre svega napor da se objedine demokratske snage u Srbiji u zaista otvorenoj opoziciji prema ovome što je sada. To je u stvari osećanje da Demokratska stranka ne toliko kohabitira koliko kolaborira i to uništava njen autoritet i podršku koju bi mogla da ima.


Branka Prpa:

Jedna od najvećih opasnosti, znate, u istoriji Evrope i to su pokazali totalitarni sistemi XX veka, ili kako je XX vek nazvala Agneš Heler – stoleće izgubljenih nada ili stoleća zlih, to je kada ljudi izgube ideju budućnosti i kada celo društvo uđe u nihilizam, a to je stanje kad živite samo od danas do sutra. Čovek ne može da živi bez ideje budućnosti, jer život bez ideje o budućnosti obesmišljava ljudsko postojanje. Bojim se da se sve to nama sada dešava na nivou čak i mentalnog i emocionalnog stanja. Vi možete masovno da vidite da su ljudi depresivni, da nakon ubistva Đinđića 2003. je prosto ta društvena energija, koja je bila stvorena 5-im oktobrom, nestala i da smo ponovo ušli u nihilizam.

Vrlo je važno da se zna da je Srbija imala lice kao bog Janus, jedno lice zla i ružnoće i drugo lice lepo i mlado. To lepo i mlado lice Srbije se borilo deset godina protiv jednog režima, to lepo i mlado lice Srbije je izmrežilo Srbiju celim sistemom nevladinog sektora koji je alternirao sve režimske institucije. To mlado i lepo lice Srbije je izgubilo i živote u direktnom okršaju sa Miloševićem. Na kraju krajeva, poslednji koji je umro na tom spisku je premijer Srbije, Zoran Đinđić. Zato smatram da ovakve vrste razgovora mogu da vode žrtve, nema razgovora između krvnika i žrtve. Nema post festum legalizacije, nema te mogućnosti da akademski, na čapras- divanu govore oni koji su učestvovali u ubijanju ljudi ili propagirali smrt ljudi samo zbog toga što su druge vere i nacije.

Nasuprot njima, stoji čovek koji se protiv toga borio i mi smo od toga napravili akademsko pitanje, a to nije akademsko pitanje. To je tanka crvena linija koja nas deli kao ljudska bića, koja deli našu civilizaciju na ono što je ljudsko u nama i ono što je varvarsko u nama i mislim da je ovo što radimo tek početak jednog pokušaja da se prekine nemezis, da se prekine taj lanac osvete, koji u ovim područjima jako dugo traje. Mislim na pozivanja na II svetski rat, na to ko je koga, gde i kako ubio i tako dalje. Mi, dakle, ne smemo da dozvolimo da u budućnosti mlade generacije nastave taj nemezis i mi smo odgovorni za to da li ćemo im ostaviti put od kojeg će oni napraviti magistralni pravac, na kojem se više nikad neće desiti ono što se desilo u poslednjoj deceniji XX veka na ovim prostorima.


Marko Vidojkovic:

evo, ja ću sad da prodam recept, pa neka ga posluša i Demokratska stranka i Liberalno demokratska partija i Građanski savez ili bilo ko: to jeste apsolutna i potpuna iskrenost i regrutovanje pre svega mladih i pametnih snaga na ostanku u zemlji.

Ujedinjenje tih mladih intelektualnih snaga, pri čemu pod mladim i intelektualnim snagama ja ne mislim samo na ljude koji umeju da naprave avion, nego mislim bukvalno na sve mlade, pametne i normalne ljude, koji treba u stvari da preuzmu na sebe odgovornost i da shvate da su oni ti, koji jedini mogu da izvuku ovu zemlju iz govana. Znači, niko drugi, nikakva partija, partije su se pokazale i političari su se pokazali.


Mladen Lazic:

Posledice ovog degenerisanje javnog političkog života je povlačenje još jednog dela javnosti iz političkog života, pre svega jednog dela birača, i to upravo onih koji bi trebalo da diktiraju kretanje Srbije u budućnosti u pozitivnom smeru. Tu mislim na relativno obrazovane i urbane glasačke grupe.


Ivan Nikodijevic:

Mislim da nema dana kad ne pomislim kako bi on reagovao u nekoj situaciji, da li bi nam se obratio povodom nečeg ozbiljnog što se dešava ili bi rekao – o tom potom. Ja se još uvek nisam oporavio i kada me pitaju - kako si podneo Đinđićevu smrt, ja kažem - pa nisam je podneo, još uvek.

