20 replies to this topic

[Edvard_Munch]

Još jedan interesantan Katićev članak u Politici, ovaj put o obrazovanju na Zapadu... ("Nizak nivo opšteg obrazovanja pomaže stvaranju nekomplikovanih ličnosti i doživljava se kao prednost, a ne mana.")

Po običaju, zaključak je za red veličine slabiji od teksta: Da, za Srbiju će svakako biti pogubno ako se pomenuti trend nastavi. Što se SAD-a tiče, dokle god im pravni sistem bude dominirao u pogledu podržavanja ličnih sloboda i privatne inicijative i inventivnosti, a samim tim i privrednog rasta i razvoja , ne bih se mnogo brinuo za njihov obrazovni sistem - i dalje će biti magnet za "the best and the brightest" iz celog sveta...
______________________________________________________________

U svetu matematičke pameti

Visokoškolski sistem u Srbiji proizvodi sve veći broj diplomaca koji se nikada neće zaposliti u struci i čije znanje ne treba nikome – ni u zemlji niti van nje

Jedna od krupnih strukturalnih slabosti zapadnih društava danas jeste u sferi obrazovanja. Problem nije vezan za slabosti opšteg obrazovanja, kako se u Srbiji ponekad misli. Opšte obrazovanje i „intelektualnost“ odavno nisu velike teme. Nizak nivo opšteg obrazovanja pomaže stvaranju nekomplikovanih ličnosti i doživljava se kao prednost, a ne mana. Problemi obrazovanja su u pragmatičnoj sferi – zapadna društva školuju sve manje inženjera, matematičara i naučnika (pogotovo onih u baznim naukama).

Anglosaksonci, kako je to već red, i ovde „prednjače“. U kulturi koja agresivno promoviše epikurejski način života, bilo kakav lični napor ili odricanje čini se besmislenim. Opšti trend je da se izbegavaju „teški“, matematički orijentisani fakulteti, u korist narativnih. Bekstvo od matematike počinje još tokom srednje škole i to je mesto gde se obrazovne slobosti prvo generišu. Dodatni problem je to što su i naučnici i inženjeri, kada rade u struci, degradirani i relativno slabo plaćeni, a globalizacija i konkurencija sa istoka dodatno potenciraju ovakve trendove.

Ne samo da je broj naučnika i inženjera sve manji, već je i njihova distribucija sve čudnija. Mladi diplomci u velikom broju okreću leđa industriji, univerzitetu i institutima i orijentišu se ka sektoru usluga. Najkraći put do dobro plaćenog posla za diplomce sa snažnim matematičkim fundamentom jesu finansijske, konsultantske ili revizorske kuće. Kadrovska politika ovih kuća upadljivo favorizuje baš ove profile. Ako se zapitamo šta kvalifikuje mladog atomskog fizičara za posao finansijskog analitičara u velikoj banci, odgovor je jednostavan – baš to što je fizičar.

Suština ovog prividnog paradoksa počiva na uverenju da fakultetska diploma nije sertifikat o zanatskom znanju, već samo verifikacija sposobnosti mladog čoveka da uči i da započeto završava. Korporacije kupuju njihov radni kapacitet i sposobnost za brzo usvajanje znanja. Opšta percepcija, svejedno da li je tačna ili ne, favorizuje matematički orijentisane i obrazovane umove. Ko je u stanju da razume složene probleme kvantne fizike lakše će savladati i kompleksne probleme finansijskih tržišta. Sve drugo što je potrebno diplomci će naučiti na specijalističkim kursevima u samim korporacijama. One su razvile, ili sponzorišu, odlične sisteme „zanatskog“ školovanja za sopstvene potrebe.

Po grubim procenama, Evropa i Amerika danas školuju oko 170.000 inženjera godišnje. Na drugom kraju sveta, Indija i Kina izbacuju oko milion inženjera. Taj rezervoar je nepresušan, a kvalitet univerziteta sve viši. Zapad je ovaj problem dugo zanemarivao, jer je bio u stanju da potrebnu radnu snagu obezbedi uvozeći je. Trendovi se menjaju – Azija je sve moćnija i sve bolje plaća svoje stručnjake. Indijski inženjer više nema potrebu da napušta svoj kulturni krug, kida ili slabi porodične veze, da bi negde na Zapadu bio građanin drugog reda i onda kada je prvoklasan.

