Jump to content


Photo

xxzmagazin - PL rides again!


  • Please log in to reply
35 replies to this topic

#16 kajzerica

kajzerica
  • Members
  • 136 posts

Posted 16 November 2017 - 22:50

Sreća je lijepa samo u Beninu
Hladan tuš je ono što sam dobio; umesto milion i po dolara u cugu komada, moraću dnevno da primam svega 4.000 dolara! Pa za te pare čovek ne može da ruča u pristojnom beogradskom restoranu!  Smirim se nekako, tešim sebe da nije strašno da svaki dan idem u prostorije MoneyGrama da dižem novce, jeste gužva u gradu, ali moći ćeš ti to, Petre, you can do it.
 

Otkad sam na meti tužilaca čiji duševni bolovi ne jenjavaju sve dok im nekoliko tisuća eura ne zacele teške psihološke rane – opsednut sam nebuloznom, ali spasonosnom idejom da preko interneta lično nađem money, pod devizom – mogu i devize. Čekajući da stigne mail od nekih dobrih ljudi iz investicionih fondova koji ne znaju šta će s parama, pa se baš mene setili, pročačkah na mailu pisamce iz Južne Afrike…

 

Piše mi teško bolesna Miss Mary Anderson, neće još dugo, možda par meseci, ali se setila mene, jer sam joj ovako nepoznat, pa još iz Srbije, najbliži rod i porod; piše da nema ni kučeta ni mačeta, ali želi da u poslednjim tjednima života napravi neko dobro delo; ništa naročito, kaže Ms Anderson, neudata, u februaru proslavila 89. rođendan, mali poklon za vas, eto, Mr Petar, ostavljam vam milion i po dolara, sigurna sam da ćete ih iskoristiti u humanitarne svrhe, sigurna sam da ćete pomoći bogaljima i siromašnima, verujem u vas mr Lukovic, samo se vi javite mom advokatu, sve najbolje vam želim, uvijek vaša Miss Anderson.

Teško bolestan od besparice i plavih koverata u kojima su presude, uveravam sebe da imam sreće što mi se Miss Anderson javila; jeste, čuo sam za te “nigerijske prevare”, ali žena je iz Južne Afrike, nema veze s Nigerijom, još je i bolesna – pa, ne bi valjda lagala na samrti?

Aaf-01-S.jpg

Lukovićevo nasledstvo u Južnoj Africi: Skromna kućica gde na samrtnoj postelji leži draga Mary Anderson

Photo: amazonaws.com

Ispunićeš sve želje drage Mary, obećavam sebi u tihovanju zakletve; pomoći ćeš bogaljima Filaretu, Čupiću i Emiru, unećeš svetlo u njihov duševni mrak, platićeš tih sedam-osam tisuća eura, ali će ti ostati 1.492.000 dolara, s tim već može da se životari u Srbiji, nije nešto, ali tko štedi, taj radi na sebi. Kad stignu novci, sanjarim, moći ću da odem do Slavonskog Broda dva puta mesečno, čak i da posetim komšijski Bosanski Brod; možemo da isplatimo minimalce, da platimo internet provajdera koji je našem internet portalu s pravom isključio napajanje na 20 dana, jebiga, i zec vadi qurac na sirotinju.

 

U neolitu ushićene sreće, sednem i napišem Miss Anderson da sam presrećan što me se setila, da ću u svojoj humanosti biti bezgranično milosrdan, da je našla pravog čoveka da zavešta svoj skromni finansijski prtljag, ukratko – fala ti, Mary, gde čula i gde ne čula, umalo da napišem da joj želim dobro zdravlje, ali se zaustavim i kažem šapatom riječi “Thankfully Yours, Petar”.

 

Ne prođe ni pola sata, Miss Mary odgovara. Mora da joj bolje, nešto  mi zvuči živahnije, možda poživi do moje krsne slave Sv. Đurđic, optimistički diskutujem sam sa sobom, dok čitam njeno pismo: "Dear Petar,  transfer of USD $1.500.000 has been signed today and you have to contact MONEYGRAM Via E-mail: ANTHONY ROBERT (anthonyrobert697@gmail.com ) or call +229 9631 0964 to claim your fund. Congratulations! Miss Mary Anderson”.

Nige-02-S.jpg

Promašili Lukovića: Nigerijski prevaranti nisu se usudili da pokušaju da prevare visprenog glavnog urednika

Photo: nationalgeographic.com

Udari me neka vrućina od histerične histerije sa srećom na obodima; počeh da se svlačim, pa da se oblačim, kovitlac u glavi; platim Filaretu, platim Čupiću, platim Emiru, platim mojoj radničkoj klasi zaslužene minimalce, platim porez voljenoj državi – i još ostane milionče, sasvim korektno!

 

S južnoafričkim osmehom na licu, sjednem i javim se advokatu moje drage Mary. Čovek živi u Beninu, što me je odmah ohrabrilo; Benin je jedna mala i poštena država, u Beninu žive dragi i mili ljudi, to je jedan slobodarski narod, nije to Nigerija, nema prevaranata u Beninu, pa advokat se zove Anthony Robert, mora da je diplomirao u Engleskoj, baš zvuči honest. Pišem mu iskreno, kao bratu rođenom: “Dear Anthony, I have received information that transfer of USD $1.500.000 has been signed today and I have to contact you for details. Tell me what to do now? Thanx in advance, yours Petar Lukovic”.

 

Prođe deset minuta, a od Beninanjina ni traga ni glasa. Nije valjda prevara? Ma, jok, tešim sebe, opterećene su veze između Benina i Srbije, samo budi strpljiv i Gospod će ti osvetliti finansijski autoput. Kliknu mi computer zvukom radosti kao u filmu “You’ve Got A Mail”, sebi već ličim na Toma Hanksa, poruka, ljudi, poruka, dođe mi da zovem redakciju i da im kažem da su svi naši problemi rešeni i da imamo para za decembarski minimalac.  Neka živi humani Benin, zemlja gde se daje i ništa ne uzima.

Africca-01-S.jpg

I ovo bi pripalo srećnom Lukoviću: Mala vikendica u vlasništvu nepokretne dobrotvorke Mary Anderson

Photo: www.naturalworldsafaris.com

Čitam i drhtim: “Dear Customer Petar, Good day, I have received your mail regarding your transfer via our service of MoneyGram Transfer Office. After board of Directors meeting this morning, we agreed that sum of $4000.00 will be sending to you on daily basis till your total payment of USD$ 1.500.000.00 is completely paid to you. Below is your first payment information that is awaiting for pick-up in any MoneyGram location in your country” .

 

Hladan tuš je ono što sam dobio; umesto milion i po dolara u cugu komada, moraću dnevno da primam svega 4.000 dolara! Pa za te pare čovek ne može da ruča u pristojnom beogradskom restoranu!  Smirim se nekako, tešim sebe da nije strašno da svaki dan idem u prostorije MoneyGrama da dižem novce, jeste gužva u gradu, ali moći ćeš ti to, Petre, you can do it.  

 

Prepisujem podatke za MoneyGram: Reference#:  9364-4273; Sender: Anthony Robert, Question: Best Color; Answer: Green; Amount: $4,000. Dakle, imam i šifru; oni me pitaju “Best Color?”, a ja kažem “Green”. Imam i fucking broj koji sam upamtio naopako 3724-4639 da mi ga neko ne ukrade;  umalo da počnem da se spremam da autobusom 77 krenem u grad, u voljeni MoneyGram, kad comp uradi pliiink, stigla nova poruka: dragi Anthony, brat moj rođeni iz Benina.

Benin1.jpg

Uliva poverenje: Blessing Lawrence sa svojim Board of Directors ponosan zbog Lukovićevog poklona od 48 dolara

Photo: dxnews.com

Čekaj, čekaj, šta piše: “It’s important to inform you that this payment is not yet available for you till your payment files is activated. According to your records here, the activation charge of your payment files is USD$ 48.00 only. Within 20-minutes of activation, your payment will be available for pick-up in any MoneyGram in your country and be informed that this activation fee is one-time payment, once its activated you will be free to receive your daily payments”. Prevodim u glavi ćirilicom: mojih četiri tisuća dolara dnevno zarobljeni su u prokletom Beninu sve dok ne platim 48 dolara za aktivaciju. Srećom, čim platim, za 20 minuta, otključaće mi novac iz arhiva.

 

Opet prepisujem adresu primaoca u dalekom Beninu, odakle mi poručuju: “Send the fee through Western Union Money Transfer or Money Gram to - Receiver’s Name: Blessing Lawrence; Destination: Cotonou, Benin Republic; QUESTION: In God; ANSWER: We Trust; Amount Sent: USD$ 48.00”.

U trenutku mi bude malo sumnjivo zašto novac ne prima moj dragi Anthony, nego izvesni Blessing Lawrence, Blagosloveni Lorens, valjda je zato šifra “In God/ We Trust”, ne bi se ti ljudi religiozno izrugivali, naprotiv, uveravam sebe, verske konotacije obezbeđuju smirenje i poverenje za svega 48 dolara. Kojih nemam. Nađem 28 dolara u dinarima, ali nemam 14. Da se javim u Benin i pitam može li u dve rate pod geslom “In Petar We Trust”? Šta da radim, oh, my God?  

 

U sluđenoj pauzi, opet mi piše Anthony, valjda je drug Blessing u crkvi, tihuje: “As soon as we confirm the fee today, we will immediately activate your payments and notify you back then you can pick up your first $4,000 today as stated. Please note that you need to go along with your passport ID or Drivers license when you need to pick up the transfer today okay. Thanks as I wait for your urgent respond. Sincerely,  Anthony Robert. Telephone#: +229 9631 0964”.

Jebe me ovaj “urgent respond”, a još više što nemam novac da uložim za svoj prvi milion dolara u životu. Prolaze minuti: sedim i šutim, šuti i Anthony. Razmišljam, onako: a, šta ako je prevara, šta ako su hteli da mi uzmu 48 dolara, i da mi nikad ne daju moje zasluženo nasledstvo od voljene Miss Anderson? Ali, kako su došli do tvoje adrese, pita đavolov advokat u meni? Zar da zbog 14 dolara propustiš priliku da nahraniš bogalje i tužioce, da te vole i da ti se dive?

Odlučim da sačekam do sutra, ako nađem dolare – nađem, ako ne nađem – goodbye, Benin. Kompromis, nego šta.

Aaa-01-S.jpg

A mogla je biti omiljena Lukovićeva država: Benin, tamo gde svi daju i niko ništa ne uzima

Photo: www.africainnovationnetwork.com

Presrećan što sam sam sa svojim alter-egom postigao tipičan srpski dogovor: da odložimo, sedoh za computer da vidim što novo ima u Beninu, kad iskoči pop-up oglas koji mi je smesta promenio život: u naslovu piše “Radmila Marić, mlada mama iz Zaječara, prošlog meseca je zaradila 1 114 950 dinara i to bez izlaska iz kuće”.

 

Jebeš nepouzdani Benin, jebeš Anthonyja koji mi nikad nije bio brat, zaboravih na Mary Anderson u kriku cinsa, rešenje su Binatrex-opcije, vidi Lukoviću kako mlada mama from Zaječar mesečno zarađuje deset tisuća eura – a bez da izađe iz kuće!

Osećam da se jedra mog života povijaju pod binarnim vetrom sreće! Krenem da čitam….

*Prekosutra, u petak, 17. novembra, nastavak Potrage za novcima: Kako je mlada binatrex mama iz Zaječara, Radmila Marić, postala Lukovićev idol?

 


  • 2

#17 Kinik

Kinik
  • Members
  • 41,034 posts

Posted 16 November 2017 - 23:03

...
 
 
>> ... Dosije: Paramedijske strukture Zapadnog Balkana (4)
Triangularna paramedijska osovina
Piše: Marko Matić
 
Promenom vlasti u Srbiji u maju 2012. godine, a posebno nakon parlamentarnih izbora 2014. i promena u policijskim upravama koje su usledile u junu te godine, a u skladu sa preovlađujućim tehnološkim trendovima, primat u proizvodnji i distribuciji paramedijskog sadržaja preuzela su tri internet medija koji predstavljaju deo dve umrežene regionalne medijske grupe. Reč je o dve krovne organizacije - Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) i Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) pod čijim su se okriljem oformili brojni medijski sajtovi i organizacije među kojima su od 2014. naovamo najznačajnije mesto zauzimali BIRN Srbija, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK).
 
Uvidevši u danima nakon pada režima Slobodana Miloševića, da će se interesi i novčane donacije zapadnih fondacija premestiti u druga ugrožena područja van Srbije, od strane inostranih fondacija finansirane organizacije i mediji nastojali su da iskoriste upravo potencijale takvih zemalja u okruženju – pre svega ratom razorene Bosne i Hercegovine i Kosova bez pravnog poretka i sistema institucija. Vođeni idejom da je lakše bosanskoj nevladinoj organizaciji da dobije novac od stranih donatora nego onima koje su ostale u Hrvatskoj ili Srbiji, i BIRN i OCCRP za svoje sedište su izabrali upravo Sarajevo dok su ostale zemlje regiona pokrili osnivanjem takozvanih sestrinskih organizacija i lokalnih ogranaka. Vođeni pre svega interesom prikupljanja što većeg obima sredstava inostranih donatora te organizacije su postale mešavina lobi grupa, kompanija, medija, NVO-a u pokušaju da postanu paralelna vlada sa obaveznom mantrom anti-vladinog usmerenja u svom delovanju.
BIRN – mreža za rušenje balkanskih vlada novcem evropskih i američkih poreskih obveznika
 
Kako bi ojačao svoju poziciju BIRN je od svog osnivanja nastojao da se širi na dva različita nivoa – ekstenzivno u smeru pokrivanja što veće teritorije kroz osnivanje ogranaka u zemljama regiona i intenzivno u smislu stalnog proširivanja polja delatnosti koje su obuhvatane projektima finansiranim iz evropskih i američkih fondova. Tako je BIRN osnovao svoje ogranke u Albaniji, Bosni, Kosovu, Makedoniji, Rumuniji i Srbiji kao i mrežu novinara saradnika u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bugarskoj i, kako se navodi na sajtu te organizacije “povremeno Moldaviji”. Istovremeno BIRN u svom posedu ima 15 sajtova na različitim jezicima.
 
U opisu svoje delatnosti BIRN navodi da je u pitanju nevladina, neprofitna organizacija koja se od svog osnivanja 2004. godine, bavi monitoringom i analizom društvenih i političkih procesa, posebno ulogom medija u njima. U tekstu se dalje navodi da je ta regionalna mreža, sa sedištem u Sarajevu, posvećena prozvodnji “kvalitetne medijske produkcije i profesionalizaciji novinara, izdavač je analitičke web publikacije Balkan Insight i osnivač kompanije BIRN Ltd, sa sedištem u Beogradu, koja se bavi konsaltingom i izdavanjem dnevnih novina na engleskom jeziku Belgrade Insight”.
Iz navedenog opisa može se zaključiti da BIRN u isto vreme pokušava da bude i regionalna mreža, i neprofitna organizacija, i profitno usmerena kompanija koja se bavi izdavaštvom i konsaltingom, ali i nevladina organizacija i medij.
Uprkos činjenici da je BIRN od svog osnivanja pa do danas svoje postojanje najviše zasnivao na donacijama Evropske komisije, ta vrednosno nedefinisana mreža povezanih organizacija u svom delovanju često je odstupala od proklamovanih ciljeva, vrednosti i metodologije koja se primenjuje u zemljama Unije. Umesto delovanja na bazi svega onoga na čemu EU insistira kada je regionalni razvoj Zapadnog Balkana u pitanju, a što podrazumeva sinergiju znanja, dijalog vlasti i civilnog društva, zajednički rad na sprovođenju reformi, transparentnost rada, kvalifikovani monitoring rada državnih institucija i sl, BIRN je ipak izabrao da deluje po sistemu “što gore to bolje” u kojem je bilo moguće da “politički korektnim” nazivima za projekte budu prikrivane stvarne destruktivne aktivnosti, odnosno da se pod maskom navodne borbe za demokratizaciju i slobode uzima veliki novac za sprovođenje, u suštini, ogoljene antivladine kampanje. Takvom ponašanju BIRN-a i ostalih srodnih, spolja finansiranih, organizacija i medija, kumovao je i sam sistem odnosa koji je uspostavljen sa inostranim donatorima u kome se organizacije civilnog sektora suštinski nalaze u sukobu interesa i nepremostivom jazu između ostvarivanja proklamovanih ciljeva i sopstvenih egzistencijalnih poriva.
 
S jedne strane smisao postojanja tih organizacija jeste rad na unapređenju tranzicionih procesa u društvima Zapadnog Balkana, one za te namene dobijaju novac od zapadnih donatora kojeg će, opet, biti sve manje kako reformski procesi budu napredovali, a regionalna društva činila pomake u smeru svoje konsolidacije i modernizacije. Zbog toga uspehom u svom deklarativnom delovanju i ostvarivanju proklamovanih ciljeva nevladine organizacije de facto doprinose urušavanju osnova sopstvene egzistencije. Našavši se u nepomirljivom jazu između proklamovanih ciljeva i onoga što zaista rade na terenu, takvi mediji će postati batina u rukama različitih interesnih struktura (kako onih birokratskih iz Brisela, tako i pojedinih interesnih grupa poreklom iz pojedinih članica EU i samog regiona) koja će biti skrivena iza lažne slike nezavisnih medija.
 
Usled instikta za samoodržanjem ili pak dobro osmišljene strategije, većina organizacija civilnog društva usmeriće svoje aktivnosti više u smeru ubeđivanja svojih donatora da se situacija u Srbiji u poslednjih nekoliko godina drastično pogoršala negoli u smeru njenog realnog sagledavanja i popravljanja stanja na terenu. Tako će se javnost Srbije od sredine 2014. godine suočavati sa nepreglednim nizom veštački generisanih afera čija će hiperprodukcija biti praćena rastom novčanih priliva na račune “ugroženih” samoproglašenih branitelja slobode. Pa ipak, inflacija broja afera koje će poslednjih godina otkrivati takozvani nezavisni istraživački mediji, biće praćena devalvacijom profesionalnih standarda i osnovnih postulata istraživačkog novinarstva u njihovom radu. Ta neprijatna činjenica neminovno će u budućnosti glavne donatore suočiti s moralnim pitanjem opravdanosti dosadašnjeg i budućeg finansiranja njihovih štićenika koji su svojom beskrupuloznom trkom za projektima i grantovima u te mutne igre uvukli i svoje finansijere ozbiljno dovodeći u pitanje njihove stvarne namere i motive, a time i njihov ugled i kredibilitet.
 
