Ali to još uvek ne znači da se Koštunica slaže sa Tomom Nikolićem, objasnio nam je najslavniji srpski analitičar, Slobodan Antonić. Citiram: Vojisav Koštunica, kao što je poznato, ima običaj da klima glavom i povremeno kaže - Da, da, što sagovornici protumače kao slaganje, a potom se ispostavi da to nije bilo baš tako. Završen citat.
Zamišljam ga kako je klimao glavom i kada su ga pitali – Predsedniče, d’ubijemo onog Đinđića. Da, da, rekao je otsutno i otišao do prozora svoje predsedničke rezidencije da vidi šta mu rade sove.
Iz medija na forum
Started by
CallCenter
, Feb 17 2006 16:48
3 replies to this topic
#1
CallCenter
-
- Members
- 1,892 posts
Posted 17 February 2006 - 16:48
Čast da otvori ovu temu pripala je Svetlani Lukić.
#2
thermal bug
-
- Members
- 2,388 posts
Posted 17 February 2006 - 17:52
chast da nastavi ima neka anonimna mastiljara iz zdravstva koja tvrdi da
"... srce nije vitalni organ"
odbijajuci da drzava detetu plati kontrolu srca.
"... srce nije vitalni organ"
odbijajuci da drzava detetu plati kontrolu srca.
#3
CallCenter
-
- Members
- 1,892 posts
Posted 10 March 2006 - 10:00
RASKOMADANO SRCE
Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam: bilo je potrebno, posle svega, da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce.
Nisu uspeli, u procentu većem od četiri ili sedam i po posto da ga podržavaju kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije, kada je zatvorio katalog svih katastrofa što se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu: nisu ga podržali čak i kada je na svoja pleća preuzimao teret izručivanja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera, nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valute i podzemne garaže. Pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer, koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. A svaki Srbin je bio svedok.
Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka: bio je potreban taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova plemenita glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sada vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde, opet u korist svoje ogromne štete, proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama: neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara: glasajte za te kilave, korumpirane i retardirane ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara?
Ništa nije, naime, opasnije nego kad mali pate od ludila veličine. To važi kako za pojedince, tako i za čitave narode. Baš je u ovom društvu, iz tačno tog razloga, stvoren najugojeniji-kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke su manje, ali nijedna neće sama opstati. Zato su ovdašnji pošteni i izistinski patriotski opredeljeni intelektualci morali oduvek da prevazilaze sami sebe i sebi slične u celom svetu i da, na kraju, u tome izgore. Jer, hoće da nadomeste nešto za sve nas. To nije mogućno u potpunosti, ali svaki takav pokušaj vuče napred više od bilo čega u nesrećnim društvima. U našoj civilizaciji ionako opstaje samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da probiju destruktivne snage podzemlja.
Njegovo već raskomadano srce moralo je da podnese još nešto: ceremoniju koja ne ide uz njega, kao što ni smrt nekako ne ide uz njegov osmeh. Ali, ako je pop koji je govorio, postao makar donekle svestan suštinskih stvari potrebnih za sreću ovog naroda, u šta duboko sumnjam, onda je i to sve trebalo da bude baš tako.
Od mnogih pitanja koja sada iskrsavaju, ključno je možda baš ovo: da li će Zoran Đinđić biti jači od sopstvenog mita koji će Srbi o njemu stvoriti i da li, eventualno, taj mit neće postati nužno nekrofilski? Jer, nije on nikakav mučenik i žrtva kakvim bi ga Srbi najradije videli. On je spejs-šatl za Srbiju, koji možda ponekad eksplodira u svojoj ludoj hrabrosti i brzini, ali i dalje ostaje blistava i munjevita misao budućnosti.
Nenad Prokić, /preuzeto iz "NIN-a" br.2725 20.3.2003./
Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam: bilo je potrebno, posle svega, da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce.
Nisu uspeli, u procentu većem od četiri ili sedam i po posto da ga podržavaju kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije, kada je zatvorio katalog svih katastrofa što se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu: nisu ga podržali čak i kada je na svoja pleća preuzimao teret izručivanja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera, nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valute i podzemne garaže. Pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer, koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. A svaki Srbin je bio svedok.
Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka: bio je potreban taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova plemenita glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sada vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde, opet u korist svoje ogromne štete, proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama: neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara: glasajte za te kilave, korumpirane i retardirane ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara?
Ništa nije, naime, opasnije nego kad mali pate od ludila veličine. To važi kako za pojedince, tako i za čitave narode. Baš je u ovom društvu, iz tačno tog razloga, stvoren najugojeniji-kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke su manje, ali nijedna neće sama opstati. Zato su ovdašnji pošteni i izistinski patriotski opredeljeni intelektualci morali oduvek da prevazilaze sami sebe i sebi slične u celom svetu i da, na kraju, u tome izgore. Jer, hoće da nadomeste nešto za sve nas. To nije mogućno u potpunosti, ali svaki takav pokušaj vuče napred više od bilo čega u nesrećnim društvima. U našoj civilizaciji ionako opstaje samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da probiju destruktivne snage podzemlja.
Njegovo već raskomadano srce moralo je da podnese još nešto: ceremoniju koja ne ide uz njega, kao što ni smrt nekako ne ide uz njegov osmeh. Ali, ako je pop koji je govorio, postao makar donekle svestan suštinskih stvari potrebnih za sreću ovog naroda, u šta duboko sumnjam, onda je i to sve trebalo da bude baš tako.
Od mnogih pitanja koja sada iskrsavaju, ključno je možda baš ovo: da li će Zoran Đinđić biti jači od sopstvenog mita koji će Srbi o njemu stvoriti i da li, eventualno, taj mit neće postati nužno nekrofilski? Jer, nije on nikakav mučenik i žrtva kakvim bi ga Srbi najradije videli. On je spejs-šatl za Srbiju, koji možda ponekad eksplodira u svojoj ludoj hrabrosti i brzini, ali i dalje ostaje blistava i munjevita misao budućnosti.
Nenad Prokić, /preuzeto iz "NIN-a" br.2725 20.3.2003./
#4
thermal bug
-
- Members
- 2,388 posts
Posted 22 March 2006 - 16:20
Slobodan Milošević i Bred Pit
22. mart 2006. | 14:14 | Izvor: B92
Šaumburg -- Slobodan Milošević, komercijalista iz grada Šaumburga, u SAD, želi da promeni ime posle svih problema koje mu to ime pravi.
"Prijatelji u SAD su mi 11. marta savetovali da sve poznanike obavestim da nisam umro. Na aerodromu me uvek proveravaju, pa bih hteo da se zovem Bred Pit", kaže Milošević...
22. mart 2006. | 14:14 | Izvor: B92
Šaumburg -- Slobodan Milošević, komercijalista iz grada Šaumburga, u SAD, želi da promeni ime posle svih problema koje mu to ime pravi.
"Prijatelji u SAD su mi 11. marta savetovali da sve poznanike obavestim da nisam umro. Na aerodromu me uvek proveravaju, pa bih hteo da se zovem Bred Pit", kaže Milošević...