Sve dok se samo proizvodnja selila na Istok, Zapad je bio opušten – veliki profiti imaju osobinu da deluju kao sedativ. Opuštenost je dodatno pojačavana verovanjem da Zapad kontroliše tehnologiju. U tom kontekstu nije bitno gde se nešto proizvodi, već gde se ideje kreiraju i razvijaju. Sve dok su razvojni i istraživački centri na Zapadu, opasnosti nema. A onda je došao šok.

Obrazovani, vredni i daroviti azijski inženjeri i naučnici su učili veoma brzo i usvajali nove tehnologije. Danas ih osvajaju. Jaz još uvek postoji, ali ubrzano nestaje. Zapad je nesvesno pomogao stvaranje konkurencije sa kojom se sve teže nosi. Zapuštena obrazovna politika nije najjači razlog erozije zapadne konkurentnosti, ali jeste jedan od snažnih faktora. Ova politika se ne može promeniti preko noći, ona zahteva vreme, a u globalizovanom svetu vremena je sve manje.

Srbija u obrazovanju sledi pogubne zapadne trendove. Visokoškolski sistem proizvodi sve veći broj diplomaca koji se nikada neće zaposliti u struci i čije znanje ne treba nikome – ni u zemlji, niti van nje. Matematika nije na ceni, prirodne nauke i inženjerstvo se potiskuju i sve je manje studenata koji upisuje ove fakultete. Ono malo koliko ih završi gleda da pobegne putem svojih starijih kolega. Upravo ovi diplomci najlakše emigriraju. Njihovo znanje napolju traže i onda kada ga ne plaćaju adekvatno. Kako je kadrova u zemlji sve manje, Srbija nije atraktivna za proizvodne investicije. Ovo nije ključni razlog srpskog industrijskog zaostajanja, ali jedan od razloga sigurno jeste.

Kakvu god reformu obrazovanja Srbija bude vršila, u njenom centru bi morale biti matematika, fundamentalne nauke i inženjerstvo. Samo tako će se kreirati kvalitetna i elastična radna snaga, sposobna da pokrije široku lepezu poslova – od onih u industriji, do onih u finansijama. Ta vrsta reformi je kompleksna, traži vreme, a rezultate daje sporo. Njene rezultate, međutim, investitori najbrže uočavaju.

finansijski konsultant
Nebojša Katić
[objavljeno: 21.06.2007.]

[paculla]

Trendovi u obrazovanju su ciklicna pojava. Ako neka struka nema dovoljno ljudi, potraznja se poveca, plate rastu, a to privlaci buduce studente... Ja se ne bih bas previse brinula da ce inzenjeri u USA i Evropi (i Srbiji) izumreti

Po grubim procenama, Evropa i Amerika danas školuju oko 170.000 inženjera godišnje. Na drugom kraju sveta, Indija i Kina izbacuju oko milion inženjera. Taj rezervoar je nepresušan, a kvalitet univerziteta sve viši. Zapad je ovaj problem dugo zanemarivao, jer je bio u stanju da potrebnu radnu snagu obezbedi uvozeći je. Trendovi se menjaju – Azija je sve moćnija i sve bolje plaća svoje stručnjake. Indijski inženjer više nema potrebu da napušta svoj kulturni krug, kida ili slabi porodične veze, da bi negde na Zapadu bio građanin drugog reda i onda kada je prvoklasan.

Da li Indiji i Kini treba milion inzenjera? Ja ne bih rekla da kvalitet studija tamo raste. Imam osecaj da raste na top univerzitetima (kojih je daleko manje nego u Evropi i USA), ali stagnira ili opada na ostalim skolama.

Kakvu god reformu obrazovanja Srbija bude vršila, u njenom centru bi morale biti matematika, fundamentalne nauke i inženjerstvo.

