715 replies to this topic

[mladenvzz]

...zorane.imam i knjigu,sada vidim,Tri Jugoslavije,Sabrina T.Ramet,počni ju čitati pa možemo i

pričati,onako od početka,kako ona veli od legitimacije

[suptil]

Treba citati: Priicevica, Mestrovica, Gligorijevica,Vuka Vinavera, Viktora Novaka ... dosta treba citati. Temu ne treba micati odavde. 

[zoran59]

...zorane.imam i knjigu,sada vidim,Tri Jugoslavije,Sabrina T.Ramet,počni ju čitati pa možemo i

pričati,onako od početka,kako ona veli od legitimacije

 

Tu knjigu nemam. Potraziti cu na netu, a svakako kad dodjem. Hvala za preporuku! Nikolisa sam procitao.

 

edit: upravo sam nasao na netu citav pdf. Ovdje: http://a1450176.site.../pedeef/608.pdf

Nije citava knjiga nego sazetak, ali da krenem...

Edited by zoran59, 02 March 2018 - 20:27.

[Kinik]

...

 

... sazetak, ali da krenem ...

 

 

Pa u tom 'sazetku' nema nicega osim Hegela i vise stranica neke ispovesti tipa - 'hvala mami sto me je rodila, a i svima ostalima'

 

...

[mladenvzz]

...suptil,neznam da li provociraš ili želiš neku normalnu komunikaciju,samo da ti velim,

na mojem radnom stolu već desetak godina stoji knjiga Viktora Novaka,Magnum

kRIMEN.Pisana je arhaičnim hrvatskim,za mene nečitljiva,pokušavam ju godinama

čitati i ne uspijevam,jesi li ju ti pročitao i razumio?

 

 

 

 

 

[suptil]

...suptil,neznam da li provociraš ili želiš neku normalnu komunikaciju,samo da ti velim,

na mojem radnom stolu već desetak godina stoji knjiga Viktora Novaka,Magnum

kRIMEN.Pisana je arhaičnim hrvatskim,za mene nečitljiva,pokušavam ju godinama

čitati i ne uspijevam,jesi li ju ti pročitao i razumio?

Mislim na antologiju jugoslovenske misli recimo, pre svega. Pravo da ti kazem proucavao sam Kralja Aleksandra. 

[mladenvzz]

...suptil,zlato moje,nisi čitao ništa,samo me zajebavaš

[suptil]

...suptil,zlato moje,nisi čitao ništa,samo me zajebavaš

Ja valjda znam sta sam citao i koliko. Bez zelje da dolazi do neargumentovane polemike. Slobodno napisi literaru koja treba da se uzme u obzir. Svakako da niko nije procitao sve.

[mladenvzz]

...kinik,nemoj unaprijed donositi sudove.Pogledaj si o čemu je Sabrina pisala.

Nije bila nježna prema nikome,rekao bih znanstvenica koja se bavila ovim 

područjem.Ja volim knjigu,značajnija mi je od interneta.Volim ju čitati,uspoređivati sa nečim

drugim i drugačijim i tek onda donositi sudove.Imam i gomile knjige koje nikada više neće biti 

štanpane,njih tek treba pogledati ali ih sigurno neću baciti.Meni ti je užitak kad naiđe moja

mala pa razgovaramo o temama koju nju interesiraju,neću reći nešto bitno ali je to dio

njezine doktorske radnje.

[mladenvzz]

...suptil,jednostavno pitanje,što si čitao o EX-YU,pa da prekinemo neproduktivnu raspravu.

I još jednom,divim svakom onom tko je uspio i pročitati  i razumjeti knjigu Magnus Krimen 

Viktora Novaka

[bohumilo]

Yu se nije raspala zbog politickog sistema nego zbog nacionalizma. Uz to, zato sto na vrhu jedne drzave nije bilo mjesta za njih 7 i 7 klika oko vodja - tj. nijedan vodja nije bio dovoljno jak da se nametne svima.

 

Jugoslavija se jeste raspala zbog politickog sistema, tacnije zbog nakazne ideologije koju su ispovedali srbijanski komunisti, a s cijom propascu nisu mogli da se pomire (to sto nacionalizam ide uz socijalizam kao ruka uz rukavicu im je samo otrezavajuca okolnost, naravno uz citav represivni aparat karakteristican za taj sistem, na celu sa tajnim sluzbama uvek spremnim za zlocine protiv sopstvenih gradjana). Ima jedan sjajan tekst Srdje Popovica, koji je koncipiran kao optuznica za veleizdaju zemlje protiv Borisava Jovica, Veljka Kadijevica i Slobodana Milosevica, iz kojeg je ovo belodano:

 

Raspad Jugoslavije

Oni se kao otcepljuju, a mi im kao ne damo

https://pescanik.net...raspad_sfrj.pdf

 

>>.....

