715 replies to this topic

[Mujo Mujic]

Da. Medjutim, onda je sutra ujutro od jednom to postalo bitno! Sta je to sto ste/smo lose uradili?

 

"Posjekli kravu radi kilo cevapa".

[mrd]

"Posjekli kravu radi kilo cevapa".

Vidis kako ti sve kros svoj stomak gledas!

[Mujo Mujic]

Vidis kako ti sve kros svoj stomak gledas!

 

 

Cekam sad da don Kiki napise jedan carsaf nebuloza kako je morao ici po cevape u Trst.

[mrd]

 

Cekam sad da don Kiki napise jedan carsaf nebuloza kako je morao ici po cevape u Trst.

Ja cu da ti kazem, da sam po sve sto mi je trebalo za skolovanje morao da idem u Nemacku ili Englesku! Sta ces bila ta Jugoslavija dobra za zezanje, ali ne za rad.

[Mujo Mujic]

Ja cu da ti kazem, da sam po sve sto mi je trebalo za skolovanje morao da idem u Nemacku ili Englesku! Sta ces bila ta Jugoslavija dobra za zezanje, ali ne za rad.

 

Umjesto da si to po sto si isao u Njemasku ili Englesku pravio u radioni doma. Neradnik i cuclator mentalitet.

Edited by Mujo Mujic, 11 July 2018 - 18:53.

[Atreid]

Umjesto da si to po sto si isao u Njemasku ili Englesku pravio u radioni doma. Neradnik i cuclator mentalitet.

 

Nije mogao imati radionu s 200 radnika i farmu od 10 000 Ha, inace bi napravio novi Apple. Zvao bi se Plum (Sljiva).

[Kinik]

...

 

... 

 

 

Ne budalesaj, neznalice!

Ne interesuju me ni seseljoza, ni djogo-nogo, ni udbin 'poslasticar' - oni su proizvodni otpadak sistema koji hvalis.

 

A kakav im je bio zivotni put / 'detinjstvo' - to me ne zanima.

Niti snosim neku odgovornost za to sta su i kako radili u zivotu, pogotovo kako su se 'snalazili'.

 

Mnogi od njih su olicenje propalog rezima, svi kao vajni leftisti, 'kristalni komunisti' koji su posle prve cvrge pobegli u dobro placene honorare, vile, i poceli da naZiJonski guslare. Dok nisu dosli do svoje sustine.

Kakav su rigidni i nasilnicki komunjarski sljam i talog bili, takavi su i naZiJonski radenici.

 

Uporno tupadzijsko podmetanje o 'botovanju' je, valjda, tvoj maksimalni intelektualni domet, posto si van smornog parolasenja i besprimernog budalasenja - samo prazno mesto.

Onako - leftistickа zvecka.

 

 

Btw, tzv. 'komunisticki stan' je uredno otkupljen (dok su drugi 'otkupljivali dedinjske vile'), a tajvanski / singapurski kompjuteri se redovno kupuju (kupujem ja i na pijaci pa ne pitam za vukojebinsko poreklo) i znalacki koriste, za razliku od nekih komunjarskih analfabeta.

 

------------------------------------

 

Ja nikada nista nisam imao sa ovom leftistickom bagrom, cvrstorukasima-totalitarcima, zaosinutim maoistima, komunjarskim fundamentalistima, kao ni sa njihovim prizivanjem 'diktature klase'. Prizivali su 'klasu' a dobili 'nazijon'.

A narodski receno - stvarcinu, da im oci isoadnu!

 

Vise puta sam rekao - to je samo ljudski talog i sljam, istorijski otpadak cije je mesto u kanalizaciji. 

 

https://www.xxzmagaz...-u-nacionaliste

 

Milivoj Beslin

12.06.2018

 

>> ... Za liberalizam i politički pluralizam

Druga šezdesetosmaška distorzija sećanja tiče se ciljeva i ideja studentske, ali i profesorske pobune. Komično deluje tvrdnja nekadašnjih učesnika demonstracija da su se borili za liberalizam ili politički pluralizam. Obeležja i simboli koji su se najčešće mogli videti, bile su  državne i partijske zastave Jugoslavije i SKJ, slike Tita, Lenjina i Marksa, pevane su jugoslovenska himna i Internacionala, ali i originalna “Koračnica Crvenog univerziteta”, napisana za ovu priliku. 

 

Parole koje su se najčešće mogle čuti i pročitati bile su: “Nećemo restauraciju kapitalizma”, “Borimo se za boljeg čoveka, a ne za bolji dinar”, “Revolucija još nije završena”, “Dok upravljaju amateri, stradaju proleteri”, “Protiv bogaćenja na račun radnika”, “Tražimo socijalnu jednakost”, “Nećemo da radimo za svetski kapitalizam”, “Pravo na rad svim radnicima”, “Dosta nam je crvenih buržuja”, “Samoupravljanje od vrha do dna”, “Ukidanje privilegija”, “Tražimo rešavanje nezaposlenosti”, “Birokratijo, sebi ruke od radnika”, “Dosta nezaposlenosti”, “Dole kneževi socijalizma”, “Radnička omladina na fakultete”, “Svima jednake uslove za školovanje”, “Politički rad – besplatan rad”, “Čuvajmo delo naših radnika”, “Studenti – radnici”, “Opremimo bolnice a ne privatne vile”, “Mi gradimo socijalizam a vi vile”, “Poštujemo mrtve heroje, ali od živih tražimo odgovornost za izneveravanje socijalizma”, “Protiv akcionarskog socijalizma”, “Dole falsifikovani socijalizam”, “Ko tamo desnom korača? Leva! Leva!”, “Ogorčeni smo ogromnim ekonomskim i društvenim razlikama”, “Protiv smo toga da samo radnička klasa snosi teret privredne reforme”, “Posao svima”, “Mi smo sinovi radnog naroda”...

