7 replies to this topic

[Saszor]

Ne znam da li je baš "za ovde", ali podeliću sa vama svoje prvo iskustvo sa "Mars" čokoladicom.

Bilo je to ovako:

Kraj jula 1965., nalazim se u Parizu, kod ujaka, tada polu-uspešnog gastarbajtera u FRA. Kasno je veče, hvatamo poslednji voz za "bamlieu", Évry-Petit Bourg, da budem baš precizan, imam 8,5 god. i baš sam gladan. Voleo sam (a i sada volim) čokoladu, i u mojoj svesti je ona nešto posebno, ultimativni dezert, nikada "hrana". Dakle, kukam, a nema vremena da se bilo šta drugo kupi, pa  ujak, na brzinu, u nekom kiosku na Gare de Lyon, kupuje nekoliko čokoladica, koje ja do tada nisam nikad video. Svakom je dao po 1-2 komada, i u mojim rukama se našlo nešto u crnom (za mene, do tada, nespojivo sa pakovanjem čokolade!), sa šljaštećim crvenim nazivom "MARS". Uz to je ujak iskomentarisao - ma, ne trošim ja to inače, ali je odlično da se brzo zasitiš. I otvorim ja pakovanje, i počnem da jedem nešto i mekano i tvrdo u isto vreme. Prvi zalogaji su bili jarosno-mehanički (podsećam, bio sam baš ogldneo), a uz svaki sledeći sam razmišljao da li je možda bolje da usporim, da sačekam da se čokolada istopi u ustima, ili... A ukus je bio, barem za mene, čudan, u smislu - i jeste čokolada, i nije, mešao se neki slankast ukus, i presladak ukus toffee-a. Osećaj sitosti je nastupio za 15-tak minuta. Iz nekog razloga, i dan-danas, kada uzmem "Mars", setim se ovog prvog iskustva. Mogu reći da i nisam neki poseban ljubitelj "Mars"-a, ima toliko boljih čokolada, ali je, baš zbog svega pomenutog on za mene jedinstven.

 

 mars.jpg   12.26KB   8 downloads

 

Ako vam se učini zanimljivo, napišite i vi o nečemu sličnom iz vaših života...

[sreta-steta]

Sto je dobra tema, svaka cast!

 

Elem, tamo negde u drugoj polovini 80ih, kada je prvi put tenis usao u ove krajeve (bar nama sto smo sedamdesineko) sa sve Prpicem, Oresarom, itd... Zivojinovic igra Roland Garos i trazi da mu donesu belu cokoladu. Ja dete, zinuo, cokolada pa bela... wow! Znao sam za mlecnu, s lesnikom i suvim grozdjem, a sad bela. 

Posto sam imao strica koji je eto ziveo u Francuskoj (jedan vrlo zivopisan lik, bio pesnik i alkos, mozda ne tim redom, ceo zivot i zaradio penziju po tom osnovu) ja njemu kukam da mi donese belu cokoladu. 

Taj letnji raspust donosi on meni jednu 100gr ne znam ni ja koje marke. Uglavnom sestra i ja smo tih 100gr cokolade jeli ceo raspust. Svaki drugi, treci dan po kockicu ili manje... cak mislim da se secam i ukusa. 

A eto danas cak sam stigao i da radim za proizvodjaca cokolade, ali samu cokoladu jedem mozda jednom u par meseci. Belu ne pamtim kad sam jeo zadnji put. 

[zoran59]

'60-ih, bio sam klinac. U kuci, mada u gradu, je jos vladala seljacka, maltene predratna ekonomija i tehnologija. Jedino industrijski proizvedeno pice je bilo pivo (i flasirana mineralna voda). Vino je bilo domace, nabavljeno od familije sa sela, rakija takodje, a za decu su se pravili sokovi od koncentrata koje su babe tokom godine pravile od raznog voca - sta god je u danom trenutku dozorevalo.

A na TV (na jednom jedinom kanalu, emitovanje je pocinjalo negde tokom dana za zavrsavalo pre ponoci - nocu, nikakvog signala) su pocele da se pojavljuju reklame za neka gazirana pica. Par njih sam cak i u retkim prilikama probao - nekakve orandzade bi majka kupila za rodjendan...

