Jump to content


Photo

xxzmagazin - PL rides again!


  • Please log in to reply
37 replies to this topic

#31 melankolic

melankolic
  • Members
  • 25,266 posts

Posted 25 May 2018 - 22:21

Politički skandal iza noći koju je Stormy Daniels provela sa američkim predsednikom

 
 
To što Tramp koristi svoj položaj da bi u krevet odveo i one žene koje ga ne smatraju privlačnim ponovo nije ništa neobično, ali dobro ilustruje sliku malog, nesigurnog muškarca koji je na čelu zemlje koja se odavno bori sa seksualnim noćnim morama. Već je previše muškaraca koji na seks gledaju isto kao i Tramp, te ga doživljavaju kao nešto što se uzima, a ne nešto što bi trebalo da bude podjednaka želja oba partnera, te ga koriste kao alatku za raspaljivanje svog muškog autoriteta, dok istovremeno podrivaju osećaj vrednosti, te samopouzdanje kod svojih partnerki.
 
Navodne pretnje, te novac u zamenu za ćutanje, koje su upućene Stephanie Gregory Clifford, poznatijoj kao Stormy Daniels, Stormy Waters, ili jednostavno Stormy, predstavljaju skandal same po sebi, a njena priča, pored informacija o Donaldu Trampu, nudi i tumačenje načina na koje se seks doživljava u Sjedinjenim Američkim Državama.
 

Američka porno zvezda, plesačica, scenaristkinja, te rediteljka, progovorila je, a to nije dobro kako za američkog predsednika, tako ni za američki odnos prema radnji poznatijoj kao seks. Naime, u intervjuu za emisiju 60 minuta, u kojoj je govorila 25. marta, Daniels je novinaru Andersonu Cooperu ispričala o svom odnosu sa Trampom, koji je potrajao celu jednu noć, posle čega je pristala da primi sumu od 130 hiljada dolara, a u zamenu za ćutanje. To se dogodilo nakon što je nepozati muškarac izrekao pretnje upućene njoj i njenoj ćerki, te joj, kako kaže, prišao na parkingu, i obratio joj se rečima: „Ostavi Trampa na miru. Zaboravi šta se dogodilo.,“ da bi se potom naslonio na automobil, pogledao u njenu ćerku, i dodao: „Lepa devojčica. Bilo bi šteta da se nešto dogodi njenoj majci.“ Kada joj je nakon toga Trampov privatni advokat, Michael Cohen, došao sa novčanom ponudom, pristala je.

 

Pretnje koje je Daniels prepričala u pomenutom intervjuu zvuče kao inserti iz nekog mafijaškog filma, te ne čudi što su kod pojedinih gledalaca izazivale sumnju. Ali kada se u obzir uzme to da takvi inserti dobro opisuju Michaela Cohena, pa i samog Trampa, priča počinje da zvuči više uverljivo. Tako se podseća da je taj isti Tramp unajmio Anthonya Scaramuccija, poznatijeg kao „The Smooch,“ da vodi odnose sa javnošću u Beloj kući, a oni koji su bliski njegovom timu, tvrde da ovaj upravo više podseća na ekipu sa snimanja nekog gangsterskog filma, nego na tim koji se razume u politiku.

 

Ni Trampove veze sa organizovanim kriminalom nisu ništa novo, a činjenica je da je karijeru izgradio upravo na pretnjama, te zastrašivanju novinara ili bilo koga ko bi se usudio da mu se suprotstavi. Ako se takva istorija uzme u obzir, a u kombinaciji sa Trampovom navikom da se okružuje kriminalcima i huliganima, priča koju je Daniels ispričala više ne zvuči neuverljivo.

 

Tramp, koji ne propušta priliku da bilo koji događaj komentariše na Twitter-u, iznenađujuće je tih kada je ono što je Daniels ispričala u pitanju. Novac koji joj je ponudio u zamenu za ćutanje ukazuje na to da postoji nešto o čemu Daniels ne bi trebalo da govori, te se očekuje da ova priča motiviše i ostale žrtve da izađu u javnost, te progovore o ugovorima koje/i su bile/i prisiljene/i da potpišu, a kako bi bile/i sprečeni da o bilo kakvom incidentu govore u javnosti. Trampov pravni tim i dalje pokušava da ućutka Daniels, tvrdeći da je svojim javnim nastupima ugrozila stavke iz ugovora o poverljivosti koji je potpisala, te da joj preti novčana kazna u iznosu do 20 miliona dolara.