 

Iako je svoje reči izgovarao na protestu u Sarajevu, i u Beogradu su popularisani stavovi jednog od predvodnika sarajevske pobune, istoričara Milorada Ekmečića, koji je smatrao da je “bogaćenje u socijalističkom društvu umnogome legalizovano”, što je držao za ključnu društvenu opasnost. On je ukazao i na potrebu borbe protiv tržišne orijentacije reforme, jer izjave zvaničnika “o robnoj proizvodnji u Jugoslaviji i o robnoj proizvodnji kao karakteristici socijalističke proizvodnje” dobijaju obrise ideologije o čijoj prihvatljivosti se nije javno raspravljalo. A upravo to “trućanje” o tržišnoj orijentaciji, rekao je Ekmečić, izazivalo je “idejnu pustoš i strah kod većeg dijela omladine da postoji realna opasnost od obnove kapitalizma i društva sa klasnim razlikama”. 

 

On je posebno oštro kritikovao vlast jer se u medijima “guslalo o otvaranju privatnih fabrika kao uspjesima u izgradnji socijalizma”. Sa studentima širom zemlje poručio je i da se moraju boriti protiv nezaposlenosti, i za savezništvo sa radnicima, jer “kao i uvek u istoriji, avangarda u društvu pripada samo radničkoj klasi“. U svojoj poslednjoj knjizi (“Dugo kretanje između klanja i oranja”) M. Ekmečić kao osnovne zahteve studentske pobune u Jugoslaviji, navodi “suzbijanje nacionalnog separatizma i zahteve za demokratizovanjem društva”. 

 

Falsifikat ništa manji od onog koga ovih dana posebno frekventno iznose beogradski učesnici pobune, da je Tito iskoristio nepostojeću ili nerealnu sovjetsku opasnost, nakon agresije pet zemalja Varšavskog pakta na Čehoslovačku, 21. avgusta 1968. godine, da bi homogenizovao jugoslovensko društvo i umanjio negativne konsekvence studentske pobune. Tvrdnja koja ne može da izdrži elementarnu istoriografsku kritiku. Bilo bi odlično da je opasnost po Jugoslaviju bila nepostojeća i da je Tito samo konfabulirao ili paranoisao, kako bi spoljnom opasnošću neutralisao političke posledice šezdesetosmaške “revolucije”.

 

Socijalistički fundamentalisti

Ipak, u javnom prostoru je atmosferu i ciljeve studentske 1968. u Jugoslaviji najbolje i najviše istorično preneo reditelj Ljubiša Ristić, koji u intervjuu Tamari Nikčević za crnogorsku “Pobjedu” kaže: “Bili smo socijalistički fundamentalisti... oštro smo se protivili promenama koje su nas vodile u kapitalizam.” “Zahtevali smo povratak izvornim principima socijalizma”, kaže Ristić, podsećajući da je Tito bio jedini lider u svetu koji je podržao pobunu. Svakako ne pobunu kao metod, ali antireformski udar sa levice na tržišnu koncepciju jugoslovenskog socijalizma – izvan svake razumne sumnje. 

 

Posebna manifestacija intelektualne lenjosti ili falsifikata jeste tvrdnja o Titovoj veličanstvenoj manipulativnosti nad studentima. Dovoljno je uporediti, u navedenoj dekadi, tri istorijska Titova govora. Onaj u Splitu 1962. kojim je faktički zaustavljena prva privredna reforma, započeta prethodne godine; potom junski govor iz 1968. kojim staje na stranu studentskih zahteva i najzad Titov oktobarski govor 1972. kojim izriče optužbu protiv Nikezićevih liberala. To je bezmalo jedan govor sa idejama koje su identične i na tragu egalitarnih i antikapitalističkih zahteva studenata 1968. godine. 

 

Još pre sloma jugoslovenskog socijalizma krajem osamdesetih godina, većina predstavnika intelektualne opozicije režimu, kao i dominantan deo beogradske intelektualne scene se regrutovao upravo iz redova šezdesetosmaškog pokreta. Posebno nakon sloma socijalizma – i ratno-nacionalistički režim u Srbiji i njemu ideološki slična i kompatibilna (pseudo)alternativa udružena u dve najjače opozicione stranke bili su predvođeni od vrlo aktivnih učesnika junskih dešavanja 1968. 

 

Vladajućoj SPS na čelu se nalazio jedan od lidera studentskog pokreta, Mihailo Marković (potpredsednik i glavni ideolog), dok su nacionalističku opoziciju predvodili Vuk Drašković (SPO), Dragoljub Mićunović i Ljubomir Tadić (DS). Slična je situacija bila i u manje uticajnim političkim, ali i intelektualnim i medijskim krugovima u Beogradu devedesetih (N. Popov, M. Životić, M. Ekmečić, M. Bećković, M. Danojlić, Lj. Ristić, itd.). Zbog navedene političke i intelektualne hegemonije šezdesetosmaša (od kojih je nesumnjiva većina konvertirala u nacionaliste i protagoniste ratne politike) sprečavani su pokušaji racionalnog i kritičkog istraživanja, saznavanja i interpretacije navedenih istorijskih događaja. Čini se, prema dominantnoj kulturi sećanja na pedesetogodišnjicu junskih zbivanja, ni danas, 2018. nije se dogodio iskorak od romantizacije i retuširanja istorije. Ako za učesnike šezdesetosmaške pobune i može da se nađe racionalno objašnjenje, intelektualna indiferentnost društva da kritički pristupi i ovoj stranici vlastite istorije mora da izazove čuđenje i upitanost. ... <<

 

>> ... Kada je odlukom skupštine Srbije (1975) osmoro profesora i asistenata izbačeno sa Filozofskog fakulteta, ostavljao se utisak političkog nasilja jer su fakultetske institucije nedvosmisleno odbile da poslušaju diktat državnih organa. Nakon otkaza, profesori i asistenti putuju po svetu, drže predavanja, odlaze na stipendije i uživaju slavu zvezda i žrtava represije. Njihov međunarodni ugled bio je dominantno uslovljen odnosom režima prema njima, a ne njihovim naučnim i intelektualnim dostignućima. Najzad, za njih je ubrzo posle Titove smrti napravljen i poseban institut – Centar za filozofiju i društvenu teoriju (1981). ... <<

 

...