Obrazovanje samo sebi namesta centar

Ne bi bilo dobro ni preterati i napraviti situaciju kao u Indiji i Kini gde svi dobri djaci studiraju tehniku. Trebace nama i pametnih psihologa, pravnika, nastavnika i ucitelja u skolama....

[Posmatrac]

Srbija u obrazovanju sledi pogubne zapadne trendove. Visokoškolski sistem proizvodi sve veći broj diplomaca koji se nikada neće zaposliti u struci i čije znanje ne treba nikome – ni u zemlji, niti van nje. Matematika nije na ceni, prirodne nauke i inženjerstvo se potiskuju i sve je manje studenata koji upisuje ove fakultete. Ono malo koliko ih završi gleda da pobegne putem svojih starijih kolega. Upravo ovi diplomci najlakše emigriraju. Njihovo znanje napolju traže i onda kada ga ne plaćaju adekvatno. Kako je kadrova u zemlji sve manje, Srbija nije atraktivna za proizvodne investicije. Ovo nije ključni razlog srpskog industrijskog zaostajanja, ali jedan od razloga sigurno jeste.

Kakvu god reformu obrazovanja Srbija bude vršila, u njenom centru bi morale biti matematika, fundamentalne nauke i inženjerstvo. Samo tako će se kreirati kvalitetna i elastična radna snaga, sposobna da pokrije široku lepezu poslova – od onih u industriji, do onih u finansijama. Ta vrsta reformi je kompleksna, traži vreme, a rezultate daje sporo. Njene rezultate, međutim, investitori najbrže uočavaju.

finansijski konsultant
Nebojša Katić
[objavljeno: 21.06.2007.]

Konacno da neko progovori i o ovome. Radim u obrazovanju, tehnicke nauke i vec godinama se pitam : " Ko ce u Srbiji da proizvodi?" Skoro svi upisuju menadzment, ekonomiju, prava, turizam i slicno. Ko ce da radi i vodi fabrike?
Da ovo nije samo nas problem govori i iskustva Slovenaca i Ceha sa cijim inzenjerima sam pricao. Bas sam pricao sa jedim inzenjerom, Slovencem, kako oni imaju taj problem. Nemaju inzenjere! A iz Slovenije inzenjeri nisu bezali kao iz Srbije!

[Posmatrac]

Obrazovanje samo sebi namesta centar

Mozda je to tacno, ali to ne znaci da je taj centar dobar za drustvo.

[NenadMM]

Konacno da neko progovori i o ovome. Radim u obrazovanju, tehnicke nauke i vec godinama se pitam : " Ko ce u Srbiji da proizvodi?" Skoro svi upisuju menadzment, ekonomiju, prava, turizam i slicno. Ko ce da radi i vodi fabrike?

Pa ako se gleda iz te perspektive, onda se moze otici korak dalje i postaviti pitanje - a ko ce da proizvodi hranu za radnike koji svi rade u fabrikama?

Mislim da je pogresno generalizovati da je ovaj ili onaj sistem adekvatniji/bolji (sta god) nego neki drugi bez jasno definisanih kriterijuma. Ali pre svega mislim da trziste treba da diktira trendove razvoja i obrazovanja a Vlade evenutano sposobne da procene u kom pravcu ce trziste diktirati trendove kako bi se na vreme moglo udovoljiti zahtevima privrede.

Na pitanje "ko ce u srbiji da proizvodi?" nazalost mogu da odgovorim samo pitanje "A sta da se proizvodi u Srbiji?". Sto se tice produktivnosti, tu (bar koliko je meni poznato) nismo u stanju da se takmicimo sa Azijom a verovatno necemo ni biti u prilici da se takmicimo u neko dogledno vreme. Da bi se eventualno ukljucili u trku sa proizvodnjom (opet, zavisi cega) potrebne su velike investicije u opremu koja bi omogucila produktivnu (konkurentnu) proizvodnju.