 

Razmere političkog skandala su ogromne, budući da imamo predsednika koji pokušava da zataška ljubavnu aferu, a tako što preti problematičnoj ljubavnici, da bi na kraju u priču uveo i pravni sistem države, čija je uloga da zastraši građanku koja o njemu ima informacije koje, izgleda, niko drugi ne bi trebalo da zna. Nije neobično da javne ličnosti budu mete seks-skandala, ili da pojedinci plasiraju lažne priče o navodnim aferama sa poznatim ličnostima, a kako bi stekle nekakvu dobit. Iako ono što je ispričala Daniels može da se prihvati sa određenom dozom sumnje, zbunjuje to što Tramp ne pokušava da je demantuje, ili da regulatornim telima omogući istragu, već se trudi da je ućutka, računajući da javnost kratko pamti. Ovaj, te drugi skandali koji prate američkog predsednika, pružaju uvid u njegovu mračnu psihu, a posebno u onaj deo koji se tiče odnosa prema ženama. Daniels nije pristala da ćuti, a ono što je ispričala dobro ilustruje i način na koji Tramp tretira sve svoje građane.

 

Politički skandal bi najviše trebalo da se odnosi na pokušaj davanja mita, ali je u pozadini još jedna, podjednako važna priča, a koja pripoveda o tome kako nesputana moć nekog muškarca pruža potencijal za tužan, i loš seks. Naime, Daniels u intervjuu jasno kaže da je seks bio dobrovoljan, te da nije bila žrtva, da bi odmah dodala da joj Tramp nije bio privlačan, te da zapravo nije želela da provede noć sa njim. Na kraju je ipak pristala na seks, budući da se već našla u predsednikovoj sobi, i osetila da ni na koji način ne bi mogla da odbije ponudu, te verovala da zaslužuje ono što će joj se dogoditi, budući da je nepromišljeno stupila na Trampovu teritoriju. To što Daniels seks smatra „sticajem nesrećnih okolnosti,“ te to što nije mogla precizno da definiše i artikuliše šta želi a šta ne, jasno govori o položaju seksa u Americi, te pritisku koji žene osećaju kada je ova radnja u pitanju. I to se, izgleda, isključivo odnosi na žene, budući da bi teško moglo da se zamisli da neki heteroseksualni muškarac, koji se nađe u sobi nekog ne tako heteroseksualnog muškarca, pristane da ima seks sa njim, a samo zbog toga što je došao u njegovu hotelsku sobu, budući da je poziv, sam po sebi, ukazivao na seksualnu nameru.

 

To što Tramp koristi svoj položaj da bi u krevet odveo i one žene koje ga ne smatraju privlačnim ponovo nije ništa neobično, ali dobro ilustruje sliku malog, nesigurnog muškarca koji je na čelu zemlje koja se odavno bori sa seksualnim noćnim morama. Već je previše muškaraca koji na seks gledaju isto kao i Tramp, te ga doživljavaju kao nešto što se uzima, a ne nešto što bi trebalo da bude podjednaka želja oba partnera, te ga koriste kao alatku za raspaljivanje svog muškog autoriteta, dok istovremeno podrivaju osećaj vrednosti, te samopouzdanje kod svojih partnerki.

 

 

Izvor: The Guardian

Preveo Milan Živanović

 

https://www.xxzmagaz...im-predsednikom


Edited by melankolic, 25 May 2018 - 22:24.

  • 0

#32 Kinik

Kinik
  • Members
  • 42,661 posts

Posted 26 May 2018 - 01:10

...

 

Nevidjena guardianska budalastina od teksta koji sluzi za dizanje citanosti.

 

Pre svega likinja i pored svih 'ova-ona-ovakva-onakva' - samo placena q.

Dva puta je dobila pare posle cega nema sta da psicamo o 'ljubavnickom iskustvu'.

Eno, puni besplatni sajtovi slicnih 'ljubavnica'.

 

>> ... "Draga,da li biste spavali sa mnom za 5 miliona $?"