Nema nikoga na sceni kome možeš bezrezervno da poveruješ, ni u jednom jedinom trenutku. Hajde, ne mora bezrezervno, ali da onako kažeš - ovaj mi baš liči da bi to moglo da bude to. Nema.


Srdja Popovic:

Jedina zdrava snaga se nalazi u ljudima koji su Petog oktobra bili na ulici, pod uslovom da nisu totalno slomljeni, razočarani posledicama.


Zarko Korac:

Sadašnja politika Demokratske stranke kod većine vaših slušalaca izaziva bes, kod mene ne. Meni je žao. Ja razumem da su oni bili u šoku posle ubistva svog predsednika, članstvo se prosto uplašilo, ali prošlo je od tada više od dve godine, njihova je dužnost da pomognu ovoj nesrećnoj Srbiji i na njima je velika istorijska odgovornost. Ja ne preterujem. Nama nedostaje jedan snažan proevropski glas u Srbiji i Demokratska stranka bi morala taj glas najsnažnije da izgovara.
…
Potrebna je hrabrost da se Srbiji konačno kaže surova istina da ovo što se zbiva ne valja, da su ove političke ideje retrogradne. Šta ti vredi usvajanje silnih zakona, šta ti vredi što Koštunica uradi ono što zapad traži od njega, kad je društvo sve zapuštenije. Koštunica nije reformator društva, nego čovek koji pokušava da delimično promeni državni okvir, ali ono što nama vapijuće nedostaje je promena društva, društvenih vrednosti.
…
Nažalost, u ovom društvu je još uvek premalo hrabrosti da se brane ideje moderne Srbije, a onaj ko je to najdoslednije branio je ubijen. I ja mislim da mi još uvek živimo pod šinjelom Đinđićevog ubistva.
…
Osećanja ljudi kreću od besa do nesreće. U takvim situacijama, savet psihologa je vrlo prost - okrenite se porodici, ljudima koje volite, ali iznad svega prikupite svoju energiju, borite se za one ciljeve u koje verujete. Nema apatije, borimo se, stisnemo zube, idemo napred.
Srbija može bolje i to je zla kob svih ovih ljudi danas na vlasti. Proganja njih, kao duh Hamletovog oca, proganja njih taj nesrećni, mrtvi Đinđić, zato što im je za te dve godine pokazao da Srbija može i više i bolje. To je poruka i svima nama.

Svako od vas se pita da li je vaše subjektivno loše osećanje opravdano. Opravdano je, jer vi vidite šta se zbiva pred vašim očima i osećate bes i gnev. Idete kroz razne faze, čas biste se tukli, čas padnete u depresiju, znači imate tipičnu psihološku klackalicu između agresije unutra i agresije spolja. To je zato što vrlo dobro opažate da ovo društvo ide natraške. Istovremeno, svakoga dana sa naslovnih strana državnih medija dobijate saopštenja o tome kako zemlja u stvari savršeno napreduje. I to sve izgleda kao Prva petoljetka - svake nedelje, svakog meseca idemo sve više napred, sve više se proizvodi, sve je više investicija, samo neki ti gunđaju, bacaju nam klipove u točkove, a u suštini ovom društvu ide savršeno.

[Lun]

Predrag Koraksic-Corax:

Kad sam video podforum Peščanika i kad sam video koliko ljudi želi da me čuje, ja stvarno nisam mogao da odolim tom iskušenju.

Svetlana Lukić: Radio ipak ima mana, ne možemo da zaposlimo Coraxa u Peščaniku da crta karikature za nas. (ali komotno mozemo da ga zamolimo da prione na rad kada je ova NPO u pitanju)


Nikola Vitas:

Pojava da ljudi zanemaruju sopstveni život, čini mi se da je to jedan prilično globalan fenomen. Ako izađeš na ulicu ti ćeš biti zatrpana milionima bilborda koji će ti obećavati ovakav život, onakav život, kupi auto, uzmi kredit, kupi srećku, dobij milion dolara. Otvoriš novine i tamo ćeš pročitati - ovaj pevač ima novu devojku, ovu su slikali pijanu. I stalno ti se servira svet tih nekih poznatih ljudi, servira ti se nekakva perspektiva jednog života koji ti nemaš i koji najveći broj ljudi nikada neće ni imati. Čini mi se da ljudi zapravo prestaju da žive svoje živote.
…
Ono što je meni fascinantno u poslednje vreme, a tiče se Peščanika, što me prilično zabavlja kao ideja, jeste šta ljudi prepoznaju u Peščaniku i zašto dolaze sa tolikim oduševljenjem i javljaju se autorima Peščanika. Siguran sam da se mnogi od njih ne slažu sa mnogima od gostiju, i to je sasvim u redu. Ali šta je to što nalaze u emisiji. Meni se čini da je ono što nalaze zapravo iskazivanje nekakavog bunta ili protesta kojeg nema više nigde, i to je verovatno posledica te količine laži i neiskrenosti koje stižu sa svih medija i koje izazivaju potpuno pripitomljavanje ljudi.