U besprizornoj jagmi da se istaknu kao borci protiv vlasti kojoj su unapred, bez mnogo realnih argumenata, dodelili atribut “autokratske”, BIRN kao mreža organizacija, ali i ljudi koji personalno predstavljaju delovanje te mreže, u više navrata su učestvovali u kreiranju poluistinitih, spekulativnih i tendencioznih medijskih sadržaja sa ciljevima koji su bili sve samo ne usmereni na unapređenje javnog interesa. Mehanizam funkcionisanja BIRN-ove medijske mašinerije najočitije se mogao detektovati u dva slučaja koji su jasno pokazali da je BIRN jedan od ključnih stubova paramedijskih struktura u regionu. Umesto da ta dva slučaja dovedu do samopreispitivanja i otklanjanja nedostataka u radu ove organizacije i njenih donatora oni su, paradoksalno, najviše doprineli popularizaciji i medijskoj vidljivosti BIRN-ove paramedijske mreže koja se veštim manipulativnim delovanjem od predatora za tili čas pretvorila u najveću “žrtvu” na sav glas izvikane represije.
 
Sunovrat "istraživačkog" novinarstva: Od pogrešnog sefa do Džihadi Džona
Prvi od dva navedena slučaja, koji je na neki način označio početak svopšte kampanje kreiranja i fabrikovanja afera koja traje do današnjih dana, bio je tekst “Otkrivanje tajne ministarskog sefa“ nastao u okviru projekta “Jačanje medijske slobode u Srbiji” koji je Evropska unija finansirala sa preko 125.000 evra. U “istraživanju” čiji je autor urednik BIRN-a Slobodan Georgiev (sportski novinar koji je, prema svedočenju ljudi iz WAZ-a, nakon 2012. godine ostao bez lukrativne funkcije u Sportskom žurnalu), objavljeni su nacrti ugovora sa “Etihadom”. U tekstu je, neosnovano, izneta tvrdnja da se država “obavezala da višestruko plati zadržavanje 51 odsto vlasništva u nacionalnoj avio kompaniji nasuprot 40 miliona dolara ulaganja na koliko se obavezao partner iz Ujedinjenih Arapskih Emirata”.
 
Svega sedam dana kasnije, 14. avgusta 2014. godine, Vlada Srbije je objavila zvaničnu verziju ugovora sa “Etihadom” koja je bitno odudarala od navoda koji su postojali u nacrtu ugovora koji je BIRN objavio. Senzacionalističke tvrdnje Georgieva pokazale su se kao netačne, preterane i maliciozne. Prema slovu važećeg ugovora Srbija ne samo što nije bila obavezana na višestruko veća ulaganja u odnosu na svog manjinskog partnera u ovom poslu, već je situacija bila potpuno obrnuta. Zahvaljujući činjenici da je od nekadašnjeg hroničnog gubitaša, čije su finansijske rupe popunjavane novcem iz državnog budžeta, Srbija dobila profitabilnu kompaniju koja je stekla reputaciju najbrže rastuće u svojoj branši u regionu, ugovor sa “Etihadom” se ispostavio kao veoma povoljan i koristan posao za zvanični Beograd. Predstavljajući ugovor sa "Etihadom", tadašnji premijer Aleksandar Vučić je rekao da se Srbija obavezala da do kraja 2016. godine u zajedničku kompaniju investira 42 miliona dolara, dok je partner iz UAE bio u obavezi da uloži do 100 miliona. Pored toga Republika Srbija je bila u obavezi da sanira ranije nastale dugove, što je i pre tog slučaja bila uobičajena praksa kod privatizacija hroničnih gubitaša. Prilikom predstavljanja ugovora Vučić je izneo podatak da se 80 odsto pomenutih dugova odnosilo na JAT-ova dugovanja prema državi što je rešavano otpisom potraživanja i nije zahtevalo dodatna plaćanja iz državnog budžeta.
Objavljivanje sadržine ugovora pokazalo je da je Slobodan Georgiev, ovom istraživanju pristupio na krajnje površan i nestručan način što se delimično može objasniti i okolnošću da je reč o sportskom novinaru bez odgovarajućeg iskustva u oblasti istraživačkog novinarstva. Prekršivši osnovne postulate istraživačkog novinarstva on je sebi dao za pravo da do zaključka dođe na osnovu nacrta nekakvog ugovora bez ikakve provere njegove tačnosti ili uvida u sadržaj pravno važećeg zvaničnog ugovora, što predstavlja školski primer korišćenja nepouzdanog izvora informacija umesto ozbiljnih dokaza. Vođen potrebom kreiranja afere čija je meta trebalo da bude Vlada Srbije, Georgiev je u praksi demonstrirao nedopustiv nivo neprofesionalizma koji su građani Evropske unije finansirali sa neverovatnih 125.000 evra donacija. Nakon ove afere postalo je jasno da je jedini cilj Georgieva i BIRN-a bio ne taj da da tekst bude činjenično tačan, već da proizvede skandal i lažnu aferu kojom bi se Vladi Srbije poslala jasna poruka kojim sredstvima će biti disciplinovana ukoliko ubuduće ne bude udovoljavano zahtevima pojedinih protekcionisanih poslovnih i političkih aktera pod zaštitom Majkla Davenporta šefa delegacije Evropske unije u Srbiji. O stvarnoj nameri kreatora ove lažne afere svedoči logistička podrška i koordinacija koja je u vidu prenošenja i popularizacije ovog skandalozno neprofesionalnog teksta BIRN-u pružena od strane medija koji su svi do jednog bili interesno povezani sa Devenportovom kancelarijom.
 
Po ranije uhodanom mehanizmu sprege između paramedijskih struktura, tekst Georgieva je preuzeo i reprintovao nedeljnik “Vreme” koji se nalazi pod finansijskom kontrolom prvostepeno osuđenog srpskog tajkuna Miroslava Miškovića. Zajedno sa “Vremenom”, koje je postalo neskrivena platforma za najprizemniju propagandu protiv aktuelnih vlasti u Srbiji, BIRN i Georgiev će naići na podršku ostalih subjekata interesne paramedijske zajednice kojoj pripadaju, pa će tako u maju 2015. godine za ovaj skandalozan tekst dobiti NUNS-ovu novinarsku nagradu u kategoriji štampanih medija čime će, umesto originalnog teksta koji je objavljen na sajtu javno.rs koji nije registrovan kao medij, biti nagrađena njegova preneta verzija u nedeljniku “Vreme”. Uprkos ovom providnom pokušaju naknadnog pribavljanja kredibiliteta kompromitovanom novinaru, Georgiev će svoje pravo lice neprofesionalizma i ostrašćenosti pokazati u reakciji nakon objavljivanja sadržaja ugovora od strane premijera Vučića za koga će u istom nedeljniku “Vreme” doslovce napisati: “Ti njegovi logorejični ispadi inače i nisu vredni komentarisanja, jer samo pokazuju da aktuelni naprednjački premijer ne može da se odvoji od svoje radikalske senke, uprkos pokušaju da ’ekonomizuje’ i ’evropeizuje’ retoriku klevetničke mržnje, zastrašivanja i pritiska na štampu s pozicija moći, koje je koristio u doba kada je bio radikalski ministar informisanja, što misli da mu je zaboravljeno."
 
Vrhunac u ispoljavanju svoje patološke mržnje kojom je sebe nepovratno ispisao iz novinarske profesije i težnje ka objektivnosti i nepristrasnosti koje ona podrazumeva, Slobodan Georgiev je pokazao u junu 2016. godine kada je na svom privatnom, ali javno dostupnom tviter nalogu, premijera Srbije Aleksandra Vučića uporedio sa najtraženijim svetskim teroristom Džihadi Džonom, poznatom po zastrašujućim javnim odsecanjima glava svojih talaca koja su zgrozila civilozovani svet.
 
Paramedijski koreni BIRN-a
To što se Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) deset godina kasnije pojavila kao nastavljač paramedijske delatnosti koju je svojevremeno etablirao “Nacional” Ive Pukanića, nimalo ne treba da čudi ako se zna da je direktorka te mreže Gordana Igrić svojevremeno bila glavna urednica Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR) koji se “proslavio” optužbama na račun Mila Đukanovića i Zorana Đinđića za kriminal i učešće u švercu cigaretama.
 
Dobri poznavaoci prilika u Srbiji početkom 2000-ih godina, ukazuju da nije slučajno to što je IWPR delovao baš iz Londona, koji je u to vreme važio za sedište brojnih tajno finasiranih paraorganizacija iz ovog dela sveta. Mnoge od njih su sarađivale sa proizvođačima cigareta koji su učestvovali u švercu duvanskim proizvodima, zbog čega je i IWPR vodio nasilnu kampanju protiv Zorana Đinđića optužujući ga da je tokom devedesetih godina bio pokrovitelj šverca cigaretama iako je on u to vreme bio u opoziciji i po prirodi stvari nije mogao biti pokrovitelj takvih poslova. Iz istih razloga, zajedno sa ostalim povezanim medijima, IWPR je učestvovao u kreiranju i distribuciji “duhanske afere” koja je služila interesima krupnih proizvođača cigareta koje su kontrolisale paraobaveštajne strukture iz Velike Britanije i SAD.
 
Do koje mere je Gordana Igrić bila zaslepljena mržnjom ili, pak, privržena slepom izvršavanju narudžbina svojih donatora, svedoči i činjenica da je svoju paramedijsku delatnost protiv politike Zorana Đinđića IWPR nastavio i nakon njegovog ubistva vodeći kampanju protiv akcije “Sablja” i vanrednog stanja u Srbiji. Pozivajući se na tvrdnje advokata optuženih za ubistvo premijera, sajt te organizacije objavio je feljton o tome kako je policija tokom trajanja vanrednog stanja navodno mučila i terorisala uhapšene u zatvorima. Seriju tekstova koje su potpisale Gordana Igrić i Dragana Nikolić Solomon u kojima se, između ostalog, tvrdi da je uhapšena folk pevačica Svetlana Ražnatović mučena metodom „uskraćivanja sna“, kao i da su pojedini uhapšeni bili mučeni strujnim udarima u šumi što je u svom štampanom izdanju redovno prenosio tabloid Kurir.
BIRN-ovo potonuće u mutnim vodama “Tamnave”.
 
Šest meseci pošto je doživeo ozbiljnu blamažu u vezi sa otkrivenim i ekspresno osujećenim pokušajem kreiranja lažne afere oko ugovora sa “Etihadom”, verovatno iz potrebe da opravda ogromne donacije koje je u međuvremenu dobio, BIRN je ponovo demonstrirao svoju sklonost ka kreiranju lažnih medijskih sadržaja. Tako je, po receptu iste škole kvaziistraživačkog novinarstva, u januaru 2015. godine na BIRN-ovom sajtu javno.rs objavljen tekst “Ispumpavanje kopa i budžeta”, autora Aleksandra Đorđevića u kome je na račun Vlade Srbije i “Elektroprivrede” iznet niz ozbiljnih optužbi za navodno nanošenje štete tom javnom preduzeću u iznosima koji su se merili desetinama miliona evra. Ponašajući se kao plaćeni PR službenik kompanije “Van Hek”, autor je u tekstu zamerio Vladi Srbije to što je EPS uopšte organizovao tender za ispumpavanje vode sa površinskog kopa “Tamnava”, a nije zbog potrebe hitnosti taj posao sklopio direktnom pogodbom sa holandskom firmom “Van Hek” iako međunarodne finansijske i, posebno, evropske institucije ovakav vid pogodbi po pravilu nazivaju izvorom korupcije.
 
Bez ijednog ponuđenog ozbiljnog dokaza, koristeći se spekulacijama i neosnovanim nagađanjima, Đorđević je zaključio da je Srbija na uvozu uglja i struje zbog toga izgubila 120 miliona evra. Kako bi dokazao laž o postojanju kriminalne namere Vlade Srbije i rukovodstva EPS-a, autor je suptilno nagovestio i “pozadinu” čitavog posla ustvrdivši da je jedna od firmi iz konzorcijuma koji je pobedio na tenderu, bila povezana sa tadašnjim direktorom “Elektromreža Srbije” Nikolom Petrovićem, inače jednim od kumova premijera Aleksandra Vučića. U nemogućnosti da ospori rezultate samog tendera, Đorđević je komisiji zamerio što je izabrala firmu bez iskustva u ispumpavanju vode upuštajući se na taj način u naivno predviđanje u pogledu događaja koji će uslediti narednih meseci.
 
U kreiranju afere “Tamnava”, kršeći sve postulate istraživačkog novinarstva i sledeći isključivo svoje spekulacije, neosnovane i površne pretpostavke, BIRN-ov autor je propustio da ponudi bilo kakav ozbiljan dokaz za iznete tvrdnje. Kao što će se videti u mesecima koji su usledili, navodi da konzorcijum, koji je pobedio na tenderu, nema iskustva u isušivanju vodenih površina postaće potpuno irelevantni pred činjenicom da je taj posao uspešno i u zadatim okvirima obavljen. Čak i podatak da su za tu priliku angažovane pumpe firme “Van Hek” koja je i sama učestvovala na tenderu sa višestruko nepovoljnijom ponudom od one koja je prihvaćena, u potpunosti je osporila početnu hipotezu autora dokazavši da je “Van Hek” u svojoj ponudi, očigledno precenjujući ekskluzivitet svog znanja i iskustva u ovoj oblasti (know-how), pokušao da ostvari ekonomski neopravdan ekstraprofit. Aleksandar Đorđević ni na koji način nije dokazao da bi, čak i u slučaju da se EPS odlučio na sklapanje direktne pogodbe u ovom slučaju, “Van Hek” bio taj koji bi na najbolji i najpovoljniji način obavio zahtevani posao, što je potvrdila i ponuda te firme na samom tenderu.
 
Poput brojnih drugih spekulacija, ni tvrdnja da je konzorcijum koji je imao najbolju ponudu na tenderu, navodno favorizovan jer je povezan sa tadašnjim direktorom EMS-a, ni na koji način nije potkrepljena ozbiljnim dokazima. Na posletku uvidom u činjenično stanje ispostavilo se da je partner firme koja je dobila posao na tenderu u tom trenutku bio i manjinski vlasnik (sa 10 odsto udela) u kompaniji u kojoj je Nikola Petrović nekada bio direktor što je okolnost koja ni na koji način ne dokazuje ni Petrovićevu kontrolu nad pomenutom firmom niti veze između njega i rezultata tendera. Uostalom do prihvatanja pobedničke ponude nije ni moralo da dođe na urgenciju Petrovića, pošto je takav ishod već bio obezbeđen ponajviše zahvaljujući činjenici da je “Van Hek” na javno nadmetanje izašao sa ponudom koja je bila 23 miliona evra skuplja u odnosu na ostale učesnike.
 
Osim pozivanja ne apstraktne procene, Đorđević u svom tekstu nije ponudio nijedan validan dokaz da je zbog utvrđene dinamike odvijanja radova u “Tamnavi” EPS izgubio 120 miliona evra. Na prvom mestu autor je propustio da ponudi reper u odnosu na šta je dinamika tih radova bila sporija, ali u svojoj površnoj kalkulaciji nije u obzir uzeo ni troškove iskopavanja rude koji postoje tokom redovnog proizvodnog procesa na “Tamnavi”, a čije bi uzimanje u obzir drastično umanjilo navodni gubitak od milion evra dnevno koji Đorđević pominje. Autor u najmanju ruku nije ponudio nijedan validan dokaz za tvrdnje koje je izneo u svom “istraživačkom” tekstu koji će postati školski primer svega onoga što je antipod ozbiljnom istraživačkom novinarstvu.
 
Iako je već na prvi pogled jasno da su spekulacije bile jedini osnov za ono što je u svom tekstu tvrdio Đorđević, njemu i njegovim kolegama iz BIRN-a i interesno povezanih organizacija, ta činjenica nije smetala da u kampanji koja je usledila neometano nastave sa pokušajima difamacije Vlade Srbije i njenog predsednika što je od BIRN-a, kao paramedijske organizacije, stvorilo surogat opozicionog političkog aktera sa tendencijom vođenja dugotrajne ostrašćene kampanje protiv unapred odabrane mete – u ovom slučaju legalno i legitimno izabranih vlasti u Srbiji. Na reakciju Aleksandra Vučića u kojoj je, ne bez razloga, navode BIRN-a nazvao lažima, ova mreža će uzvratiti zamenom teza optužujući premijera da “nije demantovao nijednu konkretnu tvrdnju iz teksta” iako je već na prvi pogled lako uočiti da je autor BIRN-a bio taj koji nijednu svoju tvrdnju nije potkrepio ozbiljnim dokazima da bi uopšte imalo o čemu da se diskutuje i eventualno šta da se demantuje. Istrajavajući na odbrani neodbranjivog, BIRN će se povodom ovog slučaja sukobiti i sa zvaničnicima Svetske banke koja je bila finansijer čitavog posla, a koja će zvanično potvrditi da je u ovom slučaju tender odrađen besprekorno kao i da je nabavka “sprovedena u skladu sa srpskim Zakonom o javnim nabavkama”.
 
Ostavši bez argumenata u raspravi o samom tekstu, BIRN će, kao i u prethodnom primeru, spor izmestiti na potpuno drugi kolosek i to tako što će reakciju premijera i dela provladinih medija iskoristiti za lansiranje priče o cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji što će do leta 2016. godine biti glavna mantra koja će biti utišana zahvaljući izložbi medijskih napisa “Necenzurisane laži”, kojom će vladajuća Srpska napredna stranka u kontradikciji srušiti taj veštački kreirani mit. U nepotkrepljenim tvrdnjama o cenzuri i pritiscima na medije BIRN i njemu srodne organizacije sukobiće se čak i sa Johanesom Hanom, komesarom za proširenje i susedsku politiku Evropske komisije, koji će od svih koji potežu pitanje cenzure otvoreno zatražiti da za takve optužbe ponude i adekvatne dokaze.
 