"Oh gospodine. Pa pretpostavljam da, ali morali bi se dogovoriti oko uslova".
"A bi li spavali sa mnom za 5 $?"
"Boze, za kakvu me zenu vi smatrate"
"Gospodjo, to kakva ste vi zena smo utvrdili, sad samo da se dogovorimo oko cene".

 

Stormy se dogovorila dva puta - sta bi jos htela?

Spomenik?

 

No, to je ono staro - svaka q. ima svoju pricu.

B-)

 

PS.

Trebala je da nadje boljeg 'pimpa' nego sto je leftisticko 'gardijansko' djubre koje se takodje jevtino prodaje.

 

Attached File  one pound.jpg   14.78KB   0 downloads

 

>> ... to što DT koristi svoj položaj da bi u krevet odveo i one žene koje ga ne smatraju privlačnim ponovo nije ništa neobično, ali dobro ilustruje sliku malog, nesigurnog muškarca koji ... se odavno bori sa seksualnim noćnim morama. Već je previše muškaraca koji na seks gledaju isto ... te ga doživljavaju kao nešto što se uzima, a ne nešto što bi trebalo da bude podjednaka želja oba partnera, te ga koriste kao alatku za raspaljivanje svog muškog autoriteta, dok istovremeno podrivaju osećaj vrednosti, te samopouzdanje kod svojih partnerki. ... <<

 

Ovo sto autorka piskara o svojim sehy fantazijama sta bi i kako trebalo da bude - to je za rubriku 'draga_saveta' nekog zhemskog tabloida. Kad to prelistavas - pa tamo kao da su sve autorske likinje duboko zagledane u spolovilo.

 

Zna se gde se mogu naci 'privlacni, sigurni muskarci bez sehualnih mora', no to kosta.

Verovatno se posle seanse sa takvim, odgovarajuce usluge & povoljne cene imati zadovoljavajuci 'osecaj vrednosti & samopouzdanja'.

:lol+:

To sve puno nekog blesavog kritizerstva i besa, no zahteva 'kompletnu usugu'.

 

...


Edited by Kinik, 26 May 2018 - 01:27.

  • 0

#33 melankolic

melankolic
  • Members
  • 25,266 posts

Posted 26 May 2018 - 10:54

Čudno da se takav jedan tekst nađe na sajtu u koji ti imaš neizrecivo poverenje.  ;)

Odluči se- hoćeš li da pratiš i veruješ desničarskom smeću ili PL "leftizmu"?

 

/isto važi i za Peščanik/ 


Edited by melankolic, 26 May 2018 - 10:58.

  • 0

#34 Kinik

Kinik
  • Members
  • 42,661 posts

Posted 26 May 2018 - 11:19

...

 

Ko si ti da mene ispitujes / isledjujes?

:wicked:

 

Kad mi odgovara stavicu, kad mi ne odgovara necu staviti.

Ne moram ja da se slazem sa svim materijalima koje okacim.

 

Nije PL toliko 'leftista' koliko je inteligentan lik sto je za mnoge nedostizno.

Eto, jednostavno, Majka priroda im nije dala da shvate.

 

Poredjenje PL i 'rescanikovaca' je neumesno.

Dok je on novinar par ekselans - tamo je barustina sa uhljebljenim ogovarusama i M/Z baba zvakama - narikacama.

To se parazitsko drustvance samo selilo od valova do valova menjajuci usput gazde.

 

...


  • 1

#35 melankolic

melankolic
  • Members
  • 25,266 posts

Posted 26 May 2018 - 11:25

Naravno da je “leftista”. Nije, valjda, nacionalista i desnJičar kao ti. Treba samo malo prelistati arhivu i videti da kod njega postoji veliki žal za Titovim vremenima a ima i par tekstova o Trumpu koje bi ti ‘ladne vode omalovažavao “miljeić” postovima na forumu. Naravno da ti ne smeta pisanje ni Peščanika kada je na liniji kritike srpskog nacionalizma ali zato po pitanju AV- a... P.S. Da se razumemo nisi jedini. Eno, isto oni koji nemaju komentar na Trump- Putin prijateljstvo, zasipaju temu o Rusiji anegdotskim sličkama.

Edited by melankolic, 26 May 2018 - 11:34.

  • 0

#36 Kinik

Kinik
  • Members
  • 42,661 posts

Posted 26 May 2018 - 11:52

...

