B.je sinoc sanjala da je mrtva.lezhala je.nije se pomerala.mrtva.posmatrala je sebe,svoj lik,svoje telo,nepomichno.hladno.njeno.sve je bilo mirno,nepomichno,osim misli.ona je i dalje razmishljala.o raznim stvarima.kao na primer pomisao da to mozhda i nije ona.iznenadila se kada se setila da je na nogama imala charape.zelene boje.ono telo koje je lezhalo,koje je videla-nije.to je dovelo u nedoumicu.mozhda ona i nije mrtva.nije sigurno.ono telo,shto lezhi nepomichno,za koje je smatrala da je njeno,nema zelene charape.nije njeno.ali chije je onda?ko je to tako beo i hladan i bezzhivotan.ko je mrtav?ona ne zna...razmishljala je i o nachinu na koji je umrla(lo). ne mozhe chovek tek tako umreti.umreti bez razloga.pa ni ona...nije znala ni to.mnogo toga nije znala.potom se malo odmarala.samo se posmatrala.bez razmishljanja.prolazilo je vreme.mimo nje.iznenada B.se trgla.naravno,ne i njeno telo,samo se prenula iz nekog polusna(u snu),chuvshi neki zvuk.osetila je da je neko proshao kroz sobu.znachi,neko je morao da otvori vrata i da prodje.pomislila je da je to pravi trenutak da ode.odmah zatim pomisli-ali shta ako to nisu ta vrata?koja vrata?pa prava.nasmejala se sama sebi.kako to misli prava vrata?kao u nekakvom glupom filmu-ako izaberesh pogreshna vrata,sledi kazna.ili pak smrt.kako je mogla samo da pomisli tako neshto nelogichno.pa,soba ima samo jedna vrata.prava,ili ne-vrata za izlaz.ili za ulaz.svejedno je.shvativshi to,ohrabrila se i istog trenutka pozhele da ustane i ode.ali B.nije mogla da se pomeri.ma koliko se trudila da ustane,nije mogla.ni da mrdne.pomisli da je to sada siguran znak da je mrtva.sada joj je sve postalo nejasno i naporno.B.razmishlja.ona vidi sebe nepomichnu.mozhda mrtvu.ne mozhe da se pomeri.ali nema zelene charape.koga to vidi?koliko ce josh dugo lezhati tu?koliko ce je(se) josh vremena posmatrati?koliko ce josh razmishljati o njoj?o sebi?o smrti?sve je to tako nejasno.apsurdno.mozhda.B.se nije plashila.nije bila tuzhna.nije joj bilo ni smeshno.da li je bila ravnodushna?to ne znam...znam samo da je poslednje shto je videla bila njena majica.bila je mokra.mokra od znoja. da li se i mrtvi ljudi znoje?ne.to ju je opet zbunilo.mokra majica.zvuk u ushima.neprijatan zvuk,nalik na zujanje.za to nisam sigurna-ne znam da li i mrtvim ljudima zuji u ushima...da li i mrtvi ljudi sanjaju ili ne...ima toliko stvari koje ne znam o mrtvim ljudima.ne zna ni B.samo razmishlja.kada se probudila nije osetila nishta.samo joj je bilo malo chudno.i dalje zbunjena.isprichala mi je svoj san.i ja sam se zbunila.i napisala prichu.
Nemocna sam i hladno je
Ostavila sam snove bez pozdrava
Ćutim i smeshim se,znam da nece trajati josh dugo.
*januar 2000.*
Edited by girlnextdoor, 17 December 2004 - 10:16.
