https://www.xxzmagaz...listicke-kucine
>> ... Rečnik paraknjiževnih termina: Osećanje svog naroda
Medijumske trice i nacionalističke kučine
Piše: Tomislav Marković
Nisu paraknjiževni termini Milene Marković zanimljivi po tome što izražavaju nešto novo, već po tome što uporno ponavljaju izanđalu matricu od koje ne može da se diše već tri decenije. Uporno guslanje o pesniku i narodu, korišćenje takozvanog naroda kao štita, zaklanjanje iza tog nesrećnog naroda – stajaća su mesta nacionalističke retorike
OSEĆANJE SVOG NARODA – Termin kojim pesnikinja Milena Marković objašnjava svoju opštenarodnu poetiku i društvenu samozaštitu od poezije. Termin je nastao slučajno, u trenutku nadahnuća izazvanog iznenadnim mentalnim priključenjem na kolektivnu narodnu dušu koje se poetesi slučilo tokom davanja intervjua za Sputnjik (to je onaj ruski medij što ga je Evropski parlament stavio u isti red sa propagandom Islamske države). U tom intervjuu Marković se vajka da ne zna ko je započeo sa uništenjem socijalističkog društva, ali jedno ipak zna: "Umetnici sigurno ne kreću prvi, oni su samo medijumi, naročito ako su pesnici. I ako osećaju svoj narod". U nastavku autorka intervjua Dejana Vuković beleži: "A pravi pesnici, tvrdi Milena, uvek osećaju svoj narod". Telepatski osećajući svoj narod u predelu srca, pesnikinja nastavlja: „Oni mogu taj narod da mrze i vole u isto vreme, kao što je mrzeo i voleo Džojs; mogu i da budu ironični, kao što je bio Oskar Vajld; mogu da budu ambivalentni kao Bajron… Ali moraš biti medijum onoga što te je napravilo. Inače, čega si pesnik? Marsa? Okeana? Kog si jezika pesnik? Ti moraš da budeš pesnik svoga naroda, na određen način. I kad si medijum, osećaš da nešto nije u redu".
Osećanje svog naroda je specifično duševno stanje karakteristično za pesnike i političare u predizbornoj kampanji. Ovo patriotsko čuvstvo predstavlja nezaobilazni deo stvaralačkog procesa izgradnje sopstvene karijere. Pripada familiji sentimenata, stoga se pesnikinje koje krasi ova emocija u književnoj teoriji često nazivaju sentimentalkama. Kao plod osećanja svog naroda, nastaje rodoljubiva književnost koju Predrag Čudić definiše kao "poseban oblik prostitucije". To je jedini oblik prodaje ljubavi koji je legalizovan, seksualne radnice će morati još dugo da se strpe ako se ne dosete jadu pa ne obznane da i one osećaju svoj narod. Pesnik postaje medijum svog naroda posredstvom invokacije, retoričke figure kojom su se u antičko doba prizivale muze i božanstva zarad nadahnuća. Nekad je pesnik zazivao muze, a danas muze narod zazivajući ga. Kao medijum, pesnik je posrednik između naroda i publike koja je deo naroda, što dovodi do stvaranja začaranog kruga i kreativnog tapkanja u mestu zločina.
U romanu Svetislava Basare "Andrićeva lestvica užasa", jedan od glavnih junaka Desimir Stojković, slikar u ostavci, priča o svom prijateljstvu sa Ivom Andrićem i na više mesta pominje jednu od opsesivnih tema Andrićevih solilokvija – spisateljsko uvlačenje narodu u donji deo leđa u tom istom narodu poznatijem kao dupe. Taj fiktivni Andrić, kroz Stojkovićeva usta, kaže da naš narod "pisce ceni po tome koliko mu se koji duboko uvuče u dupe", a za sebe veli: "zaista sam hteo da se narodu i narodnim vlastima uvučem u dupe, ali isključivo u nužnoj odbrani, da bih u narodnom dupetu našao sklonište od naroda". Iako su ovo reči književnog junaka, fiktivne ličnosti, u njima se može pronaći mnogo više istine nego u raznim nefikcionalnim žanrovima; izgleda da je Basara detektovao jedan od ključnih fenomena književnog života našeg doba.