 

Njihovi motivi, ciljevi i izbor sredstava za ostvarivanje tih ciljeva nisu se uvek i u svemu poklapali. KADIJEVIĆ je kao svoj cilj video očuvanje socijalizma i centralizovanu Jugoslaviju, kao cilj po sebi, ali i kao zaštitu od antikomunističkog revanšizma.

Jović citira Kadijevića: «Blok se raspao (varšavski - SP). Jednom rečju, sve je neizvesno. Veljko je zabrinut čak i za našu bezbednost ako bi došlo do retrogradnih procesa u SSSR.» (BJ, 49) «...za nas je najgore što je (Gorbačov - SP) narušio odnos snaga u Evropi i stavio sve komuniste na optuženičku klupu. Sada moramo da se branimo. » (BJ, 108) «Vojska nema jasnu predstavu šta će se desiti u okruženju na duži rok ali mi moramo opstati kao država na socijalističkoj orijentaciji. » (BJ, 68) «Veljko je totalno razočaran. Kaže da su se mnogi komunisti preplašili pred naletom antikomunizma. Ne bore se, ne reaguju, kao da im je svejedno šta se dešava.»

«Ocenjuje da nadiruće antisocijalističke snage prete odmazdom i da ako ništa ozbiljnije ne uradimo na sprečavanju njihovog nadiranja sledi revanšizam najgore vrste – visićemo na banderama bez pardona.» (BJ, 91- 92). «A Veljko misli da, ako pobede (na izborima - SP) desne ili revanšističke snage onda imamo osnova (jer je sve neustavno) da ih silom sklanjamo. Sila uvek ostaje kao mogu ć nost.» (BJ, 138)

JOVIĆ je sa KADIJEVIĆEM delio cilj očuvanja socijalizma, ali je mnogo brže od njega napustio ideju o očuvanju Jugoslavije (što su i on i MILOŠEVIĆ  prikrivali od KADIJEVIĆA, kako bi ga bolje upotrebili).

Veljko KADIJEVIĆ je zbunjen i razočaran odlukom rukovodstva Srbije da formira Socijalističku partiju... Smatra da su Srbi morali sačuvati ime 'komunista' (BJ, 152) (Miloševićeva supruga je zatim formirala partiju Komunisti za Jugoslaviju). 29. januara 1991...

 

....

Sa svoje strane, MILOŠEVIĆ je imao za cilj da učvrsti i proširi svoju vlast i u tu svrhu je privremeno usvajao razne 11 programe, razne saveznike i razne ciljeve (centralizovanu Jugoslaviju kojom dominira Srbija, skraćenu Jugoslaviju bez Slovenije i Hrvatske, Veliku Srbiju). Socijalizam je branio (a) utoliko što mu je to omogućavalo podršku partijskog i državnog aparata i Armije ( čiji partikularni interesi bi bili ugroženi promenom) i (b) utoliko što mu je to omogućavalo kontrolu nad privredom i državn im medijima (država je bila takoreći jedini poslodavac u socijalizmu). Od njih trojice MILOŠEVIĆ je prvi odlučio da odnose u Jugoslaviji reši silom. JOVIĆ i KADIJEVIĆ su dugo smatrali da će biti dovoljne samo pretnje upotrebom sile.

 Milošević kaže Joviću: « Treba ga (Antu Markovića) oboriti . Ako sada prođe ostaće još 4 godine a mi u njega (Antu) nemamo poverenje.» (BJ, 82) «Provodimo čitav dan na brodu i na moru (na Mljetu) – na izletu Veljko, Sloba, Bogdan (Trifunović ) i ja s porodicama... Opšti je zaključak da je Ante Marković za nas više neprihvatljiv i nepouzdan. Niko više ne sumnja da je direktni eksponent SAD određen za rušenje sistema i za skidanje sa vlasti svih koji pomišljaju na socijalizam... Veljko ga zove ‘kurvin sin’.» (BJ, 176)

....

<<

 

 

sjajan dokument, zaista, preporucujem ga "u celini i celosti"...

Edited by bohumilo, 02 March 2018 - 21:31.

[mladenvzz]

...bohumilo,čitao sam te i ranije ali ovim postom si me razočarao.Mogao si jednostavno

uputiti na knjigu Bore Jovića pa neka ljudi čitaju.

Ali,što je bilo 1918.

Zašto se očuvala Yu 1945.

Jedino pokušavaš nesuvislo odgovoriti na pitanje,zašto se Yu raspala

[mladenvzz]

...malo pogledam,ništa,nitko me ne cipelarii.Moj dlakavi prijatelji i ja smo se i sad prošetali i idemo....

[suptil]

Evo recimo onog naucnog rada o kojem sam pisao. 

 

http://www.doiserbia...7321241503P.pdf

Dakle u Tri Jugoslavije u opisu stoji: "Ramet navodi da je Kraljevinu Jugoslaviju (1918. do 1941.) slabila nevoljkost vodećih srbijanskih političara da prihvate politički kompromis," Ako je izbor treci put regionalizam onda je to ne samo kompromis vec i najbolja moguca varijanta koja je preteca EU organizacije drzava. 