 

Smaras, preispoljna dosado i smorni troleru.

B-)

 

...


Edited by Kinik, 26 May 2018 - 11:53.

  • 0

#37 Kinik

Kinik
  • Members
  • 42,661 posts

Posted 07 September 2018 - 13:09

...
 
 
 
>> ... 06.09.2018.
Uvijek prisutna tamnica domovine
Pisao: Tomas Bernhard
 
 
Država je tvorevina koja je trajno osuđena na neuspjeh, narod je tvorevina neprestano osuđena na infamiju i maloumlje. Život je beznadežnost o koju se podupiru filozofi i u kojoj na koncu sve postaje ludilo.
 
Poštovani gospodine ministre, poštovani prisutni,
nema ničega hvale vrijednog, ničega za preziranje, ničega za optuživanje, ali mnogo je toga smiješno; sve je smiješno kada mislimo na smrt.
 
Prolazimo kroz život, imamo dojmove, nemamo dojmove, prolazimo scenom, sve je zamjenjivo, stječemo bolje ili lošije obrazovanje u državi rekvizita: kakva zabluda!
 
Shvaćamo: narod koji nema pojma, lijepa zemlja – to su mrtvi očevi ili svjesno besvjesni očevi, jednostavni i priprosti ljudi, u siromaštvu svojih potreba… Sve je visoko filozofska i nepodnošljiva predpovijest. Stoljeća su bez duha, ono demonsko u nama je uvijek prisutna tamnica domovine u kojoj su elementi gluposti i bezobzirnosti postali svakodnevnom nuždom. Država je tvorevina koja je trajno osuđena na neuspjeh, narod je tvorevina neprestano osuđena na infamiju i maloumlje. Život je beznadežnost o koju se podupiru filozofi i u kojoj na koncu sve postaje ludilo.
 
Mi smo Austrijanci, mi smo apatični; mi smo život, život kao sveopća nezainteresiranost za život, mi smo u procesu prirode ludila veličine, smisao ludila veličine kao budućnosti. Nemamo ništa za reći, osim toga da smo jadni, da smo propali pod uobraziljom filozofsko-ekonomsko-mehaničke monotonije.
 
Sredstvo s ciljem propasti, stvorenja agonije, sve nam je razjašnjeno, ništa ne razumijemo. Nastanjujemo traumu, bojimo se, imamo pravo bojati se, vidimo već, pa makar i nejasno u pozadini: te divove straha.
 
Ono što mislimo već je mišljeno, ono što osjećamo je kaotično, ono što jesmo je nejasno. Ne trebamo se sramiti, ali mi i jesmo ništa i zaslužujemo samo kaos. Zahvaljujem u svoje ime i u ime danas nagrađenih, žiriju i posebno svima prisutnima. ... <<
 
 
*Govor povodom dodjele Austrijske nagrade za književnost 1967; prevela Nataša Medved
 
...

  • 0

#38 Kinik

Kinik
  • Members
  • 42,661 posts

Posted 22 December 2018 - 23:46

https://www.xxzmagaz...listicke-kucine

 

>> ... Rečnik paraknjiževnih termina: Osećanje svog naroda

Medijumske trice i nacionalističke kučine

Piše: Tomislav Marković

 

    Nisu paraknjiževni termini Milene Marković zanimljivi po tome što izražavaju nešto novo, već po tome što uporno ponavljaju izanđalu matricu od koje ne može da se diše već tri decenije. Uporno guslanje o pesniku i narodu, korišćenje takozvanog naroda kao štita, zaklanjanje iza tog nesrećnog naroda – stajaća su mesta nacionalističke retorike

 