Nekim ljudima to nije dovoljno, neki ljudi kažu - pa čekaj, pa to nije sve, to nije suština življenja, ne može se tako živeti, pa ne može se rmbačiti 12 sati dnevno. I čini mi se da upravo tim ljudima Peščanik daje nekakav drugačiji odgovor, daje nekakvu izvornu pobunu protiv sistema
…
Pretpostavljam da smo svi u velikoj meri obeshrabreni, ne vidim da će ovo izaći na dobro ni u nekoj daljoj budućnosti. Međutim, čini mi se da to osećanje obeshrabrenosti ne sme da bude izgovor za nečinjenje. Ako smo već obeshrabreni jer ne možemo da utičemo na neke stvari u ovoj zemlji, ono što svakako možemo, to je da menjamo svoju mikro sredinu, koliko god možemo. Sve te vlade će nas i dalje sistematski zatupljivati, i dalje će se ponašati prema nama kao da su nam gospodari, kao da smo mi učesnici u nekom reality šou, jer ovo u čemu živimo sve više deluje kao jedna od tih debilnih emisija. Ti pokušavaš da živiš neki svoj život, ali stalno ti neko postavlja nekakve sumanute zadatke koje ti moraš da ispunjavaš. Dakle, hajde sad, skupi novac za kredit za auto, hajde sad brzo trči tamo, idi u šoping u Merkator. Imaš gomilu tih nekih malih stvari koje stalno moraš da ispunjavaš da bi se osećao normalno i da bi imao o čemu da pričaš sa drugim ljudima, a u stvari kad staneš, pitaš se - zašto ja to radim. Pa sve to radiš jer ti se obećava neka velika nagrada na kraju tvog puta. Zbog svega toga ja sam stvarno izgubio svaku nadu u te neke velike političke akcije, u akcije koje mogu da pokrenu političke partije. Ja ne vidim nikoga ko može da ponudi neki otklon od te kolektivne fantazije u kojoj živimo.


Biljana Srbljanovic:

Meni je veliki problem što se ove političke snage koje se kod nas sad formiraju, koje bi ti možda pružile nadu za tu neku vrstu građanske levice koja bi mene zanimala, što se vezuju toliko za Toni Blera, koji je jedan od najomraženijih i najkarikaturalnijih političkih figura kraja XX veka.
I zbog toga je meni posebno tužno kad vidim da se kod nas neke nove snage koje nastaju vezuju za nekoga ko je karakterističan po tome da je nametnuo liberalkapitalističke norme kao jedine norme ponašanja. Ništa drugo nije važno, ni kulturne razlike, ne religiozne razlike, ali je važno koliko imaš para na računu, samo te to čini postojećim, ništa drugo.

Mislim da je Vojislav Koštunica Srbiju odveo u komunizam. Oni rade koliko mogu, a to je vrlo malo, a uzimaju koliko im treba.


Nadezda Milenkovic:

Problem je kako reklamirati demokratiju, jer to stvarno zahteva reklamu, to je kao da reklamiraš klasičnu muziku ili operu. To je dosta teško, komplikovano, nije teško nego je zahtevno, ali svejedno, imaš ona tri tenora, pa ovog Bočelija, te ljude koji uspevaju da na koncerte odlaze ljudi koji nikad ne bi išli. Znači, moguće je napraviti dobru reklamu za proizvode koji nisu popularni ili nisu tako traženi. Znaš, demokratija sigurno nije baš tako tražena, užasno je zahtevna. Problem je što mi imamo jako malo promotera takvog političkog ustrojstva. Ti kad vidiš ko ovde promoviše demokratiju, dođe ti da odustaneš odmah, kao - ako je to demokratija, auuu, onda mi ne treba.

To je ono što je apatija među ljudima, zato sam i ja prijavila moju depresiju, zato što u jednom trenutku stvarno nekako izgubiš više i snagu i želju - što je njima i cilj. E, onda se ja iznerviram kad tako padnem i kažem sebi - sad su uspeli da me utišaju. I sad kad je ovo bilo sa Koraksom, isto sam se uplašila. Znaš, mi se kao nešto busamo u grudi, ta ekipa ludaka oko Peščanika, mi kao posebni, drukčiji, ali šta bi bilo da sutra, evo glas mi je zadrhtao, neko ukine Peščanik, šta bismo mi radili, ako bismo išta. Neka sad svako za sebe pomisli šta bi bilo.