[mrd]

Umjesto da si to po sto si isao u Njemasku ili Englesku pravio u radioni doma. Neradnik i cuclator mentalitet.

Krkaj ti cevape, ono sto je meni trebalo nepismeni intelektualci nisu mogli da obezbede. Kad su fakultete zavrsavali na radnickim univerzitetima. Po linij!

[Atreid]

Ne interesuju me ni seseljoza, ni djogo-nogo, ni udbin 'poslasticar' - oni su proizvodni otpadak sistema koji hvalis.

 

(...)

 

https://www.xxzmagaz...-u-nacionaliste

 

Milivoj Beslin

12.06.2018.

 

Ne interesuju te, ali im branis 'prava'? I uz sudsku rehabilitacije Draze Mihailovica i pokreta mu, pa i ovih Ljotica i Nedica imamo i istrazivanje gdje su i sta rade '68masi? Pa jos i iz ostataka propalog e-govneta. Sto ovaj Milivoj Beslin ne napravi jedno istrazivanje gdje su i sta rade infobiroovci i nasljednici im, a gdje je i sta radi ex-cetnicka sto emigracija, sto ovi unutrasnji,.. pa bi dosao do zakljucka da su svi u vrhu vlasti, akademije,.. itd. Ili im djeca danas.

 

Ali, ne to neces nigdje procitati u danasnjim novinama, procitat ces o jadnim Djogama, Seseljima, Arkanima i udovici, i nesretnim infobiroovciam sa Golog otoka pri tome zaboravljajuci da su na Golom otoku zavrsili zbog podrske Staljinu, i sve ces to fino upakovati u ime borbe protiv Staljina.

[Kinik]

...

 

... 

 

 

Dobre bRe, koliko jos puta treba da ti kazem nesto biranim recima ili hoces da te posaljem tamo gde sunce ne sija, lazovcino!

Koga ja to branim?

 

Ja samo branim sebe od takvih laprdavih smorova, lazova, leftistickog taloga i sljama koji sam uvek prezirao.

 

A ovo oko 'cetnicke emigracije' ti je bi_sercina! Valjda zato sto je ta emigracija bila 'zla', tj. borila se za vlast, dok je komunjarska emigracija, izdrzavana od kominterne - 'bila dobra' i nije se borila za vlast?

 

Nego pricaj mi nesto o Desimiru Tosicu i Borisavu Pekicu i njihovoj politickoj soft-core pornografiji.

Demokrate, jes malo, ali u q.

Tako su i prosli.

 

Te likove koje budalasto podmeces - u partiju, 'sluzbu', ANUS, udruzenje skribomana sVrBije primili su njihovi drugovi. Neke oterali na Goli otok, neke isterali, a neke lisili zivota, i to bez suda. Ne ticu me se njihovi frakcionaski idiJotizmi, niti gajim bilo kakvo postovanje prema jednima i drugima. Doduse neki su se lose proveli sa 'partijskim drugovima', vusranim od straha, pa su zato oponente gnjurali u burad sa hovnima. Interesantno taj lik ni posle toga nije 'revidirao'.

No, 'posto potekli, to i stekli'. 

  

Kakva je 'sudska rehabilitacija' spopala? Zar sam ja clan udruzenja, pajtos sa sudijama, ili nekada bio u istoj partiji?

Koliko oni imaju godina i gde su odrastali? 

Ne serendaj bRe!

 

Kamo lepe srece da si pazljivije citao to 'e-govneto', a ne da se po 4umu razbacujes atreidskim fekalijama!

 

Nego ti, u redovnom napadu atreidskog gloopila, a intelektualno inferioran, u vecitoj kognitivnoj disonanci, nesposoban da srocis koherentnu misao - mases nejakim rucicama na sve strane, preduckas, bljuckas i nemusto guguces.

 

Tu ti ne mogu pomoci - odrasti jer je slepovanje uz parolaski leftizam odavno propala stvar.

 

...

[melankolic]

Naivno je očekivati od ekstremnih desničara da razumeju muku drugih ljudi, pogotovo onih koji se nikada nisu svrstavali ni na čiju stranu. Šta reći kada posle svih zala koje su nam fašisti svih ex- yu fela učinili, posle Holokausta i desetina miliona mrtvih i unesrećenih diljem Evrope i sveta, pročitaš da je stvar slobode govora da neko priziva nova raseljenja, zločine, diskriminaciju po svim osnovama? Ti možeš da kažeš da Ustav jedne zemlje poštuješ ali da te baš briga da li je reč o potvrđenom zlu, neonacistima i rasistima, da ti smetaju antifašisti, to je zaista suludo. Razumeju oni muku, ali samo ako je to u interesu Nacije. Zato ne razumeju zašto je to bila zemlja koja je bila najbolje sklepana do sada (a da se ne nabijaju na kolac, što su odmah krenuli da sprovode čim im je data sloboda izbora) s obzirom iz kakvog agrarnog i antiprosvetiteljskog mulja je izašla (na univerzitete, na gradnju puteva i mostova, generalno celokupne infrastrukture zemlje) na svetlost dana. Jbt, ubeđuju nas da je taj region prošao kroz humanizam i renesansu pa da nije bilo Tita i njegovih, verovatno bi nam ustaše i četnici (koje su, je l’ da, opet stvorili komunisti) bili svetski poznati umetnici, naučnici, svetski priznate diplomate.