Smatram da su Srbiji potrebni i inzinjeri, i radnici, i poljoprivrednici ali iznad svega "menadzeri". Ljudi koji ce umeti da PRODAJU svetu, sta god budemo pravili. Iz dosadasnje prakse i onoga sto sam imao prilike da vidim, najveci problem nasih firmi je upravo PRODAJA na stranim trzistima. To ce uvek neko drugi uraditi bolje no mi sami. Zasto je to tako? Iako ima 1,000 razloga mislim da je primarni razlog to sto nasi proizvodjaci nisu dovoljno orijentisani ka kupcima nego vise paznje obracaju na cenu i kvalitet koji bi trebao da se podrazumeva.

To, kao i mnoge druge BITNE stvari su se promenile u nacinu poslovanja u svetu 90ih kada nismo imali priliku da nastavimo kontinuitet sa svetskim tokovima privrede i otud i gubitak trzista i tako dalje i tako blize.

Opet, mislim da ni jedan pristup nije 100% ispravan osim ako ne uzima u obzir kulturoloske razlike sistema na koje treba primeniti resenje. Ocigledno, sistem koji funckionise u US tamo radi, zato sto je to izuzetno individualisticka kultura. Kod nas, je obrnuta situacija i trebalo bi traziti drugacije resenje - koje moze da upali i funkcionise. Nije ispravno sve prihvatati onako kako jeste iz drugih kultura, vec je trik PRILAGODITI pozitivne strane tudjih resenja nasem mentalitetu i kulturi.

[Amelija]

Ako neka struka nema dovoljno ljudi, potraznja se poveca, plate rastu, a to privlaci buduce studente...

Hm, ali to je i malo zeznuto, jer onda npr neka struka bude tržišno super u datom trenutku, tražena, super plaćena i sve to, i onda mnogo studenata navali da to upiše, ali dok oni završe fakultet ta struka više ne bude u trendu nego neka druga.
I onda cvrc Milojko.

[Isis]

Ako se zapitamo šta kvalifikuje mladog atomskog fizičara za posao finansijskog analitičara u velikoj banci, odgovor je jednostavan – baš to što je fizičar.

Suština ovog prividnog paradoksa počiva na uverenju da fakultetska diploma nije sertifikat o zanatskom znanju, već samo verifikacija sposobnosti mladog čoveka da uči i da započeto završava. Korporacije kupuju njihov radni kapacitet i sposobnost za brzo usvajanje znanja.

Opšta percepcija, svejedno da li je tačna ili ne, favorizuje matematički orijentisane i obrazovane umove. Ko je u stanju da razume složene probleme kvantne fizike lakše će savladati i kompleksne probleme finansijskih tržišta.

autor mi nije poznat, ali kao finansijski konsultant trebalo bi da bolje poznaje svoju profesiju i tendencije trzista rada u njoj.

pri regrutovanju za entry level pozicije svi diplomci prolaze kroz identicna testiranja, koja u jednom svom delu obuhvataju i kvantitativne testove. zadaci u tim testovima nisu teski, veci pritisak dolazi od strane vremenskog ogranicenja (nesto poput GMAT-a). to nije nikakav rocket science, niti je potrebno bilo kakvo znanje iz fizike ili srodnih nauka da bi se zadaci resili. potrebno je samo da se brzo, i pod tim vremenskim pritiskom, ispravno misli. to je vestina koja je za taj posao potrebna i testovi strukturirani tako da procenjuju tu vestinu imaju svu legitimnost. testovi nemaju za cilj da procene vestinu da se uci ili da se zapoceto zavrsava, kako autor tvrdi. ako test pokaze da zeljenu osobinu poseduje neki fizicar, to je ok i on ide u dalje krugove selekcije, bas kao i diplomac knjizevnosti koji je prosao test (a ima ih dosta).

