Jump to content


Photo
- - - - -

NAUKA U SRBIJI


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
412 replies to this topic

#406 Casual Squad

Casual Squad
  • Members
  • 3 posts

Posted 01 January 2014 - 23:32

Да ли би ико од вас који сте већ дуже времена овде на форуму, могао окачити неки текст (живот и рад) Милутина Миланковића,био бих му захвалан :)



#407 Schrodinger

Schrodinger
  • Members
  • 20,418 posts

Posted 02 January 2014 - 05:40

Да ли би ико од вас који сте већ дуже времена овде на форуму, могао окачити неки текст (живот и рад) Милутина Миланковића,био бих му захвалан :)

Iz tvog posta nije jasno, da li bi ti zeleo tekst M. Milankovica ili tekst o M. Milankovicu - mada je ovaj napisao jednu specificnu vrstu autobiografije, sem u tom slucaju ovo dvoje nikako nije isto.



#408 Casual Squad

Casual Squad
  • Members
  • 3 posts

Posted 02 January 2014 - 12:13

Iz tvog posta nije jasno, da li bi ti zeleo tekst M. Milankovica ili tekst o M. Milankovicu - mada je ovaj napisao jednu specificnu vrstu autobiografije, sem u tom slucaju ovo dvoje nikako nije isto.

Скроз си у праву ,лоше сам се изразио. Мислио сам на неки текст који из неких медија, новина у који спадају колумне,приче или репортаже да будем прецизнији. Захваљујем се :)



#409 tomas.hokenberi

tomas.hokenberi
  • Members
  • 4,349 posts

Posted 02 January 2014 - 12:31

Скроз си у праву ,лоше сам се изразио. Мислио сам на неки текст који из неких медија, новина у који спадају колумне,приче или репортаже да будем прецизнији. Захваљујем се :)

Link

Edited by tomas.hokenberi, 02 January 2014 - 16:07.


#410 Publius

Publius
  • Members
  • 401 posts

Posted 03 January 2014 - 02:10

Preuzeto iz poslednjeg broja NIN-a

 

Прасићи као научни аргумент

Интервју | Владимир Глишин, научник, молекуларни биолог

У школама имамо професоре српског језика који су полуписмени, у новинама огласе у којима се нуди писање радова. Нема озбиљне научне критике. Деци се не дозвољава да мисле својом главом. Тако се уништава нација

Кад се проф. др Владимир Глишин вратио у Србију, после година проведених на многим водећим факултетима и институтима широм света, и када је дао дијагнозу стања на нашим универзитетима и у науци уопште, изазвао је бурну полемику која је трајала око три дана. Онда се све заборавило. У међувремену, понекада се неко трудио да направи промоцију генијалне идеје о унапређењу образовних способности нације и тада је за консултанта звао др Глишина, али како нам каже, ништа од онога што је предлагао није усвојено. По његовом мишљењу, никада није ни постојала озбиљна идеја да се направи научни и интелектуални искорак, већ је све рађено да би неко скренуо пажњу на себе у политички одговарајућем тренутку.

У међувремену се нисмо померили нигде, а последња вест гласи да имамо више од 50 одсто функционално неписмених грађана и 30 одсто неписмених средњошколаца.

Да ли је поражавајућа статистика наше неписмености последица лоше образовне политике или успешне државне политике која жели да нас држи у стању интелектуалне онеспособљености?

Тешко је издвојити шта је ту намера, а шта немар. Од стране државе смо генерално изложени не немару већ небризи, а у склопу тога су и образовање и просвета, па се на крају све рефлектује на општу популацију. У школама имамо професоре српског језика који су полуписмени, у новинама огласе у којима се нуди писање радова. Ако магистарске радове и докторате пише неко други, шта ми уопште можемо да очекујемо? Политичка елита не види образовање као потребу. Сви смо читали како су они и на којим факултетима завршили и нормално је да они то не могу да виде. До њих то не допире, њих то не тишти, они су напросто такви рођени и скупљени на једну гомилу.

Својевремено сте се залагали да се сви факултети распусте, да се изврши независна процена професорског кадра и да се поново изабере цело наставно особље. Да ли вам тај предлог и даље делује као решење?