Nekako me ove izjave uvek potsete na izbore za Misice 
"I sta smatrate da je najbitnije"
"Mir u svetu"
 
Nalepimo amorfnu etiketu anti-fasiste kao znacku i sad smo dobri ljudi? Pa bili takvi anti-fasisti, koji su gle cuda pocinili daleko vise zlocina nego fasisti.
 
Potrebno je razumevanje sistema jednakih sloboda i prava, kad ne razumes to kao startnu poziciju, i da to ne znaci da je neko "slobodniji i ima veca prava" zato sto ti se dopada, tek onda mozes da ides dalje. Bilo kakva rasprava pre ove cinjenice je besmislena.

Ne postoji manje i više slobodan. Postoje slobode i oni koji zagovaraju njihovo ukidanje na osnovu rasne, verske i nacionalne pripadnosti. Tako da te slobode ne važe za te teroriste i ubice koji još od početaka USA predstavljaju njen najveći društveni problem.

[angelia]

Ne postoji manje i više slobodan. Postoje slobode i oni koji zagovaraju njihovo ukidanje na osnovu rasne, verske i nacionalne pripadnosti. politickog misljenja Tako da te slobode ne važe za te teroriste i ubice koji još od početaka USA predstavljaju njen najveći društveni problem.

[Kinik]

...

 

https://www.xxzmagaz...storija-bolesti

 

>> ... 04.09.2018.

Muke s Jugoslovenima: Živeti u zemlji koje nema

Jugonostalgija – istorija bolesti

Pisao: Dejan Novačić

 

Pokušaji recikliranja prošlosti, iako politički naivni i etički diskutabilni, ipak imaju estetsko opravdanje. Kao što Frankenštajn traga za poetskom „iskrom bića“ na seoskom groblju sa satarom u jednoj, i testerom u drugoj ruci, tako i Jugosloveni uporno kopaju po ruševinama svoje zemlje, i to golim rukama. Tu i tamo pokupe po neki očuvani crep ili ciglu i sakriju ih ispod kaputa, za kasnije. Čini im se da bi tu ciglu mogli opet nekome da prodaju

 

Jugoslovenska Itaka

- Druže Tito, vrati nam se!

- Ni mrtav.

 

Povratak kući jedna je od velikih tema svetske književnosti. Malo-malo, pa se neko vrati. Ponekad se vraćaju heroji, ponekad bludni sinovi, ponekad čitave nacije, a ponekad i domaće životinje. Od Mojsija, preko Odiseja, do Lesija – svi se vraćaju. Samo Jugosloveni ne.

 

Jugoslovenski Odisej nema gde: prosci su njegovu zemlju odavno prepisali na svoje ime, Penelopa sad živi s Antinojem, a Telemah je emigrirao. Čak su i bogovi digli ruke od te priče. A on, Odisej, i dalje sedi u svom staničnom bifeu, pije špricere i čeka da mu plafon padne na glavu.

 

Ponekad, posle sedme ili osme ture, učini mu se da je povratak ipak moguć, da će se prosci napokon najesti, napiti i zaspati mrtvim snom, i da će ga Penelopa, ponovo mlada i lepa, nežno uzeti pod ruku i povesti kući. Rečju – učini mu se da će sve nekako doći na svoje mesto.

 

Ali, neće. Prvo, proscima se uopšte ne spava. Drugo, Penelopa ima svoje planove, i treće – i najvažnije – Itaka više nije tamo gde je bila. Otišla je do đavola, i tek treba da se rodi neki novi Leopold Bloom, Filip Latinovicz ili Roberto Salinas da je ponovo pronađe.

Od toga ko će je pronaći zavisi i kakva će biti.

Ili, što bi rekao Homer: kakav Odisej, takva i Itaka.

 

Mesto i način tvorbe

Jugonostalgija je elegična uspomena na život u bivšoj Jugoslaviji. Tako kažu oni kojima su i vozovi i vlakovi pobegli ispred nosa i sad ne znaju šta će. Za one druge, preduzimljivije, koji su se na vreme ubacili u ekspresne kompozicije svojih nacionalnih istorija, jugonostalgija je nešto sasvim drugo: to je neprijatno podsećanje na život koji su ranije vodili, kojeg su se odrekli, ali kojeg se i dalje stide. Za treće, koji misle da su pametniji od onih prvih i bolji od ovih drugih, jugonostalgija je skup manifestacija jedne kulture koja je preživela društvo u kojem je nastala.

 

A postoji i jedna nova, na svu sreću, sve brojnija škola mišljenja po kojoj je jugonostalgija samo još jedan od načina da te matorci dave i smaraju. I to nemilosrdno.

 

Uglavnom, svako priča svoju priču, pa jugonostalgija označava niz različitih, međusobno nepovezanih i često suprotstavljenih pojmova. Takve se reči u leksikologiji nazivaju homonimima. Etimološki, pak, „jugonostalgija“ je reč nastala spajanjem dva neologizma: „Jugoslavija“ i „nostalgija“.

 

Jugoslaviju su izmislili Trumbić i Supilo, uz malu pomoć prijatelja iz Antante. Od tada je proteklo mnogo vode, pa danas „Jugoslavija“ na svakom od jezika koji su bili u upotrebi na njenoj teritoriji znači nešto drugo. Izuzetak su samo hrvatski i srpski, u kojima „Jugoslavija“ znači isto: „Velika Srbija“. Jer im tako odgovara. S druge strane, reči „Vatikan“ i „Kominterna“ u hrvatskom jeziku su postali antonimi, a u srpskom, naprotiv, sinonimi, dok su složenice „jugokomunista“ i „srbočetnik“ u hrvatskom sinonimi, a u srpskom, opet, antonimi. Ko razume, shvatiće. Za to se, inače, na bosanskom kaže „jebem vas mahnite“.