Baš kao i u slučaju “Tajne ministarskog sefa”, i u slučaju “Tamnave” uslediće pokušaj naknadne legitimizacije jednog, u osnovi, spekulativnog i neinformativnog teksta što će praktično još jednom slikovito demonstrirati mehanizme i obrasce delovanja paramedijskih struktura. Razotkrivanje tih mehanizama dogodiće se prilikom dodeljivanja nagrade „Jug Grizelj“ za 2014. godinu što će se dogoditi u jeku rasprava nastalih oko teksta „Ispumpavanje kopa i budžeta“, 5. februara 2015. godine. Jednoglasnom odlukom žirije koji su činili Vukašin Obradović, Antonela Riha, Snježana Milivojević, Olja Bećković i Damir Kalember (novinar poreklom iz Krajine koji je prilikom dolaska u Srbiju sredinom devedesetih promenio ime u Filip Švarm), BIRN biva proglašen laureatom za 2014. godinu – između ostalog i za tekst koji uopšte nije objavljen u toku te godine. Iza scene, daleko od očiju javnosti, dogodiće se skandal tako što će dotadašnji predsednik žirija Velimir Ćurgus-Kazimir zbog neslaganja sa odlukom koja će kompromitovati samu nagradu “Jug Grizelj” podneti ostavku i istupiti iz članstva žirija za njenu dodelu. Taj čin je jasno pokazao da odluka suštinski ipak nije doneta jednoglasno na čemu je okrnjeni žiri posebno insistirao. Simptomatično je da će se i samo obrazloženje žirija za dodeljenu nagradu pretvoriti u svojevrstan pamflet u duhu započete negativne kampanje protiv vlasti u Srbiji što će postati još jedan u nizu dokaza o postojanju paramedijskih struktura koje nadilaze sam BIRN kao organizaciju.
 
Uprkos navedenim primerima flagrantnog kršenja profesionalnih standarda, novinarskih kodeksa i osnovnih postulata profesije, počev od 2014. godine i otvorenog i ogoljenog učestvovanja u kreiranju lažnih afera sa ciljem slabljenja pozicija aktuelnih vlasti u Beogradu, BIRN-ova paramedijska mašinerija će iz godine u godinu uvećavati prihode po osnovu inostranih donacija. Tako će, prema zvaničnim finansijskim izveštajima, BIRN Srbija u 2014. godini prihodovati nešto preko 22 miliona dinara, 2015. godine 28,6 miliona, dok će donacije tokom 2016. godine dostići cifru od 33,3 miliona dinara što je za pomenute tri godine ukupno iznosilo skoro 700.000 evra. Među donatorima ove organizacije ističu se Evropska komisija, Balkan Trust for Democracy, Britanska ambasada u Beogradu, Charles Stewart Mott Foundation, National Endowment for Democracy (NED), Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške, Open Society Foundations London, OSCE, Rockefeller Brothers Fund, Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije i drugi.
 
Donacijama i prihodima koje je u pomenutom periodu ostvarila “Balkanska istraživačka mreža” (što je ime pod kojim je zvanično registrovana nevladina organizacija BIRN Srbija) treba dodati i prihode Privrednog društva za medijsku produkciju Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN DOO) koje je 2014. godine prihodovalo 16,9 miliona dinara, 2015. godine 16 miliona, dok se 2016. godine na račune te firme slilo 21,1 miliona dinara. Za pomenute tri fiskalne godine taj prihod je iznosio oko 450.000 evra što je zajedno sa prihodima BIRN Srbija iznosilo 1.150.000 evra!
 
Iako bi bilo za očekivati da su ova obimna finansijska sredstva doprinela profesionalizaciji BIRN-ovih medija i novinara, realnost govori upravo suprotno – ona su iskorišćena jedino za podršku paramedijskoj delatnosti i pokušajima dezinformisanja kako građana Srbije i regiona tako i šire međunarodne javnosti sa jasnim ciljem da se, bez obzira na sredstva i cenu koju kao društvo treba da platimo, na uštrb javnog interesa pribavi lična materijalna korist. U tom poduhvatu BIRN, međutim, nije bio usamljen primer. Gotovo identičnom metodologijom, ali drastično agresivnijim pristupom, poslovima kreiranja i vođenja kampanja protiv unapred zacrtanih meta bavila se i mreža koju je za te specijalne operacije formirala organizacija OCCRP u okviru koje deluju Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) kao njene dve podružnice u Srbiji.
 
Personalne veze BIRN-a i OSCE
U jeku BIRN-ove kampanje o navodnoj cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji podršku neosnovanim tvrdnjama te mreže uputila je Dunja Mijatović, predstavnica OEBS-a za slobodu medija zbog čega je došlo do polemike na relaciji premijera Srbije Aleksandra Vučića i Mijatovićeve. Reakciju predstavnice OEBS-a, međutim, treba posmatrati u kontekstu podatka da je šefica misije Odeljenja za medije OSCE-a u Srbiji dugo vremena bila Dragana Nikolić Solomon, bliska saradnica Gordane Igrić i jedna od čelnih ljudi BIRN-a. Personalna povezanost OSCE sa organizacijama okupljenim oko BIRN-a ozbiljno je kompromitovala poziciju Dunje Mijatović i otkrila stvarnu pozadinu njenih izjava povodom nametnute priče o cenzuri u Srbiji. ... <<
 
...

  • 1

#18 blond

blond
  • Members
  • 4,602 posts

Posted 18 November 2017 - 11:42

 

 

 

Ovaj tekst, zajedno sa ostalima iz istog serijala, da se urame kao uputstvo za uspesno istrazivacko novinarstvo.


  • 0

#19 blond

blond
  • Members
  • 4,602 posts

Posted 28 November 2017 - 16:27

http://www.xxzmagazi.../144/2017-11-28

 

 

 

Književnik i centarfor slutili su ko zove u sumrak koji se nadvio nad dedinjskom vilom. Bio je to Zoran Đinđić. Otac nacije je dobro znao da će taj trenutak stići kao sudbina, da će se jedan od njegovih izgubljenih sinova konačno vratiti kući. (…) Trojica vladara koji su nasledili Miloševića rasli su u Dobričinom vrtiću i zato su se samo naivci čudili zašto ga je Zoran Đinđić pozvao, neposredno pred smrt, tražeći da se vide. Onoga trenutka kada je shvatio da je izigran od zapadnih prijatelja, samo je želeo da mu kaže: "Bio si u pravu, tata."

Zašto bi se čovek bavio nečim što poznaje kad je mnogo izazovnije raditi nešto što ne umeš; nakon što se u Politici pozabavio romanom "Proces" Alberta Kamija, Apostolovski piše o tome kako je Đinđić zvao Ćosića telefonom, o tome mu je pričao Dule Savić Nacionale koji se u tom trenutku, navodno, zadesio kod Dobrice na večeri, što je novinara navelo da se oda slobodnim asocijacijama i maštarijama o sinu razmetnom koji se vraća u krilo nacije, Nedeljnik, 23. novembar
 
 
Boze, kakav kreten ovaj Apostolovski.

  • 0

#20 Kinik

Kinik
  • Members
  • 41,034 posts

Posted 10 December 2017 - 13:39

...
 
 
>> ... Šibicarske ujdurme
Piše: Slobodan Jovanović
09.12.17.
 
Ono što brine sve one koji poštuju državu Crnu Goru jeste ponašanje „beogradskih advokata“ u samome sudskom procesu. Očito je da oni ne mogu da izbjegnu omalovažavajući odnos prema Crnoj Gori, te da svojim fakinskim i šibicarskim ponašanjem izazivaju gnjev svih koji ne žele da svakodnevno budu predmet ponižavanja gorih od sebe
Postoji onaj američki crnjak u kome se pita kakva je razlika između zgaženog psa i zgaženog advokata? Odgovor je – ispred zgaženog psa postoje tragovi kočenja. Ne pada mi na pamet da dijelim mišljenje kako su svi advokati ljudi bez moralnih skurpula, tim prije što jednog advokata, koji već duže vrijeme, nažalost, nije među živima, Srđu Popovića, smatram i danas moralnom savješću države u kojoj živim i naroda kojem je on pripadao. Ono što me podśetilo na ovaj američki vic je moralni, obrazovni, profesionalni i svakvi drugi sunovrat advokatske profesije u sudskom postupku optuženima za pokušaj terorizma na izborni dan 16.10.2016. godine pred Višim sudom u Podgorici. 
 
Ako je suština odbrane optuženih u ovom procesu odugovlačenje, opstrukcija i psihološko mrcvarenje svjedoka saradnika, Saše Sinđelića, pokušavajući na taj način da ga kroz bjesomučno postavljanje sličnih pitanja i insistiranjem na sitnicama i potpuno nebitnim stvarima, ne za sudski proces, nego za bilo čije životno ponašanje, dovedu u bilo koju vrstu kontradiktornosti, onda to samo pokazuje očigledan strah od regularnog dokazivanja vinosti i nevinosti u ovom postupku. Opšti je utisak da se advokati svojski trude, ne da ubijede sudsko vijeće, koje će jedino odlučivati o nečijoj vinosti i nevinosti, već da teatralnim ispadima, svako malo iznošenjem konstatacija, napadima na sudsko vijeće i njenog predśedavajućeg, omalovažavanjem, pa čak i vrijeđanjem svjedoka saradnika, stvore utisak pred javnim mnjenjem kako se radi o montiranom procesu. Zato se javno prenošenje putem Javnog servisa, RTCG, može smatrati kontraproduktivnim po sam proces, iako je bilo veoma važno da sam postupak suđenja bude pred očima javnosti, zbog mogućih političkih reperkusija i zloupotreba. 
 
Na njihovu žalost, konzinstentnost u odgovorima na hiljade sličnih pitanja odbrane, pokušaje da trik pitanjima i pogrešnim navođenjem da je nešto izjavio što nije, zbuni svjedok saradnik, traženjem besmislenih detalja na kojima insistira više advokata odbrane, a koje nemaju veze ni sa poredmetom optužnice, niti se događaju u vremenu koje tretira optužnica, samo je ostavilo svakoga, ko nije unaprijed donio stav o procesu, u uvjerenju da svjedok saradnik apsolutno govori istinu. Śetimo se samo pokušaja Miroja Jovanovića, advokata odbrane, da imputira kako je svjedok saradnik ranije rekao kodno ime za organizovanje prevrata „revolucija“, a da to u tom trenutku negira.
 
Trijumfalistički, kao da se radi o nečemu sličnom Kolumbovom otkriću Novog svijeta, najavio je da će śutradan to dokazati stenogramom, da bi śutradan izbjegao da to uopšte pomene. Tužno i otužno je kad advokat Bulatović, inače doktor nauka i bivši sudija, govori o naučenom tekstu svjedoka saradnika, a sam nije u stanju da zapamti ime aerodroma, pa miješa Šeremetjevo, koji je moderan aerodrom sa terminalima, i Domadjedovo, koji zauzima ogroman prostor i na kome se putuje autobusima do aviona.
 
Ono što vri od potrebe za odgovorom je - što je suština takvog ponašanja: imaju li optuženi i advokati odbrane plan da odugovlačenjem sačekaju nekakve političke promjene u Crnoj Gori, koje će suspendovati ovaj sudski proces? Ili, žele li advokati da podgrijevaju kod običnog puka, koji više funkcioniše po propagandnim ispiranjima mozga, negoli objektivnim promišljanjem stvarnosti, ośećanje montiranog sudskog procesa u režiji „antisrpskog, nedemokratskog režima Mila Đukanovića“, sa željom da ulica presuđuje u ovom sporu? Ili rade po instrukcijama onoga ko ih plaća, pošto mirnoća kojom se prihvataju kazne zbog procesnog kršenja discipline, koje je brojno i svakodnevno, i sam obrazac odugovlačenja i opstrukcije očito pokazuje da se radi o moćnim finansijerima. 
 
U želji da se meritorno bavim svime u čemu iznosim svoje stavove, redovno sam pratio sudske procese pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije. Ono što je karakterisalo ta suđenja jeste pokušaj optuženih da se umjesto svojom ličnom odgovornošću, bave svjetskom politikom i ponašanjem tzv. svjetskih sila i njihovih lidera, pokušavajući da sebe predstave kao žrtvu. Naravno, u svojoj iskrivljenoj i bolesnoj vizuri. U procesu pred Višim sudom u Podgorici svo vrijeme se ima ośećaj da advokati ne zastupaju optužene i bave njihovom ulogom u događajima koje su predmet optužbe, već pokušavaju da ospore uopšte postojanje „pokušaja terorizma“? Kao da svi zastupaju DF, ili Rusku federaciju, ili neki treći entitet, umjesto onoga ko ih je nominalno angažovao?
 
Po nekoj logici, advokatu koji zastupa osobe iz Ravnogorskog pokreta, koje su se uputule  na protest ispred Skupštine, bilo bi važno da svog klijenta oslobodi krivice, što bi po nekom mom saznanju i poimanju stvari, moglo proći možda čak i sa uslovnom kaznom. Umjesto da priznaju da su pozvani „da pomognu braći“ prisustvom na mitingu, a da nijesu znali za bilo kakve planove o oružanom prevratu, optuženi i njihovi advokati se bave osporavanjem postojanja pokušaja oružanog prevrata uopšte, baveći se čak i Rusijom, ličnostima iz ruske književnosti i istorije, dok se optuženi, vjerovatno po instrukcijama odbrane, brane smiješnim tvrdnjama da nijesu znali kako su izbori u Crnoj Gori na dan kad su se uputili u Podgoricu. Još se nije čulo najlogičnije moguće pitanje bilo kojeg advokata upućeno svjedoku saradniku: „Da li imate direktna saznanja da je moj klijent...“? Tako da apsolutno mogu da tvrdim da advokati odbrane hoće da pretvore suđenje iz krivičnog u političko, što može biti legitimno, ali i govori o pozadini njihovog angažovanja.
 
Sem što je očito da dio domaćih advokata ima elementarni problem sa elokventnošću, što je po njih poražavajuće jer im je to osnovno oružje, primjetno je da glavnu riječ u procesu na strani odbrane vode tzv. beogradski advokati. Radi se, uglavnom, o ljudima iz miljea ultranacionalističke Srbije, što nije teško dokazivo njihovim javnim medijsklm nastupima, učešćem u masovnim okupljanjima i slično, i koji inače imaju odnos prema Crnoj Gori kao mafijaškoj državi Mila Đukanovića, u kojoj ne važe zakoni i u kojoj je na djelu diktatura. Nije ni počelo suđenje, advokat Miroje Jovanović je pokušao marifetlucima da najavi kako će proces biti čak opasan po njegov život. Da nije zaglušujuće medijske propagande i lukrativnog mešetarenja nevladinih organizacija, svaka uporedna analiza između Crne Gore i Srbije pokazaće da je Crna Gora daleko odmakla i u podjeli vlasti, i u nezavisnosti sudstva (u Srbiji su sudije još uvijek na državnom budžetu), medijskim slobodama i mnogo mnogo čemu. Državno tužilaštvo ne želim ni da upoređujem! Ali ta bezočno lažna slika se i dalje produkuje, pa je to dio ponašanja i u ovom sudskom procesu. 
 
Ono što brine sve one koji poštuju državu Crnu Goru jeste ponašanje „beogradskih advokata“ u samome sudskom procesu. Očito je da oni ne mogu da izbjegnu omalovažavajući odnos prema Crnoj Gori, te da svojim fakinskim i šibicarskim ponašanjem izazivaju gnjev svih koji ne žele da svakodnevno budu predmet ponižavanja gorih od sebe. Vjerujem da bi odstranjivanje dotičnih iz sudskog procesa izazvalo reakcije onih kojima je to jedini način da ospore legitimnost sudskog procesa, takođe sam ubjeđen da novčano kažnjavanje neće imati svrhu zbog izdašnog izvora finansiranja, tako da su javni prenosi suđenja, umjesto da doprinesu razjašnjenju događaja od 16.10.2016.godine, upravo postali sredstvo da se suđenje pretvori u suprotnost i pretvori u rialiti, u kome se ultranacionalisti najbolje snalaze. 
 
Vjerujem da sudsko vijeće ima veliki problem da ne sklizne u optužbe o pristrasnosti i svim onim glupavim stereotipima o Crnoj Gori, pa i njenom pravosuđu, ali definitivno moraju naći način da spriječe manipulativno i fakinsko ponašanje advokata odbrane i nekih optuženih. Ne smije dozvoliti, što se redovno dešava, da advokati, umjesto da postavljaju pitanja, iznose konstatacije i ocjenjuju iskaze svjedoka saradnika, upotrebljavajući i uvrijedljive termine, nazivajući čak svjedoka saradnika baronom Minhauzenom. Ako su tako vješti advokati, kako očigledno o sebi misle, onda se nečiji iskaz dovodi u sumnju utiskom koje ostavlja ispitivanje, a ne zloupotrebom i iznošenjem svojih mišljenja i zaključaka. Takav način ponašanja samo govori da su u potpunosti doživjeli krah, pa im ostaje samo taj vid uticanja na javnost. Što reći o advokatima odbrane koji postavljaju pitanja: „Znate li ko je bio Taras Buljba“, u namjeri da procjene koliko je autentičana privrženost svjedoka saradnika Rusiji? Ili o pretencioznosti advokata Miroja Jovanovića koji iznese tvrdnju da se od njegovih pitanja trese zgrada suda? A vjerovatno je mislio i sama država Crna Gora. Samo da nije uzrok te nevjerovatne pretecioznosti neki latinični virus, jer, kako sam kaže, krše se njegova prava da dobija materijale na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu! Pobrkao je da su Crna Gora i Srbija dvije odvojene države i da se njegova prava ne prenose preko Brodareva. ... <<
 
...

  • 0

#21 Κλαύδιος

Κλαύδιος
  • Members
  • 2 posts

Posted 19 January 2018 - 22:39

http://www.xxzmagazi...predraga-lucica

 

 

 

 

Napad na mrtvog Predraga Lucića

 

Piše: Petar Luković

18.01.2018.

