B92 Blog

Where does the line get drawn?

The passing of Patriarch Pavle, for whom all the respect paid to his memory was and is well deserved, allowed for some rather questionable decisions on the side of the government and media in Serbia.

Ponovo krkar

 

 

 

 

 

 

 

Italijani kažu Morto un papa se ne fa un altro, što se može prevesti kao Umro papa - će si napravimo novog. Sasvim jednostavan princip da život ide dalje važi i za rimokatolčku crkvu i za SPC: kad se prethodnik sahrani potrebno je nakon nekog vremena, ne predugog, izabrati naslednika.

Izbor novog prvosveštenika po mnogo čemu je vrlo osetljivo pitanje. Najvažnija pitanja su ko ga bira, kako se bira i šta su odlučujući faktori. (Sasvim slučajno, prošle nedelje je marco de manccini izvrsnim primerom pokazao važnost načina izbora: čitati - nikako NE preskočiti - prvi komentar „nastavak primera (može se preskočiti)").

"Skoro sve što sam stekao u životu - ukrao sam! Kupio sam samo fakultetsku diplomu i vozačku dozvolu."

 

 

Kad sam dobila mail s pozivom, prvo što mi je palo na pamet da je da zvuči toliko blesavo da bi se lako moglo dogoditi.
Navikla sam na let od oko 8 sati, što će reći večera, 2 filma, malo spavanja i – vežite se, slijećemo. Krenula sam svojom uobičajenom rutinom: večera, 2 filma…a onda je na onom velikom strašnom ekranu pisalo da mi je ostalo još 10 sati u zraku . Nije mi preostalo ništa drugo nego da još jednom večeram, pogledam dodatna 3 filma i malo odspavam.

Welcome to Hong Kong.
Pisalo je da je 8:30 navečer, u glavi mi je bilo 7: 30 ujutro, na licu jedno sto upitnika. Aerodrom je izgledao impresivno. Umjesto kineskog lica, dočekala me Filipinka Lidija. Odvela me kući, donijela vodu, pitala da li sam gladna i da li još nešto trebam. Nisam ništa trebala. Vidimo se ujutro.  

У целокупној ситуацији која је одвијала око смрти и сахране Патријарха Павла у јавности смо више пута имали прилике да чујемо коментаре да се посреди догађа својеврсна клерикализација друштва, те да Црква има много већи утицај на друштвено политичка догађања у земљи него што би то требао да буде случај а што битно нарушава секуларни карактер наше земље.

Чују се гласови који коментаришу садашњу ситуацију као почетак теократије и наметања црквене власти политичком државном врху. Имајући у виду овакве реакције може се доћи до закључка да појединци који постављају оваква питања олако прелазе преко историјског значаја којег СПЦ има за наше друштво али и својеврсне историјске голготе коју је СПЦ вековима преживљавала како би данас добила заслужено место којој јој без сумње и припада.

Још од времена након Велике сеобе Срба среди

- A kako se vi zovete?

- Samo trenutak, na vrh jezika mi je.

(Umberto Eko: Tajanstveni plamen kraljice Loane)

Ah, ta literatura.

Već sam ranije govorio da u knjigama možete naći sve (dobro, skoro sve) što vas zanima, samo ako malo ozbiljnije potražite, kao i da se literaturom može sve objasniti.  

Eto tako, pre neki dan ja listam eseje Isidore Sekulić i naidjem na njena dva zanimljiva štiva o italijanskom piscu Luidjiju Pirandelu (Luigi Pirandello). Pirandelo je bio dobar pisac, nobelovac, pa je zasluživao i ozbiljno analiziranje, našta ukazuju i sami naslovi tih podužih Isidorinih eseja: «Problem relativiteta kod Pirandela» i «Luidji Pirandelo sa Henrikom IV». Pored priča i romana, Pirandelo je pisao i drame, pa ga mnogi cene prvenstveno kao

 

        Povodom dana žalosti, već je izrečeno nebrojeno mnogo komentara, koji odslikavaju neuredjenost nase države, pa na izvestan način i kvare, utiču na celokupni utisak povodom smrti Patrijarha srpskog Pavla. I ne bih otvarao tu priču, zbog poštovanja koje kao ateista imam prema pok. Patrijarhu kao iskrenom verniku, koga su još za života mnogi zloupotrebljavali, pa se to nastavilo i nastavlja u danima proglašene  žalost, ali..!

Ipak..?

Republika Srbija je proglasila trodnevnu žalost, koja je manje više ispoštovana, više od samog gradjanstva nego  od pojedinih institucija, ali to je već problem države i onih kojima je posao da se time bave.

Ipak...?

 

Pored toga što je Srbija proglasila dane žalosti i grad Beograd je proglasio, dan sahrane Patrijarha Pavla, za jednodnevnu žalost u Beogradu!  Pitam se da li je Beograd u Srbiji? Ako je trodnevna ž

Ето постадосмо богатији за још једну поделу Срба.

Државни секретар у истом министарству Оливер Ивановић оцењује да је изласком Срба на локалне изборе значајно пољуљан ауторитет српске владе у покрајини те да ће политика на Косову морати да се мења. „Чињеница да су у две општине у централном делу Косова Срби послушали нечије друге поруке направљена је пукотина између српског народа и власти у Београду, а то значи да ми нисмо за њих довољан ауторитет”,

Министар Богдановић каже да је:

«Наша политика према Косову је толико јасна и ту нема дилеме. Не знам шта бисмо могли да мењамо? Да прекинемо финансирање оних Срба који су изашли на изборе? ”

Ето завршише се и ти нелегални и нелегитимни избори на Косову. Они Срби који нису изашли су означени као прави Срби, а они који су изашли као издајници рода свога и “Тачијеви Срби”.