OSEĆANJE SVOG NARODA – Termin kojim pesnikinja Milena Marković objašnjava svoju opštenarodnu poetiku i društvenu samozaštitu od poezije. Termin je nastao slučajno, u trenutku nadahnuća izazvanog iznenadnim mentalnim priključenjem na kolektivnu narodnu dušu koje se poetesi slučilo tokom davanja intervjua za Sputnjik (to je onaj ruski medij što ga je Evropski parlament stavio u isti red sa propagandom Islamske države). U tom intervjuu Marković se vajka da ne zna ko je započeo sa uništenjem socijalističkog društva, ali jedno ipak zna: "Umetnici sigurno ne kreću prvi, oni su samo medijumi, naročito ako su pesnici. I ako osećaju svoj narod". U nastavku autorka intervjua Dejana Vuković beleži: "A pravi pesnici, tvrdi Milena, uvek osećaju svoj narod". Telepatski osećajući svoj narod u predelu srca, pesnikinja nastavlja: „Oni mogu taj narod da mrze i vole u isto vreme, kao što je mrzeo i voleo Džojs; mogu i da budu ironični, kao što je bio Oskar Vajld; mogu da budu ambivalentni kao Bajron… Ali moraš biti medijum onoga što te je napravilo. Inače, čega si pesnik? Marsa? Okeana? Kog si jezika pesnik? Ti moraš da budeš pesnik svoga naroda, na određen način. I kad si medijum, osećaš da nešto nije u redu".

    Osećanje svog naroda je specifično duševno stanje karakteristično za pesnike i političare u predizbornoj kampanji. Ovo patriotsko čuvstvo predstavlja nezaobilazni deo stvaralačkog procesa izgradnje sopstvene karijere. Pripada familiji sentimenata, stoga se pesnikinje koje krasi ova emocija u književnoj teoriji često nazivaju sentimentalkama. Kao plod osećanja svog naroda, nastaje rodoljubiva književnost koju Predrag Čudić definiše kao "poseban oblik prostitucije". To je jedini oblik prodaje ljubavi koji je legalizovan, seksualne radnice će morati još dugo da se strpe ako se ne dosete jadu pa ne obznane da i one osećaju svoj narod. Pesnik postaje medijum svog naroda posredstvom invokacije, retoričke figure kojom su se u antičko doba prizivale muze i božanstva zarad nadahnuća. Nekad je pesnik zazivao muze, a danas muze narod zazivajući ga. Kao medijum, pesnik je posrednik između naroda i publike koja je deo naroda, što dovodi do stvaranja začaranog kruga i kreativnog tapkanja u mestu zločina.

U romanu Svetislava Basare "Andrićeva lestvica užasa", jedan od glavnih junaka Desimir Stojković, slikar u ostavci, priča o svom prijateljstvu sa Ivom Andrićem i na više mesta pominje jednu od opsesivnih tema Andrićevih solilokvija – spisateljsko uvlačenje narodu u donji deo leđa u tom istom narodu poznatijem kao dupe. Taj fiktivni Andrić, kroz Stojkovićeva usta, kaže da naš narod "pisce ceni po tome koliko mu se koji duboko uvuče u dupe", a za sebe veli: "zaista sam hteo da se narodu i narodnim vlastima uvučem u dupe, ali isključivo u nužnoj odbrani, da bih u narodnom dupetu našao sklonište od naroda". Iako su ovo reči književnog junaka, fiktivne ličnosti, u njima se može pronaći mnogo više istine nego u raznim nefikcionalnim žanrovima; izgleda da je Basara detektovao jedan od ključnih fenomena književnog života našeg doba.

    Nisu paraknjiževni termini Milene Marković zanimljivi po tome što izražavaju nešto novo, već po tome što uporno ponavljaju izanđalu matricu od koje ne može da se diše već tri decenije. Uporno guslanje o pesniku i narodu, korišćenje takozvanog naroda kao štita, zaklanjanje iza tog nesrećnog naroda – stajaća su mesta nacionalističke retorike. Milovan Vitezović je još krajem osamdesetih deklamovao o narodu koji se probudio; Matija Bećković je pričao kako više voli da bude sa svojim narodom kad greši, nego sa njegovim dušmaninom kad je u pravu; propovedao je da je Kosovo najskuplja srpska reč i DNK srpskog naroda, da smo mi pesnički narod, pa dok bude živ srpski narod živeće i poezija; Rajko Petrov Nogo je besedio kako nam se Kosovo ukazuje kao samo lice našeg identiteta, kako narod može izgubiti to lice, ali kultura i poezija imaju duže pamćenje; kako se narodi prepoznaju po poeziji, kako ne brine za budućnost poezije – ako naroda bude, kako su Srbi književnocentričan narod i tako dalje, i sve u tom stilu.