 

 
Samo 72 sata nakon smrti Predraga Lucića, nepokolebljivo hrabri Ćirjaković Zoran rešio je da se obračuna s mrtvim urednikom “Ferala” i s “Feralom” uopće; kakav monstrum od skotine treba da budeš pa da u prvoj rečenici retko nebuloznog, očigledno bolesnog teksta pominješ  tek okončanu “montipajtonovsku sahranu”, pitanje je na koje samo neka duševna bolnica zna odgovor ketaminskom injekcijom

Četiri dana nakon smrti Predraga Lucića, mog prijatelja i urednika iz “Ferala”, dobio sam SMS upozorenje od mojih poznanika da obavezno pogledam zvaničnu stranicu UNS (Udruženje novinara Srbije) i da na njihovom sajtu još obaveznije pročitam tekst pod tajanstvenim naslovom Feral i ja”. Šta ću, odem da vidim šta je to časni UNS objavio, preneo ili prepisao, nisu valjda gori od svojih kolega iz NUNSA (Nezavisno udruženje novinara Srbije).

 

Uvek prijateljski Google odmah mi je u svom prevozu našao UNS stanicu/ UNS stranicu koju sam tražio; u nekakvoj rubrici “Vesti iz medija” nađem tekst koji nije vest, već poduža tekstualna kobasica s naslovom, vaistinu – “Feral i ja”. S lakoćom otkrivam tko se kači uz “Feral”: Zoran Ćirjaković, autor bloga Nepismeni Đavolji Advokat, čiji je moto “Pismenost je poslednje utočište protuva koje nemaju šta da kažu”.

Samo 72 sata nakon smrti Predraga Lucića, nepokolebljivo hrabri Ćirjaković rešio je da se obračuna s mrtvim urednikom “Ferala” i s “Feralom” uopće; kakav monstrum od skotine treba da budeš pa da u prvoj rečenici retko nebuloznog, očigledno bolesnog teksta pominješ  tek okončanu “montipajtonovsku sahranu”, pitanje je na koje samo neka duševna bolnica zna odgovor ketaminskom injekcijom.

Uverite se sami, ovo je početak Ćirjakovićeve dijareje: “Glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu ‘montipajtonovsku sahranu’, koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede. Nažalost, izbegavajući ‘ja’, skrivajući teret ličnih iskustava, frustracija i emocija, u ovakvim tekstovima prečesto samo želimo da našu misiju uvijemo u jeftinu oblandu objektivnosti i nepristrasnosti”.

 

Da je samo ovo napisao, to bi već bilo dovoljno da kola Hitne pomoći krenu na adresu Nepismenog Đavoljeg Advokata; Ćirjaković koji u sebi ponavlja mantru da je “novinar”, ne može da se sastavi sa sobom i predsobljem i čivilukom; čega sve tu, jebem ti pismenost, nema – teret ličnih iskustava, oblanda objektivnosti, naša misija, frustracije i emocije, fali samo vlastoručno potpisano priznanje o sopstvenoj poremećenosti.

 

Ide drugi pasus, da čujemo kakve su namere bile Predraga Lucića: “Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije”.

 

Kad ga već zabole srbijanski nježnik za  taj “etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije” (čitaj: Hrvatsku), koji se qurac Ćirjaković uopće bavi bilo čim što je hrvatsko – hrvatskim novinarima, hrvatskim magazinima, hrvatskim namerama? Gde živi taj čovek? “Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta”. Da li je to Ćirjaković na ivici plača jer za Srbiju (koja je u “jednoj drugoj i drugačijoj Evropi”), u “njihovoj uniji nikada neće biti mesta” ? Ili je nešto još luđe u pitanju?

Još luđe, pouzdano: “Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga. Presađena u kontekst Srbije, Feralova matrica posprdne dehumanizacije ‘loših momaka’ proizvela je plejadu drugosrpskih autora koji pišu kao medijski koljači, zloćudni i nemilosrdni ideološki egzekutori”.

 

Zašto je “Feral” iznervirao Nepismenog Đavolovog Advokata Ćirjakovića: “Feralovci su hrvatsku verziju začinili jakom dozom nama tako dragih i bliskih vulgarnosti. Ovaj medijski korov se u Srbiji ukorenio i raširio u obliku koji bi mogli nazvati psovačko kama novinarstvo”. 

Koji su njihovi argumenti, Zorane Nepismeni Ćirjakoviću: “Argumenti naših ‘građanskih’ medijskih ubica – ‘psujem, pišem, koljem’ novinara – odavno ne leže toliko u topuzu koliko u kami. Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, ‘najviših evropskih vrednosti’…”

 

Sve čekam da me, kao neuglednog “Feralovca” po prezimenu Luković, pomene Ćirjaković kojeg sam bar u deset navrata, kroz godine raspada, tekstualno nokautirao u prvoj rundi, ali tko čeka – taj dočeka: “Kao ‘izdajnik’ iz devedesetih koji je pre desetak godina pretvoren u ‘nacistu’, prošao sam oba medijska topla zeca. Posle temeljnog feralovskog čerečenja od strane Petra Lukovića i pletore sledbenika iz Vremena, Peščanika, Danasa i inih ‘nevladinih’ organizacija, tretman koji sam svojevremeno imao na ‘bastilji’ Milorada Vučelića mi deluje benigno, kao najbolja usluga koju mi je neki stranac ikada učinio, stavka u CV-ju za koju bi, čini mi se, mnogi danas platili…”

 

Preskačući delove teksta koje nije razumeo ni sam autor – poznat kao histerični desničar koji obožava da se predstavlja kao srpska Alt-Right frakcija, nešto kao pičkastija verzija Milo Yiannopoulosa – konačno sam dočekao veliku istinu i dobio odgovor na pitanje: tko je taj zločinac koji je iz Hrvatske preneo Feralov medijski otrov u Srbiju?  

Feralov medijski otrovkoji je u Srbiju preneo Petar Luković, nastavili su da šire Basara i Slaviša Lekić… Razorna feralizacija ‘građanskih’ medija u Srbiji prepoznatljiva je i u onome čega u njima jedva da ima – izveštavanja, i u onome čega ima nedopustivo mnogo – krstaškog novinarstva, koje se, pri tome, obično svodi na nedomišljeno i manje ili više vulgarno pridikovanje, praćeno serijskim vređanjem inteligencije čak i najglupljih neistomišljenika”.

 

Pokušavajući da se nekako probijem kroz tekst koji je zbir Ćirjakovićevih političkih masturbacija bez slatkog olakšanja kroz pravoslavnu spermu, digao sam ruke kod 92. pasusa u kojem pokojnog Srđu Popovića opisuje kao “ kiselog Darta Vejdera ‘građanske’ Srbije”. Uveren da mu se javio slavni vidovnjak iz devedesetih Ljubiša Trgovčević, distorzirani Ćirjaković najavljuje da se i njemu javlja da će “Politiku” voditi Zoran Panović, smenjeni urednik “Danasa”.

 

Pade mi na pamet da mogu da se opkladim u pivo da u poslednjem pasusu svog pisanog testamenta Ćirjaković neće propustiti priliku da zajedno pomene Predraga Lucića i Petra Lukovića; da proverimo!

“Ostaje da se nadamo da (Panović) svog zemljaka i prijatelja Basaru neće sa sobom povesti u jedan od retkih listova koji posle 5. oktobra nisu oboleli od Feralovog pogubnog virusa. Čak i ako uzmemo u obzir Politikinu sramnu prošlost, Panovićeva profesionalna biografija, obeležena hroničnom - i, da, sramnom - slabošću prema feralovštini, nameće potrebu da ga preventivno podsećamo da je gnušati se ‘Vojka i Savla’, Gorana Kozića ili ‘Odjeka i reagovanja’ i istovremeno objavljivati Basaru i Lukovića perverzno, bedno, licemerno... da nekako pokušam da ostanem pristojan. Ne bi bilo lepo da stelt glodura Žarka Rakića zameni nešto još jadnije. Ako Politici već ne gine Konstantinović, bar bi bilo lepo poštedeti je od tragičnog nasleđa Predraga Lucića.”

 

Ovo nije iz “Ošišanog ježa”, već iz teksta novinara koji je nekad radio za Nin. Što ne govori toliko o Ćirjakoviću, koliko o Ninu, Unsu, Nunsu, Kurcu i novinarstvu u Srbiji.

 

Što bi reklo Prljavo kazalište: Zaustavite zemlju, silazim/nije mi do ničeg, odlazim.


Edited by Κλαύδιος, 19 January 2018 - 22:54.

  • 0

#22 blond

blond
  • Members
  • 4,602 posts

Posted 22 March 2018 - 09:49

Jasno je, dakle, da putem odbrane sujete Radmile Lazić, kažnjavanjem Lukovića i ukidanjem književnog žanra satirične parodije srpski sud krši slobodu govora, to znači: krši zakon koji bi morao da brani. Zanimljiva je uloga Peščanika, koji bi, shodno svom demokratskom opredeljenju, morao takođe braniti slobodu govora. Lakše je tvrditi da si demokrata ili biti član Demokratske stranke, nego demokrata biti.

Ne znam da li se Petar Luković može žaliti? Možda su Peščanik i srpski sud ukinuli pravo žalbe? Ako mogu ukinuti parodiju i slobodu govora, mogu i pravo žalbe. Ima se, može se.

 

 

 

 

http://www.xxzmagazi...jizevne-zanrove


  • 1

#23 Div

Div
  • Members
  • 7,674 posts

Posted 22 March 2018 - 10:49

 

Jasno je, dakle, da putem odbrane sujete Radmile Lazić, kažnjavanjem Lukovića i ukidanjem književnog žanra satirične parodije srpski sud krši slobodu govora, to znači: krši zakon koji bi morao da brani. Zanimljiva je uloga Peščanika, koji bi, shodno svom demokratskom opredeljenju, morao takođe braniti slobodu govora. Lakše je tvrditi da si demokrata ili biti član Demokratske stranke, nego demokrata biti.

Ne znam da li se Petar Luković može žaliti? Možda su Peščanik i srpski sud ukinuli pravo žalbe? Ako mogu ukinuti parodiju i slobodu govora, mogu i pravo žalbe. Ima se, može se.

 

 

 

 

http://www.xxzmagazi...jizevne-zanrove

 

 

Lepo kaže Ramila Lazić:

 

"Živim u Očaj državi,

...

...

Jer Bog očaja nama vlada, 

I njegovi očaj-izaslanici

... "


  • 0

#24 blond

blond
  • Members
  • 4,602 posts

Posted 22 March 2018 - 11:25

Lepo kaže Ramila Lazić:

 

"Živim u Očaj državi,

...

...

Jer Bog očaja nama vlada, 

I njegovi očaj-izaslanici

... "

 

 

A kakve to veze ima sa Lukovicevom parodijom i presudom?


  • 0

#25 Div

Div
  • Members
  • 7,674 posts

Posted 22 March 2018 - 11:57

A kakve to veze ima sa Lukovicevom parodijom i presudom?

 

Kako, kakve veze ima, pa koja je država donela presudu? Nije li Očaj država?


  • 0

#26 blond

blond
  • Members
  • 4,602 posts

Posted 22 March 2018 - 16:34

Kako, kakve veze ima, pa koja je država donela presudu? Nije li Očaj država?

 

Nisam te razumeo iz prva.


  • 0

#27 Κλαύδιος

Κλαύδιος
  • Members
  • 2 posts

Posted 07 April 2018 - 02:35

https://www.xxzmagaz...-za-postcetnike

 

 

Sećanje: Dvadeset šest godina od početka opsade Sarajeva

Beograd za postčetnike 

 

Sećanje: Dvadeset šest godina od početka opsade Sarajeva

 

 

Pisao: Petar Luković

05.04.2018.

 

 

Pre 16 godina, šestog aprila 2002, sarajevski „Dani“ objavili su antologijski separat posvećen opsadi glavnog grada BiH pod naslovom „Sjećaš li se Sarajeva“. Među autorima je bio i današnji glavni urednik XXZ magazina čiji tekst prenosimo pred 25. godišnjicu početka četničkog napada na Sarajevo. Posebno priznanje Luković je dobio 2010, kad je proglašen „Počasnim građaninom Sarajeva“. Tko ne zna zašto, neka pročita tekst...
***

Sad Srbi znaju na čemu su i sve će učiniti da što manje žive s drugima, a što više pored drugih. (Radovan Karadžić, Nin, januara 1992)

U Sarajevu sam, poslednji put uoči rata, boravio upravo u trenutku kad je Radovan-Rašo Karadžić razgovarao s patriotskim novinarima Nina, ćiriličnog nedeljnika čiji je tadašnji slogan “Kreativni rukopis” bio, vaistinu, kreativni doprinos srpskom fašizmu u njegovom četničkom rukopisu. Stigao sam avionom, u subotu popodne, 18. januara 1992, iz Beograda; zašto pamtim sve detalje – autobus sa aerodroma koji nas je vozio u grad, monolog vozača koji nam je iz karadžićevske političke vizure pokazivao “turske kioske”, tvrdeći da je “islamska arhitektura” tek uvod u novo klanje nesrećnih Srba, zlokobno ćutanje putnika koji su tupo gledali kroz prozor, brojeći pahulje; dolazak pred Holiday Inn; torba koja mi je ispala na pločnik, otvorila se i sve ispalo na ulicu – zbog čega su mi se negde u mozgu urezali datumi i slike: olovno nebo nad planinama oko Sarajeva, nekakvi zabrinuti ljudi koji su gledali u pločnik, prvi telefonski pozivi prijateljima čiji su glasovi bili bolesno veseli: kao što se prost čovek, kad nešto ne razume – rastuži, tako su moje Sarajlije, kao da su razumeli više nego što treba, odjednom postali napadno veseli; uveravali su me da rata u Bosni ne može da bude, da su izjave Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika i Velibora Ostojića (seća li se iko Ostojićevih sinova koji su ga gvozdenim šipkama prebili zbog preljube da bi potom optužili “muslimane”, malim slovima, naravno?) samo politička špekulacija, da SAO Romanija ima značaj koliko i SAO Paolo. Sećam se da sam svoj rođendan (21. januara; Vodolija) dočekao u automobilu Gorana Milića, tadašnjeg šefa Yutela; negde oko ponoći – krenuli smo njegovim kolima u jednu od kockarnica u okolini Sarajeva. Padao je sneg, bilo je mračno, Milić je u jednom trenutku usporio i rekao mi: “Odavde počinje SAO-teritorija.”

 

Očekivao sam straže, legitimisanje, maskirane momke iz ratova sa Slovenijom i Hrvatskom; ali, ništa. Izgledalo je kao vic: proglasiš Srpsku Autonomnu Oblast Na Periferiji Grada tek da nerviraš komšije koji mašu SDA-zastavama. Milić je lepo prošao u kockarnici: nešto je čak i dobio, pili smo viski i onako omamljeni vraćali se u grad. Koliko zbog rođendana, četrdeset prvog, koliko zbog prethodne večere u Domu pisaca – opet pamtim: bili su tu Goran Bregović, Saša Lošić i Veso Đorem, vlasnik “Crvene galerije”, tako se zvaše galerija u Titovoj? – povratak u Holiday Inn potvrdio je sasvim lažno uverenje da imam posla sa Sarajevom koje jeste pod stresom, ali, jebi ga, biće sve u redu. Te večeri sam spavao kao zaklan: pod vlašću viskija – rata nije moglo biti!

 

Nama je demokratija donela ropstvo. (Radovan Karadžić u razgovoru za Yutel, marta 1992)

Vratio sam se u Beograd očajnički želeći da verujem da su Sarajlije u pravu: nažalost, nisam zaboravio susret sa Senadom Pećaninom u jednoj od “naših” aščinica – između zalogaja, kao da su u razgovoru postojale nevidljive pauze, čak ni hrana više nije imala onaj okus na cimet, jer smo pričali o Beogradu i Sarajevu, kao što smo, po običaju, ali u nekim drugim gastronomskim uslovima, godinama radili. Sećam se da sam negde, tokom boravka u Sarajevu, upoznao Zdravka Greba: on je bio prvi koji me je izbacio iz sedla uvrnutnog optimizma, pohvalio tjednik Vreme (u kojem sam tad bio novinar) ali mi rekao da u Srbiji nema mnogo onih koji su protiv rata u Bosni; znao sam da sam reagovao kao dijete – mislio sam da nitko neće hteti da se kolje i da se ubija i da se granatira i da se etnički čisti, uveravao sam Greba da je ratom u Hrvatskoj stavljena točka na tačku. Tek kad sam stigao u Beograd, shvatio sam koliko je Zdravko u pravu a ja u krivu: Srbija se – ozbiljno – spremala za rat u Bosni. Opšte antimuslimansko-antitursko-antibalijsko raspoloženje moglo se, bukvalno, seći nožem: Šešelj, Arkan, dobrovoljci, mediji, crkva, vojska… sve kao da se svelo na poziv na Pravoslavni Jihad; Bosna, videlo se već početkom marta 1992, nije imala nikakve šanse.

 

Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve. (Momo Kapor, maj 1992)

Srpske barikade u Sarajevu izazvale su prave ovacije u Srbiji: Radovan Karadžić bio je svake večeri Glavna TV Zvezda, svaka SAO Nedođija dobijala je značaj Amerike: iz Trebinja se redovito javljao kamiondžija & pjesnik Božidar Vučurević, nezadovoljan što Dubrovnik već nije srušen; Milorad Vučelić, budući RTS-direktor, prihvatio se odgovorne funkcije: postao je ministar inozemnih poslova SAO Hercegovine; stizale su – pamtim – vesti da se “muslimani zvani balije” (sve malim slovima) organizuju u Banjoj Luci i da hoće da uzmu “srpsku zemlju”. Vesti o dobrovoljcima koji idu u Bosnu da “štite srpski narod” postale su običnije od meteorološke prognoze: sve se kuhalo proverenim pričama o “masakrima nad Srbima”, o “islamskim ratnicima”, o čudovištu zvanom Alija Izetbegović, ubacivala se teorija Dobrice Ćosića o “humanom preseljenju”; sećam se – krajem marta 1992 – netko je iz Televizije Sarajevo stigao u Beograd: tražio je intervju sa mnom. Usred parka u Skupštini grada, pred kamerama, rekao sam sve najgore o Karadžiću i njegovim zlodusima: da nije u pitanju psihijatar, već pacijent; da je čovek lud; da niko ne zna razmere budućeg rata u Bosni koji će biti strašan i strašniji i najstrašniji; da je srpski nacionalizam na takvom talasu fašizma da ga jedino svet/međunarodna zajednica može obuzdati, ako bude htela. Pamtim reakcije: jebali su mi majku telefonom Srbi iz Bosne, u Vremenu su bili zagušeni pozivima da čuju tu “balijsku pičku”, “to govno”, “tog pedera” koji zaboravlja šta znači biti patriota u ovom odlučnom trenutku.