 

 

Све је конфузно, а само једно сигурно- да се не пропусти ни једна прилика да неко

 

Nekim čudom privučena, pronađoh jutros bilježnicu s tatinim bilješkama, započetu 18.11.1991. Dan kada su on i mama napustili Osijek i stigli u sigurnost svog prvog zagrebačkog utočišta.

 

(Tata svakodnevno piše dnevnik, najčešće redak ili dva, od svog 15. rođendana 6.aprila 1941., pa do dana današnjega.)

 

Bašta porodične kuće u Beogradu. Majka, otac i sin - čovek u svojim ranim četrdesetim u višednevnoj poseti roditeljima. Neobično toplo prepodne. Sede u trščanim stolicama, u senci, kao u ruskom romanu. Čitaju novine, svak svoje.

Sin: Čudno ovo vreme. Tek jedanaest sati, a omorina. Sve mi se manta.

Mama: Ti si na mene. Imaš nizak pritisak, Oćeš opet da ti izmerim?

Sin: Nema potrebe. Samo mi dolij još malo kafe, molim te.

Otac kao glava porodice ima prvenstvo nad Politikom. Pošto je proverio sportsku stanu, gleda umrlice.

Tata: Umro Dule. (Sam za sebe konstatuje činjenicu, više s razočaranjem nego s tugom ili tragedijom u glasu. Vidi se da mu to nije prvi prijatelj koga nalazi u čitulji.)

Mama: Koji Dule?

Tata: Dušan, brate, Dule. Ne mogu trenutno da mu se setim prezimena. Setiću se. Ma znaš Duleta, studirao je sa mnom.

Povremeno kad nemam vremena ili ideja za pisanje ja se šunjam po tuđim blogovima. Na jednom od njih našao sam interesantnu temu. Kako Google dovršava (auto complete) zpočeta pitanja na srpskom jeziku. Hvala Istoku Pavloviću što je izvršio istraživanje za nas i došao do zaključka da "u ovoj zemlji živi jako puno interesantnih i zanimljivih ljudi. Neke od tih ljudi bi baš voleo da upoznam i popričam sa njima, a neke bih rado izbegavao."

 

Ukucajte u Google "da li je" i google će da vam pomogne ovako

 

 

Počev od 1. novembra odbrojavamo sitno do Londona 2012. Mereno u danima spustili smo se na trocifreno vremensko rastojanje do najvećeg sportskog događaja koji će se na planeti desiti u narednoj deceniji.

U danima žalosti koji valjda prestaju danas,iako bi ih vlast sudeći po svim manifestacijama rado produžila bar do nove godine, potpuno neprimetno prolaze vesti, saznanja i činjenice vezane za rak ranu srpskog društva, za korupciju.

A imamo nekolioko indikatora koji nas drastično upozoravaju na ono što već znamo. Srbija je, uz BIH zemlja sa najvećom korupcijom u Evropi.Dobro, gori su Rusi, uzori naše vlasti, ali oni su preveliki za Evropu pa ih ne računam. I kako kaže Transparensi internešnel, jezgro korupcije je u vrhovima političkih stranaka.

Osamdeset treći smo na toj listi, a Crna Gora koja se od naše zvanične propagande često licemerno pominje kao"kriminalna država" na šezdeset i nekom mestu.

Istovremeno imamo dva krupna, indikativna događaja koja ukazuju na prirodu funkcionisanja naše države, stranačkih vrhuški, monopola i krupnoga kapitala. Skupština grada Beogra

Sad kad se gužva oko sajma knjiga stišala, evo da i ovde makar ukratko - a ne uspevam zbog obaveza vezanih za neke predstojeće naslove da kontinuirano pišem bilo šta duže na blogu već mesecima - izvestim o knjižici koja mi se tamo pojavila, u izdanju smederevskog "Heliksa", sa kojima, za razliku od nekih drugih izdavača, imam zbilja odlična iskustva (tragikomična istina je da sam jednom novopečenom "magnatu" domaće izdavačke scene morao po tačkama da objašnjavam šta je uopšte esejistika...), čak i ako zanemarimo činjenicu da su povremeno prisutni i na blogu b92! U pitanju je zbirka ogleda, od kojih su neki pisani još početkom 90-tih, neki skorije i objavljivani u Književnom magazinu, Think Tanku i još nekim časopisima, na generalnu temu odnosa naučne i književne istine, tzv. književnosti "glavnog toka" i tzv. žanrovske književnosti, kao i interkulturnog dijaloga između nauke i umetnosti u različitim kontekstima. Koristim priliku da se zahvalim mnogim divnim ljudima koji su pomogli u realizaciji čitavog projekta, naročito Zoranu Živkoviću i Iliji Bakiću. Naslov je sintagma iz jednog slavnog predavanja Viljema S. Barouza, jednog od duhovnih velikana prošlog veka koji su me ponajviše inspirisali, a dva epigrama sa početka knjige kriju jednu malu zagonetku, na koju ću od čitalaca, nadam se, dobiti poneki zanimljiv odgovor. Da ne gnjavim sa detaljima, evo jednog eseja iz knjige u celini, specijalno za blog, mada naravno u knjizi lepše izgleda! :) [Fusnote su date u srednjim zagradama.]