Sto se tice Kralja Aleksandra imajuci u vidu da je iz ideoloskih razloga skrajnut postoji jedna lepa knjiga o Aleksandru i njegovoj licnosti koju je posle njegovog ubistva napisao njegov Adjutant general Dimitrijevic. 

https://archive.org/...sVelikiKraljPdf Evo linka do knjige. Cisto da se razume licnost Kralja Aleksandra. 

Edited by suptil, 03 March 2018 - 10:41.

[Kinik]

...

 

Posto je tred polako prerasao u ustavnopravnu problematiku - da se vratim na 'secanja / nostalgiju & njanjave uspomene' iz proslog, 'boljeg zivota'.

 

Btw, prema Ex_Yu sam imao krajnje pragmatican odnos - mogao sa slobodno putovati i niko me nije pitao ko sam. Mnogi drugih stvari sam zestoko prezirao a nekim pojavama zeleo brzu smrt.

Tzv. 'vojsci / partiji / ideolozima sistema / gigantima samoupravne ekonomije' i slicno.

Pas im mater propalu.

 

Ove pogubljene istorijske likove iz 'ustavnopravne' bajke 'o vuku i sedam jarica' koja je u ovom slucaju zavrsila tuzno, kad ih covek cita oko cega su se sporili - teritorije / granice / titule covek moze samo da prezire, zajedno sa njihovim kuplerajem. Jednostavno, bez obzira na formalna zvanja / profesije - samo gomila politikantskih, vasarskih protuva.

 

 

Nije ni cudno sto im je delo tako bedno zavrsilo.

 

 

