Posted 28 September 2005 - 22:55
Feral
Piše:Petar Luković
Opštenarodna katarza sa sve pljuvanjem, gađenjem i nepojamnim razočarenjem zbog katastrofalnog rezultata SCG košarkaša koji nisu uspeli ni da stignu do beogradske “Arene” među osam najboljih – punih sedam dana bila je jedina bitna tema kojom se State Of Srbija bavila do poslednjeg bljutavog detalja: ko je koga tukao u svlačionici posle poraza s Francuskom, ko je od igrača noći provodio po kafićima, ko je, de facto, kriv za jedan od najgorih poraza u domaćoj basket-istoriji. Osećanje da se reprezentacija SCG, pod pritiskom patriotski nabrijane javnosti, pripremala za ovo Prvenstvo kao da je u pitanju rat – kako bismo se svima osvetili zbog sankcija, Haga, izolacije ili evidentne svetske zavere protiv nevinog srpskog naroda – učinilo je da se Poraz doživi kao nacionalna izdaja nezapamćenih razmera, naročito pred činjenicom da su se u četvrtfinale plasirale reprezentacije Slovenije i Hrvatske, godinama smatrane nižom sportskom podvrstom.
Dok su veseli Slovenci – koji su u tisućama pohodili Beograd, oduševljeni hranom i pićem – brzo dobili srpski oprost u nepojamnim količinama zajednički popijenog alkohola, hrvatska je reprezentacija, u svetlu SCG poraza, bila viđena kao arhetipni neprijatelj: maglovita pomisao da bi se, recimo, moglo dogoditi da se usred “Arene” zavijori hiljade cro-zastava sa sve crveno-bijelim kockicama, postala je opsesija mnogih srpskih navijača koji su po tradicionalno/tolerantnom sistemu “da-komšiji-crkne-krava-pizda materina komšiji-a kravi posebno”, pribegli originalnim navijačkim potezima, svojstvenim Srpskom Nacionalnom Biću (hrvatski: Piću). U odlučujućoj tekmi između Španije i Hrvatske, gde su Španci imali osam igrača (petoricu košarkaša + trojicu sudija), SCG navijači skandirali su “Srbija! Srbija!”, kao poslednji očajnički krik koji im je preostao u predstavi iz koje su izbačeni. Ta vrsta nesuvislog ludila nastavila se medijskim uživanjem nad eliminacijom Hrvatske – kao da će na njenom lešu reprezentacija SCG, poput Feniksa, vaskrsnuti i naći se u finalu. Konačno, trijumf reprezentacije Grčke obeležen je ne toliko kao sportski nego kao pravoslavni praznik; htelo se reći da religiozni duh pijanog SCG tima živi u telima braće Grka, odnosno – za utehu – kao da smo mi pobedili!
Kad se završio još jedan košarkaški rat u kojem smo ponovo izgubili, kao sve ratove koje smo vodili a u kojima nismo učestvovali, zar ne slušate Slobodana Miloševića u Hagu! - Srbiji se hitro tricom vratio problem Kosova, one autonomne srpske pokrajine, za koju su, da podsetim pravoverne Hrvate, generacije patriotskih političara decenijama tvrdile da je u pitanju “sveta srpska zemlja”, “izvor duhovnosti”, “početak i kraj svakog Srbina”, “naša istorija”, “teritorija od koje nikad nećemo odustati”, “zemlja naših predaka”, “centar našeg kolektivnog sećanja”… toliko bitno srpsko međunožje da od Kosova “nikad, nikad i nikad” nećemo odustati makar nas bombardovali što je NATO bukvalno shvatio pa nam je jebao majku tokom 1999. kad smo, hrabro, potpisali kapitulaciju u Kumanovu i “srpsko Kosovo” predali na upravljanje legalnim vlasnicima – Albancima.
Šest godina docnije, Srbija je smislila čarobnu formulu pod didaktičkim naslovom “Više od autonomije, manje od nezavisnosti”, košarkaški vešto krijući šta se pod ovim misterioznim hippie-sloganom, u stvari, krije; konačno, zahvaljujući gospođi Sandi Rašković-Ivić (ćerka pokojnog Jovana Raškovića, psihijatrijskog lidera Srba iz Hrvatske, nedavno postavljena za koordinatora srpske Vlade glede Kosova) saznali smo šta država Srbija u mekoj varijanti nudi Albancima na Kosovu. Po rečima Jovanove ćerke-mezimice, Albanci bi imali izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast na čitavoj kosovskoj teritoriji, dok bi ponosna Srbija obezbeđivala granice, zajedno s partnerima na Kosovu brinula o zajedničkoj “odbrani” i “spoljnim poslovima”, uz zajedničku valutu.
U “tvrđoj” varijanti, tako se nameće, Srbija bi odustala od “spoljnih poslova” i “odbrane”, što praktično znači da bi se ostvarilo sve ono što već govorimo šest godina bivajući proglašeni za izdajnike: da je nezavisnost Kosova neizbežna i da nema te sile koja će Albance podvesti pod srpski državni sistem.
U “najtvrđoj” srpskoj pregovaračkoj varijanti – Kosovo će od strane Srbije biti zamoljeno da bude nezavisno i da Ustavom obezbedi mogućnost da joj se, po sopstvenom izboru, na putu ka Evropskoj uniji pridruži zemlja po izboru; mogućnost da se Srbija priključi Kosovu – takođe ne treba odbacivati, jer je ovdašnja vlast, jaka na zapaljivim rečima, a u praksi patriotski svesna da je sve otišlo u kurac, pomirljivo digla ruke od Pokrajine, konačno shvativši da od Kosova leba nema i da je đavo odneo šalu.
U zemlji u kojoj je košarkaški poraz shvaćen ozbiljnije od očekivanog debakla glede pregovora o Kosovu – sad se iz fioka izvlači plan Z4 koji je, sećate se, Srbima u Krajini trebalo da omogući da imaju Miloševićevu državu u Tuđmanovoj državi; nesrećni Vuk Drašković, ministar inozemnih poslova, iznenada se setio plana Z4 (ćirilično: tri četiri) koji sad kao flajere deli okolo, pokušavajući da nam dokaže kako sve nije propalo i kako Albance možemo da pravoslavno pacifikujemo!
Mentalno finale: da smo, daleko bilo, osvojili zlatnu medalju na košarkaškom prvenstvu – sa Albancima ne bismo ni pregovarali, superiorno ih pitajući gde im je lopta; ovako, negde između 9. i 12. mesta, poniženo čekajući “wild card” da nas, eventualno, pozovu na Svetsko prvenstvo iduće godine u Japanu, morali smo čak – što Srpsko Nacionalno Biće nikad oprostiti neće – da se ponosno naguzimo i čekamo da nas karaju. Što za srpsku erotsku zabludu nije loše, naročito kad se dupe razradi i počne da uživa! Jeste da Kosovo nije Srbija, ali je zato slatko! Samo guzi!
