Nezajaz pise o potrebi da se sagovornik razume, I meni to spocitava. Promicu mu naravno ovakve lazi I podlosti od kojih su sacinjeni tvoji postovi.
Ne spočitavam, to je samo obrazloženje moje pozicije, ne i poziv na obostranu toleranciju. Nemojte da Vas moja "širokogrudnost" zavara: ona je samo metoda. Drugim rečima, radikalna negacija Vaših stavova neće mi pomoći da ih dobro razumem: ja se do njih probijam kako bi ih shvatio i "iskoristio", ako ni zbog čega drugo, onda da bih bolje razumeo sebe i sopstvene stavove (zbog toga je ta "širokogrudnost" pre sebičnost nego velikodušnost).
Evo sta je napisao Krleza Kisu: To vam je oluja u casi vode, nemojte se duriti kao pop Jocina frajla.
Ali je takođe rekao Matvejeviću, koji je stao u odbranu Kiša, da time neće ništa postići, rečima: "Previše su snažni".
Pekic, jedan od najvrenijih Kisovih prijatelja, sam priznaje da je samodramatizacija Danilova bila podignuta za jedan stepen vise.
Nije mi potpuno jasno šta znači da je "samodramatizacija" bila podignuta za jedan stepen više.
To bi značilo da je cela afera bila samo Kišova dramatizacija podignuta na nivo opštosti. A to nije ono što Pekić piše, već:
"Mislim da je žalosno kada jedan čovek takvih vrednosti ovo kaže. Ima istine u tome da je samodramatizacija Danilova podigla njegov slučaj na jedan stepen nešto veći od svojih pravih razmera, ali ovo što je rekao Radović za Danila graniči se pomalo sa jednom pakosnom inventivom, neću da kažem ništa više i dublje od toga." (a propos Radovićeve izjave o Kišu).
Potpuno si u pravu. Ali to je ista vrsta postojanja - ili cemo tek DOCI do te vrste postojanja - kakvo uzivaju Dobrica Cosic, Antonije Lule Isakovic i jos nekolicina rezimlija i laznih disidenata. Bilo je doduse i ranije takvih primera, nema tu nista novo pod suncem. Za razliku od letrija, ne sumnjam da je tebi poznat Matija Ban, koji je onomad u 19. veku zario i palio srpskom knjizevnom scenom uz pomoc svojih dvorskih veza i po kome se zove Banovo brdo u Beogradu. E taj Matija Ban je bio ono sto je u svom dobu postao Marko Ristic i sto bi Vasovic hteo da postane, samo da moze: merilo svih knjizevnih stvari i covek koji proganja PRAVE i talentovane pesnike i prozaiste. Medjutim, maltene odmah nakon svoje smrti je zaboravljen, danas ni 99% ovih sto zive na Banovom brdu nemaju pojma sto se ono tako zove, verovatno misle da je to opet po nekom Hrvatu.
I kao sto je oficijelne medije dok je bio ziv i dok je njegov sistem funkcionisao, Marko Ristic bio neupitan autoritet, a Crnjanski i Rastko nekakvi u najboljem slucaju marginalci, u najgorem izdajnici i neprijatelji naroda, ipak je vreme jasno pokazalo kakve su prave i cije mere. Tu nekako dolazimo i do nagovestaja odgovora na pitanje
Cini mi se da i to ima veze sa "dogadjanjem naroda" i provalom populizma i primitivizma u sve sfere zivota i kulture. U takvom okruzenju, Kis ne valja jer je zahtevan i elitisticki, Kundera, Kafka, Broh takodje ne valjaju, jerbo su nepodobni po nekom od palanackih kriterijuma.
Imam utisak da je rasprava o Kišu od samog početka bila samo prividno na polju književne teorije. Ona je od početka bila sukob dveju koncepcija sveta i mi još uvek tu barijeru nismo prevazišli: ideološko-politički konstruktivizam i dalje dominira u diskursima o književnosti i zaključci se odatle prenose na polje literature. Zato smo i danas bez relevantne studije koja će se baviti Kišovom literaturom - kad kažem literaturom, mislim postupkom, prosedeom, tehnikom, uticajima itd. Ono što je za Pančića jedino smisleno u Vasovićevim zamerkama, za mene predstavlja monohroizam (moj Lompare!) kritičareve imaginacije koja ne uviđa mogućnost da Popin konj može da ima osam nogu, da pri svetlosti zalaska krava Narandža može biti "rumena kao višnja", da se Lenjin kod Krleže pojavljuje kao Fortinbras na kraju oktobarske balade (o objašnjenju ovog i ovakvih poređenja u prvom tomu već pominjane "Krležologije").
sve sto je Ristic napisao u toj sramnoj paskvili bilo odvratno, nemoralno i cist staljinizam.
Da li je Ristić bio ograničen dogmatskim duhom? Svakako, ali je Marko Ristić takođe i onaj koji je branio dostojanstvo literature u vreme "Književnih svezaka", RAPP-ovskih teza o partijnosti literature, harkovske linije i Zogovićevog "Don Kihota na bombarderu" tj. u vreme levog diletantizma u književnosti. Marko Ristić se tada ukazuje kao izuzetak, iako ni u jednom trenutku neće napustiti teze o tendenciji u umetnosti. Po tom pitanju najviše je učinio Krleža, čija je samostalna pozicija u tom sukobu sasvim kontradiktorna: nedovoljno slobodan da prihvati autonomiju umetnosti, nedovoljno dogmatski da prihvati teze o tendenciji u njihovom "ortodoksnom" obliku. Taj Krležin "sintetički model" nastao je i nestao zajedno sa Krležom: "Da se Krleža kojim slučajem digne iz svoje mirogojske grobnice i pojavi u prostorijama Društva književnika Hrvatske (da o Francuskoj 7 i ne govorim, a da na Cankarjev dom i ne mislim), on bi od zaprepaštenja, bijesa i tuge ostao bez riječi, a onda bi 'uzeo iz džepa svoj buldog revolver, ispalio svih šest hitaca na (taj) Pariz' i vratio se tamo odakle je došao."
Ristić kaže da je izraz Crnjanskog za njega bio "veliki doživljaj poezije", a da su "jedinstvene, pevajuće strofe Stražilova ... neosporno najveći domet pesničkog stvaranja Crnjanskog". Ono što međutim nije prepoznao, jeste da je ovaj "lirik Itake postao lirik atake" (Krleža) tek privremeno. Crnjanski svoju poetičnost nije mogao da sakrije ni u svojim putopisima: tih tridesetih godina 'komesar' u Crnjanskom zamenio je jogija - to je tačna, ali neumesna konstatacija, pogotovo kada dolazi od strane Ristića koji je do kraja ostao na poziciji kestlerovskog "komesara".
Jel nam se iznervirao siroti mali knjizevni Legija, jel mu ustreptalo citavo njegovo antisemitsko bice? Ako, ako, samo tako i treba, nastavicemo, a on nek nastavi da isporucuje svoje knjizevne fekalije, samo da nam je dobrog zdravlja i materijalnog sra, ovaj, stanja, jer za neka vazi ona drevna Heraklitova: dabogda mu ne ponestalo blaga, da bi stalno na videlo izlazile sve njegove nepodopstine. 