 

Što se pak nostalgije tiče, nju je u XVII veku pronašao dr Andreas Reich. On je pod tim imenom opisao jedan specifičan medicinski sindrom, posebnu vrstu psihičke patnje prouzrokovane nemogućnošću pacijenta da se vrati tamo odakle je došao (“nostos“ = povratak u zavičaj, „algos“ = bol). Reich nije bio samo teoretičar, već i praktičan čovek, zaslužan za uvođenje novih, revolucionarnih metoda u lečenju ove bolesti putem vezivanja, šamaranja i polivanja pacijenata ledenem vodom. Ovo je naišlo na široko odobravanje stručne javnosti tog doba.

Naši to i danas cene.

 

Mal du siècle

Prema Medicinskoj enciklopediji JLZ, jugonostalgija je „zarazna bolest, koja se za razliku od drugih infektivnih oboljenja ne prenosi ljudskim kontaktom već, naprotiv, nedostatkom istog. Pogađa isključivo populaciju srednjih godina. Do kontaminacije najčešće dolazi putem kazetofona, gramofona i magnetofona, odnosno nečeg što odatle dopire, a što pojedini autori nekritički podvode pod kategoriju ‘muzika’. U početnom stadiju bolest prvo zahvaća usne kanale, a zatim i centar za ravnotežu i orijentaciju u vremenu i prostoru. Klinička slika podsjeća na kravlje ludilo, ali osim što posrću i ne znaju kud udaraju, jugonostalgičari još i kenjkaju. Ovo čine diskretno, ali tako da svi vide. Period inkubacije je dug, al kad te lupi, onda te lupilo…“

 

Tako kaže nauka, a iz života znamo da je prvi simptom jugonostalgije osećaj da ti nisu sve koze na broju. To je uzrokovano insuficijencijom jednog enzima, u narodu poznatog pod nazivom „mladost“. Što samo po sebi i nije neki problem, jer ona, kako kaže Proust, brzo prolazi. Ali zato kontakt s eks-ju muzikom dovodi do ozbiljnih komplikacija. Od toga ne samo da venu uši i atrofira mozak, već otkazuju i svi odbrambeni mehanizmi koje je organizam godinama strpljivo gradio i usavršavao.

 

Raspad imunološkog sistema najbolje se može pratiti na middle-class-middle-age žurkama, kad gurnu CD iz osamdesetih. Tad puknu čak i bivše ribe koje su prezirale sve osim Talking Headsa i, eventualno, Davida Bowiea, pa krenu u singalong s Novim fosilima, a dojučerašnji Claptoni, J. J. Caleovi i McLaughlini dohvate svoje stare air-gitare pa raspale po Divljim jagodama (“Moto-ri, moto-ri, mo-to-ri…“). A zabeleženi su i slučajevi da odvrnu Harisa, pa im svima ruke same krenu gore…

 

Rečju, klinička slika je prilično gadna. Ali, dobra vest je da se jugonostalgija lako leči. Najbolji rezultati postižu se suočavanjem s nekim pravim životnim problemom.

Ako ga nema, pomaže i rakija. Ili, još bolje, viski.

 

Weltschmerz i privatno preduzetništvo

Jugonostalgija se manifestuje na razne načine. Pored muzike, tu su i filmovi, privesci za ključeve i knjige. Tiraži svega toga rastu, a rizik da te komšija pljune na stepeništu zato što se time baviš sve je manji. Za razliku od ranijih godina, zbog jugonostalgije čak ni u Hrvatskoj više niko neće izgubiti prijatelje ili posao.

 

Doduše, u poslednje vreme malo je teže iskamčiti neku kintu od stranih NGO-a, jer su ovi sa Balkana prešli na Kavkaz, ali to se kompenzuje povećanom tražnjom na domaćem tržištu, a pretekne nešto i za izvoz. Patent za jugonostalgiju smo uvalili i Istočnim Nemcima, pa je i oni sad liferuju pod nazivom „Ostalgie“. I dobro im ide.

 

Jugonostalgija postaje ozbiljan biznis, i njome se danas ne bave samo bezemljaši i proleteri intelektualnog rada, već i sitni sopstvenici. Od Tito-bara u Skoplju do istoimene rupčage u Ljubljani, jugonostalgiju je prigrlio mnogi ugostiteljski radnik širom bivše SFRJ. Čak ni Titovom unuku srce nije izdržalo, pa je u Beogradu otvorio restoran u kojem služi specijalitete od divljači (“Deda je, znate, voleo lov…“). Tu možete naručiti paprikaš od vepra i, dok čekate, uživati u pogledu na valjda jedinu preostalu Titovu bistu koju Srbi nisu odvalili i pretopili u nekog svog sveca ili generala.

 

Ipak, zbog toga što dolaze iz zemlje koje više nema, Jugosloveni najviše vole da se okupljaju na mestima kojih takođe nema. Na internetu postoje stotine sajtova posvećenih drugu Titu, Tajči i košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije. Takve stranice, do juče crvena marama za nacionalističke voline i magnet za ustaško-četnički spam i psovke, danas malo koga još živciraju. Naprotiv, pošten svet im se veseli i raduje, jer tu može do mile volje da krade tuđe tekstove, muziku i spotove.