za ostale pozicije, narocito one gde je potrebno specificno znanje u uskoj oblasti regrutuju se ljudi sa PhD-jem. i opet, ne regrutuju se zato sto to pokazuje njihovu sposobnost da uce ili da rade naporno (mada ne sumnjam da je mahom ova sposobnost prisutna), vec zato sto poseduju to specijalizovano znanje koje je potrebno da bi se resio odredjeni problem. iznalazenjem novih aplikacija postojecih resenja i modela, nekada nespojive discipline se preplicu, te neko ko poseduje takvo znanje ima fleksibilnost da 'nosi to znanje sa sobom' iz industrije u industriju, sto je ocigledno nedokucivo autoru teksta. i dok na entry level pozicijama akcenat nije na tome sta si ucio tokom studija, ovde je ta veza vrlo bitna i to ne u smislu formalnog naziva katedre ili skole (tipa PhD iz ekonomije vs PhD iz fizike), vec u smislu oblasti doktorskog rada. od toga sta je bio predmet doktorata (i koriscene metodologije) zavisi i korpus specijalizovanih znanja, bez obzira na katedru na kojoj je uradjen.

ova fleksibilnost trzista rada trebalo bi i u srbiji da se ohrabruje, jer ide u korist i poslodavcima i zaposlenima i ekonomiji. poslodavci dobijaju veci izbor pri regrutovanju, zaposleni vecu fleksibilnost tokom karijere, a ekonomija dobija boljom primenom postojeceg znanja njegovim prelivanjem iz jednog dela sistema u ostale, a koje bi se bez te fleksibilnsoti drzalo u izolovanim silosima. no, to bi bila i neka vrsta kulturoloskog soka za nas, jer je jos uvek neprihvatljivo da se ne radi ono za sta se ucilo, te na taj nacin ljudi sami sebi namecu ogranicenja.

[paculla]

Hm, ali to je i malo zeznuto, jer onda npr neka struka bude tržišno super u datom trenutku, tražena, super plaćena i sve to, i onda mnogo studenata navali da to upiše, ali dok oni završe fakultet ta struka više ne bude u trendu nego neka druga.
I onda cvrc Milojko.

pa cvrc je kad se ljudi odlucuju sta da studiraju na osnovu oglasa u novinama zato sam i rekla da je ciklicna stvar.

[paculla]

ova fleksibilnost trzista rada trebalo bi i u srbiji da se ohrabruje, jer ide u korist i poslodavcima i zaposlenima i ekonomiji.

bas tako. nije nikakva tragedija sto je mladi fizicar otisao u finansije, a ne u nauku. nece sedeti na salteru, pa da nam bude zao. u srbiji je ustaljeno verovanje da je svaki inzenjerski posao samo za jako pametne i kreativne ljude, dok su ostala polja za luzere. u nemackoj nisam nikad cula da se oplakuje inzenjer sto radi u mckinsey a ne namotava negde transformatore [malo preterivanje da pokazem da inzenjer != neko ko po ceo dan smislja hi-tech inovacije koje ce promeniti svet]

jedan od glavnih faktora napretka u akademiji i industriji je multidisciplinarnost koja daje priliku ljudima sa razilicitim obrazovnim osnovama da rade na slicnim problemima.

[tomkeus]

jedan od glavnih faktora napretka u akademiji i industriji je multidisciplinarnost koja daje priliku ljudima sa razilicitim obrazovnim osnovama da rade na slicnim problemima.

Tačno tako. Čuo sam da su ljudi sa pravnim obrazovanjem odlični eksperti za visokotemperatursku superprovodnost.

[dare...]

Jedan od glavnih faktora napretka u akademiji i industriji je multidisciplinarnost koja daje priliku ljudima sa razilicitim obrazovnim osnovama da rade na slicnim problemima.

Tačno tako. Čuo sam da su ljudi sa pravnim obrazovanjem odlični eksperti za visokotemperatursku superprovodnost.

Ako je bio cilj da pacullina rečenica bude smešna... Meni nije smešna i delim njeno mišljenje.

Na primer, ako patetnt i licencu pronalaska visokotemperaturne provodnosti treba za dobre novce utopiti ili plasirati na tržište... Onda ne bi bilo loše, tj sasvim bi bilo normalno, da dotični ekonomista ili pravnik nauči bar okvirno kako radi, čemu služi i gde sve može da se upotrebi to sa čime manipuliše...