 

Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost. (Dragoš Kalajić, 1. marta 1994. u Beogradu, na promociji knjige Svedok Sarajeva)

Rat u Sarajevu – za mene u Beogradu – počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih – među kojima sam i ja – čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten i pizda mu materina, dabogda mu kćer snimila još jednu ploču! Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno – da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horrora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi – preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika – predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi.

Sve luđe vesti – da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih – imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim “m”) i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad fucking Srbi nisu ugroženi? Taj kaos zvani haos glede vijesti o prvim granatama, ta konfuzija i, napokon, odluka – svi mi uz Radovana, nije bila samo medijska već i politička, da se ne zezamo: nacionalna odluka. Sarajevo – šta god ono značilo – predstavljeno je kao Zlo koje valja uništiti; radost, veselje i vrsta normalnog života u Beogradu bili su jedini odgovor na šutnju spram onoga o čemu smo svi sve znali. Bolje reći: svako ko je hteo da sazna šta se u Sarajevu dešava – mogao je; ali većina nije; zatvorila je oči, ćutala, brinula o sebi, sve vreme se plašeći da se i Miloševićevoj Srbiji ne dogodi neki belaj, daleko bilo, recimo, da i nas bombarduju!

 

A opet: protesti u beogradskom Pionirskom parku, povremene demonstracije, paljenje sveća, sastanci kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, protesti Žena u crnom, sastanci na “Beogradskom krugu”, tekstovi u nezavisnim medijima – Vreme, Naša Borba, B92, Republika – davali su nam svima nadu da se Beograd baš nije totalno usrao; telefonske veze sa Sarajevom (prekinute tek 27. jula 1992) bile su kao pojas za spasavanje. Opet se sećam: zvao sam Marka Vešovića da piše za Vreme, bio na vezi sa Grebom i Televizijom 99, zvao prijatelje, učestvovao na debatama usred fašističkog Beograda da kažem koju reč u odbranu Sarajeva koje ništa od ovoga nije zaslužilo, da ne pominjem bgd. dvojac Lula Mikijelj & Jasna Bogojević: njih dve su za Bosnu uradile više nego čitava međunarodna zajednica!

 

U bukvaru, koji su izdali beogradski i novosadski zavodi za udžbenike, pominju se tipična muslimanska imena: Emina, Omer, Merima. Na taj način se kod najmlađih Srba rađa sasvim isti odnos prema ovoj vrsti imena kao prema imenima: Rastko, Sava, Nemanja, Uroš, Miloš. (Miroljub Jevtić, profesor na Fakultetu političkih nauka, samozvani stručnjak za islam, u listu Javnost, 1993)

Granatiranje/ubijanje Sarajeva postalo je u Srbiji tokom 1992/1993. masovna medijska zabava; dok su se populističke televizije iz sve snage trudile da golim sisama folk-pevačica gledaoce prevedu u nacionalističku Nirvanu, u kojoj je sve savršeno i sve sexy i sve uzbudljivo, državna Radio televizija Srbije dizala je tonus svojim ratoborno/patriotskim izveštajima, objašnjavajući da su sankcije svetska osveta zbog pomoći braći preko Drine; masakr u ulici Vase Miskina, maja 1992, zbog čega je tzv. Savezna Republika Jugoslavija postala predmetom moralne pošasti i s punim pravom stavljena u karantin i izolovana – bio je tek prvi u seriji događaja koji ne samo da nisu osvestili javnost Srbije, već su svojim stravičnim rezultatom – desetinama mrtvih i ranjenih – potvrdili rešenost miloševićevsko-nacističke Srbije da nastavi rat do istrebljenja.

 

Pod granatama i bombama i mecima, građani Sarajeva – ni onda a ni sad nisu svesni kako se i na koji način pisalo o njima, kakva je slika stvorena o “navodno bombardovanom gradu”: ispostavilo se da su žrtve samo one četvrti u gradu u kojima su živeli Srbi (recimo: Grbavica); ispostavilo se da se u Sarajevu vodi verski, građanski rat i da on nikakve veze nema sa Srbijom; ispostavilo se da jadni/poor Srbi nemaju šanse da prežive u tom nehumanom, otuđenom gradu u kojem ih bacaju lavovima u zoološkom vrtu (radio je to lično, pisali su srpski mediji, pokojni Davorin Popović), ubijaju na ulici i kafićima koji rade, masovno streljaju, kolju, vešaju, nabijaju na kolac, a kad se balijama osladi – seku im glave (sve primeri iz srpske štampe).

Zato je Sarajevo – u najgorim godinama opsade – postalo opšte mesto srpske osvete; više se u državnim medijima gotovo niko i nije trudio da objasni da ono štose dešava nikakve veze s ratom ima – likovalo se nad Sarajevom, upravo na gore citiran Kalajićev način. A to, da izvinite, ja lično, Beogradu nikad neću zaboraviti!

 

Nije problem nabaviti nuklearno oružje na tržištu, čak i kad ga ne bismo imali. (Radovan Karadžić u Večernjim novostima, decembra 1993)

Hajde da se kladimo: da je, daleko bilo, Radovan-pacijent nekako nabavio A-bombu, da li bi je upotrebio? Naravno da bi je upotrebio, nije bez veze Radovan sopstveni pacijent za kojeg nema leka; ono što jeste bitno – a bilo je bitno 1993/1994/1995, sadržano je u činjenici da se Karadžićeva paranoja proširila Srbijom upravo u godinama kad su se pojavljivali koncentracioni logori ili nečuveni masakr u Srebrenici ili “čišćenje terena” u istočnoj Bosni. (Zar još aprila 1993. Biljana Plavšić u listu Svet nije izjavila: “Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Kad kažem očistimo, nemojte da me niko uhvati za riječ pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Ali, oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod naziv ‘etničko čišćenje’ i okvalifikovali to kao neki ratni zločin.”) Suočena sa zgražanjem svetske javnosti kojoj je i Sarajevo bilo previše – a kamoli konclogori – većina Srba makijavelistički, s idejom da cilj opravdava sredstva, uspela je da relativizuje čitavu stvar. Danas, aprila 2002, kad u Beogradu pitate za logore oko Prijedora – gledaće vas bledo: koji logori, koji Muslimani? Zar vam, druže – reći će vam – nije poznato da Srbi nisu sposobni da čine ratne zločine?

 

Srbi nemaju ratnih zločinaca. (Brana Crnčević, februara 1994. na Televiziji Politika)

Tokom opsade/ubijanja Sarajeva imao sam horror-priliku da usred Beograda često gledam Televiziju Pale: ono što su radili Risto Đogo i Ilija Guzina prevazilazilo je sve dimenzije ratnog zločina, jer se u biti radilo o mentalno bolesnim likovima čiji se ekstremno-fašistički rasizam naslanjao na najbolje tradicije četničkih koljača. Guzina je tih “sarajevskih godina” bio rado viđen beogradski gost: u Dugi je, recimo, 1993. izjavio: “U Prijedoru su samo u ovom vijeku bila dva ili tri genocida nad Srbima. Dobro, Srbi su sada vratili za sve”, a svoj profesionalni kredo pred kamerama RTS-a objasnio parolom: “Objektivni su oni koji su na našoj strani.” Pominjem ovu dvojicu – srećom po sve nas: rahmetli ludaka – samo da bih potvrdio ono što se zna: da su Đogo/Guzina oblikovali “novinarstvo” koje je postalo zaštitni znak Srbije. Dugačak je spisak onih koji su istinski uživali nad tragedijom Bosne i posebice Sarajeva: pod dirigentskom palicom Milorada Vučelića – RTS direktora u godinama opsade – na ekranu su se pojavljivale različite forme duševnih bolesnika: prorok Milja Vujanović, slikar Milić od Mačve (dobra vest: umro pre nekoliko godina), novinar Miloš Marković (zadužen za Božidara Vučurevića), Rada Đokić (specijalni dopisnik sa Pala), književnik koji je otkrio gusle Momo Kapor, fašista Nebojša Pajkić i lepa mu naci-ljuba Isidora Bjelica, novinar Nebojša Jevrić (poznat po reportaži s dubrovačkog ratišta u kojoj je opisao kako se posrao na klavir Tereze Kesovije i ispišao u njen bazen), Miodrag Popov (ratni reporter s druge strane Drine; danas zvezda Televizije Pink i – zanimljivo – tužilac u sudskom sporu protiv autora ovog teksta, o čemu je u Danima pre nekoliko nedelja opširno pisano), patriota Brana Crnčević, pesnik Rajko Petrov Nogo (poznat po izjavi glede Muslimana: “Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi nenamirene?”), vođa Belih orlova Dragoslav Bokan, istoričar Milorad Ekmečić, otac nacije Dobrica Ćosić, novinarka Milijana Baletić… spisak je predug čak i za Haški tribunal.

 

U nekoliko navrata Beograđani su imali čast da na svojim lokalnim televizijama ugoste vitku i zanosnu Sonju Karadžić čija je telesna zapremina – po sistemu: šta zna dijete šta je trista kila – bila proporcionalna njenim umnim ispadima. Novembra 1992, nezadovoljna što u Beogradu ima i takvih koji su na strani Sarajlija a ne na strani njenog oca, izjavila je: “Mi tamo (u RS) pravimo jedinstvenu srpsku državu koja jako dobro funkcioniše, i uskoro ćemo biti matica ljudima iz SRJ. Mi nismo veseli i lepi zato što je nama ovde (u Beogradu) dobro, već zato što je nama tamo (u RS) super, i zato dolazimo tako zdravi, i kad vidimo sve ovo bolesno stanje ovde (u Beogradu), pogotovo bolesnu omladinu koja ništa ne radi osim što je nešto buntovna… Oni bi sad da skinu Miloševića ne razmišljajući šta kad ga skinu, ne razmišljajući šta će se iza toga desiti, ne nude nikakav novi program. E kad sve ovo vidimo, onda smo pogotovo srećni kad treba da se vratimo na Pale.”

 

Ništa ja nisam osvojio u ovom ratu. Samo sam oslobodio ono što je oduvek bilo srpsko, iako još ni izbliza nisam oslobodio sve što je srpsko. Zadar je pretežno srpski grad. I Trst je stari srpski grad. (Ratko Mladić, RTS, aprila 1993)

Vesti o Sarajevu i njihovom životu pod opsadom – nisu se nalazile u opisu beogradskih medija; onaj mali krug prijatelja koji se trudio da pomogne Sarajevu kako zna i ume – od slanja humanitarnih paketa i prihvata izbeglica, preko tekstova u retkim novinama koje su imale hrabrosti da pišu šta se zaista dešava (Naša borba, Vreme), do različitih tribina i apela međunarodnoj javnosti da jednom, konačno, zaustavi ubijanje grada… taj mali ali najbolji deo Beograda, osećao se potpuno nemoćnim. Sasvim dobro poznajem to osećanje: pišeš o Sarajevu, povremeno – negde u svetu – srećeš ljude koji su iz Sarajeva izašli da bi se u njega ponovo vratili, ali, šta god da kažeš i pretočiš u riječi, malo je, gotovo ništa. Histerično nadrkana Srbija, napumpana fašizmom, perfektno primitivna u svojoj krvavoj odeždi – apsorbovala je svaku česticu snage, iz dana u dan ponavljajući tezu o nepravdi nad jadnim srpskim narodom koji se bori protiv još jednog genocida.

Juna 1994, sećam se, u Beču sam se sreo sa Senadom Pećaninom; znam da sam ga zagrlio kao da mi je najrođeniji brat, ne umeći ništa da mu kažem, verujući da će zagrljaj biti dovoljan da ispriča sve ono što se u grlu skupljalo svih tih godina. Uradio je intervju sa mnom: kao kroz maglu, pamtim da sam govorio o Nedi Ukraden, Nadi Obrić, političkim reklamama Arkanove stranke koje je Vreme – tad sam već bio zamenik glavnog i odgovornog urednika – publikovalo, uprkos uverenju nekolicine nas u redakciji da pare nisu važnije od principa. Sećam se da sam imao tu neprijatnu dužnost da pokušam da branim ono što se nikako braniti nije moglo; hteo sam da verujem da čak i takvo Vreme – daleko od onog što sam zamišljao – može da bude korisno i bitno na srpskom medijskom prostoru. S tim u vezi, u intervjuu, osvrnuo sam se na lik i delo nekadašnje dopisnice Oslobođenja iz Brisela Ljiljane Smajlović: ne preterano biranim rečima, tu Karadžićevu obožavateljku – s kojom, zanimljivo, nisam uopšte govorio, niti s njom sarađivao, mada smo, praktično, radili u istoj redakciji – pomenuo sam kao nešto najgore što se Vremenu moglo desiti. Njeni tekstovi, svaki bez izuzetka, pokušavali su – tobož – da vaspostave “ravnotežu” kad je sarajevska drama u pitanju; koliko je to uspešno radila pokazuje detalj koji nisam zaboravio: Ljiljana Smajlović umalo nije postala glavna urednica Srpskog oslobođenja na lični Radovanov predlog!

 

Kad se taj intervju pojavio – Smajlovićeva je bila na bezbednom mestu: negde u Americi, na jednoj od svojih mnogobrojnih turneja. S druge strane okeana javila se telefonom u redakciju Vremena i histerično-unjkavim glasom počela da mi preti jer sam joj, navodno, uništio “reputaciju” u gradu iz kojeg je pobegla. Sve se okončalo onako kako je moralo: dao sam otkaz u Vremenu zgađen političkim licemerjem, naročito glede Bosne (čitaj: Sarajevo). Ljiljana Smajlović, u međuvremenu, postala je miljenik svih režima: kao što je nekad strasno podržavala Karadžića, danas još strasnije (bosanski: strašnije) podržava Koštunicu i među vodećim je medijskim ličnostima koje se protive saradnji s Hagom. Njen neprikosnoveni status komentatora u Ninu daje joj mogućnost da često o Bosni & Sarajevu govori ono što je dosledno činila poslednjih desetak godina; zanimljivo ali ne neočekivano – čovek kojeg najviše mrzi zove se Petar Luković. Kad su Smajlovićevu pre desetak dana na Televiziji Studio B pitali da komentariše Lukovićevu izjavu da novinare-fašiste koji su širili versku, rasnu i svaku ostalu mržnju valja obesiti ili streljati ili poslati u Hag, rekla je s prezrenjem: “O toj odvratnoj pojavi ne želim ništa da kažem.”

 

U aksiologiji naroda dominira mudrost da je samo jedno Sunce na nebu – a to je nepobitno Radovan Karadžić u Republici Srpskoj. (Srpsko oslobođenje, avgusta 1998)

Ponovo sam stigao u Sarajevo ujesen 1997. Moj brat od strica Vasko Luković, pukovnik u Armiji BiH, otac dva sina od kojih je mlađi poginuo boreći se na jedinoj pravoj strani – u bosanskim specijalcima, poveo me je u obilazak “fronta”. Sve ono što sam mislio da znam, da sam negde video, čuo ili su mi pričali – palo je u vodu nad prizorima nečuvenog, nepojamnog divljaštva. Kao da sam tu mržnju s okolnih brda mogao fizički da osetim, kao da mi je tek tad, na svim tim strašnim razvalinama, postalo jasno u šta se floskula o Srpstvu izrodila.

Koliko god iracionalno izgledalo – osećao sam stid što stižem iz Beograda; kad sam na promociji svoje knjige Ćorava kutija, u Buybooku, oktobra 1998, zaplakao pred svojim prijateljima (govorili su, opet pamtim: Senad Pećanin i Ahmed Burić), činilo mi se da je plakati sasvim prirodno, ne samo zbog grada koji toliko volim, već pre svega zbog ljudi u tom gradu. Zato i hoću da kažem da su moji sarajevski prijatelji – Pirke, Bure, Senad, Dino, Draško, Durmo, Zijo, Žika, Enes, Čenga… ima ih na stotine – možda nešto najdragocenije što imam u svom životu; oni su dokaz da se Sarajevo nije moglo ubiti.

 

***

 

April 2002. BH Dani, specijalni broj, Sjećaš li se Sarajeva

----------------------------------------------------------------------------

 

Edited by Κλαύδιος, 07 April 2018 - 02:43.

  • 0

#28 Kinik

Kinik
  • Members
  • 41,034 posts

Posted 19 April 2018 - 22:28

...

https://www.xxzmagaz...i-od-dukanovica

>> ...  Iluzije o komšijama
Šta Dodik može naučiti od Đukanovića?
Piše: Andrej Nikolaidis

17.04.2018.

    Đukanović je sve ono što bi Dodik želio biti: uspješan separatista, otac države čiji je evo-skoro-doživotni vladar. A nije ni bez para. Ali jedno je željeti, drugo umjeti. Dodik nije razumio najvažniju stvar. Dugovječne vladavine ovdje nema bez podrške Zapada. A Zapad toleriše dugovječne prozapadne lidere, ne i one proruske
U Crnoj Gori su u nedjelju održani izbori na kojima je 4273. put pobijedio Milo Đukanović.
    Pitanje “zašto Milo stalno pobjeđuje?” donekle je nalik pitanju “zašto kriška pada na namazanu stranu?”. Niko zapravo ne zna, a mora da je u pitanju nešto vrlo jednostavno.
    Što se kriške tiče – nemam pojma, samo ostružem paštetu sa stola, ponovo razmažem i gledam da mi sljedeće kriške, zaključno sa šestom ili sedmom, ne padnu. Što se Mila tiče – imam nekoliko ideja.
    