 

Jugonostalgičari su aktivni i u pravom svetu. Jedan je otvorio čitav theme park, slobodnu teritoriju Palić kod Subotice. Drugi je – gle čuda, Crnogorac – otvorio diplomatsko predstavništvo, a sebe proglasio za generalnog konzula SFRJ. A neki Slovenci su izazvali međunarodni incident kad su na brdu iznad Gorizie od kamenja složili divovski Titov autograf.

 

Ima i onih koji redovno odlaze u Beograd na godišnjicu Titove smrti i u Kumrovec na Dan mladosti. Takvi se drže ko japanski vojnici u prašumama Filipina.

Oni što im još nisu javili da je rat izgubljen.

 

Pet Shop Boys

- So what is your nationality?

- I am a drunkard. (Humphrey Bogart, „Casablanca“) 

 

„Ne možeš pojesti zastavu“, pisao je Fridrih Engels u Poreklu porodice, privatne svojine i države. Zato i najveće patrijote s guštom protrljaju ruke kad im stolovi zaškripe pod sarmama, pašticadom i tufahijama dojučerašnjih neprijatelja. Nema majci tog hrvatskog sina koji će se i dalje, u ime viših ciljeva odricati užičke šljivovice, niti srpske kćeri koja će odbiti Kraš bajadere, pogotovo ako ih dobije na poklon od, recimo, Gorana Višnjića.

 

Nekada su, u vreme srpskog embarga na slovenačku robu, Beograđani pisali anonimne dostave policiji i SPC protiv komšija za koje se sumnjalo da krišom, iza spuštenih zavesa, jedu Thomy majonez. Od tada se sve promenilo, pa sad možeš usred belog dana da uđeš u beogradski Mercator, kupiš teglu od kilo i po i pojedeš je na licu mesta, a da ti ni dlaka ne zafali s glave.

 

Kad su i Srbi naprasno postali nostalgični, šta tek reći o Jugoslovenima? Treba to videti kad se sjuri na odmor, pa udari po kafanama (jer im je jeftino), kako su samo glasni i zahtevni! I kako samo muštraju kelnere…

 

Posle, u povratku, prte na Zapad čitave table slanine i kese kajmaka u svojim Louis Vuitton torbama kupljenim na nekom balkanskom buvljaku. Autor je živ svedok da je jedan zemljak ukrcao u voz za Minhen plastičnu vreću s kiselim kupusom veličine osrednjeg kredenca. Naravno, to što neki vuku Sauerkraut u Bavarsku nema toliko veze s nostalgijom, koliko sa stanjem malog mozga i emigrantske svesti i, u izvesnoj meri, uticajem sredine. To jest, švapskim običajem šparanja.

 

Doduše, na Zapadu je ponekad zaista teško doći do zdrave, domaće hrane. Recimo, do volova i prasića. U većini normalnih zemalja prodaja celih životinja je ili zakonom zabranjena ili je društveno neprihvatljiva. U supermarketu ćete dobiti već pripremljene i spakovane odreske, ali nikako čitavu životinju s glavom, licem i očima. Ali, nužda je majka invencije, pa se jedan jugonostalgičar u Bernu za 29. novembar snašao tako što je nabavio jagnje u lokalnom pet shopu. A za 1. maj je išao u drugi, da ne bude sumnjivo.

 

Pored holesterolske, postoji i maliganska jugonostalgija. Ona najviše pogađa braću Slovence. Kao što su nekad putovali vozovima bratstva-jedinstva da u Srbiji evociraju uspomene iz NOB-a, šljokaju i eventualno nešto odvoje, Slovenci isto to rade i danas, samo ništa ne evociraju. Umesto toga čekaju Novu godinu u Beogradu, kao da ništa nije bilo.

 

Za sada ovi novi vozovi funkcionišu samo u jednom pravcu – iz Slovenije u Srbiju. Slovencima ne treba viza, a i manje su fascinirani granicama od Srba. Takođe, za razliku od Srba – koji još uvek vade fleke od rakije potamanjene na ispraćajima u vojsku od Gazimestana naovamo – Slovenci ne piju više. A ni manje.

 

Seljaci svih zemalja, ujedinite se!

“Plitka bara, a voda duboka” (Bajo i orkestar Mirka Kodića)

Nakon što se nažderu i obloču, jugonostalgičari prelaze na kulturu i umetnost. To još jednom dokazuje da su klasici marksizma bili u pravu kad su tvrdili da bez materijalne osnove nema društvene nadgradnje.

 

Veliki je broj kulturnih manifestacija inspirisanih zajedničkim nasleđem bivših jugoslovenskih republika. Najveća takva manifestacija održava se u selu Guča, Republika Srbija. To je slet svih seljaka bivše Jugoslavije, koji se po stepenu ruralnog egzibicionizma može meriti samo s Nashvilleom, USA, samo što oni tamo nisu seljaci nego farmeri.

 

U Guči na svakog domaćeg seljaka dolazi po još jedan iz inostranstva, a među njima je – opet – najviše Slovenaca. Ne mrzi ih da potegnu preko dve granice da bi gazili po blatu, slušali srpske Cigane kako jebu majku trubama i korgovima, i gledali maloletne Srpkinje koje po stolovima i plafonima izvode tradicionalne srpske plesove. Anadolski čoček, na primer.

 

Zbog toga se obrazovani Srbi stide, i ubeđuju Slovence da to nije Srbija i da su ovi sve samo sanjali. Zajedno s mudijadom, takmičenjem za najbolji roštilj od belih bubrega, brizli i drugih delova endokrinog sistema.

 

Postoji još nešto što liči na jugonostalgiju, ali nije. Reč je o „turbofolku“, koji po mišljenju Slovenaca, koji stvari posmatraju sa svojih alpskih visina dok beru gljive i runoliste, predstavlja sirov, primitivan i zbog toga autentičan proizvod jugoslovenske muzičke kulture.