I deo

>> ... Todor Kuljić, NOVA KULTURA SEĆANJA

... Sa preradom prošlosti menja se i vizija budućnosti. Budućnost se može shvatiti kao ponovno uspostavljanje prošlog, kao napredak ili kao revolucija. To su tri glavne vizije. Danas je budućnost apsolutno neizvesna, i upravo ova nepoznatost nameće sadašnjosti dužnost da se seća. Ne znamo šta će naši potomci morati o nama da znaju da bi sebe shvatili. Zbog naše nesposobnosti da predvidimo budućnost moramo da skupljamo sve vidljive materijalne tragove koji će jednoga dana svedočiti o nama.
... Obznanjen je kraj svake istorijske teleologije (istorije kojoj se zna kraj), što je nametnulo sadašnjosti "dužnost sećanja". Francuski istoričar Pjer Nora zapaža da nas ubrzanje istorije odseca od prošlosti i tajne šta smo, tj. od našeg identiteta. Da bismo je ponovo našli rekonstruišemo je na osnovu različitih izvora i spomenika, a tome služi pamćenje, tj. konstruisano sećanje. Ono je danas sinonim istorije. U tom sveobuhvatnom i opasnom izvrtanju smisla ispoljava se duh epohe. Reč "pamćenje" primila je opšte sveobuhvatno značenje, pa je čak potisnula reč "istorija" i preti da istoriju stavi u službu sećanja. Počinje intenzivna upotreba prošlosti (politička, turistička, komercijalna), raste broj praznika, a istoričaru je oduzet monopol na tumačenje prošlosti. U bipolarnom svetu, dok su prevladavala dva osnovna obrasca slike istorije s obe strane gvozdene zavese, još se i mogla razlikovati istorija od mnoštva pojedinačnih pamćenja, a istoriografija je još imala ekskluzivnu, iako ne i monopolsku, kontrolu nad prošlošću. Danas mnogi stvaraju prošlost: ljubitelji istorije, novinari, mediji, političari, a skoro sakralizovano pamćenje postalo je oružje.
... Opšti odnos globalizacije prema prošlosti u biti je protivrečan. Naime, globalizacija stvara postupno novu političku kulturu sa globalnim civilnim društvom kao zajednicom sećanja. Danas se suverenitet nacije meri njenim položajem u globalnoj ekonomskoj konkurenciji, a ne više u kontroli oružane sile. Živimo u posleherojskom kapitalističkom dobu u kom lična sudbina zavisi od privatne umešnosti i biznisa. Probija se potreba za sećanjem ne samo na žrtve vlastitog naroda, već i na patnje koje su sunarodnici izazvali. Izvinjenja političara su korak ka stvaranju novog uravnoteženog sećanja sećanja.
... Haos revidiranih sećanja u svim segmentima ne ide naruku globalizaciji, ali se toleriše, a iz njega mediji izdvajaju i nameću sadržaje koji pravdaju interese novih multinacionalnih i nacionalnih elita. "Skrivene istorije" služe konkretizaciji i kontekstualizaciji, tj. stvaranju okvira željenom pravcu razvoja.
... Svako pamćenje je upućenost sadašnjice na određenu prošlost kao uporište budućnosti. Idealizovanje određene tačke u prošlosti važan je sastojak svake društveno-integrativne misli (ideologije ili religije). Sećanje je štaviše eshatološka veličina, jer zahvaljujući svojoj tajanstvenoj vezi sa večnošću, ono može da prevazilazi granice datog (A. Asman). U svakoj eshatologiji (učenju o konačnom stanju) pamćenje predstavlja onaj princip koji u ime večnosti vodi borbu protiv vremena. Vreme i zaborav, sećanje i večnost idu u paru.
... Sećanje znači vernost, poslušnost i život, a zaborav znači otpadanje, povratak ... i smrt. Kod Kosovskog mita takođe postoji opomena na nezaborav stradanja kao na izvor oslobodilačkih pregnuća, osvete i nacionalnog identiteta. U svakom mitu strukturisanom po biblijskom obrascu sećanje je imperativ, zajedničko sećanje obavezuje na lojalnost kolektivu (zajednička vera, žrtve, borba). Što su u sećanju prisutniji osećajniji sadržaji (smrt, krv, žrtva) to njegova upotreba ima naglašeniji harizmatski ton, a nepridržavanje imperativa sećanja nosi odijum izdaje. Sadržaji neharizmatske politike sećanja (npr. radne pobede) brže blede i teže se pamte.
... Istorija sećanja je splet različitih i oprečnih sećanja sa različitim ritmovima i pravcima. U tom spletu ukrštaju se sećanja pojedinaca i generacija, pobednika i poraženih, žrtava i dželata. Službena i neslužbena tumačenja haotična su i teško se sređuju, smenjuju se nosioci službenog sećanja (političke snage) i neslužbenog (generacijske vizije). A. Asman kod obrazaca sećanja razlikuje kulture stida i kulture krivice kao vrednosne sisteme koji organizuju mnoštvo sećanja prema ključnim pojmovima kao što su: sramota, čast, krivica. Ovi središnji pojmovi, kompleksi vrednosti i normi ponašanja formiraju strukture mentaliteta i određuju opažanja i sećanja.