 

Pri kraju dekade, odemo na letovanje. Sedim sa roditeljima na terasi restorana - pravi letnji luksuz, kod kuce se u restorane nije islo. Roditelji narucuju pice i pitaju i mene sta cu da popijem. A ja se setim reklame sa TV pa kazem  Excorado Tonic Water! - nemajuci pojma sta je to.

Donesu nam pica, ja uzmem dobar dobar gutljaj, lice mi se zgrci. Ispljunem ono i kazem - u, jebote, pa ovo je gorko!

Dobio sam trostruko "po nosu" - prvo, jer sam opsovao (pa jos u javnosti), drugo jer sam pljunuo na terasi restorana i trece sto sam tracio tesko ustedjene pare na nesto sto necu da pijem.

 

Kasnije (dosta godina kasnije), navikao sam i tonic water mi ponekad i bas odgovara. Ipak, ne pijem ga cesto.

[cyberwor/L/d]

Pocetkom 70-ih (jos sam isla u obdaniste) u samisci u Italiji uperim prstom u vocni jogurt. Verovatno zato sto je bilo lepo upakovano, onako u raznobojnim casicama. Kupe mi po jedan od svake vrste da probam. Otvorila prvi, liznula, nije mi se svidelo - sve zavrsilo u smecu. Ni danas nisam ljubitelj vocnih jogurta. Obican jogurt tamanim. 

 

Otprilike u to doba, bili kod nas na svakom cosku PKB (?) crveni kiosci u kojima su se prodavale virsle u zemicki. Ja bila sa drugaricom i njenim tatom negde u gradu i on covek, ne pitajuci nas a pretpostavljajuci da smo izgladnele, kupi nam po tu virslu u zemicki. Ja se nasla u nebranom grozdju ali zahvalila se i pokusala da sazvacem tu muku. Nikada to gadjenje necu zaboraviti. Nisam uopste jela meso iako niko u porodici nije bio vegetarijanac. Danas jedem ali vrlo selektivno. A virsle ni dan danas ne mogu da vidim, kao ni slicne preradjevine. To za mene nije hrana.

 

Sa tom istom drugaricom, doduse vec smo bile u pubertetu, odem kod njene tetke na rucak. Sve je bilo krasno dok nismo seli za sto i ja dobila pun tanjir skembica. Ni to nikad necu zaboraviti. Probala sam junacki ali nije vredelo. Prvi zalogaj i ... ne znam kako sam uspela da promrmljam izvinjenje pre nego sto sam otrcala u kupatilo. Nije bilo druge, nagon za prezivljavanje je bio jaci.  

[DJ_Vasa]

'60-ih, bio sam klinac. U kuci, mada u gradu, je jos vladala seljacka, maltene predratna ekonomija i tehnologija. Jedino industrijski proizvedeno pice je bilo pivo (i flasirana mineralna voda). Vino je bilo domace, nabavljeno od familije sa sela, rakija takodje, a za decu su se pravili sokovi od koncentrata koje su babe tokom godine pravile od raznog voca - sta god je u danom trenutku dozorevalo.

A na TV (na jednom jedinom kanalu, emitovanje je pocinjalo negde tokom dana za zavrsavalo pre ponoci - nocu, nikakvog signala) su pocele da se pojavljuju reklame za neka gazirana pica. Par njih sam cak i u retkim prilikama probao - nekakve orandzade bi majka kupila za rodjendan...

 

Pri kraju dekade, odemo na letovanje. Sedim sa roditeljima na terasi restorana - pravi letnji luksuz, kod kuce se u restorane nije islo. Roditelji narucuju pice i pitaju i mene sta cu da popijem. A ja se setim reklame sa TV pa kazem  Excorado Tonic Water! - nemajuci pojma sta je to.

Donesu nam pica, ja uzmem dobar dobar gutljaj, lice mi se zgrci. Ispljunem ono i kazem - u, jebote, pa ovo je gorko!

Dobio sam trostruko "po nosu" - prvo, jer sam opsovao (pa jos u javnosti), drugo jer sam pljunuo na terasi restorana i trece sto sam tracio tesko ustedjene pare na nesto sto necu da pijem.

 

Kasnije (dosta godina kasnije), navikao sam i tonic water mi ponekad i bas odgovara. Ipak, ne pijem ga cesto.