 

Turbofolk, naprotiv, ne da nema blage veze s jugoslovenskom pop-kulturom, već joj je upravo on, kao udarna pesnica estetike nacional-populizma, sasuo zube u grlo. Rokeri, šminkeri i ostali neplivači ubrzo su se podavili u bujici nacionalističke histerije, a isplivalo je samo ono što u poplavi inače uvek ispliva prvo. Talas turbofolka prekrio je sve pred sobom i, za razliku od novog vala, nikad se nije povukao. Sile prirode slepe su za etničke podele, pa su u potopu seljačije zajedno sa Srbima stradale i njihove komšije. Hrvati, na primer. Kao što danas u Srbiji retko ko još sluša Azru, ali neki skupljaju postere Alke Vuice, tako i u Hrvatskoj više niko ne sluša Disciplinu, ali se zato mnogi intenzivno zanimaju za lik, delo i dosje izvesne Ražnatović Svetlane zvane Ceca iz sela Žitorađe, sa stalnim prebivalištem u Beogradu.

 

Nije smešno, jer ova i danas na koncertima nakupi po sto hiljada gama, bogougodnih premijera i turbo-akademika, a to već ima potencijal kritične mase i može opet da eksplodira.

 

U svakom slučaju, zanimanje za Cecu krunski je dokaz da se Srbi, Hrvati i ostali koji to vole, međusobno mnogo bolje kuže nego što to na prvi pogled izgleda, i što bi oni sami bili spremni da priznaju.

 

Karakter kao sudbina

Pun mi je više k. i Hrvata i Srba i, naročito, Jugoslovena. (Fritz pl. Poljicki,  Epistolæ  Obscurorum Virorum)

 

Niko tako iskreno ne mrzi Jugoslaviju kao njeni najbolji sinovi. To je zato što niko nije veći Srbin, Hrvat ili Slovenac od velikih Jugoslovena – dojučerašnjih oficira JNA, službenika SMIP-a i radnika Savezne službe državne bezbednosti.

 

Što se obične boranije tiče, ona misli da je ranije ipak bilo i dobrih stvari – Švabica na Jadranu i ćevapa u Sarajevu, i to bez balvana i snajpera. Običan svet priznaje da se u Jugi živelo sasvim OK, a možda i bolje nego što smo bili zaslužili. Ali, niko više ni mrtav neće priznati da je bio aktivista mesne zajednice, delegat radničkog saveta ili, ne daj bože, član Saveza komunista Jugoslavije.

 

Naravno, niko normalan ne oseća čežnju za Pozdercima, Kreigherima i Stambolićima, iako – u poređenju s bulumentom koja ih je nasledila – ovi deluju kao savet mudrih geronta s atinske Agore. Ili, kako je rekao jedan Krležin učenik: „bivša Jugoslavija ima više veze s budućom Evropom, nego što ova tragikomična nakupina nacionalnih državica ima veze sa suvremenim svijetom“.

 

Iako su se na svaki način ograđivale od Jugoslavije, državice nisu bile nimalo gadljive da se sagnu i pokupe s poda šta im treba. Slovenci su, recimo, zadržali sve jugoslovenske političare koji su se zatekli u Ljubljani u trenutku kad je Sejdo Bajramović pustio vodu – od predsednika SFRJ Janeza Drnovšeka (jer govori više jezika) preko šefa Partije Milana Kučana (deluje uredno), do rezervnog vojnog starešine Janeza Janše (visok).

 

Makedonci su videli da je to dobro, pa su izvukli iz naftalina bivšeg predsednika SIV-a Kiru Gligorova. Koristili su ga toliko dugo da je ovaj ušao u Guinnessovu knjigu rekorda kao najstariji predsednik jedne države na svetu. I Hrvati su raubovali generala JNA Franju Tuđmana, i to do daske, dok čovek na kraju nije umro.

 

Slično su i Srbi budžili predsednika CK SKS Slobodana Miloševića pre nego što su ga strpali u fioku i zamenili Vojislavom Koštunicom, a Crnogorci su od SSOJ-a nasledili malog Mila i sad su mirni za narednih sto godina. Samo da ih niko ne pita za cigarete. Što se Bosanaca tiče, njih ništa neće ni pitati, kao što ni dosad nije.

Nikome od njih, međutim, nije lako. Jer za male države – kao i za male ljude – nema veće nesreće nego da imaju velikog oca.

 

Die Hard (With Vengeance)

I collected the instruments of life around me that I might infuse a spark of being into the lifeless thing that lay at my feet. (Mary Shelley, Frankenstein)

U Odisejevo vreme spomenici mrtvim herojima imali su neki ukočen, krut i ozbiljan izraz lica, a statue živih ljudi – osmeh na licu. To se u istoriji umetnosti zove „arhajski osmeh“, a Jugosloveni ga i danas koriste kad ih neko pita „odakle si“.

 

Jugosloveni o svojoj zemlji govore u prezentu, kao da je još živa, i prema njoj gaje prisnu, prijateljsku ironiju. Za razliku od njih, jugonostalgičari o svojoj prošlosti govore u aoristu i pluskvamperfektu i prema njoj su mrtvi ozbiljni kao Semir Osmanagić prema bosanskim piramidama.

 

Razlika između Jugoslovena i jugonostalgičara nije samo stilska već i sadržajna: jugoslovenstvo je politički, a jugonostalgija emotivni odnos prema prošlosti. Taj višak emocija kritikovao je Miroslav Krleža u eseju „Jugonostalgija i jugoslavenstvo“: „Mozgovi koji djeluju isključivo senzitivno, to što se zove osjećajno, zapravo sentimentalno, bilo bi najidealnije kad bi mogli biti odstranjeni ili udaljeni od bilo kakva pokušaja koji se bavi socijalnom reparaturom“.