Jovo Bakic:

U Srbiji se mnogo puta stvari pokrenu, pa svi misle - evo ga, konačno je krenulo, biće pozatvarani kriminalci, a onda šta ispadne - pojeo vuk magarca, ništa. Ljudi nastavljaju da žive svoje živote, sve ide svojim tokom, ostaje kao što je i ranije bilo. Nadam se da to neće biti tako ovoga puta. Ako su oni zaista ozbiljni i ako imaju sve ovo što tvrde da imaju protiv Bogoljuba Karića, taj čovek bi morao da se nađe iza rešetaka. A ako nemaju, onda ovi ljudi koji ga napadaju takođe treba da se nađu pred sudom. Neka od dve strane bi morala da se nađe pred sudom i, posledično, iza rešetaka. Ako opet bude vuk pojeo magarca onda, građani ove zemlje treba da se zapitaju, prvo o sopstvenoj inteligenciji.


Kori Udovichki:

Mislim da počinje da raste neka glad u javnosti za tim da čuje racionalnu reč i da im se manje ulaguje kroz gluposti i onda će se valjda neko konačno usuditi da na taj način postavu tu agendu, tu temu - hajde sada ovo da radimo. I jeste, nešto od toga je bolno, ali to je jedina nada.
…
Ja stvarno verujem u neki, kako da kažem, srpski identitet. U stvari se ponosim našom tradicijom, ali postoji ta nacionalistička priča u kojoj si dobar Srbin samo ako te ništa drugo ne zanima. Ta globalizacija je činjenica, može da mi se sviđa, može da mi se ne sviđa, ali moram da je razumem. To ne znači da moram da pred njom totalno skinem gaće. Mi mi treba da napravimo okruženje u kojem Srbi hoće da ulažu svoje pare u Srbiji, one što ih drže u slamaricama. Mi taj spoljni svet na neki detinjast način stalno instrumentalizujemo, umesto da sa njim razvijemo partnerstvo. A pravo partnerstvo jeste i u priznavanju ko je jači. Nema tu bilo kakvog siledžijstva, ali mora se priznati realnost. I, u stvari, što više pokažete inicijative i nekog dostojanstva i svojeg ja, vi ćete brže i sigurnije da uđete u Evropu. Vi morate da joj se predstavite, morate da pokažete da razumete o čemu je ona, da shvatate koji je posao pripreme pred vama. Zato je potrebno da stavite svoje sopstvene insitucije pod svoju kontrolu, onda ste razumeli i njih i sebe.
…
Mi smo se navikli da pravimo kobajagi planove, to je krenulo od 1965. na dalje, kad smo ukinuli centralne planove. Kada sednemo da pišemo plan, mi prosto sami u njega ne verujemo. Tu barijeru ćemo morati da prevaziđemo. Onda možemo da počnemo da se stvarno dogovaramo, da gradimo jednu instituciju za drugom, moramo da imamo neku viziju, moramo da isplaniramo i novac. Teško je samo napraviti taj plan, a kamoli učiniti da on bude prihvatljiv, a zatim ga sprovesti.


Biljana Kovachevic-Vucho:

Ja stvarno ovo već osećam kao teror jedan manjinske vlade, pri čemu smo mi ucenjeni tim radikalima, kojima oni veštački dižu rejting, da bi se mi njih strašno plašili i da bismo glasali za DSS i da bismo navijali za kohabitaciju između DS i DSS, kao da ovde ne postoji ništa drugo.
…
Srbija se taman malo primirila, treba je pustiti da diše, nemoj je podsećati na Srebrenicu. Cela politika se odvija u tom smislu - hajde sada kao svi malo da se primirimo. Da pravim kompromis s kim, ne pristajem na kompromis sa Miloševićem, ne pristajem. Jer mi sada treba, u stvari, da pravimo kompromis sa Miloševićem koji podržava vladu i treba njemu da podilazimo. Ma, nema tu kompromisa, nema kohabitacije, to je besmisleno. Ne zovem ni na kakav džihad, nego hoću da se stvari nazovu pravim imenom i da Srbija konačno krene od te nulte pozicije, da gradi jedan vrednosni sistem, koji će osuditi ono što nije bilo dobro. Ne možemo na kohabitaciji koja se zasniva na pristajanju na zločin da pravimo novu politiku i novi vrednosni sistem u kojem neće biti nasilja. Mi time dnevno instaliramo nasilje, to je način da ga do kraja zapečatimo.
…
Sada ćemo mi da krenemo, uslovno rečeno, u kontranapad. Tu treba napraviti čitav sistem i mi ćemo to da uradimo. Protiv svih tih sudija, koje doprinose sveopštoj atmosferi nasilja i linča mi ćemo da pokrećemo postupke. Uspeli, ne uspeli, ali mi ćemo njima da zagorčavamo život, isto kao što ga oni zagorčavaju nama. Moraš da preduzimaš nešto, ne možeš da čekaš kao ovca za klanje.