... Stare ideje. Elektronski posredovano i rekonstruisano od strane TV i filma jeste i naše poimanje kolektivnog pamćenja i istorije. Tako je npr. javno sećanje na rat u 20. veku manje stvoreno pod uticajem zapamćene prošlosti, a više pod uticajem različito prerađene prošlosti u filmovima i dokumentarnim i dramskim TV programima. Sveprožimajuća TV je izvor javnog, kolektivnog, globalnog "autentičnog" pamćenja. TV pamćenje je vrlo pokretljivo. Njegova prednost je u visokom stupnju mogućnosti elektronske manipulacije. TV stvara pozadinske pretpostavke svesti za primanje istorije. Zbog mogućnosti sve bržeg prenošenja, nove tehnologije (pre svega TV) srušile su distancu između sadašnjice, prošlosti i budućnosti. Danas istorija izgleda kao da se zbila u momentu posredovanja više različitih priča, TV nam stvara utisak kao da smo sami u središtu zbivanja. Globalna elektronifikacija pamćenja počiva na ponavljanju određene slike istog događaja. Ovako posredovana slika prošlosti se potom nanovo prelama kroz imperative grupe, ali i lično iskustvo pojedinca.
... Obnova i učvršćenje kapitalizma u Evropi krajem 20. veka uvela je nove obrasce prerade prošlosti. Prošlost više zavisi od sadašnjosti, nego sadašnjost od prošlosti. Koji su okviri dominantni? Kraj 20. veka je Srednjoj i Istočnoj Evropi doneo restauraciju, a ne revoluciju. Obnovljeni su konfesionalni i nacionalni isključivi prekomunistički identiteti. Skeptičniji analitičari se pitaju da li je pobeda u hladnom ratu bila Pirova pobeda Zapada, zbog provale nacionalizma i secesionizma koja je nakon toga usledila. Jedva da je i potrebno dokazivati da oživljavanje nacionalizma nije nikakva revolucija. Velike revolucije 1789. i 1917. nosile su nove ideje, a 1989. godina vratila se starim idejama. Složen je splet uzroka ove restauracije: zasićenost autoritarnim socijalizmom, pritisak globalizacije, vrednosti novih generacija, medijska nadmoć Zapada itd...
... Kod prerade prošlosti veliku ulogu ima inteligencija (stvaralačka, reproduktivna). Ona prerađuje prošlost, najčešće tako što stvara selektivnu ostrašćenu viziju minulih zbivanja koja u tom obliku integrišu i homogenizuju određene grupe, najčešće nacionalne. Bira se prošlost, izmišlja i doteruje tradicija, da bi se učvrstila grupa. U hladnom ratu slika istorije je bila stabilnija. U vakuumu nastalom krajem 20. veka iz mnoštva novostvorenih kolektivnih pamćenja stvara se nova epohalna svest, koja je u osnovi protivrečna. Naime, s jedne strane upadljiva je selektivnost sećanja, ostrašćena prerada prošlosti i idejna konverzija. S druge strane stoji hladna i trezvena računica multinacionalnog kapitala, kao glavnog nosioca globalizacije i nove epohalne svesti, koja sa različitim uspehom nadzire i usmerava instrumentalizovanje prošlosti. Nema prerade prošlosti bez isticanja žrtava, osećajnog jezgra svakog pamćenja. Globalizacija još uvek nije usaglasila žrtveno jezgro vlastitog pamćenja. Dosledniji liberalizam počiva na isticanju žrtava svih totalitarnih režima, dok konzervativci, neutralizujući fašizam, više insistiraju na žrtvama socijalizma.
... U ovu osnovnu polarizaciju uključuju se i druge moćne grupe koje pretenduju na relativno nezavisno polaganje prava na monopol na žrtvu (Jevreji), što se uvek ne podudara sa osnovnom antitotalitarnom i antikomunističkom usmerenošću liberalne normalnosti. Kao zbirna i sve manje određena oznaka konkretnih zločina, ali i kao opšti simbol stradanja različitih grupa, učvrstio se rastegljivi pojam holokaust. Ovaj pojam je bio najpre sinonim stradanja Jevreja, a zatim svakog etničkog uništenja.
... Mir je potreban multinacionalnom kapitalu, a ne objektivna istina o prošlosti. Treba mu dozirana idejna saglasnost, koja ne bi remetila širenje EU. Otuda novo balansiranje prošlosti izvana koje ide naruku rehabilitovanju nekadašnjih kvislinga. Interesi globalizacije u osnovi glajhšaltuju balkansku prošlost i diktiraju reviziju istorije, a vreme će pokazati uspeh ovog napora ... Činjenica je da istorijsko sećanje danas više deli nego što ujedinjuje prostor koji multinacionalni kapital nastoji da poveže.
... Kakav je odnos novog kolektivnog pamćenja koje se odozgo nameće i demokratizacije? Kod nas su posledice negativne. Reč je o "teško opterećenom sećanju". Oživljavaju se uspomene na međunacionalna klanja, a demonizira poluvekovni relativno beskonfliktni period mira u socijalizmu. Stvaraju se nove perspektive, intronizuju nova "bolna mesta sjećanja", prećutkuje se međunacionalna saradnja, a sve to u novoj "oslobodilačkoj kulturi sećanja". Ovo na hazardan i osvetnički način sećanje na prošlost povezuje sa konkretnim i trajnim predrasudama kod osude minulog neželjenog stanja: najčešće beskompromisna kultura sećanja projektuje uvek krivicu na druge, proglašava vlastitu naciju za žrtvu da bi legitimisala pravo na naknadu ili je oslobodila odgovornosti za zločine u minulom građanskom ratu. Nema samokritičnosti tipa "svi smo krivci" (Havel), ili "treba poći od zlodela koja je moj narod počinio" i sl. Još nije sazrela svest da je bolja istina koja škodi nego mit koji godi. Bez otvorenog suočavanja sa prošlošću nema obnove poverenja niti saradnje. Lako je pojmljivo da se kod "teško opterećenog sećanja" racionalna istorija teško probija, jer osećanja vezana za minula zbivanja ne slabe. Srbi su opsednuti Jasenovcem, Hrvati Blajburgom, a Bošnjaci Srebrenicom. Večno prisutna daleka prošlost (kosovski poraz, gubitak hrvatske državnosti u srednjem veku), a zatim i bliža (ustaški zločini, četnička etnička čišćenja) ne blede, zato što oživljavanje ovih neuralgičnih mesta sećanja jeste skopčano sa pravdanjem raznovrsnih aktuelnih interesa.