 

Čak i profesionalni jugonostalgičari, oni što od stranaca primaju grantove, insistiraju na tome da njihov posao nema nikakve veze s bivšom državom. Njih zanimaju samo lepe i otmene stvari, zajednički umetnički prostor, cross-culture saradnja i presovano cveće u starim albumima. Da li je odricanje od angažmana uslov da dobiješ kintu od stranaca, ili je samo reč o provincijskom dendizmu, tek, jugonostalgičari pate od već hroničnog deficita bilo kakvog političkog stava.

 

Ali oni imaju jednu nemerljivu prednost u odnosu na Jugoslovene: oni postoje. To što se ovi drugi i dalje predstavljaju tako kako se predstavljaju, nikome, osim njima samima, ne znači ništa, jer ih ionako niko ne priznaje. Ali, svima jednako nam biva, pa i jedni i drugi, na različite načine, ali podjednako uspešno, i dalje nabijaju visok pritisak državnim činovnicima, fudbalskim navijačima i rukovodiocima verskih zajednica širom bivše Jugoslavije.

 

Zbog čačkanja po prošlosti i kuckanja oko onoga što Agatha Christie zove „skeleton in the closet“, bivši zemljaci ih optužuju za političku nekrofiliju i morbidne pokušaje oživljavanja jugoslovenskog mrtvaca. Da bi to sprečio, svojevremeno je jedan profesor Beogradskog univerziteta s vencem belog luka oko vrata i glogovim kocem u ručerdama lično zapucao na Titov grob. Ali nije pomoglo. Uprkos kiši srebrnih metaka ispaljenih sa sremskih njiva, Trebevića i krstarica u Jadranu, Jugosloveni su i dalje tu. Samo su malo nesigurni na nogama. Odatle i sličnost s onim zombijima iz Living Dead II.

 

Niko naravno nije glup, i svi znaju da je prošlost nemoguće oživeti, a mrtvace – teško, osim ako baš nisi osnivač neke religije. Jugosloveni su pak ateisti i njihovi pokušaji re-kreacije prošlosti nisu toliko ambiciozni kao što se složnoj braći čini, i najčešće se svode na ono što joj samo ime kaže – na rekreaciju, nešto što se radi u dokolici, iz hobija, umesto sakupljanja starih dopisnica ili crtanja porodičnog stabla.

 

Ali, pokušaji recikliranja prošlosti, iako politički naivni i etički diskutabilni, ipak imaju estetsko opravdanje. Kao što Frankenštajn traga za poetskom „iskrom bića“ na seoskom groblju sa satarom u jednoj, i testerom u drugoj ruci, tako i Jugosloveni uporno kopaju po ruševinama svoje zemlje, i to golim rukama. Tu i tamo pokupe po neki očuvani crep ili ciglu i sakriju ih ispod kaputa, za kasnije. Čini im se da bi tu ciglu mogli opet nekome da prodaju.

 

 

* Dejan Novačić rođen je 1961. Diplomirao je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio je kao novinar u dnevnim listovima (Oslobođenje, Borba) i pisao za nedeljnike (Start, Mladina, Evropljanin). Sarađivao na Leksikonu Yu-mitologije. Autor knjiga “SFRJ za ponavljače” i “Emigrantski kuvar”. Od 1991. živi u Dablinu. ... <<

 

...

[McCarthy]

Jugoslavija -- kao ideja/teorija -- je bila okej, drzava Juznih Slovena, koji zive u multietnickom, multilingualnom, multukonfesionalnom i tolerantnom drustvu je civilizacijski vredna karakteristika.

 

Kao drzava u praksi (minus komunizam i socijalizam kao dva od 4 najveca zla Evrope), Jugoslavija se pokazala da je civilizacijski dva veka ispred malih, primitivnih i blatnjavih naroda, koji su zasluzili da se valjaju u blatu gluposti i neznanja.

 

Neka joj je laka zemlja, da je valjala, trajala bi do sad.

 

 

Da je neciji zivot valjao, trajao bi do xy godina, iliti beskonacnosti. Stvari su prolazne i teze raspadanju, to nema veze sa time da li xy valja ili ne valja.

 

Yu se nije raspala zbog politickog sistema nego zbog nacionalizma.

 

Milan Kucan, tadasnji predsednik Slovenije je dobro primetio da nije nacionalizam primarni uzrok disolucije, vec ekonomija -- razlike u razvoju Saveznih Republika su bile prevelike. Primerice radi, razlika izmedju Slovenije i Kosova je bila 7:1 osamdesetih godina. Na to dodaj hiperinflaciju, novcanicu od 2 000 000 jugoslovenskih dinara, nezaposlenost medju mladima od 60%, eksploziju dugova i prazne rafove, uticaj klera (Vatikana, SPC) i Bona, dobijas hipetrofiran nacionalizam cak i tamo gde ga pre toga nije bilo. Drzim do toga da je nacionalizam bio direktna posledica pogubne socijalisticke politike i da to mala, balkanska plemena nisu mogla da shvate. Odnosno jesu, ali prekasno. To ih opet nije sprecilo da izaberu Milosevica, Tudjmana i ekipu, tako da nijedno ex-Yu pleme ne treba danas zaliti.

 

To nikako ne umanjuje ulogu samog nacionalizma. Sve su ovo parazitske i nesposobne drzave, kojima mora neko normalan da upravlja spolja.

 

EDIT: preslusao ponovo. Nije 6:1, vec 7:1.

Edited by McConnell, 22 November 2018 - 18:30.

[McCarthy]

"Od 1981. nije mogao da se donese budžet, zatim privredni plan, republike su krale. U stvari, svi su se pripremali za odlazak iz Jugoslavije", kaže sociolog Sergej Flere.

 

Edited by McConnell, 22 November 2018 - 19:15.