Vidan Hadzividanovic:

kod nas se razvila neviđena rezistentnost, tako da nam je ovo sada kao super. Koštunica treba da okači Miloševićevu sliku u svoj kabinet, jer samo zahvaljujući tome kakav je Milošević bio, on može da radi ovo što radi.
…
Moja najveća životna odluka je da ću popiti kafu ujutru, to je bukvalno postala životna odluka u Srbiji. I ja kažem da je beznadežno, ali nekako ne vidim sebe nigde drugde nego ovde. Naravno, ne za školovanje, hajde malo da idemo preko da vidimo kakve su škole, ali se vidim ovde. Vidim se ovde, jer stvarno koliko god mi blesav narod bili, to smo ipak mi i ja sam rođen tu i ne mogu da kažem da sam ja sad rastao na nekoj vrbi, kao toliko se razlikujem. Možda sam i ja takav, ne znam, ali u svakom slučaju ne vidim se nigde drugde osim ovde. A šta bih radio ovde, to je pitanje na koje ni samom sebi ne mogu da odgovorim. Ja samo kažem - ja ću se boriti celog života da ovde bude bolje.


Goran Markovic:

ako ostane ovako, anarhija i bezvlašće, i ako ostane vlast kao što je recimo ova pod Koštunicom, koja i nije u potpunosti vlast, ko zna šta je to, onda će da cvetaju takve stvari kao što su Isidore Bjelice.
…
Ja ne vidim ni jednog čoveka u vlasti koji ima dignitet da bilo šta uradi iz pobuda koje bi bile čiste, koje bi bile etičke, naprimer, ili humane, koji bi to uradio za dobro ljudima kojima vlada.
…
Ima dosta ljudi, znate, ja kad neki put vidim Vesnu Pešić, možda se ne slažem sa svim njenim političkim nazorima, ali to je ipak jedna časna žena. To što je bila ambasador u Meksiku, to je stvarno vrlo malo, ko zna da li je ona ikakve vajde od toga imala, možda je mogla da zaradi neke pare da je bila bilo šta drugo. Ili recimo Vida Ognjenović, ona je, kažu, odličan ambasador u Norveškoj, evo, sad se vraća. Prema tome, ona je odlična i postoje ljudi koji su ostali čitavi. To što sad caruje ova nižerazredna ekipa, to je samo slika i prilika onoga šta smo mi u stvari, ipak smo mi deo toga. Mi smo na neki način prihvatili to pravilo igre i niko se ne buni, niko ništa ne govori.
…
Rak rana intelektualne elite je to što je uobražena, što je sujetna i, kako bi rekao Trifo, ima nežnu kožu. Znači, treba imati sposobnost da em što misliš, em umaš da zasučeš rukave i da se pobiješ ako treba ili da uđeš u blato ili u govna i da izdržiš to, ako si pravi misleći čovek, i da preuzmeš odgovornost. E, tu kod nas vlada nezrelost.


chandra:

kako onda reci na koju stranu pesak curi? meni se cini da se zapravo stav koji pescanik promovise nalazi daleko iznad pojedinih politickih opcija, te da tezi da predstavlja savest gradjanstva/puka/seljastva/cegagod u borbi protiv svake vlasti, te da se tako, i ne namerno, svrstava medju autenticno anarhicne glasnogovornike utucenih i potlacenih.
…
ali moj jedini problem sa pescanikom potice upravo od toga sto ostaje sve ipak na prici, a brod tone li tone. nekako imam potrebu za jednom novom politickom opcijom koja bi imala eticku tezinu onoga oko cega se redovni gosti emisije slazu, ali i profilisan odnos prema drugim manje bitnim (da li?) socijalno-ekonomskim pitanjima.


strani placenik:

Peščanik je emisija koja se više bavi globalnim društvenim pitanjima a manje samom politikom. Druga je stvar što je kod nas dnevna politika najvažnija pojava u društvu, upravo iz razloga što je društvo tako slabo razvijeno. U svakom slučaju, to je ono što opravdava poziciju Pešanika visoko iznad onoga što se uobičajeno naziva dnevnom politikom.