    Ovakvih primera moglo bi se naći na hiljade, spisatelji serbski odali su se poslednjih decenija neumerenom uživanju u narodu, kao u kakvom narkotiku. Uzalud je Danilo Kiš u "Času anatomije" pisao o tim opasnim nacionalističkim opsenama, kad nema ko da ga čita. Slikajući portret nacionaliste, Kiš kaže: "Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše 'iz naroda i za narod', koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima".

    Mnogo je krvave vode proteklo Drinom od tog doba, situacija se promenila iz korena, pa je biti "pod sumnjom nacionalizma" postalo nešto dobro, veliko, uzvišeno i po sebi književno vredno. Pisci se grabe da padnu pod takvu sumnju, sve busajući se u prsa kako su oni nekakvi medijumi svog naroda, kako ga osećaju na, reklo bi se, način prilično spiritistički. Pišući o Bećkoviću u tekstu "Sumrak kokota", Slobodan Blagojević je pre četvrt veka pozivao pisca-rodoljupca da odustane od nacionalističkih fantazmagorija i utapanja sopstvene ličnosti u plemenskom kolektivu. "Ne sklanjaj se više iza države, nacije, plemena, krvi" – pisao je Blagojević, apelujući da se stvarnost spoznaje "autonomnim neposrednim uvidom svakog oslobođenog individualiteta", a ne zadružnom logikom u kojoj nema mesta za pojedinca. Prošao je isto kao Kiš, teško je zabosti istinitu reč u debelo uvo podešeno da čuje samo mitingaško urlanje sa Ušća i Gazimestana.

    Da li nacionalizam zaglupljuje ili samo dolazi na već dobro pripremljen teren, pogodan za razvoj banalnosti – pitanje je na koje nije lako odgovoriti. Sigurno je samo da nacionalističke floskule ne idu zajedno sa mišljenjem i logikom. Otuda izjednačavanje naroda i jezika, koje teško može da prođe empirijsku proveru. Po toj logici, Englezi, Australijanci, Amerikanci i većina Novozelanđana i Kanađana pripadali bi istom narodu, pošto već govore istim jezikom. Po istoj logici, pesnik koji piše na srpskom jeziku obraća se samo Srbima, njega nipošto ne treba da čitaju Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci ili Mađari iz Vojvodine. Priča o pesniku kao predstavniku svog naroda, o tome da pesnik piše za svoj narod – velika je zabluda. Pre bi se moglo reći da pesnik piše za svoje čitaoce, ali ni to nije sasvim tačno, jer ne zna ko će ga čitati, a u trenutku pisanja teško da može da misli na publiku. Moglo bi se reći da piše za sebe, ali i taj odgovor je poprilično problematičan. Pa za koga onda pesnik piše? Na ovo pitanje Marina Cvetajeva je dala odgovor u eseju "Pesnik o kritici" pre 90 godina: "Ne za milione, ne za jednog jedinog, ne za sebe. Pišem za samu stvar. Stvar, putem mene, sama sebe piše. Zar mi je stalo do drugih, ili do sebe?"

    Sve savremene, a tako beznadno retrogradne pesničke žalopojke i slavopojke na temu ljubavne veze pesničkog subjekta i naroda kojem pripada mogu se svesti na jedan stih Alekse Šantića iz pesme "Moja otadžbina": "Mene sve rane moga roda bole". Ta pesma spada u najgori deo Šantićevog opusa, pa nije nikakvo čudo što je ušla u čitanke. Na njoj se deca uče ne tome da postanu dobri čitaoci i da razumeju literaturu, već kako da postanu dobri Srbi. Pišući o ovoj pesmi, Nenad Veličković je pokazao da je ona loša s humanističkog stanovišta "zato što apstrakciju (narod i državu) pretpostavlja pojedincu, a s estetskog "jer je anahrona, dakle izgrađena od istrošene građe".

    Navedeni stih je loš i zato što je lažan, naravno da pesnika ne bole sve rane svih Srba, to je romantičarsko preterivanje i kič. Usput je i komičan, doduše bez namere, jer bi se čitalac mogao zapitati kakav je to unutrašnji instrument kojim se osećaju samo boli pripadnika sopstvene nacije. Ako pesnikovog komšiju nešto zaboli, a slučajno nije Srbin, na koji način taj instrument za empatiju ne oseća njegovu patnju, kad je već toliko empatičan da oseća sav bol svih Srba na svetu? To znaju samo pesnici i pesnikinje koji osećaju svoj narod, nama običnim smrtnicima su takve paramistične tajne nedostupne.