Inače i ja negde često znam da ponovim rečenicu: -Amaterima svaka čast, ali sačuvaj nas bože amatera i amaterskog pristupa. Na žalost u svim sferama ima puno amatera i sa odgovarajućim školama...


A sad da se vratim na subjektivni deo ove priče. Imam evo sada dvoje dece u srednjoj školi i kada u celoj priči (i srednje i fakulteta), pomenem bilo kakvu priču o školama prirodno/naučnog/matematičkog/tehničkog smera moje devojke ( a bogami i njihovi drugari/ce) se zgroze na samu pomisao... Kažu tata mene ne interesuje, ni fizika ni hemija, ni elektrotehnika... A ta tvoja elektronika to nemam ni predstavu šta je..

Ja tu onda odgovaram, da ni ja nisam imao pojma... Nego je u tim školama manja gužva, jer bi svi da idu na te društveno/novinarske smerove (gladni intelektualci ), i bankarsko/revizorske (lovatorske) smerove...
I meni je tu negde suština... Činjenica da će se mlad čovek podjednako talentovan i za srpski i za matematiku, u ovim našim uslovima pre odlučiti za društvene smerove školovanja, nego za prirodne, jer mu isti deluju bliže i opipljivije...

Fakulteti fizike i hemije odavno ne primaju najbolje studente, već samo one koji nemaju uslova da upišu željenu školu, a ovde ima uvek slobodnih mesta, jer tu niko neće...
Tu i tamo časni izuzetak predstavljaju Matematička Gimnazija i Elektrotehnički Fakultet, gde stvarno negde ciljano idu najbolji. Ali i to je ćorak-kombinacija jer 70-tak% posto tih učenika završi u inostranstvu...


Pre par godina u osnovnoj školi ja menjah jednu mamu na savetu roditelja i načne se priča o lošim nastavnicima matematike... Jedan je izgubljen i izlapeo, a drugi pije... Kažu jedino je nastavnica matematike OK.
Ja im onda kažem da je to sasvim normalno... Sposobni muški koji su završili matematičke fakultete dovoljno su bili pametni da se skupo uhlebe makar ne radili u svojo struci... A ovi naši su u grupi dovoljno pametnih da završe matematičke škole, ali nedovoljno sposobnih i pametnih da to znaju dobro unovčiti... I samim tim su frustrirani, nezadovoljni i neprilagođeni... Priča inače ne važi za ženskog profesora, jer je ista skromna, dobro porodično organizovana (čitaj deca i muž sa dobrom platom) i voli rad sa decom.
Direktor se tu nadoveže i reče kako je danas manjak profesora matematike u školama, jer niko ne želi da radi za malu platu...

I to je otprilike to.

Loši, nezainteresovani i nemotivisani profesori, retko stvaraju dobru, zainteresovanu i motivisanu decu... Pogotovu kada su matematika, fizika i hemija u pitanju...

[paculla]

Tačno tako. Čuo sam da su ljudi sa pravnim obrazovanjem odlični eksperti za visokotemperatursku superprovodnost.

nemoj pricati bezveze. npr, trenutno su jako trazeni ljudi koji imaju obrazovanje iz biomedicinske tehnike (biologija + medicina + neka inzenjerska disciplina). broj skola koje daju priliku da se studira biomedical engineering stalno raste (narocito na master nivou) a na takve studije dolaze biolozi, hemicari, fizicari i inzenjeri. naravno da nije jednostavno spojiti ljude sa razlicitom obrazovnom pozadinom i da oni mozda nece raditi isto, ali sticu atraktivno obrazovanje. znam primere vrlo uspesnih grupa koji se bave sa tissue engineering na masinskom fakultetu* i svi zaposleni su studirali masinstvo.

slicna situacija je i sa mehatronikom i slicnim oblastima...