И данас мислим да је то једини лек – да се крене све из почетка и да се направи озбиљна независна рецензија. То можемо једино ако позовемо независне и некорумпиране међународне рецензенте од високог научног угледа који би избор наставног кадра вршили према научним а не према политичким, клановским, завичајним и другим мерилима. Ми не знамо ко су ти људи који предају, ту се налази све и свашта и тај глиб је тако дубок да ту реформа у класичном смислу више није могућа. Потребно је распустити све факултете, државне и приватне, и онда направити реизбор и нови избор. Они који су добри немају разлога да се плаше. Ви данас имате ситуацију да на факултету 50 одсто редовних професора нема ниједан научни рад. Ради се преко скрипата, а онда се појавила још гора формулација – ауторизована скрипта. А то значи – преписују из разних уџбеника, онда не знају довољно страни језик па се поткраду грешке... Док не видимо ко је стварно способан да предаје имаћемо само пресипање из шупљег у празно. Једино што се мења јесте да сваки пут када дође нови министар установи да тако више не иде и да ћемо убудуће морати да пресипамо из празног у шупље. То су једине реформе које ми имамо.

Чак и када бисмо утврдили ко је ко, на који начин би то онемогућило да нам било ко предаје? Приватни факултети, истурена одељења... постоји много простора да се врате.

Бар бисмо знали где предају они који не вреде ништа.

Имали сте и веома озбиљне примедбе на начин на који се код нас бране докторске дисертације.

То је вашар а не одбрана докторских радова. Донесу лицитарско срце, печење, торте... и то унапред. Каква је то одбрана? Бљак!

На Харварду се докторат брани тако што се унапред одабере седам-осам врсних стручњака са разних универзитета који су комисија и који озбиљно обављају свој посао. Када је докторску дисертацију бранио један од највећих молекуларних биолога и дугогодишњи уредник часописа Сајанс Брус Албертс, у комисији је био нобеловац Валтер Гилберт који је приметио пропуст у раду и вратио га да то доради. Албертс се са допуњеним радом вратио три месеца касније и тада је примећено да су се из експеримента који је радио појавила нова питања која изискују одговор. И поново је враћен. Докторирао је тек из трећег покушаја. Замислите ситуацију да је сваки пут носио печење и колаче.

Касније, када је Албертс биран за председника Националне академије науке САД, за њега је лобирао управо члан комисије који га је два пута враћао. Нико се због тога није љутио, нису поремећени односи... Није ни ретко да се на Харварду не докторира из првог покушаја. Долазе научници са стране, неки су имали прилику нешто више да виде, а неки траже додатне експерименте да би се потврдило оно што је написано.

Да ли се то некада догодило код нас?

Овде то не може да се догоди, овде је све корупција.

Шта подразумевате под корупцијом?

Нема озбиљне научне критике, све је на буразерској основи. Када сам ја био директор Института тражио сам да се магистарски или докторски рад пре одбране објави у неком пристојном научном часопису. Не верујем чак ни себи, желим да се то провери, да видимо и да чујемо још различитих мишљења. Када се научни рад даје неком озбиљнијем часопису, он се шаље на све стране света и ради се 7-8 рецензија пре његовог објављивања Они који пишу рецензије понекада не знају чак ни чији је то рад, добијају га без имена.
Код нас се и на државном факултету унапред договоре питања и одбрана изгледа мучно и интелектуално увредљиво. Е, сад можете да замислите како изгледа на приватним факултетима.

Да ли сте против приватних факултета у Србији или против приватних факултета уопште?

У свету је међу 10 најбољих универзитета седам приватних. Немам ништа против приватног, али приватни факултет овде и тамо није исто. У свету приватни факултети нису ничије власништво, а једина разлика је то што се држава не меша у њихов рад и не одлучује ко ће бити ректор а ко ће предавати. Харвард је приватни универзитет и он уместо власника има борд директора у ком су најеминентнији научници света. Иако је школарина скупа, она не иде у приватне џепове, већ у опрему и лабораторије.

Уобичајено је да приватни факултети желе да имају што угледнију позицију на листи најбољих, а код нас је потпуно супротно. Због чега?

Корупција и бешчашће. Мене све то подсећа на Аугијеве штале. Све то није чишћено веома дуго и заудара. Док се не нађе неко да све то почисти, али да почисти до краја, ништа се неће променити. Потребан нам је један Хераклит!