    Nacionalni pesnici uporno pokušavaju da od hladne ravnodušnosti sveta pobegnu u topli brlog nacije, kad već nisu u stanju da pronađu utemeljenje u jeziku i u stvaralačkom dijalogu sa tradicijom. Samo što svi takvi pokušaji završavaju neslavno, u nacionalističkim frazetinama i već hiljadu puta viđenom kiču. Pravi pesnik nije sklon takvom samozavaravanju. Cvetajeva je u eseju "Pesnik i vreme" pisala o ovom problemu: "Svaki je pesnik u suštini emigrant, čak i u Rusiji. Emigrant Carstva Nebeskog i zemaljskog raja prirode. Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti – ali na pesniku najviše – poseban pečat bezdomlja, po kome se pesnik može prepoznati čak i u sopstvenoj kući. Emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svojenebo". Tako razmišljaju veliki pesnici na osnovu svog gorkog iskustva. Sličnu misao izrazio je i Miodrag Stanisavljević stihom: "Neverovatno je koliko si nepotreban", i ta nepotrebnost ga prati do dana današnjeg. A i kako da bude potreban kad se nije udvarao narodu, već mu je gurao pod nos nepodopštine koje je počinio – od Omarske do granatiranja Sarajeva, rugajući se lažnim "jadima srpske duše". Ništa ne traje večno, pa ni nepotrebnost velikih pesnika, njihovo delo stoji i čeka čitaoce koji će neminovno doći. Delo Marine Cvetajeve dočekalo je svoj čas, dočekaće ga i knjige Miše Stanisavljevića.

    Za razliku od Stanisavljevića, nacionalni dušebrižnici među poetama osećaju svoj narod i propovedaju poetiku medijuma. Šta to zapravo znači? Pisci koji su rušili socijalizam bili su samo medijumi svog naroda, takoreći nesvesni provodnici stremljenja narodne duše, ma šta to značilo. Dakle, kad Antonije Isaković priznaje Latinki Perović da želi rat i da će poginuti "samo 80.000 ljudi", tako da nema razloga za brigu – on nije bezosećajno nekrofilno čudovište željno krvi, već medijum narodnih želja. Kad Rajko Petrov Nogo, senator Republike Srpske, kaže o Bošnjacima usred rata: „Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene? Mi moramo pokusati svoju porciju krvi" – to nije ratno huškanje, jer Nogo samo oseća svoj narod, kao njegov medijum, a narod je slučajno pomalo vampirski, krvožedno raspoložen. Kad Bećković besedi o najskupljoj srpskoj reči, pa kaže "bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati" – on takođe ne huška na krvoproliće, on je samo medijum naroda koji bi malo da kolje po Kosovu.

Ako su pesnici samo medijumi svog naroda, onda oni nisu odgovorni za ono što pišu, odgovornost se prebacuje na kolektiv. Nije narod nevin, pogotovo oni delovi koji su oduševljeno glasali za nacionalističke političare svih boja, ali ne može narod da bude odgovoran za pesničke brljotine. Izbegavanje odgovornosti za sopstvena (ne)dela je omiljeni sport nacionalista svih meridijana, koji je sad dobio i svoju poetsko-spiritističku varijantu. Po toj logici, tridesetih godina u Nemačkoj nacistički pisac Ernst fon Salomon je osećao svoj narod i bio njegov medijum, dok su dela izroda poput Tomasa Mana, Štefana Cvajga, Bertolda Brehta ili Franca Kafke s pravom spaljivana. Ko im je kriv što nisu osećali svoj narod?

    Istini za volju, nacionalističke pesnike za narod zabole onaj deo tela u koji bi da mu se uvuku. Sve je to gola demagogija nastala iz čemera i nemoći, a usput se i isplati. "Svaka valjana književnost u principu jeste bekstvo od provincije, pa i od zavičaja", napisao je Predrag Čudić u eseju "Nagrailo u bosanskom loncu" u kojem je demontirao Nogovo mrčenje papira. Sve drugo su medijumske trice i nacionalističke kučine. A pravi pesnik oseća svoj narod samo kad mu na njemu iskoči kurje oko. ... <<

 

...


  • 0