    NEKOLIKO IDEJA ZA MILA
    Najprije, Crnogorci su svjesni da su promjene – precijenjene.
    Đukanović je vlast oteo od boljih od sebe: od starog crnogorskog komunističkog rukovodstva. To je bila promjena na gore. Ušlo se u drugu polovinu devedesetih a on je na izborima pobjeđivao bolje od sebe – Liberalni savez crne Gore i tadašnju iteraciju današnje Socijaldemokratske partije. Onda je saopštio da je Milošević prevaziđen političar, ušao u direktan sukob sa Voždom i na predsjedničkim izborima pobijedio gorega od sebe – Momira Bulatovića. Od tog trenutka igra se zvala “biraj manje zlo”. Od tada naovamo, Đukanović je prosto bio bolji, ili ako vam je draže, manje loš od nepregledne kolone onih koje je pobijedio na izborima.
    Ako promjena znači promjenu na gore, razumno je zahvaliti se i odbiti je. Što građani Crne Gore evo čine 20 godina odbijajući da na izborima promijene Đukanovića. Pri tome, Crna Gora se mijenjala radikalno, vjerovatno više nego bilo koja država u regionu. Od radikalnog srpstva i AB revolucije do priznanja Kosova i razbijanja Kosovskog mita. Od napada na Dubrovnik i “nas i Rusa 300 miliona” do članstva u NATO, zajedno sa Hrvatskom. Od Miloševićeve Jugoslavije pod sankcijama Zapada do nezavisne Crne Gore na pragu EU.
   Đukanović je zapravo bio agent promjene, a njegovi protivnici - protivnici promjena. Od 1997. naovamo on neprekidno pobjeđuje ultra-konzervativne snage, plus “progresivce” koji bi da sprovedu promjene  udruženi sa konzervativcima.  
    Tačno je da sa Đukanovićem na vlasti Crna Gora ima nedovoljno funkcionalnu demokratiju. Kao što je tačno i da bi sa Demokratskim frontom na vlasti imala vrlo funkcionalan fašizam.
    Činjenica da se nakon trideset godina demokratije u Crnoj Gori izbor svodi na djelimično-prosvijećenu-djelimično-demokratiju-djelimično-autoritarni-apsolutno-predatorski-kapitalizam Mila Đukanovića ili živjeli-Putin-Milošević-Mladić-muslimani-su-prodali-vjeru-za-večeru-Crna-Gora-je-hrišćanska-pravoslavna-zemlja-kapitalizam Demokratskog fronta dovoljno govori o berićetu koji je demokratsko iskustvo donijelo građanima Crne Gore.
    Da ponovimo kratku povijest naših promjena. Za vrijeme zloglasnog komunizma meni je bio jednostavan: nekad pita, nekad čorba, nekad japrak, onda roštilj i, o praznicima, baklava. Taj nam je meni dosadio pa smo poželjeli promjenu. Dobili smo izbor između onoga što pas s maslom ne bi pojeo i onoga što svaki pas pojede, a samo rijetki ne crknu od toga.
    
    ŠTA DODIK NE RAZUMIJE
    Kako bilo, čestitku Đukanoviću uputio je i Milorad Dodik. Dakako da jeste. Đukanović je sve ono što bi Dodik želio biti: uspješan separatista, otac države čiji je evo-skoro-doživotni vladar. A nije ni bez para.
    Ali jedno je željeti, drugo umjeti. Dodik nije razumio najvažniju stvar. Dugovječne vladavine ovdje nema bez podrške Zapada. A Zapad toleriše dugovječne prozapadne lidere, ne i one proruske.
    U nedjelju, dan kada je Đukanović opet dobio izbore, Dodik je opet odbio da se rukuje sa američkom ambasadorkom u BiH.
    Tom prilikom je rekao: "Nikada ne možemo zaboraviti, a ni oprostiti Jasenovac", sa čim se razuman čovjek može jedino složiti. Potom je, pišu mediji, dodao “kako su Srbi u Jasenovcu stradali kao žrtve vlastitoga straha, ali i ‘iluzija o komšijama’ s kojima su nekada živjeli u zajedničkoj državi. Kao glavnu garanciju da se takvo što neće ponoviti Dodik vidi RS koju je opet označio kao ‘državu srpskog naroda’". Pa je poentirao: “Nećemo pasti u strah i iluzije uspostave društva na kakvome je propala bivša Jugoslavija". Nad čim se razuman čovjek može jedino zgroziti. A onda baciti na internet-pretragu načina kako da mu dijete, odmah nakon osnovne škole, ode u vrlo, vrlo daleko inostranstvo.
    Činjenica da se nakon trideset godina demokratije u Bosni i Hercegovini izbor u jednom njenom dijelu svodi na RS-je-država-srpskog-naroda-u-kojoj-neće-biti-multikulture-putinovskog-kapitalizma SNSD-a i mi-smo-stvorili-državu-srpskog-naroda-i-iz-nje-etnički-očistili-svaku-pojedinačnu-pretpostavku-multikulture-putinovskog-kapitalizma SDS-a, dovoljno govori o berićetu koji je demokratsko iskustvo donijelo građanima Republike Srpske.   
    U poređenju sa tim, Crna Gora djeluje kao demokratija vestminsterskog tipa.

*Prenosimo s prijateljskog portala Žurnal, uz dozvolu autora ... <<

 

Attached File  cg izborni rezultati.jpg   108.36KB   0 downloads

...


Edited by Kinik, 19 April 2018 - 22:45.

  • 0

#29 Kinik

Kinik
  • Members
  • 41,034 posts

Posted 14 May 2018 - 17:43

...

https://www.xxzmagaz...a-budemo-afrika

>> ... Nije hteo da budemo Afrika
Tragedija jednog naroda: Marko Nikezić, poraženi modernizator (1)

Piše: Momčilo Đorgović


Službeni glasnik objavio je četvrto izdanje knjige Momčila Đorgovića “Tragedija jednog naroda” sa podnaslovom „Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“. Na predstavljanju ove knjige u Klubu-knjižari “Glasnik”, Latinka Perović ocenila je da Đorgović srpsko društvo posmatra u kontekstu sve složenijeg sveta: „U knjizi se oseća autorova gorčina i ljutnja što istorijska istina sporo sazreva, što još uvek postoje dve istine, neoromantičarska i ona koja je zasnovana na kritičkom mišljenju“. Sam autor u predgovoru kaže: “Kada sam se opredelio za naslov ‘Tragedija jednog naroda’, imao sam na umu da je tragedija to što ne razumemo prirodu i razloge onoga što nam se događa, otud i podnaslov “Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe”. U knjizi Đorgović analizira memoare i dnevnike državnika i pisaca, ispisujući njihove portrete. O tome je govorio na okruglom stolu organizovanom povodom trećeg izdanja knjige: “Dnevničari i memoaristi koje sam odabrao za ovu knjigu govore nam šta smo mi zapravo, i kada se suočimo sa njihovim pričama mnogo je razumljivije zašto smo ovde gde jesmo. Svako od njih odgovara nam na pitanje iz podnaslova – šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Oni su bili svedoci rađanja radikalskog političkog mentaliteta koji će konzervirati Srbiju na stogodišnji period i blokirati njenu modernizaciju”. Iz Đorgovićeve knjige prenosimo tekstove o Marku Nikeziću, Josipu Brozu Titu i Peku Dapčeviću

Ne tako davno, pre samo 40 godina, na političkoj sceni Beograda, Srbije i Jugoslavije bio je političar zaista evropskog formata. Njegovo ime je Marko Nikezić.

Nevoljno se oči u oči sa Josipom Brozom našao Marko Nikezić. Broz je čvrsto i suvereno držao džojstik srpske i jugoslovenske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a Nikezića je hotimično iz kadrovskog šešira izvukao konzervativac Petar Stambolić, pošto on sam nije ni mogao, a nije ni hteo da sedne u vruću fotelju predsednika CK SK Srbije. Nikezić je bio zadovoljan dotadašnjom diplomatskom karijerom i najmanje što je želeo jeste da bude lider srpskih komunista, i još manje da se rve sa mitskim maršalom.

Vrhunac privrednog i kulturnog razvoja u 20. veku Srbija je imala tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. U proleće dvehiljadite u konaku knjeginje Ljubice Darko Ćirić i Lidija Petrović Ćirić postavili su izložbu „Beograd šezdesetih godina dvadesetog veka“. Katalog sa te izložbe izvanredno pokazuje svestrani razvoj i napredak Beograda. Taj vrhunac bio je istovremeno i raskrsnica srpskog društva. Prilike i vreme su slučajno krenule prema Marku Nikeziću. Jedna epoha se završavala – i, kuda dalje? Nikezić je prihvatio šansu, i na svoj tihi i nenametljiv način odgovorio: „Kuda? U modernu Srbiju!“

Tog trenutka, verovatno, nije ni sanjao da će on sam pre ući u istoriju Srbije kao njena velika propuštena evropska šansa, nego što će se ona naći u Evropi.

Kada zveckaju kantari kojima se džimrijski dnevno mere interesi, nema razumevanja, a ni poštovanja, za one koji bi da promene čaršijske običaje. Marko Nikezić je već pojavom, načinom mišljenja i govorom zbunio ondašnju srpsku političku glumačku trupu. Bio je šok za sistem. Ni vodećoj slovenačko-hrvatskoj garnituri nije se dopalo uzdizanje jednog modernog Srbina, svetskih manira. Sličan animozitet je hrvatska politička jav-nost imala i prema dr Zoranu Đinđiću, koji je bio potpuno zasenio Stipu Mesića. Pored Đinđića Mesić se pokazivao onakvim kakvim jeste što je rušilo napore da se Srbi prikazuju kao zaostali i primitivni.

Špiro Galović je u svojim reminiscencijama na početku novog mile-nijuma Marka Nikezića opisao kao „građanina sveta i aristokratu duha“. Najuticajniji književnik i politički mislilac među Srbima u dru-goj polovini dvadesetog veka, Dobrica Ćosić, svrstao je Nikezića među „nekolicinu politički najpametnijih ljudi u mojoj generaciji… koji je svojom programskom sintagmom ’moderna Srbija’ prepao Tita, Kardelja, Bakarića i ostale nepristalice moderne Srbije“. Oko Nikezića su se vrlo brzo okupili najprosvećeniji i najcivilizovaniji kadrovi. Oni su bili, utvrdio je Ćosić, najdemokratskija struja u srpskoj komunističkoj partiji i zbog toga je, po njegovom mišljenju, „njihov krah bio fatalan za Srbiju“. Naravno da se u neprevrelom srpskom društvu, tom konglomeratu imigranata iz raznih balkanskih budžaka, brzo formirala struja koja će u žudnji za vlašću paktirati sa Titom i svesrdno mu pomoći da obori liberale. Slično se dogodilo i u slučaju rušenja Aleksandra Rankovića.

 Špiro Galović je podsetio da je Nikezić svojevremeno zbunio francuski parlament savršenim izgovorom francuskog jezika. Jeste to bio njegov maternji jezik, ali je on i mislio savremeno i kompleksno kao građanin sveta, što se od jednog političara iz Beograda u Parizu nije očekivalo
Struju protiv liberala organizovao je, paradoksalno, Dragoslav Draža Marković, upravo potomak prosvećene srpske porodice. Njegov otac Milorad, učitelj i levičar, ratovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a za vreme Drugog svetskog rata bio je oteran u logor u Osnabriku. Iz ratova i zarobljeništva objavljeni su mu obimni ratni dnevnici 1912–1918. i 1941–1945. godine. Otac se nije slagao sa metodama komunističke vlasti i nije do smrti prihvatao privilegije koje su mu mogli omogućiti njegovi moćni sinovi Moma i Draža. Živeo je i umro u stanu od 40 kvadrata kod Kalenić pijace. Draža pada u nemilost krajem pedesetih, jer je odobrio da beogradska Prosveta objavi knjigu Borisa Pasternaka Doktor Živago, tada zabranjenu u SSSR-u, ali, kako se kasnije ustanovilo, uz pomoć CIA bila je prošvercovana i objavljena na Zapadu. Pasternak je ubrzo dobio Nobelovu nagradu. Objavljivanje srpskog izdanja Doktora Živaga naljutilo je Moskvu, pa je Draži Markoviću momentalno prekinuta politička karijera. Po kazni su ga poslali za ambasadora u Bugarsku.

Milorad je bio deda, Moma otac, a Draža stric Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića. Mira Marković i Slobodan Milošević bili su ključni par u vreme razbijanja i raspadanja Jugoslavije. To je tema za roman, u kojoj je meri i u kakvom rođačkom nizu jedna porodica učestvovala i uticala na tok srpske istorije: Milorad se borio za proširenje i odbranu Srbije, Draža je rušenjem Nikezića zaustavio moder-nizaciju Srbije. Mira je organizovala uspon Miloševića i zajedno sa njim vodila Srbiju. Istina, Draža se žestoko i javno, gotovo jedini još pored Petra Živadinovića, Špire Galovića, protivio izboru Slobodana Miloševića za predsednika CK SK Srbije. U privatnim razgovorima nije krio ni sasvim loše mišljenje o svojoj bratanici, i uopšte o „njima“, fatalnom bračnom paru. Ali se Draža Marković 1968. žestoko suprotstavljao i izboru Marka Nikezića. Njegovi argumenti su bili da Nikezić nema politički autoritet i da je opasna „njegova intelektualistička i tehnokratska orijentacija“. Sa tim, za to vreme demonskim etiketama, kasnije će još više šibati po liberalima. One su, međutim, pokazivale koliko je Draža bio zaostao, a koliko je Marko bio moderan. Pokazalo se još nešto – koliko je srpska javnost bila podeljena, pošto Dražu uopšte nije bilo sramota, niti ga je ko prekorevao, što drži takve anticivilizacijske govore.

Iako je Draža Marković bio protiv Slobodana Miloševića, on je svojim demontiranjem liberala (zajedno sa Petrom Stambolićem) već tada utirao put Slobodanu Miloševiću i kobnim događajima. U srpskom otimanju oko vlasti svakako nije ni bio svestan šta čini, a to je bilo hronično kod srpskih političara. Baš kao pravi Pašićev radikal, on je za svoju vlast i za svoje kafansko društvo rušio sve i svakog pred sobom, i baš ga je bilo briga kakve destruktivne posledice na društvo ostavljaju njegovo ponašanje i govor. Bio je iznenađen i uvređen kada su rođaci Slobodan Milošević i Mira Marković došli na vlast. Ni tada nije shvatio da su oni delo, između ostalog, i njegovog antiliberalnog angažmana od pre dvadeset godina.

Kada je 1968. postavljen za predsednika CK SK Srbije, Marko Nikezić je bio u 47. godini. Jednu manje imao je 1987. Slobodan Milošević stupivši na istu funkciju. Za ondašnje partijske nomenklature bili su gotovo omladinci. Između njih i prvog ešalona partijskih vođa postojala je razlika najmanje po 20 godina. Broz je 1968. godine bio 30 godina stariji od Nikezića. Marku je već poreklo, po majci Francuz, po ocu Crnogorac, odredilo njegovu kosmopolitsku narav i omogućilo mu da postane poliglota što za našu sredinu nije baš uobičajeno. Vodeći ljudi u privredi i politici, pa i intelektualci nisu ni govorili niti čitali neki svetski jezik. Srpska elita još nije poznavala zapadnu civilizaciju, štaviše plašila je se. Tek se stvarala prva generacija gastarbajtera, koja se na Zapadu samoizolovala i još više učaurivala u običaje i neka arhaična vremena rodnog kraja. A idealizovani radni narod se masovno ponižavao pohlepnim kupovinama „šuškavaca“, petardi, lutaka i ostale bofl robe u Trstu. Veseli podsmeh su izazivale grupne posete političkih i privrednih rukovodilaca i kulturnjaka zapadnim prestonicama, po čijim su se ulicama i radnjama kretali kolektivno, u grupama, ne razdvajajući se, držeći se, takoreći, za ruke, u strahu da se ne pogube u toj, za njih, pretećoj tuđini.

Špiro Galović je podsetio da je Nikezić svojevremeno zbunio francuski parlament savršenim izgovorom francuskog jezika. Jeste to bio njegov maternji jezik, ali je on i mislio savremeno i kompleksno kao građanin sveta, što se od jednog političara iz Beograda u Parizu nije očekivalo. Potpuno je vladao engleskim i ruskim, a mogao je da čita knjige i novine na svim ostalim velikim evropskim jezicima. U drugoj polovini 19. veka, srpska elita je bila uglavnom poliglotska. U tome se nije isticao Nikola Pašić. Posle Drugog svetskog rata, Beograd i Srbiju je preplavilo stanovništvo sa Balkana, koje će dugo usklađivati pored mentaliteta i svoje akcente i dijalekte, pre nego što njihovi potomci stignu do učenja i stranih jezika. U raspravama o državnom karakteru Jugoslavije i Srbije Marko Nikezić isticaće činjenicu da je u Beograd i Srbiju, što preko savezne administracije, što migracijom, došlo mnogo ljudi koji su razvili različite predstave i o Jugoslaviji i o Srbiji i svako od njih je imao neku „svoju Srbiju“ ili „svoju Jugoslaviju“. Srbija je postala najjugoslovenskija teritorija i zahvaljujući tome u njoj nije bilo etničkih i jezičkih čišćenja kao u Hrvatskoj, na Kosovu ili u Sloveniji.

Pronicljivom Marku Nikeziću nije promakla opasnost u koju je autokratska i monopolistička partija dovela sovjetsko društvo – bilo je to, kako je rekao, mafijaštvo na vlasti. Da nas ne bi zadesila ista sudbina, jugoslovensko i srpsko društvo morali su, po njemu, da krenu u reforme
Marko Nikezić je imao briljantnu političku i patriotsku karijeru od rane mladosti, a započeo je urbanom gerilom u zemunskom i beogradskom skojevskom otporu okupatoru. „Zapadnjaštvo“ (pripadnicima političke garniture i javnosti odmah je palo u oči) nije sticao samo diplomatskom karijerom. Ako mu je maternji bio francuski (što znači i kultura), onda mu je i dinamizam njegovog oca Petra, poreklom iz Starog Bara, veštog trgovca, levičara i globtrotera, omogućio da veliki svet upoznaje već u svojoj porodici. Otac je neko vreme živeo u Rusiji, a posle rata radio je za „Standard oil“ u Americi. U Marku je pobudio interesovanje za Rusiju i politiku. Pošto je dobro znao šta se sve događalo u staljinizovanom SSSR-u do sedamdesetih godina prošlog veka, o gulazima i državnom teroru, Marko je davao prednost američkom načinu života. Ondašnji Sovjetski Savez doživljavao je kao ledeni breg koji, kao svaka velika sila, preti nezavisnosti malih naroda oko nje. „Da sam Meksikanac“, govorio je, „za mene bi đavo bile Sjedinjene Države; da sam Vijetnamac, smatrao bih da je najveći imperijalista Kina; ali, pošto sam Balkanac, u tim okolnostima normalno je prva opasnost Sovjetski Savez.“

Njegovo kritičko sagledavanje postoktobarskog razvoja Rusije razvijalo se paralelno sa događanjima kod nas i sa promenama u zapadnoevropskom komunističkom pokretu. Intenzivno je pratio pojavu evrokomunizma, kome su na čelu bili italijanski, španski i francuski komunisti, legendarni Santjago Kariljo i Žorž Marše, sa najistaknutijim među njima Enrikom Berlinguerom. Na međunarodnoj konferenciji komunista 1969. U Moskvi, Berlinguer je zapanjio domaćine oštrim kritičkim govorom kakav nikada ranije nisu čuli na svom terenu. Odbio je da prihvati ekskomunikaciju kineskih komunista, a Leonidu Brežnjevu je u brk skresao da je invazija Varšavskog pakta na Čehoslovačku – „tragedija u Pragu“, i da takav čin temeljno diferencira evropske komuniste od sovjetskih stavova prema nacionalnom suverenitetu, socijalističkoj demokratiji i slobodi kulture. Kasnije će i prekinuti veze italijanskih komunista sa Moskvom i prihvatiće savezništvo sa NATO jer, kako je govorio, pod tim kišobranom osećao se sigurnije.