Под тим подразумевате и државне факултете?

Све. Мислим да је ниво корупције, ово је сада квантификација а не квалификација, већи на приватним факултетима. Да ли сте чули да је некада неко пао на приватном факултету? Или да је добио мање од осмице? Али корупција се ту не зауставља, имамо је на сваком нивоу и у целокупној науци.

Погледајте како се код нас бодују научни радови приликом избора или реизбора за научна и истраживачка звања. Уколико рад објавите у врхунском међународном часопису, добијете осам бодова, а уколико га објавите у овим гласницима, зборницима, архивима итд. итд., који излазе код нас и које нико не чита, добијате три бода. Један рад који је објављен у Нејчеру или Сајансу је у периоду од две године у просеку цитиран око 40 пута, а у часописима где наши научници објављују, у истом периоду, 0,3 пута. Али ако објавите таква три, онда то више вреди него да је један објављен у Нејчеру. Притом се ради о часописима који су спонзорисани од Министарства науке иако немају никакву рецензију квалитета. То је чиста корупција.

Дакле, Министарство спонзорише такве часописе да би одређеним научницима и професорима омогућило да скупе бодове које не би могли на други начин?

Тачно тако. И онда ме питате зашто имамо 30 одсто функционално неписмене деце. Па све то се на крају манифестује тако. Од научника које смо добили на тај начин бирају се професори, онда они уче нашу децу и на крају стижемо до таквих резултата. Код нас је нормално да шта год да полажемо, унапред добијамо списак питања и да по њима одговарамо. На тај начин се професори обезбеђују јер и они не знају више од тога.

Да ли мислите да је најављени трећи тест за малу матуру, на ком ће се уместо општег образовања проверавати набубано градиво из пет предмета, део те приче?

Наравно да јесте, то је иста матрица. Не дозволити деци да мисле својом главом.

Ипак мислите да је то немар а не свесно онеписмењавање?

Само се обезбеђују, не желе да се нађу у позицији да се види колико не знају. Неки знају, али их је много у том послу, то је читава једна лавина људи без довољног знања која се лако договара међу собом. Напишу питања, науче одговоре, саслушају онога који полаже и ако је све поновио од речи до речи, добије 10, ако је у једној реченици променио редослед, онда добија осам.

Поприлично црни опис у тренутку када је Универзитет у Београду доспео међу 500 најбољих на Шангајској листи.
Да, и сада се хвалимо да су Загреб и Љубљана испод нас. А они су само били много поштенији у трци за позицију на Шангајској листи. На листу се долази захваљујући броју објављених радова, а Универзитет у Београду је приморао све институте (а има их много) да пишу радове под шифром БУ. Из Министарства просвете и науке је свима послат допис да ће изгубити уговор са Министарством уколико то не ураде. Загребачки универзитет није узео „Руђера Бошковића“, или љубљански „Јоже Штефана“, а ми смо узели „Винчу“ и припојили је Универзитету. То је огроман број радова и да они нису објављени под шифром БУ, никада не бисмо ушли на листу.

Константно се говори о томе да су улагања у науку веома мала, али је интересантно да се научници због тога нису побунили док им није закаснела плата?

Многи који су код нас у науци не би били ни портири на неком другом пристојном научном месту и онда су задовољни – дај шта даш. Они који су добри овде не остају. Ако бисмо били искрени до краја, питам се коме бисмо дали паре чак и када бисмо издвајали за науку. Ко су код нас научници и да ли би се можда догодило да за њих и са овим више него оскудним средствима имамо довољно новца.

Др Милован Шуваковић је поводом проблема финансирања науке рекао: „Поменуте пројектне конкурсе спроводи Министарство и тиме је сам процес под притиском дневне популистичке политике. Једна од последица овога је висока пролазност пројеката (више од 90 одсто), чиме сам конкурс нема смисла и представља губљење времена и новца.“ У тој реченици је све речено. У свету прође 5-6 одсто, а код нас 90 одсто! То илуструје о чему се овде ради и није случајно што се научни пројекти финансирају преко Министарства. Да би се овде ишта покренуло, потребно је направити селекцију, не мора баш да буде кинеска...