 

Ja sam na sličan način probao Schweppes, koji se dosta reklamirao, ali je bio gorak. Kada su me roditelji vodili u šetnju po Beogradu, video sam reklamu za Schweppes i hteo sam da ga probam umesto onoga što sam tada najviše voleo, a to je sok od borovnice. Dolazi konobar, moji naručuju piće, ali otac naručuje i sok od borovnice. Ja mu kažem da ovoga puta hoću Schweppes, na šta on odgovara da nije problem, ali da bi i on da nešto promeni, pa da zato sebi naručuje sok od borovnice. Konobar donosi piće, ja sav srećan sipam Schweppes u onu čuvenu debeljuškastu čašu od 2 dl koja podseća na burence, očekujući da ću prvim gutljajem postati odrastao. Otac ne dira svoj sok i čeka moju reakciju. Posle prvog gutljaja pravim kiselu facu, jedva uspevam da savladam prvi gutljaj, a on se pravi naivan i pita: „A da se mi zamenimo? Meni se ovaj sok nešto i ne sviđa." Ja sav srećan prihvatam i u pokušaju da sakrijem kiselo grožđe, kažem nešto u fazonu: „Ma da, ovaj Schweppes je mnogo hladan, ne mogu da čekam da se zagreje.” Sav srećan prihvatam razmenu, a moji se zaverenički smeškaju.

 

Schweppes sam sledeći put probao nekoliko godina kasnije. Iako danas mogu da ga pijem, to činim veoma retko.

[Mimix]

Bese neka davna,srecna godina,recimo 1979. Bio sam u ranim razredima osnovne skole,kada je moja majka (pokoj dusi), koja me svakog leta vodila na more, shvatila da je celonocno klackanje u vozu do zeljene destinacije previse naporno, pa je odlucila da te godine putujemo avionom Beograd-Split... Svidela mi se ideja, nikada nisam bio plasljivo dete,ali iz nekog razloga bio sam umislio da ako skocim,ili samo "djipam" na sedistu dok je avion u vazduhu, da ce citava letelica ici gore-dole! Dakle, to nikako nije smelo da se radi jer je vrlo opasno,moze izazvati nestabilnost u vazduhu, velike probleme za pilote i ko zna sta jos... Celim putem sam sedeo "miran k'o bubica", sve dok nisam od majke trazio da zove stjuardesu, kako bi upozorila putnike da ne koracaju suvise brzo dok prolaze do toaleta, jer bi i njihovi koraci mogli izazvati pomenutu nestabilnost... I onda majka rece da nije to bas tako kako sam ja zamislio, da slobodno mogu da se opustim i da trupnem nogama kako bih se uverio da se nece desiti nista strasno...

Ipak nisam zeleo da proveravam, malo zbog toga sto me nije potpuno ubedila, a malo zbog stida od svog neopravdanog straha...Taj let je trajao samo 40 minuta, ali opste je poznato da duzina trajanja 40 minuta zavisi od toga da li se nalazite u avionu, ili izvan njega...

[cyberwor/L/d]

Bese neka davna,srecna godina,recimo 1979. Bio sam u ranim razredima osnovne skole,kada je moja majka (pokoj dusi), koja me svakog leta vodila na more, shvatila da je celonocno klackanje u vozu do zeljene destinacije previse naporno, pa je odlucila da te godine putujemo avionom Beograd-Split... 

 

Hvala ti za reminder! Na toj relaciji sam i ja prvi put putovala avionom. Bila sam mladja nego ti, nisam jos posla u skolu i svidelo mi se. Secam se vrlo jasno da sam u povratku dobila jednu veliku lutku - imala je ridju kosu i partizansku uniformu. Sumnjam da sam tada uopste znala sta su partizani ali sam ukapirala da svi oko mene jesu znali. 

[Mama_mia]

samo se pravite vazni kakvo pamcenje imate

 

 

 forsiram se da se setim nekog mog prvog puta necega...i nista

sve mi se izmesalo.. prosli zivoti, sadasnja reinkarnacija...

 

ps. Evo setih se prve zvakace gume kad sam bila mala

uzmem je da niko ne vidi i slucajno je progutah...sakrila sam se u kupatilo i cekala

ocekivanu smrt zbog zalepljenih creva (tako su me naucili da se to desava kad progutas zvaku)...sto je ujedno bila i jedna velika laz a sto opet ujedno bese prvi put da sam razotkrila odrasle i njihove prevare,

 

a sto sve zajedno, sasvim slucajno cini cak dva prva puta necega