*ne u beogradu

[MayDay]

U ekonomiji/finansijama se fizicari daleko bolje snalaze od matematicara upravo zbog koncepta ekvilibriuma. I imaju odlican doprinos.
U svakom slucaju, sada kada bih ponovo birala fakultet, svakako bih razmotrila fiziku ili elektrotehniku. O tome koliko modela zaista ima primenu nekom drugom prilikom, ali da je interesantno..jeste.

Pretpostavljam da bi prirodni i tehnicki fakulteti mogli uz pomoc bivsih studenata da odrade promociju, kako bi nalozili neopredeljene klince koji zavrsavaju srednju skolu. Krajnje je vreme da prestanu da se ugledaju na razne svercere, muljatore i ostali sljam i da postanu svesni da je moguce biti car zahvaljujuci pameti i radu.

U svakom slucaju bolje procitajte Milosev tekst kad je vec napravio finu paralelu.

Ekonofizika
ko bi rekao da se fizičari sjajno snalaze upravo u finansijama?
Miloš Božović o procesu sinteze fizilke i ekonomije

Ekonofizika je sigurno najmlađa grana moderne nauke, a obuhvata primenu metoda razvijenih u fizici (pre svega u statističkoj fizici) na proučavanje finansijskih tržišta. Koliko je oblast sveža svedoči činjenica da reč econophysics, koja se već više godina koristi u publikacijama, još uvek ne postoji u Websterovom rečniku. Odakle potiče ova nesvakidašnja ideja i zašto se fizičari od svih oblasti ekonomije najbolje snalaze baš u finansijama? Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo imati u vidu nekoliko činjenica. Najgrublja podela ekonomije koju možemo napraviti je na tri glavne oblasti: ekonometriju, mikroekonomiju i makroekonomiju. Ekonometrija je tehnički aparat obrade ekonomskih podataka, zasnovan na teoriji verovatnoće i statistici; u fizici bi odgovarala obradi eksperimentalnih rezultata. Mikroekonomija polazi od individualnih potrošača i proizvođača (firmi) koji maksimizuju svoje preference i profite, respektivno. Rigorozna matematička postavka mikroekonomije kulminirala je prilično apstraktnom teorijom generalnog ekvilibrijuma, za koju su Kenneth Arrow i Gerard Debreu dobili Nobelovu nagradu 1972. godine. Osnovni rezultat ove teorije je da kada se svi u ekonomiji ponašaju optimalno, cene će se podesiti tako da se ponuda i potražnja izjednače, što dovodi u agregatu do ravnoteže na tržištima. U fizici je ova teorija analogna (kvantnoj) statističkoj fizici, koja polazi od zakona kretanja pojedinačnih čestica, a kao rezultat ima da na makroskopskom nivou gotovo savršeno reprodukuje rezultate termodinamike, koja takođe ima ekvilibrijum kao osnovni koncept (pomoću koga se, na primer, definiše temperatura). Termodinamika je, dakle, analogon makroekonomije, oblasti koja proučava ekonomiju
agregata individualaca i/ili firmi (na primer, jedne države) kao celinu. Prirodno je zapitati se postoji li u ekonomskoj nauči tako efektan prelaz sa mikro nivoa na makro nivo kao što je to slučaj u fizici? Odgovor je: delimično. Razloge za to ne treba tražiti u eventualno pogrešnim ekonomskim teorijama, već u relativno skorijem datumu početka razvoja potpuno mikroekonomski zasnovanih makromodela, koji je usledio osamdesetih godina dvadesetog veka kao posledica čuvene Lucasove kritike. Ne treba zaboraviti da je i u fizici najpre nastala termodinamika kao generalizacija eksperimantalnih rezultata dobijenih do sredine devetnaestog veka, pa su tek potom J. C. Maxwell, L. Boltzmann, J. W. Gibbs i drugi postavili temelje mikroskopski zasnovanoj statističkoj fizici, čiji je termodinamika samo granični slučaj velikog broja čestica. Slična situacija je bila i u ekonomiji - makroekonomija je do skora bila samo poluempirijska teorija. Sada