Ако нам је наука под притиском дневне популистичке политике, како је уопште могуће направити реформу која ће искорачити из тог (дневног) временског оквира?

Ако нам је наука под притиском дневнопопулистичке политике, а јесте, онда то више уопште није наука. То је болест и потребно је да пронађемо лек за њу. Имамо пример када смо недавно због корупције и, поново, дневнополитичке популистичке политике, довели стране економске експерте који нису корумпирани да нас ваде из ове, скоро безнадежне ситуације. Мислим да би и науку требало спасавати на тај начин. Дакле, послати све наше предлоге научних пројеката на међународну некорумпирану, објективну експертску рецензију и да коначно добијемо тачан увид где смо са нашим научним резултатима у светској науци. И, што је можда још важније, да коначно добијемо слику ко су код нас уопште научници. На тај начин бисмо сагледали и по ком то критеријуму финансирамо научне пројекте. Не би требало да нас изненади уколико откријемо да се и „научници“ не понашају другчије од остатка нашег друштва. Чувени пољски афористичар Јежи Лец још давно је рекао: „Многи недостатак талента надокнађују недостатком карактера“.

Шта је кинеска селекција?

Када су Кинези одлучили да веома велики новац уложе у науку, схватили су да немају довољно квалификованог кадра за рецензије. У исто време су желели да привуку и своје научнике који су отишли у дијаспору. Направили су светски конкурс за пројекте и рентирали САД академију да буде жирант – да код њих стижу понуђени пројекти а да их они шаљу адекватним научницима широм света да ураде рецензију. Научници који су добили новац за пројекат на том конкурсу морају са тим парама да дођу или, ако су у питању Кинези, да се врате у Кину. Сами бирају на који кинески универзитет желе да оду и сами бирају сараднике које са собом доводе из било ког дела света..

Можете ли да замислите ситуацију да се код нас враћа научник из Америке и да са собом доводи три америчка научника да му буду помоћници?

У ову жабокречину? Не, али могу да замислим да рентирамо из свих земаља кошаркаше и фудбалере. Ово што се код нас дешава је далеко озбиљнији криминал од онога с којим се свакодневно боримо. И много опаснији, јер уништава целокупну нацију. Генерације и генерације ће бити упропаштене. А ови криминалци, тајкуни и лопови су само епизодисти и њих се је најлакше решити. У том контексту је Мишковић обичан џепарош у односу на штету која је направљена.
Корупција и интелектуално бешчашће
Афера Индекс је велика, али ни случајно највећа просветна афера на овим просторима. Новине нас редовно обавештавају да се уз коверту послови најлакше склапају у професорским кабинетима, али се тим „плавим ковертима“ не исцрпљујују сви модели корупције. У шта сврстати студенте који су принуђени да купују уџбенике директно од својих предавача, назовимо их „професорима“ и да због тога добијају већу оцену. Оваква корупција се никада не пријављује јер одговара и студентима и тзв. професорима. А посебан вид интелектуалног бешчашћа представљају „истурена одељења“ разбацана по варошицама широм Србије и формирана само са намером да неко на њима заради. Школарине су исте као на матичним факултетима, а студенти немају никакве услове за рад.

Сандра Петрушић



#411 veciti putnik 2

veciti putnik 2
  • Members
  • 628 posts

Posted 03 January 2014 - 09:09

Rezime nase proslosti i sadasnjosti a o buducnosti nauke u Srbiji mozemo da zimskim snom lepo odsanjamo pa s proleca BUDJENJE



#412 veciti putnik 2

veciti putnik 2
  • Members
  • 628 posts

Posted 05 January 2014 - 11:37

Preuzeto iz poslednjeg broja NIN-a

 

Прасићи као научни аргумент

Интервју | Владимир Глишин, научник, молекуларни биолог

У школама имамо професоре српског језика који су полуписмени, у новинама огласе у којима се нуди писање радова. Нема озбиљне научне критике. Деци се не дозвољава да мисле својом главом. Тако се уништава нација

Кад се проф. др Владимир Глишин вратио у Србију, после година проведених на многим водећим факултетима и институтима широм света, и када је дао дијагнозу стања на нашим универзитетима и у науци уопште, изазвао је бурну полемику која је трајала око три дана. Онда се све заборавило. У међувремену, понекада се неко трудио да направи промоцију генијалне идеје о унапређењу образовних способности нације и тада је за консултанта звао др Глишина, али како нам каже, ништа од онога што је предлагао није усвојено. По његовом мишљењу, никада није ни постојала озбиљна идеја да се направи научни и интелектуални искорак, већ је све рађено да би неко скренуо пажњу на себе у политички одговарајућем тренутку.