... Vrste istorije. Istorija se, po Ničeu, može tumačiti monumentalno, antikvarno i kritički.
... Istorijsko pamćenje oblikuju tri glavna, u različitoj meri institucionalizovana idejna činioca:  kultura sećanja,  istorijska nauka,  primarno iskustvo. Istorijska nauka nema uvek monopol na posredovanje prošlog. Što je prošlost bliža, to je uticaj aktuelnih interesa u njenom posredovanju snažniji. Primarno iskustvo je lično proživljena prošlost. Javne kulture sećanja preinačuju viziju prošlosti u skladu sa vrednostima koje određuju tekuću političku kulturu. Kolektivno pamćenje povezuje nosioce sećanja u žive zajednice sećanja sa naročitim osloncima (porodicu povezuje porodični foto album, članove partije istorijat partijske borbe, naciju zajednička prošlost, jezik i manje ili više fiktivno poreklo). Kolektivno pamćenje smešteno je u poredak sećanja i povezano sa interesom grupe (nacije, partije, porodice), pa se stvaraju oštro suprotstavljeni rivalski sklopovi sećanja: jedan sklop čine novi pokušaji da se kvislinzi preoblikuju u patriote, a drugi sklop sećanja neguju žrtve fašizma sa sopstvenim tumačenjem i vrednovanjem prošlog. Javna kultura sećanja oblikuje se u skladu sa idejama i vrednostima koje su u središtu tekuće političke kulture i u kojima se prožima više perspektiva: lična, tradicionalna, službena. Selektivna lična sećanja brane integritet ličnosti, javna štite grupni interes.
... Odnos između ovih sećanja nije uvek skladan, već složen, prepun prožimanja, dopunjavanja i suprotstavljanja. Moris Albvaš je davno utvrdio da se pojedinačna uspomena stvara kod ličnosti tek preko njenog učešća u komunikativnim procesima. Pojedinačnu uspomenu je teže oživeti nego kolektivnu. Pojedinac se bolje seća ukoliko se poistoveti sa stanovištem grupe. Društveno mišljenje je uspomena iz kolektivnog sećanja. Sećanje je uvek rezultat međusobno isprepletenih kolektivnih načina mišljenja. Trajni članovi grupe bolje se sećaju prošlog nego prolazni članovi. Trajnost sećanja je vezana za postojanje grupe. Uspomena se stvara rekonstrukcijom, u njoj nije prisutna prošlost kao takva. Ona se stalno reorganizuje u zavisnosti od sklopa društvenog. Novo uvek nastupa u formi rekonstruisane prošlosti. U stvarnosti se međusobno prožimaju autobiografsko i istorijsko pamćenje i to je savremena istorija.
... Uloga pamćenja zavisi i od značaja koji se pridaje prošlosti. Francuski pesnik P. Valeri je rekao da je istorija jedan od najopasnijih otrova koje je stvorila hemija ljudskog intelekta. Ipak, prošlost nije svuda podjednako značajna, niti reč istorija ima svuda isto značenje. Kada se npr. u SAD za nešto kaže to je istorija, to znači da je to mrtva prošlost. Polazi se od shvatanja moderne o potrebi aktivnog razaranja prošlog. Novo ima prednost. Tome nasuprot, danas na Balkanu kada se kaže istorija misli se na trajno pravo na teritoriju. Istorija je kriterijum legitimnosti i sinonim istorijskog prava. Dakle, odgovor na pitanje zašto nam je potrebna istorija zavisi najpre od toga šta smatramo istorijom, a zatim i od toga šta podrazumevamo pod "mi". Pre svega treba reći da se istorija razlikuje katkad i suštinski od pamćenja. Francuski istoričar Pjer Nora ističe da istorija nastaje tek sa pojavom posrednika i distance. Pamćenje je u stalnoj evoluciji, stvaraju ga živa društva, otvoreno je prema dijalektici sećanja i zaborava, nesvesno deformacija, izloženo manipulaciji, zamire i periodično se obnavlja. Tome nasuprot istorija je rekonstrukcija uvek problematična i nepotpuna. Pamćenje je uvek aktuelno, vraća nas večnoj sadašnjici. Istorija je predstavnik prošlosti, pamćenje je osećajno i magijsko, prilagodljivo činjenicama na koje se odnosi. Istorija je svetovna i intelektualna delatnost, traži analizu i kritiku. Pamćenje situira sećanje unutar svetog, a istorija je uvek prozaična, i ponovo izdvaja pamćenje iz svetog. Pamćenje je slepo za sve osim za grupu, ima pamćenja koliko i grupa (Albvas), i po prirodi je pluralno. Istorija pripada svima i nikome, pretenduje na univerzalni autoritet. Pamćenje je ukorenjeno u konkretnom, prostoru i viziji, istorija se vezuje za vremenske kontinuitete, za razvoj i odnose između stvari. Dok je pamćenje apsolutno, istorija uočava samo relativno. U jezgru istorije je kritička rasprava oprečna spontanom pamćenju. Istorija je stalna sumnja u pamćenje, ona nastoji da ga razbije. Razvoj istorije je njena permanentna sekularizacija. Kritička istorija u Ničeovom smislu ne slavi, već detronizuje, nju ne zanima učinak u negovanju slavnih identiteta, već racionalna rekonstrukcija prošlog.