možemo dati odgovor na pitanje sa početka. I individualci i države imaju jedan zajednički problem: u svakom trenutku moraju imati dovoljno sredstava da zadovolje svoje potrebe. Instument koji ovo omogućava je finansijsko tržište koje pomoću pozajmica, obveznica, kredita, futures-ugovora i sl. pomaže da viškovi dobara jednih pokriju nedostatke dobara kod drugih. Specifičnosti finansijskih tržišta, kao što je empirijska činjenica da cene akcija na berzama slede geometrijsko Brownovo kretanje, čine metode razvijene u fizici veoma poželjnim. Uz nove alatke statističke fizike, kao što je skorašnji prodor u shvatanju i opisivanju haotičnih sistema, prirodno je očekivati da će takvi i slični rezultati veoma brzo prepoznati finansijska tržišta kao plodno tle za testiranje modela. (Kao ilustraciju treba na umu imati da jedna godina trgovine na berzama i tržištima hartija od vrednosti stvori oko 18 GB podataka, tako da ne treba previše brinuti oko materijala za analizu.) Velike konsultantske kompanije u USA i Evropi teže da što bolje shvate eventualne zakonitosti tržišta i tako svojim klijentima (to su često investicione banke i fondovi, a nekad i vlade pojedinih država) daju maksimalno precizne prognoze i savete za buduće investicije. Na mnoga od pitanja koja nastaju u želji za shvatanjem ovih zakonitosti nije moguće odgovoriti korišćenjem konvencionalnih ekonomskih principa. Na primer, da li cene na finansijskim tržištima imaju potpuno slučajna kretanja (da li slede pure random walk) ili ipak postoji neka ne toliko očigledna zakonitost? Postoje li neki trendovi koje je moguće uočiti na duge staze (kao što je to slučaj u makroekonomskim podacima gde se uočavaju jasne i predvidive tendencije rasta u, recimo, bruto nacionalnim dohocima, što je prvi opisao Robert M. Solow)? Da li su veliki udari na berzama neizbežni? Takva pitanja zahtevaju pre poznavanje fizike neuređenih sistema nego klasične ekonomije zbog veoma kompleksnih interakcija koje dovode do onoga što se vidi u stvarnosti. Kao rezultat svega navedenog imamo dramatičnu činjenicu da gotovo 70% američkih fizičara danas posao nalazi u finansijama ili srodnim oblastima. Sa jedne strane, potražnja za njihovim znanjem, kvalitetom obrazovanja i specifičnim treningom razmišljanja je velika. Sa druge, moderna fizika je postala prava interdisciplinarna nauka koja se zbog svoje nezaobilazne metodološke superiornosti veoma brzo širi ali i sve više fokusira na biologiju, nanoinžinjering i - od-nedavno - ekonomiju, dajući ovim naukama kao specifičnu notu neodoljivu kombinaciju teorije i intuicije.

[Posmatrac]

Smatram da su Srbiji potrebni i inzinjeri, i radnici, i poljoprivrednici ali iznad svega "menadzeri". Ljudi koji ce umeti da PRODAJU svetu, sta god budemo pravili. Iz dosadasnje prakse i onoga sto sam imao prilike da vidim, najveci problem nasih firmi je upravo PRODAJA na stranim trzistima. To ce uvek neko drugi uraditi bolje no mi sami. Zasto je to tako? Iako ima 1,000 razloga mislim da je primarni razlog to sto nasi proizvodjaci nisu dovoljno orijentisani ka kupcima nego vise paznje obracaju na cenu i kvalitet koji bi trebao da se podrazumeva.

Potrebni su nam i menadzeri, ali po mom skromnom misljenju, odredjeni broj odlicnih menadzera a ne hiljade i hiljade diplomaca sa ko zna kakvom diplomom menadzera.

Edited by Posmatrac, 26 June 2007 - 06:57.

[tomkeus]

Govorio sam o čistoj nauci, a ne o primenjenoj nauci o kojoj vi govorite kada pominjete multidisciplinarnost (barem se meni tako čini na osnovu vaših postova).

Edited by tomkeus, 26 June 2007 - 11:14.