Naravno, svedoci smo i toga da se ta emisija našla u žiži interesovanja one javnosti koja ništa šire od dnevne politike neće a uglavnom i ne može da razume. A razlog za to što je ostala verovatno jedini momenat u elektronskim medijima da se neko ne miri sa opštom kohabitacijom sa glupošću, idiotlukom i (što je najgore od svega) autističnošću glede trendova u okruženju ali i svetu u celini. Naravno, od autorki čiji je npr. intervju sa Čomskim obišao svet se ništa manje ni ne može očekivati, ali se ponekad postavlja pitanje nije li sve to ono što „narod“ naziva bacanjem bisera pred svinje.

Problem možda i jeste u tom novostečenom kult statusu koji im je doneo gomilu kako poklonika tako i pljuvača. Nisu ti poklonici i pljuvači baš tako različiti među sobom kako bi se na prvi pogled reklo, zapravo većina njih imaju zajedničku osobinu da im se ritam i melodija ili jako dopadaju ili je organski ne podnose, ali da zato tekst slabo ili uopšte ne razumeju. I jedni i drugi. Ali to i nije tako loše po samu emisiju, važno je da niko nije ravnodušan.

A čini mi se da je opšta orijentacija ipak prilično levo. Kako god gledali.


jedan: (Mozemo li i mi malo da mislimo?, mislimo, pa mozda i domislimo)

Hm...citajuci shvatih ( nadam se pogresno), da podforum postoji samo kao mogucnost kontakta sa zainteresovanima...Cinilo mi se logicnim da postoji kako bi smo i mi mali, sivi misevi koji hodamo ovim ulicama i nerviramo se zdusno gledajuci i slusajuci oko sebe, mogli da kazemo sta mislimo i zasto...tako ovaj mis grize i mozda ako svi budemo po malo gricnuli uspemo da nagrizemo ucmalo i usmrdelo tkivo vlasti koja truli oko nas.
…
Uspeli smo kao narod da ostvarimo ono sto nikome nikada nije poslo za rukom i to onako kolektivno, svi zajedno. Uspeli smo da zivimo kao na reklami, usvojili smo i zivimo servirani "life style" od strane vrhunskih advertising strucnjaka: " I sta da vam kazem, zivim glupo, a bice jos gluplje."
…
Sve stvari su u svojoj sustini jednostavne, "velike istine", "otkorvenja", "proboji praga svesti", jako su jednostavni, sve staje u po jednu recenicu. Cini mi se najtezim razmrsiti sostvenu sklonost ka komplikovanju i opravdavanju kako bismo dosli u stanje da mozemo da ostanemo zadivljeni jednostavnoscu, kako bismo je zaista shvatili.
…
za koga bih glasao da sada raspisu izbore?
Stanem i shvatim koliko je to uzasavjuce pitanje na koje nemam adekvatan, jednostavan odgovor...koliko je samo strasno od nekoliko zala birati manje, podnosljivije...i dalje nemam odgovor na njeno pitanje. Onda u napadu prosvetljenja pocnem da razmisljam o tome da li je moguce da mi kao narod, promenimo drzavu, pre nego sto ona promeni nas?
…
Ovde, na zalost, ne postoji model, pravac, kulturna i obrazovna politika koja bi dovela do sustinskih promena nas samih, time bi se promenilo i sve oko nas.Svet je ono sto mi od njega napravimo, koliko pojedinacno, toliko i drustveno...nasa svest odredjuje nas svet...zastrasujuce u koliko covek zivi u zemlji koja je u nesvesti.


svetislav:

I ja sam jedan mali sivi usamljeni mis, koji je odavno obeshrabren svim onim ruznim pojavama i navikama u nasoj tuznoj sredini. Drago mi je da postoje ljudi poput "jednog", kojima je vazno da postoji kriticka misao u nas. Da je vise takvih koji razmisljaju iskljucivo svojom glavom bili bismo mnogo, mnogo srecniji.


Kolaps:

Pescanik je u stvari detonator, koji samo treba aktivirati.

[harper lee]

Skroz zanimljiva i nekonvencionalna ideja. Nesto manje-vise slicno je postojalo u ideji UJDI-ja, tako da bi se mozda dosta moglo nauciti od ljudi koji su tada pokusavali sa tom inicijativom. Prvi nauk bi verovatno bio kako spreciti da ta neprofitna politicka organizacija posle nekog vremena postane regrutni centar za profitne politicke organizacije.