У међувремену се нисмо померили нигде, а последња вест гласи да имамо више од 50 одсто функционално неписмених грађана и 30 одсто неписмених средњошколаца.

Да ли је поражавајућа статистика наше неписмености последица лоше образовне политике или успешне државне политике која жели да нас држи у стању интелектуалне онеспособљености?

Тешко је издвојити шта је ту намера, а шта немар. Од стране државе смо генерално изложени не немару већ небризи, а у склопу тога су и образовање и просвета, па се на крају све рефлектује на општу популацију. У школама имамо професоре српског језика који су полуписмени, у новинама огласе у којима се нуди писање радова. Ако магистарске радове и докторате пише неко други, шта ми уопште можемо да очекујемо? Политичка елита не види образовање као потребу. Сви смо читали како су они и на којим факултетима завршили и нормално је да они то не могу да виде. До њих то не допире, њих то не тишти, они су напросто такви рођени и скупљени на једну гомилу.

Својевремено сте се залагали да се сви факултети распусте, да се изврши независна процена професорског кадра и да се поново изабере цело наставно особље. Да ли вам тај предлог и даље делује као решење?

И данас мислим да је то једини лек – да се крене све из почетка и да се направи озбиљна независна рецензија. То можемо једино ако позовемо независне и некорумпиране међународне рецензенте од високог научног угледа који би избор наставног кадра вршили према научним а не према политичким, клановским, завичајним и другим мерилима. Ми не знамо ко су ти људи који предају, ту се налази све и свашта и тај глиб је тако дубок да ту реформа у класичном смислу више није могућа. Потребно је распустити све факултете, државне и приватне, и онда направити реизбор и нови избор. Они који су добри немају разлога да се плаше. Ви данас имате ситуацију да на факултету 50 одсто редовних професора нема ниједан научни рад. Ради се преко скрипата, а онда се појавила још гора формулација – ауторизована скрипта. А то значи – преписују из разних уџбеника, онда не знају довољно страни језик па се поткраду грешке... Док не видимо ко је стварно способан да предаје имаћемо само пресипање из шупљег у празно. Једино што се мења јесте да сваки пут када дође нови министар установи да тако више не иде и да ћемо убудуће морати да пресипамо из празног у шупље. То су једине реформе које ми имамо.

Чак и када бисмо утврдили ко је ко, на који начин би то онемогућило да нам било ко предаје? Приватни факултети, истурена одељења... постоји много простора да се врате.

Бар бисмо знали где предају они који не вреде ништа.

Имали сте и веома озбиљне примедбе на начин на који се код нас бране докторске дисертације.

То је вашар а не одбрана докторских радова. Донесу лицитарско срце, печење, торте... и то унапред. Каква је то одбрана? Бљак!

На Харварду се докторат брани тако што се унапред одабере седам-осам врсних стручњака са разних универзитета који су комисија и који озбиљно обављају свој посао. Када је докторску дисертацију бранио један од највећих молекуларних биолога и дугогодишњи уредник часописа Сајанс Брус Албертс, у комисији је био нобеловац Валтер Гилберт који је приметио пропуст у раду и вратио га да то доради. Албертс се са допуњеним радом вратио три месеца касније и тада је примећено да су се из експеримента који је радио појавила нова питања која изискују одговор. И поново је враћен. Докторирао је тек из трећег покушаја. Замислите ситуацију да је сваки пут носио печење и колаче.

Касније, када је Албертс биран за председника Националне академије науке САД, за њега је лобирао управо члан комисије који га је два пута враћао. Нико се због тога није љутио, нису поремећени односи... Није ни ретко да се на Харварду не докторира из првог покушаја. Долазе научници са стране, неки су имали прилику нешто више да виде, а неки траже додатне експерименте да би се потврдило оно што је написано.

Да ли се то некада догодило код нас?

Овде то не може да се догоди, овде је све корупција.

Шта подразумевате под корупцијом?

