QUOTE
Asanacija "duševnog mira"
Nataša Kandić
Prikrivanje ratnih zločina, počinjenih na Kosovu u vreme 1998. i NATO bombardovanja, bila je pre svega policijska delatnost, koju su obavljali najpoverljiviji ljudi pokojnog ministra policije Vlajka Stojiljkovića, bivšeg predsednika Vlade Srbije Nikole Šainovića, nekadašnjeg načelnika Javne bezbednosti MUP Srbije Vlastimira Đorđevića i bišeg načelnika Državne bezbednosti MUP Srbije Radeta Markovića. Na jugu Srbije poverljiva osoba je bio Dragomir Tomić, visoki funkcioner Vlade i parlamenta Srbije u Miloševićevo vreme, danas vlasnik kompanije Simpo, uz čije je razumevanje i podršku organizovan transport leševa sa Kosova u područje Vranja i Surdulice.
U sprovođenju tog "patriotskog zadataka", sa Kosova preko Bujanovca, bili su angažovani pripadnici Jedinice za specijalne operacije, lokalni načelnici i šefovi Državne bezbednosti i direktor fabrike Mačkatica, danas njen vlasnik. U Surdulici svi znaju da su u toj fabrici, za vreme NATO bombardovanja, spaljivani leševi sa Kosova, međutim, niko se ne usuđuje da o tome kaže javno jer su na vlasti svi oni koji su u tome učestvovali. Da bi sprečili očevice da progovore, lokalni šefovi Državne bezebdnosti primorali su ih da potpišu izjave o "duševnom miru" u kojima oni navodno saopštavaju da "ne osećaju psihološki pritisak da ispričaju" šta se događalo u Mačkatici u maju 1999.
Dok očevici strepe nad životom svoje dece, i svojim, dotle savez naredbodavaca i učesnika u prikrivanju zločina neometano obavlja svoju osnovnu delatnost - pljačku Srbije i njenih građana, čime su se bavili i pre akcije spaljivanja leševa. U svakoj drugoj državi oni bi bili predmet istražnih organa i sudova, osim u Srbiji gde se kriminalno delovanje grupa i pojedinaca u institicijama naziva patriotizmom i borbom za srpski narod. I pored toga što se Srbija nije distancirala od politike i prakse zločina bivšeg režima, ona nema drugog puta do povinovanja osnovnim principima odgovornosti države koji nalažu otvaranje parlamentarne debate o masovnim grobnicama u Srbiji, pokretanje istrage povodom navoda o spaljivanju tela kosovskih Albanaca i kažnjavanje pripadnika policije i svih drugih koji su u tome učestvovali.
Prema podacima koje je primio Fond za humanitarno pravo iz više nezavisnih izvora, spaljivanje tela u fabrici Mačkatica odigralo se u dva navrata, 16. i 24. maja 1999. godine, posle ponoći, uz obezbeđenje Crvenih beretki, koje su tada imale bazu u selu Bele vode pored Vranja. Milorad Luković Legija, tadašnji komandant Crvenih beretki je, prema tim podacima, lično dopratio jednu turu leševa i bio prisutan tokom spaljivanja. Tela su spaljena u "poljskim pećima" broj 4 i 5. Sudeći prema komentarima u Državnoj bezbednosti u Surdulici, neposredno nakon spaljivanja prve ture, među žrtvama su bila i deca.
Prihvat i organizovanje spaljivanja leševa obavili su Zoran Stošić, u to vreme načelnik Državne bezbednosti za Pčinjski okrug, danas generalni inspektor MUP Srbije za Vranje, Leskovac, Niš i Prokuplje, Bratislav Milenković, šef BIA za Vladičin Han, Surdulicu i Bosiljgrad, Dragan Stanković, načelnik OUP u Surdulici od 1993. godine; Miroslav Antić, načelnik BIA u Vranju, Dragan Lakićević, direktor Mačkatice, danas vlasnik te fabrike i nejgov zamenik, Aca Đorđević.
U vreme dolaska vojnih vozila TAM 110 sa leševima, Bratislav Milenković i Dragan Stanković su uklonili redovno obezbeđenje fabrike i postavili policijsko, pod kontrolom Dragana N. Stankovića, Dragoslava Đikića, radnika Državne bezbednosti u Surdulici i Tomislava Veličkovića, komandira OUP u Surdulici.
U vezi sa događajima u Mačkatici nekoliko očevidaca, primoranih da potpišu izjavu o "duševnom miru" i pojedinaca koji su saznali šta se događalo, kontaktirali su pripadnike policije u koje su imali poverenje, verujući da će nakon toga uslediti energična akcija na rasvetljavanju događaja. Međutim, nakon toga su na lokalnom nivou ozbiljno opomenuti da to više ne rade.