Nisu paraknjiževni termini Milene Marković zanimljivi po tome što izražavaju nešto novo, već po tome što uporno ponavljaju izanđalu matricu od koje ne može da se diše već tri decenije. Uporno guslanje o pesniku i narodu, korišćenje takozvanog naroda kao štita, zaklanjanje iza tog nesrećnog naroda – stajaća su mesta nacionalističke retorike. Milovan Vitezović je još krajem osamdesetih deklamovao o narodu koji se probudio; Matija Bećković je pričao kako više voli da bude sa svojim narodom kad greši, nego sa njegovim dušmaninom kad je u pravu; propovedao je da je Kosovo najskuplja srpska reč i DNK srpskog naroda, da smo mi pesnički narod, pa dok bude živ srpski narod živeće i poezija; Rajko Petrov Nogo je besedio kako nam se Kosovo ukazuje kao samo lice našeg identiteta, kako narod može izgubiti to lice, ali kultura i poezija imaju duže pamćenje; kako se narodi prepoznaju po poeziji, kako ne brine za budućnost poezije – ako naroda bude, kako su Srbi književnocentričan narod i tako dalje, i sve u tom stilu.
Ovakvih primera moglo bi se naći na hiljade, spisatelji serbski odali su se poslednjih decenija neumerenom uživanju u narodu, kao u kakvom narkotiku. Uzalud je Danilo Kiš u "Času anatomije" pisao o tim opasnim nacionalističkim opsenama, kad nema ko da ga čita. Slikajući portret nacionaliste, Kiš kaže: "Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše 'iz naroda i za narod', koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima".
Mnogo je krvave vode proteklo Drinom od tog doba, situacija se promenila iz korena, pa je biti "pod sumnjom nacionalizma" postalo nešto dobro, veliko, uzvišeno i po sebi književno vredno. Pisci se grabe da padnu pod takvu sumnju, sve busajući se u prsa kako su oni nekakvi medijumi svog naroda, kako ga osećaju na, reklo bi se, način prilično spiritistički. Pišući o Bećkoviću u tekstu "Sumrak kokota", Slobodan Blagojević je pre četvrt veka pozivao pisca-rodoljupca da odustane od nacionalističkih fantazmagorija i utapanja sopstvene ličnosti u plemenskom kolektivu. "Ne sklanjaj se više iza države, nacije, plemena, krvi" – pisao je Blagojević, apelujući da se stvarnost spoznaje "autonomnim neposrednim uvidom svakog oslobođenog individualiteta", a ne zadružnom logikom u kojoj nema mesta za pojedinca. Prošao je isto kao Kiš, teško je zabosti istinitu reč u debelo uvo podešeno da čuje samo mitingaško urlanje sa Ušća i Gazimestana.
Da li nacionalizam zaglupljuje ili samo dolazi na već dobro pripremljen teren, pogodan za razvoj banalnosti – pitanje je na koje nije lako odgovoriti. Sigurno je samo da nacionalističke floskule ne idu zajedno sa mišljenjem i logikom. Otuda izjednačavanje naroda i jezika, koje teško može da prođe empirijsku proveru. Po toj logici, Englezi, Australijanci, Amerikanci i većina Novozelanđana i Kanađana pripadali bi istom narodu, pošto već govore istim jezikom. Po istoj logici, pesnik koji piše na srpskom jeziku obraća se samo Srbima, njega nipošto ne treba da čitaju Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci ili Mađari iz Vojvodine. Priča o pesniku kao predstavniku svog naroda, o tome da pesnik piše za svoj narod – velika je zabluda. Pre bi se moglo reći da pesnik piše za svoje čitaoce, ali ni to nije sasvim tačno, jer ne zna ko će ga čitati, a u trenutku pisanja teško da može da misli na publiku. Moglo bi se reći da piše za sebe, ali i taj odgovor je poprilično problematičan. Pa za koga onda pesnik piše? Na ovo pitanje Marina Cvetajeva je dala odgovor u eseju "Pesnik o kritici" pre 90 godina: "Ne za milione, ne za jednog jedinog, ne za sebe. Pišem za samu stvar. Stvar, putem mene, sama sebe piše. Zar mi je stalo do drugih, ili do sebe?"
Sve savremene, a tako beznadno retrogradne pesničke žalopojke i slavopojke na temu ljubavne veze pesničkog subjekta i naroda kojem pripada mogu se svesti na jedan stih Alekse Šantića iz pesme "Moja otadžbina": "Mene sve rane moga roda bole". Ta pesma spada u najgori deo Šantićevog opusa, pa nije nikakvo čudo što je ušla u čitanke. Na njoj se deca uče ne tome da postanu dobri čitaoci i da razumeju literaturu, već kako da postanu dobri Srbi. Pišući o ovoj pesmi, Nenad Veličković je pokazao da je ona loša s humanističkog stanovišta "zato što apstrakciju (narod i državu) pretpostavlja pojedincu, a s estetskog "jer je anahrona, dakle izgrađena od istrošene građe".