Ako ta tvoja organizacija u programu bude imala i odnos drzave prema manjinskim etnickim zajednicama, count me in. To je otprilike jedino mesto gde mogu nesto da doprinesem a da ne ispadnem smesan.

[srdjann]

Na žalost mislim da je ideja utopistička jer je sistem takav da apsolutno favorizuje tvorevine kao što su naše političke stranke (i ne samo naše - mislite da je u inozemstvu mnogo bolje?) a da onim iskrenim ne pruža ni miligram šanse...

Nisu političke partije takve zato što vole da budu takve - jednostavno su se prilagodile sistemu ili ih ne bi bilo... Čudi me da ti Lune to ne kapiraš budući da si duže vreme bio član jedne.

[Gjovani]

Eto, ti si povadio silne citate, namučio se da ih postiraš, a sve to si mogao u protekloj godini pročitati u postovima nekolicine nas forumaša..Ali ti ne želiš prečicom i uvek malo kasnije pališ. Sećam se tvojih traktata o demokratskom potencijalu DS i njegovih kadrova, o GSS-u i očekivanjima od Vesninog angažmana, o svemu i svačemu...
I na kraju, evo, otkrio si rupu na saksiji...ne štedeći prostor..
Kažeš, NVO kao izborni pobednik...Ne, NVO, kao što kaže Srđa Popović može graditi građansku, civilnu strukturu društva. Može mobilisati građane, promovisati ideje i načela.
NVO ne učestvuje na izborima. Za izbore je potrebna stranka ili neki politički blok.

[Lun]

Na žalost mislim da je ideja utopistička jer je sistem takav da apsolutno favorizuje tvorevine kao što su naše političke stranke (i ne samo naše - mislite da je u inozemstvu mnogo bolje?) a da onim iskrenim ne pruža ni miligram šanse...

Nisu političke partije takve zato što vole da budu takve - jednostavno su se prilagodile sistemu ili ih ne bi bilo... Čudi me da ti Lune to ne kapiraš budući da si duže vreme bio član jedne.

Dobro, nije toliko tesho razmishljati izvan sistema, tj. ponudjenog okvira.
Neka ostane da ja ne kapiram princip delovanja stranaka, to ionako nije moja poenta.
Jedna od poenti je da sve te stranke zajedno nishta ne valjaju. I to shto one nisu dobre nije samo problem za one silne likove koji dzudze po tim strankama iskljuchivo nadajuci se nekom polozaju, nameshtenju, mitu, televizijskom pojavljivanju, vec i za sve gradjane koji se pod njihovim vodjstvom i rotacijom nichem dobrom ne mogu nadati.
Pogledaj, npr, G17. Pazi, to nije stranka nepismenih i neukih. Znam mnogo ljudi koji su se navukli na tu gistro ekspertsku prichu. A sada, posle oceubistva, postali su sinonim za korupciju i lopovluk.

Jedna vaznija poenta kaze da je najveci problem tako neodgovornog i diletantskog ponashanja stranaka - katastrofalna apstinencija. A na osnovu kog iskustva, saznanja, prakse, pokushaja ti mozesh da zakljuchish tako sigurno da oni iskreni nemaju nikakve shanse.
Ok, to mozda mozesh da projektujesh na one stranachki opredeljene, ali niukom sluchaju na apstinente.
A meni se chini da ce jedan Pera Lukovic, na nekom TV-u u, npr. Lebanu, mnogo vishe dotaci ljude sa onim svojim: "Alo, bre, pa dokle da nas ovi degenerici jebu u zdrav mozak?! " nego shto ce efekta imati neko nerazumljivbo mrsomudjenje i providno laganje raznih Mirosinkica, Kapitalnih Idiota.
Ljudima je potrebno da se u svojoj muci identifikuju sa drugima. Da pre svega vide da nisu sami, da ima ko misli kao i oni, da jednostavno shvate da nisu ludi.

Na kraju krajeva, ova ideja i jeste inicirana egzaltacijom ljudi koji slushaju Cecine uvodnike i rechi njenih gostiju. Zashto mislish da te iste rechi, preneshene malo dalje i shire, nece probuditi neke nove ljude koji, naprosto, ni ne znaju da postoje ljudi kao shto su Peshchanikovi gosti niti su ikad chuli njihove poruke?

Kazu da Peshchanik slusha i do 100K ljudi. Neka je preterivanje i neka ih je 50K. Zamisli koji je to potencijal u celoj Srbiji.

A kada bi ovakva NPO zaista politichki delovala ona svakako ne bi troshila energiju na sukobe sa DS-om i LDP-om, shta vishe, predstavljala bi sigurnijeg partnera i neku vrstu nezavisnog korektiva.