Nataša Kandić
Prikrivanje ratnih zločina, počinjenih na Kosovu u vreme 1998. i NATO bombardovanja, bila je pre svega policijska delatnost, koju su obavljali najpoverljiviji ljudi pokojnog ministra policije Vlajka Stojiljkovića, bivšeg predsednika Vlade Srbije Nikole Šainovića, nekadašnjeg načelnika Javne bezbednosti MUP Srbije Vlastimira Đorđevića i bišeg načelnika Državne bezbednosti MUP Srbije Radeta Markovića. Na jugu Srbije poverljiva osoba je bio Dragomir Tomić, visoki funkcioner Vlade i parlamenta Srbije u Miloševićevo vreme, danas vlasnik kompanije Simpo, uz čije je razumevanje i podršku organizovan transport leševa sa Kosova u područje Vranja i Surdulice.
U sprovođenju tog "patriotskog zadataka", sa Kosova preko Bujanovca, bili su angažovani pripadnici Jedinice za specijalne operacije, lokalni načelnici i šefovi Državne bezbednosti i direktor fabrike Mačkatica, danas njen vlasnik. U Surdulici svi znaju da su u toj fabrici, za vreme NATO bombardovanja, spaljivani leševi sa Kosova, međutim, niko se ne usuđuje da o tome kaže javno jer su na vlasti svi oni koji su u tome učestvovali. Da bi sprečili očevice da progovore, lokalni šefovi Državne bezebdnosti primorali su ih da potpišu izjave o "duševnom miru" u kojima oni navodno saopštavaju da "ne osećaju psihološki pritisak da ispričaju" šta se događalo u Mačkatici u maju 1999.
Dok očevici strepe nad životom svoje dece, i svojim, dotle savez naredbodavaca i učesnika u prikrivanju zločina neometano obavlja svoju osnovnu delatnost - pljačku Srbije i njenih građana, čime su se bavili i pre akcije spaljivanja leševa. U svakoj drugoj državi oni bi bili predmet istražnih organa i sudova, osim u Srbiji gde se kriminalno delovanje grupa i pojedinaca u institicijama naziva patriotizmom i borbom za srpski narod. I pored toga što se Srbija nije distancirala od politike i prakse zločina bivšeg režima, ona nema drugog puta do povinovanja osnovnim principima odgovornosti države koji nalažu otvaranje parlamentarne debate o masovnim grobnicama u Srbiji, pokretanje istrage povodom navoda o spaljivanju tela kosovskih Albanaca i kažnjavanje pripadnika policije i svih drugih koji su u tome učestvovali.
Prema podacima koje je primio Fond za humanitarno pravo iz više nezavisnih izvora, spaljivanje tela u fabrici Mačkatica odigralo se u dva navrata, 16. i 24. maja 1999. godine, posle ponoći, uz obezbeđenje Crvenih beretki, koje su tada imale bazu u selu Bele vode pored Vranja. Milorad Luković Legija, tadašnji komandant Crvenih beretki je, prema tim podacima, lično dopratio jednu turu leševa i bio prisutan tokom spaljivanja. Tela su spaljena u "poljskim pećima" broj 4 i 5. Sudeći prema komentarima u Državnoj bezbednosti u Surdulici, neposredno nakon spaljivanja prve ture, među žrtvama su bila i deca.
Prihvat i organizovanje spaljivanja leševa obavili su Zoran Stošić, u to vreme načelnik Državne bezbednosti za Pčinjski okrug, danas generalni inspektor MUP Srbije za Vranje, Leskovac, Niš i Prokuplje, Bratislav Milenković, šef BIA za Vladičin Han, Surdulicu i Bosiljgrad, Dragan Stanković, načelnik OUP u Surdulici od 1993. godine; Miroslav Antić, načelnik BIA u Vranju, Dragan Lakićević, direktor Mačkatice, danas vlasnik te fabrike i nejgov zamenik, Aca Đorđević.
U vreme dolaska vojnih vozila TAM 110 sa leševima, Bratislav Milenković i Dragan Stanković su uklonili redovno obezbeđenje fabrike i postavili policijsko, pod kontrolom Dragana N. Stankovića, Dragoslava Đikića, radnika Državne bezbednosti u Surdulici i Tomislava Veličkovića, komandira OUP u Surdulici.
U vezi sa događajima u Mačkatici nekoliko očevidaca, primoranih da potpišu izjavu o "duševnom miru" i pojedinaca koji su saznali šta se događalo, kontaktirali su pripadnike policije u koje su imali poverenje, verujući da će nakon toga uslediti energična akcija na rasvetljavanju događaja. Međutim, nakon toga su na lokalnom nivou ozbiljno opomenuti da to više ne rade.
Treba da procitaju oni sto kazu da su drugi bolesni dok svi beze od njihove pameti !!