... Pomenute razlike mogu se prepoznati u tekućem haotičnom preplitanju i sukobljavanju slika domaće prošlosti. Naime, vidljivo je da slika prošlosti ne zavisi samo od potreba današnjice, nego i od poimanja istorije. Još je Niče uočio da postoje tri načina tumačenja istorije: monumentalno, antikvarno i kritičko. Kada je u pitanju npr. Tito, antikvarno je branila službena komunistička istoriografija za vreme Tita, monumentalnom poimanju nacionalnog, u kojem je Tito uljez, vraća se istoriografija nakon sloma socijalizma, a treće kritičko je ponajmanje moguće instrumentalizovati. Možda je suvišno podsećati da kritičko poimanje socijalističke prošlosti nije monumentalno ni antikvarno, tj. ne govori o njoj kao o dobu totalitarnog mraka, niti neguje nostalgična sećanja na socijalističku prošlost, već nastoji da proceni racionalnost socijalizma u vlastitom dobu i aktivnu ulogu različitih sećanja na socijalizam nakon smene epoha. Drugim rečima, zbivanja i ličnosti jesu uticajni, ali aktivnu ulogu imaju i slike koje se o njima stvaraju.
... Tito nije bio upropastitelj, nego vešt državnik koji je i grešio. Titov kult je u socijalizmu imao kosmopolitsku, ali i konzervativnu ulogu, a nakon sloma socijalizma demonizacija Tita bila je važan segment nove društveno integrativne misli. Dakle, analitičko viđenje istorije, koje traga za procesima, a ne samo za zbivanjima, time prevazilazi fetišizovanu pretenziju ka objektivnosti istoriografije, dijalektički sagledavajući uvek njenu društvenu uslovljenost i ugrađujući ovu uslovljenost u procenu njene saznajne vrednosti. Tita treba posmatrati u sklopu njegovog vremena, ali uvek imati na umu i ulogu njegove slike u savremenosti. Hermeneutika bi mogla da pomogne razumevanju smisla grupa i pojedinaca u Titovom dobu, a kritika ideologije treba da objasni upotrebu Tita danas.
... Od poimanja istorije zavisi i tumačenje sloma SFRJ. Odnos prema SFRJ i uzrocima njenog raspada tesno je vezan za ocenu Tita. Nacionalisti rado tvrde da je slom SFRJ bio neizbežan, i da će ova država u istoriji ostati tabula rasa, tj. period posle kojeg nije ništa ostalo. U sklopu novog retrospektivnog fatalizma Tito se javlja kao autoritarni ili totalitarni vladar koji je išao istoriji "uz nos". Tome nasuprot, u manjini su mišljenja da je u slomu SFRJ bilo dosta kontingentnog, nepredvidljivog i slučajnog.
... Kontingentnost je mogućnost drugačijeg poimanja događanja, ali i nemogućnost da se zbivanje izvede iz globalnog sklopa prethodne situacije. Uključivanje kontingentnosti omogućuje da se retrospektivna iluzija fatalizma prevlada. Premda je malo ko predvideo slom Jugoslavije, ipak su vrlo brzo nakon tog događaja skoro svi slom shvatili kao neizbežni sled. U domaćoj misli o društvu prevladava retrospektivna iluzija fatalizma. Desilo se, navodno, ono što se moralo desiti. Oslobađanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogućnost sloma i učvršćivanje novih premisa, po kojima se slom mogao videti znatno ranije, zbilo se gotovo preko noći. Ova konverzija je gotovo podjednako prisutna u nauci i političkoj kulturi. Niko nije priznavao iznenađenje u svojim prognozama, jer bi time doveo u sumnju vlastiti "dosledni" pristanak uz novo. Svaka sumnja u trošnost starog je u poslejugoslovenskom poretku sećanja lako etiketirana kao nostalgična iluzija. Novim antikomunistima "bilo je sve jasno" još poodavno i ova naknadna svest je još jedan dokaz nove pravovernosti.
... Ex post facto svest o nužnom slomu socijalizma i Jugoslavije učvršćuje se pod pritiskom društveno prihvatljivog novog kolektivnog pamćenja. Imperativi novog pamćenja, posredovani grupnim i ličnim interesima, glačaju svest o prošlom u društveno prihvatljivu verziju koja neretko ide do isključive dogme: "Još za vreme Tita Jugoslavija je bila mrtva". Premda malo ko ima dokaza da je ranije sumnjao u postojanost socijalizma i Jugoslavije, novi "dokazi" se u aktuelnom poretku sećanja lako konstruišu. Put u propast socijalizma je ex post facto lagodno i jednodimenzionalno konstruisan jednako kao što je ranije ex ante bio zacrtan put u propisanu komunističku budućnost.