Нема озбиљне научне критике, све је на буразерској основи. Када сам ја био директор Института тражио сам да се магистарски или докторски рад пре одбране објави у неком пристојном научном часопису. Не верујем чак ни себи, желим да се то провери, да видимо и да чујемо још различитих мишљења. Када се научни рад даје неком озбиљнијем часопису, он се шаље на све стране света и ради се 7-8 рецензија пре његовог објављивања Они који пишу рецензије понекада не знају чак ни чији је то рад, добијају га без имена.
Код нас се и на државном факултету унапред договоре питања и одбрана изгледа мучно и интелектуално увредљиво. Е, сад можете да замислите како изгледа на приватним факултетима.

Да ли сте против приватних факултета у Србији или против приватних факултета уопште?

У свету је међу 10 најбољих универзитета седам приватних. Немам ништа против приватног, али приватни факултет овде и тамо није исто. У свету приватни факултети нису ничије власништво, а једина разлика је то што се држава не меша у њихов рад и не одлучује ко ће бити ректор а ко ће предавати. Харвард је приватни универзитет и он уместо власника има борд директора у ком су најеминентнији научници света. Иако је школарина скупа, она не иде у приватне џепове, већ у опрему и лабораторије.

Уобичајено је да приватни факултети желе да имају што угледнију позицију на листи најбољих, а код нас је потпуно супротно. Због чега?

Корупција и бешчашће. Мене све то подсећа на Аугијеве штале. Све то није чишћено веома дуго и заудара. Док се не нађе неко да све то почисти, али да почисти до краја, ништа се неће променити. Потребан нам је један Хераклит!

Под тим подразумевате и државне факултете?

Све. Мислим да је ниво корупције, ово је сада квантификација а не квалификација, већи на приватним факултетима. Да ли сте чули да је некада неко пао на приватном факултету? Или да је добио мање од осмице? Али корупција се ту не зауставља, имамо је на сваком нивоу и у целокупној науци.

Погледајте како се код нас бодују научни радови приликом избора или реизбора за научна и истраживачка звања. Уколико рад објавите у врхунском међународном часопису, добијете осам бодова, а уколико га објавите у овим гласницима, зборницима, архивима итд. итд., који излазе код нас и које нико не чита, добијате три бода. Један рад који је објављен у Нејчеру или Сајансу је у периоду од две године у просеку цитиран око 40 пута, а у часописима где наши научници објављују, у истом периоду, 0,3 пута. Али ако објавите таква три, онда то више вреди него да је један објављен у Нејчеру. Притом се ради о часописима који су спонзорисани од Министарства науке иако немају никакву рецензију квалитета. То је чиста корупција.

Дакле, Министарство спонзорише такве часописе да би одређеним научницима и професорима омогућило да скупе бодове које не би могли на други начин?

Тачно тако. И онда ме питате зашто имамо 30 одсто функционално неписмене деце. Па све то се на крају манифестује тако. Од научника које смо добили на тај начин бирају се професори, онда они уче нашу децу и на крају стижемо до таквих резултата. Код нас је нормално да шта год да полажемо, унапред добијамо списак питања и да по њима одговарамо. На тај начин се професори обезбеђују јер и они не знају више од тога.

Да ли мислите да је најављени трећи тест за малу матуру, на ком ће се уместо општег образовања проверавати набубано градиво из пет предмета, део те приче?

Наравно да јесте, то је иста матрица. Не дозволити деци да мисле својом главом.

Ипак мислите да је то немар а не свесно онеписмењавање?

Само се обезбеђују, не желе да се нађу у позицији да се види колико не знају. Неки знају, али их је много у том послу, то је читава једна лавина људи без довољног знања која се лако договара међу собом. Напишу питања, науче одговоре, саслушају онога који полаже и ако је све поновио од речи до речи, добије 10, ако је у једној реченици променио редослед, онда добија осам.

Поприлично црни опис у тренутку када је Универзитет у Београду доспео међу 500 најбољих на Шангајској листи.
Да, и сада се хвалимо да су Загреб и Љубљана испод нас. А они су само били много поштенији у трци за позицију на Шангајској листи. На листу се долази захваљујући броју објављених радова, а Универзитет у Београду је приморао све институте (а има их много) да пишу радове под шифром БУ. Из Министарства просвете и науке је свима послат допис да ће изгубити уговор са Министарством уколико то не ураде. Загребачки универзитет није узео „Руђера Бошковића“, или љубљански „Јоже Штефана“, а ми смо узели „Винчу“ и припојили је Универзитету. То је огроман број радова и да они нису објављени под шифром БУ, никада не бисмо ушли на листу.