[Lun]

Lup, lup, tres, tres, bla, bla, bla...

Znash Dzovani, jedna od dobrih stvari u mojoj nametnutoj apstinenciji sa ovog foruma je to shto nisam morao da se bakcem osobicama kao shto si ti.

Bio je red da ipak prochitash (mada znam da te smaraju tekstovi duzi od 400 rechi ) poneshto jer ti se onda ne bi desilo da napishesh NVO jer o tome nema apsolutno nijednog retka.

No svejedno, tvoj post se ipak da iskoristiti i pored dubokog besmisla.

Znachi, koristim priliku da zaista iskreno zamolim uchesnike da ne troluju ako ih ne zanima ili ne razumeju. Nemam nishta ni protiv svadjanja ali samo bez ovakvog upropashcavanja teme

[Gjovani]

O Lune, pa ni vlastiti post ne čitaš. Pominješ nevladin sektor i te kako. Počinješ post citatom Srđe Popovića. Naknadno obrazlažeš svoju ideju i baš govoriš o nevladinom sektoru kao osnovi za gradnju novih društvenih struktura.
Što se tiče pisanja o političkoj klasi, to smo već davno pisali ovde, moja malenkost i još neki ljudi. Govorili smo o potrebi konstituisanja alternative jer postojeće parlamentarne stranke zapravo predstavljaju političku klasu.
Ti si tada, sa onako arogantnih visina, kao da mudrost baš kod tebe stanuje, snatrio o demokratskim potencijalima DS, o moralnom kapitalu GSS-a,o nezrelosti LDP-a i šta ti ja znam....
I sada otkrivaš rupu na saksiji. Otkrivaš potrebu za definisanjem nove demokratske alternative...Znamo to Lune...i ne trolujemo...

[Lun]

Ok, mozda za ove sa manjim kapacitetom valja pojasniti.

Da, dugo me je muchilo ono shto je, s pochetka ovog topika naznacheno, Srdja Popovic zeleo da kaze.
Kada govori o NVO, S.P. prvenstveno misli na ljudski potencijal koji postoji unutar ovog sektora i nove nachine organizovanja, poshto svaki ron-mo moze da nasluti da NVO nema pravo ucheshca na izborima.

Znachi, ljudi iz nevladinog sektora, ali i shire, valjalo bi da formiraju novu organizaciju, novi pristup olichen u nekom NPO (ili shtagod) i da otpochnu sa nechim kvalitativno novim shto bi, mozda, dotaklo onaj deo birachkog tela na koji bi NPO bila skoncentrisana.

P.S.
Glede pomenutog konstituisanja alternative bio bi pozeljan neki link ili mozda konkretni doprinos na ovom topiku. Lepo pishe u poslednjem pasusu samo kad bi se ovladalo veshtinom chitanja i usvojio proces mishljenja.

P.P.S.
Znachi, josh jednom molim - bez trolovanja i eksponiranja lichnih kompleksa, jerbo cu pocheti da trazim pomoc od nadleznih organa.

[srdjann]

Dobro, nije toliko tesho razmishljati izvan sistema, tj. ponudjenog okvira.
...
Jedna od poenti je da sve te stranke zajedno nishta ne valjaju.
...
A na osnovu kog iskustva, saznanja, prakse, pokushaja ti mozesh da zakljuchish tako sigurno da oni iskreni nemaju nikakve shanse.

<{POST_SNAPBACK}>

Sve stoji što ti kažeš, a ponajviše da je tih 50k jedan ogroman potencijal.

Međutim, potencijal sam po sebi ne znači ništa dotle dok se ne efektuira.

E tu dolazimo do problema a to je da sistem ovakav kakav je možda i dopušta razmišljanje izvan njega ali ne dozvoljava delovanje izvan njega.

Stranke sve zajedno ništa ne valjaju jer ih je sistem načinio takvim. Smem sa apsolutnim uverenjem da kažem da je ogromna većina današnjih stranaka napravljena iz najbolje namere sa idejom da efektuira postojeći potencijal. Međutim sve su na kraju ili došle na isto (korupcija, hijerarhizacija, postojanje zarad samih sebe itd.) ili su ostale na marginama jer je za uspeh u sistemu neophodna funkcionalnost koja podrazumeva mnogo mnogo više od dobrih namera, odlične ideje i velikog potencijala.

PS. Nažalost, mislim da će u roku od par godina upravo Čeda & LDP biti ti koji će potvrditi ovo o čemu govorim/pišem...

Edited by srdjann, 20 March 2006 - 13:40.