... Antikomunistički pogled na prošlost nije manje isključiv od ranije ortodoksne komunističke vizije budućnosti. Eshatološko mišljenje ne trpi diskontinuitete, niti različite faze ili kontangentnost. Dominira lagodni teleološki obrazac naknadne pameti. Socijalizam se briše iz istorije nacije, više to nije organski deo prošlosti. To je totalitarni režim uvezen spolja. Komunističke vođe su stranci koji su se na vlasti održavali uz pomoć terora, partije i SSSR-a. Godina 1945. je tobože radikalan prekid nacionalnih istorija, a komunisti su narode razdvojili od tradicije. Tito je, naprosto, uljez. Kao što je ranije propast kapitalizma proglašavana sudbinom, tako je i danas propast socijalizma proglašena za neizbežnu i nužnu. Kod novog poretka sećanja prepoznaju se prerušeni ili modifikovani obrasci ranijih ortodoksija. Retrospektivni fatalizam je u strukturi nove slike prošlosti.
... Sa odmicanjem vremena menja se i mehanizam pamćenja. Rečeno pojmovima Jana Asmana, danas je na zapadnom Balkanu u toku proces prelaza sa komunikativnog (doživljenog) na kulturno (posredovano) pamćenje Tita. Stasavaju generacije koje Tita ne pamte, Tito je za njih samo simbol prošlosti. Mišljenje o njemu formiraju posredno. Promena generacija nužno vodi istorizaciji socijalizma. Više se ne radi o tome šta se odista zbilo, već o tome kako se prošlost predstavlja i osavremenjava. Reč je sve više o upotrebi prošllosti, a posrednici prošlosti postaju značajniji od same prošlosti.
... U rasponu manjem od pola veka Jugoslavija se suočila sa dve radikalne prerade prošlosti: autoritarno-internacionalističko prevladavanje prošlosti 1945. i restaurativno, pluralističko-nacionalistačko od 1990. Teško je reći koja je prerada prošlosti bila isključivija, a budući istoričari celovitije će oceniti dubinu diskontinuiteta i revizionizma vlastite struke. Poslednji građanski rat zamrsio je i dramatizovao idejne i naučne tokove. Zgusnuo je i pojednostavio strasti i složenost stvarnosti sveo na dva pola: od bratstva i jedinstva do Jugoslavije kao iluzije i tamnice, od užarenog titoizma do vehementnog antititoizma, od samoupravljanja kao istinske demokratije do totalitarnog socijalizma. Mesto Tita i socijalizma u novom poretku sećanja radikalno je izmenjeno. Lična i organizovana sećanja na Tita, kao ključnog simbola jugoslovenskog socijalizma, šarolika su i stalno se menjaju u zavisnosti od potreba sadašnjice. U tom previranju stvaraju se i osobene zajednice pamćenja.
... Za zajednicu pamćenja ključno je pitanje "šta se ne sme zaboraviti". U svakom kolektivnom sećanju važnije je pitanje "ko se seća" nego "čega se seća". Prošlost uvek više govori o sadašnjosti nego o prošlosti.
... Nemački egiptolog Jan Asman tvrdi da se svakih 40 godina odvija smena epoha u kolektivnom sećanju, tj. onih situacija kada se "profil sećanja jednog društva vidljivo pomera". Pamćenje novih generacija potresa kontinuitet, zbog čega biva ugroženo živo sećanje, a oblici kulturnog sećanja, koji stupaju na mesto komunikativnog pamćenja, osporavaju se. Ovo otuda, jer nestaju živi svedoci, ali i zato što generacije različito ocenjuju prošlost.
... Gledanja na socijalizam i Tita menjala su se još brže od uobičajene spontane smene generacijskog pamćenja. Nosila ih je najpre antistaljinska generacija koja se formirala u sukobu KPJ i IB, zatim generacija formirana 1968, koja je ovaj režim posmatrala kao birokratsku deformaciju izvorne komunističke ideje, potom antikomunistička i nacionalistička generacija formirana tokom raspada SFRJ, koja je u Titu i socijalizmu videla upropastitelja nacionalnog interesa, i napokon tzv. e-mail generacija koja se formira početkom 21. veka, ili generacija poznih patriota, koja socijalizam ne nosi u iskustvu već ga posredno prima kao autoritarnu i stabilnu prošlost.
... Nacionalni poraz. Kao krivac za propast zajedničke države Tito je danas u senci Miloševića. Slike prošlosti kao idejni sastojci društveno integrativne misli imaju aktivnu ulogu. Kada se proučavaju krupne ličnosti iz prošlosti sve jasnije biva okolnost da nisu samo oni bili akteri, nego da je i slika o njima (pozitivna ili negativna) takođe činilac razvoja. Različito akcentovane slike Tita bile su aktivni idejni činioci zbivanja u Jugoslaviji u minulih petnaestak godina. Najpre je Savez komunista Srbije od 1987. do 1990, zaklanjajući se Titovim autoritetom, pokušao da izmeni odnose u federaciji. Zatim je u periodu vlasti SPS-a Tito ignorisan, iako u službenim slikama prošlosti nije jednoznačno demonizovan. SPS nije ni štitila Tita jer joj je odgovaralo zahuktalo svaljivanje glavne odgovornosti za rat i krizu na jednopartijski režim. U sklopu prevaljivanja krivice na titoizam, SPS je ispadala nedužna za haos i rasulo devedesetih. U ovom periodu Tita je najviše demonizovala srpska opozicija, nekritički poistovećujući Tita i Miloševića. ... <<

 

...

Edited by Kinik, 03 March 2018 - 20:03.