Pronicljivom Marku Nikeziću nije promakla opasnost u koju je autokratska i monopolistička partija dovela sovjetsko društvo – bilo je to, kako je rekao, mafijaštvo na vlasti. Da nas ne bi zadesila ista sudbina, jugoslovensko i srpsko društvo morali su, po njemu, da krenu u reforme. Jeste se parče leda odvojilo od ledenika, ali ono je još uvek led. Nikezić je u mnogim govorima jasno upozoravao da je SSSR, društveno i privredno, u velikoj krizi i naslućivao je da kad-tad moraju nastupiti razorne političke posledice za ceo istočni blok i da takav potres neće mimoići ni nas.

Nikezićeve metamorfoze, kako je sam uočio, počele su još u ratu, a produžile su se i u decenijama posle rata. Ideologija i monopol jedne partije pokrenule su razvoj društva, ali su ga, tvrdio je, diktaturom i privilegijama kočile. Refren gotovo svih njegovih govora bio je da se bez privrednog razvoja i širenja obrazovanja ne može dalje napredovati. Ispovedao se: „Kada se setim šta smo sve gutali, moglo bi se zaključiti da smo, kao proizvod ideologije, potpuno atrofirali… Svaki čovek, međutim, ima vratolomne puteve u svojoj glavi. Srećom, ne može potpuno da zaglupi. Postoji protivstruja, kontrapokret u našim glavama, koji sve proverava, neki put sa svojim prijateljima, a neki put sa samim sobom… “

U Markovoj glavi je iskrsnuo vratolomni put: iz komunističke monar-hije i verbalnog antistaljinizma možemo se izbaviti samo stvarnom evropeizacijom. I kada su ga stavili na čelo komunista u Srbiji, revnosno se posvetio, kako je sam govorio, popovanju o toj protivstruji, o izgradnji antiglupe Srbije.

Beograd je dobijao siluetu modernog grada. JAT i „Putnik“ su ga povezivali sa kontinentima. Surčinski aerodrom je bio kapija sveta. Iz bezličnog partijsko-državnog kolektivizma izranjale su lično-sti, javnost se personalizovala i kosmopolitizovala. Veliku popularnost dobijaju režiseri, glumci, profesori univerziteta, inženjeri, direktori raznih preduzeća. U redakcijama izrastaju značajne novinarske indivi-dualnosti, obrazovani, dobrog stila.

Gotovo da nije bilo grada u Srbiji a da nije imao fabriku, neko preduzeće, negde i po tri-četiri, uzdizali su se kombinati, instituti, rudnici, spoljnotrgovinske firme, namenska industrija, u pogone se uvodila robotizacija, i svuda – domovi kulture, domovi zdravlja i bib-lioteke. Emituje se na Radio Beogradu Treći program (izdavao se i istoimeni časopis). Treći program je bio eminentni generator umetničkog
i intelektualnog sazrevanja, uz čiji će podsticaj, recimo, Radomir Konstantinović napisati i Filosofiju palanke i Biće i jezik. Crni talas u kulturi postaje komplementaran socijalizmu sa ljudskim licem. Bila je atmosfera poleta, razvoja, emancipacije, oslobođenja, Beograđani su se osećali građanima sveta. U koka-kola socijalizmu počelo je da cveta hiljade cvetova. U Americi, u dalekoj Silikonskoj dolini, aficionadosi kontrakulture utvrđivali su startnu poziciju za kompjutersku revoluciju koja će ubrzo izmeniti život ljudi na planeti.

Nikezić je podsećao da je ranije na hiljadu radnika bilo desetak inženjera, ali da je za modernizaciju potrebno preko sto. I kao što je nužno uvoditi moderniju opremu koja će stariju izbacivati na način klin se klinom izbija, tako se moraju zaposliti mladi stručnjaci, spremni da odbace prevaziđene šablone
U srpskoj privredi, ali i u svim ostalim delatnostima, javlja se novi sloj – menadžeri, stručnjaci, bez kojih je modernizacija bila nemoguća, a dotadašnji „partizanski direktori“ nisu imali sposobnosti i znanja za dolazeću tehnološku stvarnost. Marko Nikezić je shvatao zahteve vremena, ali i ograničenja dotadašnje prakse. Upozorio je na neravnomernu razvijenost republike, podsetio da postoje krajevi gde po milion i po ljudi živi u izrazitoj zaostalosti. Zaključak je bio: Teško da se takvi možemo evropeizirati. Upravo se i dogodilo da nerazvijeni nadvladaju razvijene i kasnije „ubiju“ Jugoslaviju. Bio je Nikezić, međutim, protiv dizanja „političkih fabrika“, podsticao je da se traže „inteligentne metode“ za razvoj tih područja – one koje bi im pomogle dugoročno i osposobile ih za samostalan život bez intervencije države, i da u tim projektima ekonomski i finansijski faktori ne snose samo rizike, već da učestvuju i u dobiti. Dakle, da se prizna legitimitet profitu.

Biznis je biznis, govorio je Nikezić, ima svoju logiku, i ako napravi posao – u redu. Ako ne, opet u redu, idemo dalje. Pogubna je ona intervencija politike koja gradi Potemkinova sela i zatvara privredu u nacionalne granice, jer se onda rađaju opasniji nacionalizmi, destruktivniji od „popovskih“, a zasnovanih na prošlosti. Nikezić je podsećao da je ranije na hiljadu radnika bilo desetak inženjera, ali da je za modernizaciju potrebno preko sto. I kao što je nužno uvoditi moderniju opremu koja će stariju izbacivati na način klin se klinom izbija, tako se moraju zaposliti mladi stručnjaci, spremni da odbace prevaziđene šablone. Potrebno je otvarati vrata onima koji ne bi bili „transporteri naredbi iz vrha komiteta“, već bi stručnim znanjima razvijali metode da se, kako je Marko slikovito govorio, taj „bik nerazvijenosti uhvati za rogove“.

Egzistencijalni strah su pred ovim idejama morali osetiti konzervativni i stariji kadrovi. Najava da se mora „klin klinom izbiti“ donela im je nesanicu. Bili su navikli na „spontane“ aplauze i ovacije na sve što god izjave, imalo ili nemalo smisla. Odjednom se pojavio čovek koji dok govori razmišlja, ne izbacuje parole, zakletve, osude i pretnje, i traži da se privreda oslobodi njihovog begovanja i pretvori u surovi biznis izložen dokazivanju na tržištu. On je nagoveštavao kraj njihovom tutorisanju.

Oni su, međutim, u savezu sa Titom, Dražom Markovićem i Petrom Stambolićem uklonili Nikezića, ali zajedno sa njim izveli su i „seču“ dvanaest hiljada srpskih direktora, rukovodilaca, stručnjaka, isprašili su ih i demonizovali kao „tehnokrate“, „liberale“, „anarholiberale“, „tehnomenadžere“ – presudili su im etiketama koje u civilizovanom svetu označavaju napredne ljude.

Da li je ta seča progresivnih kadrova trajno obezglavila Srbiju, inače hronično siromašnu stručnjacima i bez tradicije dobrih zanatskih navika? Danas je ovde najteže naći profesionalne, etične i lojalne menadžere. Uništavanje jedne i jedine civilizacijske koncepcije razvoja u Srbiji dalo je šansu i otvorilo put institucionalizaciji narodnjačkih demagoga, antievropskih i antiprosvetiteljskih. Predstavili su se kao patriote, ljubitelji otadžbine, a na kraju, sa svim onim što su učinili, razmontirali i opljačkali, sa uništavanjem životnog vremena miliona ljudi, pokazali su se kao najveći neprijatelji Srbije.

Dugi i neuspešan put do građanske svesti u Srbiji, kako je primetila Latinka Perović, bio je batrganje između mistifikacija i stvarnosti. Kidao se kontinuitet razvoja, pa je posle svakog obračuna nasilno instaliran neki novi početak. Međusobno posvađane epohe uvek su svaka za sebe kretale od nule, ali i sa pljačkom prethodne.

Latinka Perović je u Srpskoj krhkoj vertikali izabrala i priredila Nikezićeve govore iz raznih prilika. Dovoljno su personalni da možemo dobiti predstavu o tome kako je mislio i kako je druge motivisao da misle.
Marko Nikezić nije za sobom ostavio dnevnike, nije napisao memoare, niti ikakvu drugu studiju. Posle njega ostala su lepa sećanja savremenika, puna poštovanja, njegovi referati i govori, i njegove neme skulpture, njegove reči u kamenu. Latinka Perović je u Srpskoj krhkoj vertikali izabrala i priredila Nikezićeve govore iz raznih prilika. Dovoljno su personalni da možemo dobiti predstavu o tome kako je mislio i kako je druge motivisao da misle. U knjizi Slavoljuba Đukića postoji skraćeni intervjui – i to je sve. Kada je pročitao Slom srpskih liberala Slavoljuba Đukića, Nikezić je, a bio je već u bolnici, bacio knjigu na krevet i rekao da je to „laka knjiga o ozbiljnim temama i vremenima“.

(Nastaviće se) ... <<

...


  • 3

#30 Kinik

Kinik
  • Members
  • 41,034 posts

Posted 16 May 2018 - 11:52

...

https://www.xxzmagaz...-utonula-u-mrak

>> ... Tragedija jednog naroda: Marko Nikezić, poraženi modernizator (2)
14.05.2018.
Srbija je ponovo utonula u mrak
Piše: Momčilo Đorgović

Službeni glasnik objavio je četvrto izdanje knjige Momčila Đorgovića “Tragedija jednog naroda” sa podnaslovom „Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“. Na predstavljanju ove knjige u Klubu-knjižari “Glasnik”, Latinka Perović ocenila je da Đorgović srpsko društvo posmatra u kontekstu sve složenijeg sveta: „U knjizi se oseća autorova gorčina i ljutnja što istorijska istina sporo sazreva, što još uvek postoje dve istine, neoromantičarska i ona koja je zasnovana na kritičkom mišljenju“. Sam autor u predgovoru kaže: “Kada sam se opredelio za naslov ‘Tragedija jednog naroda’, imao sam na umu da je tragedija to što ne razumemo prirodu i razloge onoga što nam se događa, otud i podnaslov “Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe”. U knjizi Đorgović analizira memoare i dnevnike državnika i pisaca, ispisujući njihove portrete. O tome je govorio na okruglom stolu organizovanom povodom trećeg izdanja knjige: “Dnevničari i memoaristi koje sam odabrao za ovu knjigu govore nam šta smo mi zapravo, i kada se suočimo sa njihovim pričama mnogo je razumljivije zašto smo ovde gde jesmo. Svako od njih odgovara nam na pitanje iz podnaslova – šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Oni su bili svedoci rađanja radikalskog političkog mentaliteta koji će konzervirati Srbiju na stogodišnji period i blokirati njenu modernizaciju”. Iz Đorgovićeve knjige prenosimo tekstove o Marku Nikeziću, Josipu Brozu Titu i Peku Dapčeviću.

Dok sam gledao fotografije Marka Nikezića, čitao njegove govore, pokušavao sam da uspostavim intuitivnu komunikaciju i nazrem njegovu ličnost. Latinka Perović ga opisuje kao vrlo delikatnog, obzirnog. Nikada nije ni o kome rekao ružnu reč. Taj pripadnik masovnog pokreta, rukovodilac u ogromnoj partijskoj hobotnici, govornik po trgovima i aktivima – delovao mi je distancirano i osamljeno. Prihvatio je sve običaje i rituale, ali, činilo mi se, da je u sebi bio daleko od njih, introspektivan, samo svoj, predan sopstvenim razmišljanjima. Neuobičajeni srpski političar: nenametljiv, bez bahatog egomanijaštva, apsolutno je davao prednost sagovornicima, ni traga recimo od „narodski“ vragolaste raspištoljenosti Draže Markovića. Jednom prilikom kada je obilazio partijske aktive po Srbiji, posle završenog sastanka, Nikezić je želeo da se povuče u hotel na svoj uobičajeni čaj ili kakao. Aktivisti su bili uporni u nagovaranju da sa njima ide u kafanu, na roštilj i muziku. Kada su prevršili meru, strogo ih je upitao: „Da li očekujete od mene da vam budem i peškir da obrišete ruke?“ Posetio sam njegov stan u Ulici Knjeginje Zorke, a zatim sam na Senjaku razgovarao sa njegovim sinom Zoranom, arhitektom, za koga beogradski novinari nisu znali da postoji. I tako, tragajući za ličnošću Marka Nikezića, neočekivano sam pronašao jednu nadasve zanimljivu osobu – njegovog oca Petra (1890–1967). Ali, iznenađenje je bila i priča o njegovoj majci Suzan Depre (1895–1977).

Suzan Depre, ne samo što je bila Francuskinja, nego je, što je još više ističe, bila rođena u najstrožem centru Pariza, na čuvenom ostrvu na Seni – Ile de Saint Louis (Ostrvo Svetog Luja), pored katedrale Notrdam. Pariz je bio centar sveta u 19. i početkom 20. veka, i ona je odrastala i sazrevala u centru centra sveta. Kao devojčica igrala se u parku pored katedrale, a veličanstveni vitraži i gotske skulpture sa fasada bili su njena urbana azbuka. Ostrvo je opervaženo sa dva keja na kojima su drvoredi i raskošne rezidencijalne zgrade iz 17. veka. U njima su živeli bogati umetnici, doktori i velike glumice. Osim zajednice boemskih umetnika iz Poljske, te pesnika Adama Mickijeviča, tu je živeo sa porodicom i poljsko-ruski princ Adam Čartorijski, znamenit i za našu istoriju, inicijator Garašaninovog Načertanija. Odgajana visokom i rafiniranom kulturom, Suzan Depre nastavlja školovanje kod časnih sestara, mada ih brzo napušta, pošto nije bila religiozna.

Kada je upoznala Petra Nikezića radila je u banci u Antverpenu. Bila je visoka i već na prvi pogled privukao joj je pažnju kršni Srbin iz Crne Gore. Iz vreve evropskih gradova u kojima se razvijao, iz mirisa benzina i škripe automobilskih guma, džeza i ranog stila modernog života – roaring twenties (urlajuće dvadesete), sve uz ludi ritam fokstrota i čarlstona, doselili su se 1921. godine na ušće Save u Dunav. Petar je želeo da mu sin Marko ugleda svet baš u Beogradu. Za Suzan je beogradska sredina bila kulturni i društveni šok. Teško se navikavala na lokalne običaje. Bila je očajna što mora da živi sa svekrvom, i uopšte sa svim tim crnogorskim rođacima. Naviknuta na bogate i raznovrsne zapadnoevropske pijace, držala je do delikatesne francuske kuhinje, a očajanje je bilo još veće kada je ustanovila da na oskudnoj beogradskoj pijaci može da nabavi samo žive piliće i prasiće. Njena majka je takođe došla u Beograd i još brže otišla, bio je to svet koji joj se nikako nije mogao dopasti. Suzan je često sedela na prozoru i plakala. Da nije bilo dece, govorila je, nikada ne bi ostala u Beogradu. Vajkala se tako i godinama kasnije pred unucima. Utehu je našla u bekstvu u imaginaciju, u čitanju francuskih knjiga i u druženju sa Francuskinjama koje su u Beograd došle kao supruge srpskih studenata poslatih na francuske univerzitete u vreme Prvog svetskog rata.

 Marko Nikezić je vodio dvostruki život: i politika i umetnost. Odgovorno se posvećivao i jednom i drugom. Tako je uravnotežavao svoju nemirnu i kreativnu prirodu Zoran Nikezić, unuk Suzan Depre, i danas je impresioniran „njenim poštovanjem i negovanjem izvanrednog jezika“. Zadivljeno se priseća: „Fantastično se izražavala“. I Marka je vaspitavala da precizno i razumljivo oblikuje misli. Naročito je insistirala na francuskoj formuli „mon chien et moi“ (moj pas i ja), odnosno pravilu da se poštuje drugi i da u pričanju i obraćanju taj drugi ima prvenstvo. Uobičajeno naše „ja, pa ja“ smatrala je skandaloznim primitivizmom. Marko je tokom života bio okružen raznim rečnicima, naročito etimološkim, stalno ih je prelistavao i izoštravao lični vokabular, cizelirao je neumorno svoju moć izražavanja.

Ako je Marko Nikezić bio tako otmeno, aristokratski vaspitavan, šta ga je onda, pitam njegovog sina, opredelilo za „radničke“, odnosno levičarske ideje?

„Marko mi je jednom pričao da je prvi put počeo da razmišlja o idejama levice posle gledanja nemačkog filma o životu u Africi. Režiser je nekom crncu dao ili novac ili poklon da trči kroz žbunje u blizini lavova. Oni su jurnuli za njim i rastrgli ga. Sve je to namerno učinjeno da bi se napravila scena za kamere, da bi se snimio film o divljoj Africi koji će uzbuditi „civilizovani“ svet. Za režiserov uspeh u Evropi, život crnca je bio bezvredan. U Marku se tada probudila empatija za siromašne i odbačene, za proklete na svetu. Odlučio je da se angažuje u borbi za uspostavljanje društvene pravde.

