Poznato je da istorija tetovaze ima najmanje 4000 godina. Dokazi za postoje to na egipatskim mumijama. Crtezi se lepo razaznaju na kozi. Doduse, tetoviranje se pojavilo mnogo ranije, verovatno jos u doba pecinskih ljudi. Verovatno je to u pocetku bila slucajnost - usled povreda koze, petljanja sa prirodnim bojama i dr. Kasnije je bila ne samo ukras, vec i znak pripadnja nekom rodu, totemu. svedocila o socijalnoj pripadnosti vlasnika, ili joj se pridavala neka magijska sila.
Interesantna je geografija tetovaze. Skoro nema plemena, gde se nije praktikovala: Evropa, Azija, Severna i Juzna Amerika, Okeanija. Tetovaze medju plemenima Indonezije i Polinezije su najbolji antropoloski dokaz socijalnog znacaja tetovaze. Tetoviranje lica (moko) kod Maora. Zene japanskog naroda Ajnu su tetovirale lice, usne, - sto je svedocilo o njihovom socijalnom statusu - udata, koliko dece i dr.. Bilo je i krajnosti, na atolu Nukuroa, deca koju su radjale netetovirane zene su ubijana.
Tetovaza je vezana sa obredima "prelaza" - bilo da je to inicijacija, ili prelazak sa ovog na "onaj" svet. Dajaci sa Bornea su verovali da u lokalnom raju "Apo-Kezio" sve dobija novi kvalitet, suprotno od zemaljskih: svetlo postaje tamno, gorko - slatko i td. Zato su se tetovirali u tamne boje. Posle smrti, boja se menjala, postajala svetla i te "svetline" je bilo sasvim dovoljno da prenese vlasnika tetovaze u "Apo-Kezio".
Osim toga, razni narodi su tetovazi pridavali razlicite magijske osobine: deca su tetovirana protiv zlih duhova, odrasli da se zastite u borbi i lovu, stariji - protiv bolesti. Engleski mornari u XVIII-XIX veku su tetovirali velika raspeca na ledjima, kao zastitu od sibanja; Arapi su tetovirali izreke iz Kurana. ...
Ponegde je tetoviranje bilo kazna. U Japanu, u epohi Edo, bi za prvi prestup istetovirali jednu liniju na celu, za drugi - poluovalnu, za treci - jos jednu poluovalnu liniju - to je bio hijeroglif "inu" - "pseto". I u staroj Kini je tetoviranje lica bilo klasicna kazna. To su radili i stari Grci i Rimljani, spanski konkistadori. tokom Prvog svetskog rata Englezi su dezerterima tetovirali slovo "D"; u nacistickoj Nemackoj su tetovirali zatvorenike u konclogorima, ali i vojnike i oficire elitnih SS jedinica ...
U staroj Evropi tetovirali su se Grci, Gali, Briti, Trakijci. Germani i Sloveni. Stari Sloveni su se tetovirali uz pomoc glinenih pecata. Citavo telo istetovirano sarom romba i meandra bilo je ulaznica za rituale drevnog kulta plodnosti.
Sa sirenjem hriscanstva obicaj tetoviranja je bio zabranjem kao deo paganskih obreda. Tim pre, sto je i u Starom Zavetu postojala zabrana. Bila je toliko stroga da se Evropljani nisu tetovirali do XVIII veka. Kapetan Dzems Kuk je dao najveci doprinos renesansi tetovaze. Kada se vratio iz plovidbe 1769. godine doneo je sa Tahitija ne samo tec "tattoo", vec i dovezao sa sobom Velikog Omai-ja, potpuno istetoviranog Polinezanina, koji je bio prva hodajuca galerija tetovaze. Uskoro se nije mogao zamisliti vasar ili lutajuci cirkus bez "divljaka znatnoga roda". Ali, vec krajem XIX veka - njihovo mesto su zauzeli Evropljani. Pa, iako su obicni gradjani voleli da pogledaju tetovirane ljude (neka "ledi" Viola je imala istetoviranih 6 predsednika SAD, C. Caplina i mnoge druge "znamenitosti") - tetoviranje je bilo privilegija mornara, rudara, i ostalog "radnog naroda", za koje je tetoviranje bilo simbol pripadanja "bratstvu" ili "sindikatu", ili znak solidarnosti, postovanja tradicija.
Medjutim krajem XIX, pocetkom XX veka (bez obzira sto je Amerikanac O'Rajli izmislio elektricnu masinicu za tetoviranje) skoro se iscrpeo osnovni izbor motiva, glupkastih sentimentalnih poruka, a tehnicki i umetnicki kvalitet je bio skoro nikakav. Tuzno je, ali istinito: civilizacija je drevnu umetnost svela do niva kica.
Tek je 50-60 godina proslog veka "rok-kultura" dala tetovazi novi impuls. Pojavili su se novi netradicionalni majstori, nove boje, oplemenjeni su stari motivi iz Azije i Okeanije, tako da se moze smatrati da je tattoo ponovo krenuo putem umetnosti.
Interesantno je to, da su se i u nasim krajevima, kroz istoriju, ljudi tetovirali u raznim oblicima i sa razlicitim ciljevima. I muskarci i zene! I to u tri oblika: tetoviranje, skarifikacija (pravljenje oziljaka) i kauterizacija (oziljci paljenjem). Tetovirali su se Tracka i Ilirska plemena (prema svedocenju grckih i rimskih analista). Herodot kaze za stare Tracane: "Bockanje je kod njih znak plemstva, onaj ko nije izbockan potice iz prostoga staleza".
Obicaj tetoviranja (bockanje - unosenje boje iglom pod kozu, ili usivanje obojenog konca pod kozu) i stigmatizacije (cirkatizacija i skarifikacija - nanosenje trajnih brazgotina i oziljaka na kozu; kauterizacija - paljenje koze pomocu nekog upaljenog drvenog predmeta /kod nas upaljenim trudom/ - opisani su kod nas kao pojava medju stanovnistvom Bosne i Hrvatske.
Sad, zasto se ljudi tetoviraju? Pa neka to tumace strucnjaci. Oni su vlasnici mnogih knjiga Jedninog Ipravnog Ucenja.
Tetoviranje, kao bilo koji drugi oblik ljudske pasije imalo je i uzlete i padove, koristilo se u ritualne i druge svrhe, imalo duboki smisao i bilo besmisleno, - bilo, jednostavno, moda. Motivi tetovaza su svedocili o plemenitom poreklu ili bezrodnosti tetoviranog, njegovom prestizu ili izopstenosti, kao i pripadnosti odredjenoj socijalnoj grupi. Tetovaza je u drevna vremena davala dovoljno opsirnu informaciju i imala duboki smisao. Danas (u razvijenom drustvu) nema neki poseban smisao, vise svedoci o kulturnim i umetnickim preferencijama tetoviranog.
Onima koji bi da se tetoviraju Axel Rouz savetuje - "Think before you ink".
Jer, ono sto je danas "in", sutra moze biti banalno i neukusno.
Zato - opredelite se za nepostojane boje.
Zamislite danas veliku tetovazu na muskim grudima:
izbledeli grb SFRJ sa bakljama, ispod njega velikim slovima:
JNA - Osijek 1971 - Volim Maru
...
Edited by Kinik, 16 September 2003 - 20:48.