Navedeni stih je loš i zato što je lažan, naravno da pesnika ne bole sve rane svih Srba, to je romantičarsko preterivanje i kič. Usput je i komičan, doduše bez namere, jer bi se čitalac mogao zapitati kakav je to unutrašnji instrument kojim se osećaju samo boli pripadnika sopstvene nacije. Ako pesnikovog komšiju nešto zaboli, a slučajno nije Srbin, na koji način taj instrument za empatiju ne oseća njegovu patnju, kad je već toliko empatičan da oseća sav bol svih Srba na svetu? To znaju samo pesnici i pesnikinje koji osećaju svoj narod, nama običnim smrtnicima su takve paramistične tajne nedostupne.
Nacionalni pesnici uporno pokušavaju da od hladne ravnodušnosti sveta pobegnu u topli brlog nacije, kad već nisu u stanju da pronađu utemeljenje u jeziku i u stvaralačkom dijalogu sa tradicijom. Samo što svi takvi pokušaji završavaju neslavno, u nacionalističkim frazetinama i već hiljadu puta viđenom kiču. Pravi pesnik nije sklon takvom samozavaravanju. Cvetajeva je u eseju "Pesnik i vreme" pisala o ovom problemu: "Svaki je pesnik u suštini emigrant, čak i u Rusiji. Emigrant Carstva Nebeskog i zemaljskog raja prirode. Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti – ali na pesniku najviše – poseban pečat bezdomlja, po kome se pesnik može prepoznati čak i u sopstvenoj kući. Emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svojenebo". Tako razmišljaju veliki pesnici na osnovu svog gorkog iskustva. Sličnu misao izrazio je i Miodrag Stanisavljević stihom: "Neverovatno je koliko si nepotreban", i ta nepotrebnost ga prati do dana današnjeg. A i kako da bude potreban kad se nije udvarao narodu, već mu je gurao pod nos nepodopštine koje je počinio – od Omarske do granatiranja Sarajeva, rugajući se lažnim "jadima srpske duše". Ništa ne traje večno, pa ni nepotrebnost velikih pesnika, njihovo delo stoji i čeka čitaoce koji će neminovno doći. Delo Marine Cvetajeve dočekalo je svoj čas, dočekaće ga i knjige Miše Stanisavljevića.
Za razliku od Stanisavljevića, nacionalni dušebrižnici među poetama osećaju svoj narod i propovedaju poetiku medijuma. Šta to zapravo znači? Pisci koji su rušili socijalizam bili su samo medijumi svog naroda, takoreći nesvesni provodnici stremljenja narodne duše, ma šta to značilo. Dakle, kad Antonije Isaković priznaje Latinki Perović da želi rat i da će poginuti "samo 80.000 ljudi", tako da nema razloga za brigu – on nije bezosećajno nekrofilno čudovište željno krvi, već medijum narodnih želja. Kad Rajko Petrov Nogo, senator Republike Srpske, kaže o Bošnjacima usred rata: „Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene? Mi moramo pokusati svoju porciju krvi" – to nije ratno huškanje, jer Nogo samo oseća svoj narod, kao njegov medijum, a narod je slučajno pomalo vampirski, krvožedno raspoložen. Kad Bećković besedi o najskupljoj srpskoj reči, pa kaže "bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati" – on takođe ne huška na krvoproliće, on je samo medijum naroda koji bi malo da kolje po Kosovu.
Ako su pesnici samo medijumi svog naroda, onda oni nisu odgovorni za ono što pišu, odgovornost se prebacuje na kolektiv. Nije narod nevin, pogotovo oni delovi koji su oduševljeno glasali za nacionalističke političare svih boja, ali ne može narod da bude odgovoran za pesničke brljotine. Izbegavanje odgovornosti za sopstvena (ne)dela je omiljeni sport nacionalista svih meridijana, koji je sad dobio i svoju poetsko-spiritističku varijantu. Po toj logici, tridesetih godina u Nemačkoj nacistički pisac Ernst fon Salomon je osećao svoj narod i bio njegov medijum, dok su dela izroda poput Tomasa Mana, Štefana Cvajga, Bertolda Brehta ili Franca Kafke s pravom spaljivana. Ko im je kriv što nisu osećali svoj narod?
Istini za volju, nacionalističke pesnike za narod zabole onaj deo tela u koji bi da mu se uvuku. Sve je to gola demagogija nastala iz čemera i nemoći, a usput se i isplati. "Svaka valjana književnost u principu jeste bekstvo od provincije, pa i od zavičaja", napisao je Predrag Čudić u eseju "Nagrailo u bosanskom loncu" u kojem je demontirao Nogovo mrčenje papira. Sve drugo su medijumske trice i nacionalističke kučine. A pravi pesnik oseća svoj narod samo kad mu na njemu iskoči kurje oko. ... <<
...