Sestra moja – život
Marko Nikezić je vodio dvostruki život: i politika i umetnost. Odgovorno se posvećivao i jednom i drugom. Tako je uravnotežavao svoju nemirnu i kreativnu prirodu. Divili su mu se oni koji su mu bili bliski, a ipak im je bio zagonetan.

„Teško nam je da nađemo prave reči kojima bismo opisali koliko je jedinstven čovek Marko bio“, tvrde Renata Ulmanski i Mirko Tepavac. Marko i Mirko su se intenzivno družili ma gde bili i ma koju političku poziciju držali još od zemunskih dana. Vrlo mladi su se uključili u komunistički otpor okupatoru. Marko je izuzetno cenio ljude koji nešto znaju, a govorio bi tek kad je bio potpuno siguran u tačnost onoga što će izložiti.

Renata i Tepavac hvale Nikezićevu preciznost u detaljima. O oblastima koje su ga interesovale, a mnoge su ga interesovale, znao je gotovo sve. „Trebalo ga je samo slušati kada je govorio o umetnosti i skulpturi“, primećuje Tepavac, „više je znao od profesionalnih skulptora koji su sedeli s njim.“

Renata Ulmanski mi pokazuje jednu knjigu i Markovu posvetu. Kultna knjiga moderne poezije, korespondencija između Rilkea, Cvetajeve i Pasternaka, nastala nad Pasternakovim stihovima „Sestra moja – život“. Marko ih je jednako poštovao i sva tri pesnika čitao je u originalu, na nemačkom i na ruskom. Baš kao u Pasternakovim stihovima i sa njegovim vozovima koji tutnje beskrajnim stepama, Marko je bučnu sestru svoju – život, usmerio ka astralnom, nemirno njegovo srce je otkucavalo i plesalo na vratima vagona što jure ka zvezdama koje u vasionskim stepama migaju, ali i slatko spavaju, a tamo negde među njima spi i voljena i ljubljena fatamorgana, tajna „sestre moje – život“. I zašto čitati red vožnje kada si na putu, pita Pasternak, jer grandiozan je kao Sveto pismo, ma koliko puta se trudio da počneš čitanje iz početka. Redu vožnje svoje sudbine Marko Nikezić se nije suprotstavljao.

„Što je bio stariji“, priča njegov sin Zoran, „sve se više kod njega osećao fatalizam, tinjao je u njemu celog života. Smatrao je da se sve odvija na mnogo dužim stazama nego u vremenu poklonjenom jednom čoveku. A izuzetno je pošto-vao vreme, jer sve mora da ima razvojni tok, prema tome, mali smo mi u odnosu na vreme. Te duge staze su u njemu rađale skepticizam, a pri kraju života bio je uveren da su mnogi njegovi napori bili uzaludni. Potrebno je vrlo dugo raditi da bi se nešto promenilo, govorio je. U kući gotovo da uopšte nije pričao o politici, samo je jednom“, seća se Zoran Nikezić, „kada je Tito skinuo u Hrvatskoj Miku Tripala i Savku Dabčević Kučar, prokomentarisao da takav potez vodi ka rasturanju Jugoslavije, jer se prekida prirodan tok, a Mika i Savka su imali plebiscitarnu podršku.“

Kako da intelektualac francuske provenijencije nije pisao i da ništa za sobom nije ostavio zapisano? Svakako je bio upoznat sa razlikom, napetošću i značajem koji se u francuskoj kulturi uspostavljaju između govora i pisanja.

„Možda nije pisao“, pretpostavlja Zoran Nikezić, „jer to ne bi izgledalo onako kako bi on želeo. A nije voleo naknadnu pamet. Smatrao je da vrlo pažljivo treba birati život, što je i radio. Postoje mnoge forme života i nisu sve iste. Život nije uvek isti. Različiti stilovi su potrebni za različite forme života.“

Latinka Perović je sebe učinila doživotnim pratiocem ličnosti i dela Marka Nikezića. Srebrna senka je Markovog života, i posvećena mu je, bar sam takav utisak dobio, samo kako može časna sestra iz strogog manastira Tvorcu. Bez tog Tvorca ne bi bilo ni nje. A bez njenog angažmana istoričarke ni srpski liberali ne bi bili zabeleženi u istoriji. Modiljanijevski mlada i lepa, kako su primetili neki savremenici, brižno se bila nadnela nad starijim Markom i tako ostala do danas. Marko je nju izuzetno cenio i govorio da je on amater u poređenju sa njenom analitičnošću. U zavađenom srpskom političkom i društvenom životu, sa intelektualcima ispunjenim međusobnim omrazama i obuzetim solip-sističkim pijanstvom svojih patuljastih, a razornih sujeta što smrde kao tvor, ne postoji takav primer saradnje i lojalnosti, uzajamnosti i poštovanja. Taj jedinstveni slučaj platonske ljubavi kod nas trebalo bi da bude posebno istaknut i obrađen. On je klesao nju, ona je isklesala njega. I kada su svi zaboravili na srpske liberale, ona poput Selene srmi njihovim tragom, ima već pedeset godina. Ako se Marko služio sokratovskom metodom babičke veštine da kod svojih slušalaca dijalogom porodi misaonost, Latinka je te dijaloge evidentirala, klasifikovala, zapisala, protumačila. Čak je stvorila i Markovu knjigu, tako da više ne stoji da on nije napisao nijednu. A to je Srpska krhka vertikala potpisana imenom Marka Nikezića. U njoj je (i u knjizi i u Latinki) njegov verbalni dah pretvoren i rođen kao pisana reč. Mistika amor intellectualis gradi svoje zamkove uprkos vremenu i njegovom fatumu.

Šta može da se dogodi sa društvom kada mu se iščupa vodeća moderna generacija stasala u njemu samom? Sunovrat koji živimo i koji još nismo preživeli bio je neminovan Petar, otac Marka Nikezića, osim srpskog govorio je još sedam jezika – albanski, italijanski, španski, ruski, francuski, nemački i engleski. Bio je Markov spiritus movens. Od malih nogu je pazio kako mu se sin razvija: birao mu je knjige koje će da čita, kupio mu fotoaparat, upoznao ga sa vajarom Ristom Stijovićem, poklonio mu prvi vajarski alat.

„Za sve nas, on je bio poslovan čovek“, priča njegov unuk Zoran, „ali je Petar zapravo bio tajanstven čovek sa hiljade veza po svetu, u centrima moći, partijama, gradovima, lukama... Nestajao je i pojavljivao se iznenada kako je i otišao, kad niko nije očekivao, uvek je bio na putu, i uvek u nekoj konspiraciji... Odjednom doleti iz Pekinga u Kairo, a odleti iz Kaira ne znamo kuda. Veze je počeo da razvija još za vreme Velikog rata u Americi gde je vrbovao srpske dobrovoljce, a zatim je poslove imao po Rusiji i Kini. Nikome ništa nije pričao, niko nije smeo ništa da ga pita. Znamo, recimo, da je bio u dobrim odnosima sa Ču En Lajom.“

Dok je Marko sazrevao u mladića, Petar je sa njim pričao i po celu noć, ponekad konspirativno. Upropastićeš dete, Pjer, protestovala je i upozoravala Suzan. I upropastio ga je, sa smeškom dodaje Zoran. Petar je tako prvo razgovarao sa sinom, a kasnije i sa njegovim najboljim drugovima. Po celu noć. On je Marku objasnio ko su moćni na svetu i šta rade. Jeste se tako Marko formirao kao Srbin, ali ne i kao Srbijanac. Bio je patriota i srpski državljanin, ali je njegov identitet prevazilazio okvire srbijanske sredine. Petar ga je kasnije preveo i u diplomatiju, tako da je u 32. godini naimenovan za ambasadora u Kairu, odmah posle Naserovog puča.

Petar Nikezić je zanimljiv književni lik i zahvalan predmet naučnog istraživanja. O njegovim „misterioznim“ putevima, vezama, uticajima i kontaktima dovoljno govori to što je 1942. i 1943. dva puta hapšen sa suprugom i kćerkom i oba puta iz Banjičkog logora oslobađan intervencijom „odozgo“ iz Nedićeve vlade. Marka Nikezića su do kraja rata uporno tražili kao opasnog „bandita i teroristu“ i Gestapo i Specijalna policija Beograda. Za Petra se zauzeo i garantovao državni sekretar Nedićeve policije Cvetan Ceka Đorđević. U knjizi Specijalna policija u Beogradu 1941–1944. istoričar Branislav Božović citira korespondenciju između Đorđevića i Dragog Jovanovića. On šefu Srpske državne bezbednosti piše da je Petar Nikezić „izvanredno pošten čovek i konstruktivni građanin“, da mu je školski drug i lični prijatelj i moli da se pusti iz logora i bude „talac na slobodi“. Šefa Antikomunističkog odseka Specijalne policije Božidara Bećarevića toliko je ozlojedilo oslobađanje Nikezića da je u pismu Đorđeviću oštro protestovao, tražeći da za odmazdu zbog sina komuniste bude streljana cela porodica. Bećarević je imao njuh iskusnog policajca, jer je u Odboru Narodnooslobodilačkog fronta Beograda koji je dočekao jugoslovenske i sovjetske oslobodioce, pored dr Siniše Stankovića, bio i Petar Nikezić.

Za Marka Nikezića skulptorski rad nije bio ni „slabost“, kako je pisao jedan beogradski novinar, a ni gubljenje vremena, kako su ga ismevali poneki srpski vodeći intelektualci, već vokacija. Dobrica Ćosić ga je 1990. javno prekorevao „što je on danas zagledan u gromadu mermera, što ga ne čujemo u ovoj jugoslovenskoj tmuši i na srpskom raskršću“. Jakob Burkhart je ustanovio da „samo teško i postepeno laik stiče razumevanje za skulpturu. Zakoni i uslovi pod kojima ona stvara ono što je lepo toliko su mnogostruki, a delom i tako prikriveni, da je potrebno veoma mnogo vremena, vežbe i opštenja sa vajarima da bi se neko snašao makar u predvorjima ove umetnosti“. Naročito je teško shvataju oni kojima je skulptorska umetnost isto što i kamenorezački zanat. Pomišljao je Nikezić mnogo ranije da napusti politiku i da se potpuno posveti umetnosti. Jedva ga je molbama sprečio Petar Stambolić, ne sluteći da će kasnije poput kamile on sam krenuti za uzicom koju je vukao Broz i zajedno sa Dražom Markovićem baš on rušiti svog protežea.

Iz dnevne sobe pune knjiga, skulptura, i na zidovima slika velikih formata, izlazi se na prostranu krovnu terasu na kojoj je svrstano četrdesetak kamenih skulptura. Na kiši, snegu, vetru i suncu drže mrtvu stražu svom tvorcu. Ovde je vreme stalo kada je stalo i srce Marka Nikezića. U jednom kraju, pribijena uz zid i ograđena staklom u limenim ramovima nalazi se, ne veća od osam kvadrata, radionica u kojoj je, bez obzira na vrućinu ili zimu, Marko radio. Prenatrpana glavama njegovih prijatelja. Među skulpturama u kamenu i drvetu bezbroj je stilizovanih figura žena, zatim životinja: ptice (sova, gavran, orao), bik i nosorog. Zašto je radio baš te životinje? Slede klasične biste po ugledu na starorimske patricije: prijatelji i članovi porodice.

„Marko je sledio stil i teme Rista Stijovića“, obrazlaže Zoran Nikezić, „kao lovac voleo je prirodu i divio se snažnim, gordim, samouverenim životinjama. Imponovale su mu. Lovio je u prokletijskom kršu divojarce, a u ritovima divlje svinje. I u lovu je voleo samoću, da lovi sam. Lovom se oslobađao strasti, agresije, razrešavao je svoje unutrašnje konflikte. Ponekad, u pauzi dugačkih i mučnih sednica, skoknuo bi na dva-tri sata do Pančevačkog rita i vratio bi se relaksiran i svež.“

„Kako je radio, koliko, da li je pričao o tome što stvara?“
 Nad „poraženim snagama“ zaigralo se omiljeno kolo karijerista i mediokriteta nazvano „akciono jedinstvo“. Kada su te „zdrave snage“ pokrenule prljavu kampanju, i kada su se dotadašnji klimoglavci pretvorili u ljute klevetnike, Nikezić je sa blagom ironijom primetio Latinki: „Pa mi nismo znali s kakvim smo ljudima zapravo radili“
„Imao je snažnu istrajnost i bezgraničnu strpljivost. U osamljenosti je pravio skice, tako je i čitao ili slušao muziku. Evo za ovog gavrana od granita“, pokazuje mi Zoran ne baš veliku skulpturu na svom stolu, „utrošio je stotine sati rada. Da bi se granit ispolirao, potrebno je dugotrajno glancanje olovom. Imao je jaku usmerenost da nešto završi, da ono što počne dovede do kraja. Nije fušario, niti na brzinu nabacivao. I ono što izgleda kao nedovršeno zapravo je dovršeno i iza tog dela stoje mnogi časovi rada.“

Serija „njegovih“ žena utonula je u meditativnu senzualnost, ali krije plamteću erotiku. Na jednom bareljefu (uradio ga je kada je imao 31. godinu) raspomamljeni jelen riče pored smirene košute – zov prirode. Ali, ženska tela su prikazana u sanjarenjima, kada se telo budi ili odmara, dok je opušteno, u mekim oblicima u kojima modulira i sebe i prostor oko sebe. Otuda i nazivi: „Predah“, „Buđenje“, „Klečeći akt“, „Sanjarenje“, „Bol“, „Osamljena“, „Odmor“...

Vinčanska, dunavska kultura, kultura područja stare Evrope, u čijem je centru i naše područje, obiluje statuama, figurinama u kojima su praistorijski lovci oblikovali u drvetu, kosti, terakoti i kamenu svoj mentalni odgovor na izazove ondašnje okoline. Iz duboke gline na obali izvlače se na svetlo dana poruke umetnika davno iščezlih zajednica. Statuete boginja, plodne žene sa desetinama sisa, životinje-totemi što ove lovce štite od nepoznatog i ulivaju im snagu i hrabrost da savladaju neprijatelje. I Marko Nikezić je u osami, poput tih praistorijskih lovaca, istovremeno i maga, u primordijalnim materijalima tražio oblike i oslobađao ih, pravio svoje toteme. Bestijarijum koji je pripitomljavao oblikovao je i njega. Oblikovati bika u kamenu znači i ukrotiti ga i dobiti njegovu snagu. Kad iz ruku zaleprša sova – poziva na mudrost, ona je između gavrana-smrti i orla koji carski vlada sunčanim visinama. Samo nas mudrost uči kako da bez samouništenja savladamo tu kobnu i uznemirujuću napetost između trenutnog svetla i večnog mraka. Žena je ta Velika boginja kroz čije telo dolazi uskrsnuće, regeneracija života. Nju, raskošnu, pronaći će Marko u tvrdom orahovom drvetu, uraditi je u Njujorku i nazvati je „Predah“.

Ali, u celom tom opusu ima jedna jedina, bez serije sličnih, zagonetna statua, u crnom granitu, teška, preteći masiv, moćna, ukrućena sedi na tronu poput faraona, autoritarna i bez ljudskog lica i naziv joj je – „Lider“. Nikezić ju je stvorio 1978. godine. Podseća i na jakog, mrgodnog, krvoločnog babuna koji uništava život oko sebe. Kristalizacija iskustva i anticipacija budućnosti.

Za života su mu se rugali što stvara, a posle smrti SANU je početkom devedesetih odbila da u svojoj galeriji izloži umetnička dela Marka Nikezića. Prepiska između Latinke Perović i Dragoslava Srejovića porazno otkriva potuljene i zadrte naravi (objavljena je u knjizi Srpska krhka vertikala). Srejović je prvo obećao, pa je bedno odbio izložbu. Zna se ko je tada zapravo sektaški rukovodio Akademijom, kao da je stranka, a ne ustanova posvećena sveukupnom stvaralaštvu naroda.

Marko Nikezić je, kao i njegovi brojni istomišljenici i kao dvanaest hiljada menadžera, bio odbačen. Izbačen extra muros da vegetira i da čeka smrt. Imali su od 40 do 50 godina, u najboljim i najstvaralačkijim godinama. Bili su izdana generacija, žrtvovana diktaturi Jednog i oskudnosti sredine. Izdali su ih njihov poštovani predsednik i časni partijski patroni. Šta može da se dogodi sa društvom kada mu se iščupa vodeća moderna generacija stasala u njemu samom? Sunovrat koji živimo i koji još nismo preživeli bio je neminovan. Nad „poraženim snagama“ zaigralo se omiljeno kolo karijerista i mediokriteta nazvano „akciono jedinstvo“. Kada su te „zdrave snage“ pokrenule prljavu kampanju, i kada su se dotadašnji klimoglavci pretvorili u ljute klevetnike, Nikezić je sa blagom ironijom primetio Latinki: „Pa mi nismo znali s kakvim smo ljudima zapravo radili.“

Zašto niko od liberala nije bio vraćen u vlast kada je Tito umro? Pitam Latinku Perović da li je neko nju ili Marka pozvao na drugarsku kafu, na razmenu mišljenja. Naravno da ne. Nekoliko puta, dok je išla u Univerzitetsku biblioteku sredinom osamdesetih, iz funkcionerskog automobila joj je mahnuo Ivan Stambolić, znali su se još iz mladosti. Kakva groteskna scena s obzirom na tragično okončanje Ivanovog života!

Za života su mu se rugali što stvara, a posle smrti SANU je početkom devedesetih odbila da u svojoj galeriji izloži umetnička dela Marka Nikezića. Prepiska između Latinke Perović i Dragoslava Srejovića porazno otkriva potuljene i zadrte naravi
Baš tog euforičnog dana kada je Slobodan Milošević na Osmoj sednici „stao na čelo srpskog naroda“ (kako su ga pozdravljali akademičari), Marko Nikezić je sa snajom i sinom bio na ručku u restoranu. Snaja ga je pitala:

„Šta se ovo događa? Da li je ovo renesansa srpskog naroda?“
„Pile moje, Srbija je ponovo utonula u mrak“, odgovorio joj je Marko. ... <<

...


  • 2