Константно се говори о томе да су улагања у науку веома мала, али је интересантно да се научници због тога нису побунили док им није закаснела плата?

Многи који су код нас у науци не би били ни портири на неком другом пристојном научном месту и онда су задовољни – дај шта даш. Они који су добри овде не остају. Ако бисмо били искрени до краја, питам се коме бисмо дали паре чак и када бисмо издвајали за науку. Ко су код нас научници и да ли би се можда догодило да за њих и са овим више него оскудним средствима имамо довољно новца.

Др Милован Шуваковић је поводом проблема финансирања науке рекао: „Поменуте пројектне конкурсе спроводи Министарство и тиме је сам процес под притиском дневне популистичке политике. Једна од последица овога је висока пролазност пројеката (више од 90 одсто), чиме сам конкурс нема смисла и представља губљење времена и новца.“ У тој реченици је све речено. У свету прође 5-6 одсто, а код нас 90 одсто! То илуструје о чему се овде ради и није случајно што се научни пројекти финансирају преко Министарства. Да би се овде ишта покренуло, потребно је направити селекцију, не мора баш да буде кинеска...

Ако нам је наука под притиском дневне популистичке политике, како је уопште могуће направити реформу која ће искорачити из тог (дневног) временског оквира?

Ако нам је наука под притиском дневнопопулистичке политике, а јесте, онда то више уопште није наука. То је болест и потребно је да пронађемо лек за њу. Имамо пример када смо недавно због корупције и, поново, дневнополитичке популистичке политике, довели стране економске експерте који нису корумпирани да нас ваде из ове, скоро безнадежне ситуације. Мислим да би и науку требало спасавати на тај начин. Дакле, послати све наше предлоге научних пројеката на међународну некорумпирану, објективну експертску рецензију и да коначно добијемо тачан увид где смо са нашим научним резултатима у светској науци. И, што је можда још важније, да коначно добијемо слику ко су код нас уопште научници. На тај начин бисмо сагледали и по ком то критеријуму финансирамо научне пројекте. Не би требало да нас изненади уколико откријемо да се и „научници“ не понашају другчије од остатка нашег друштва. Чувени пољски афористичар Јежи Лец још давно је рекао: „Многи недостатак талента надокнађују недостатком карактера“.

Шта је кинеска селекција?

Када су Кинези одлучили да веома велики новац уложе у науку, схватили су да немају довољно квалификованог кадра за рецензије. У исто време су желели да привуку и своје научнике који су отишли у дијаспору. Направили су светски конкурс за пројекте и рентирали САД академију да буде жирант – да код њих стижу понуђени пројекти а да их они шаљу адекватним научницима широм света да ураде рецензију. Научници који су добили новац за пројекат на том конкурсу морају са тим парама да дођу или, ако су у питању Кинези, да се врате у Кину. Сами бирају на који кинески универзитет желе да оду и сами бирају сараднике које са собом доводе из било ког дела света..

Можете ли да замислите ситуацију да се код нас враћа научник из Америке и да са собом доводи три америчка научника да му буду помоћници?

У ову жабокречину? Не, али могу да замислим да рентирамо из свих земаља кошаркаше и фудбалере. Ово што се код нас дешава је далеко озбиљнији криминал од онога с којим се свакодневно боримо. И много опаснији, јер уништава целокупну нацију. Генерације и генерације ће бити упропаштене. А ови криминалци, тајкуни и лопови су само епизодисти и њих се је најлакше решити. У том контексту је Мишковић обичан џепарош у односу на штету која је направљена.
Корупција и интелектуално бешчашће
Афера Индекс је велика, али ни случајно највећа просветна афера на овим просторима. Новине нас редовно обавештавају да се уз коверту послови најлакше склапају у професорским кабинетима, али се тим „плавим ковертима“ не исцрпљујују сви модели корупције. У шта сврстати студенте који су принуђени да купују уџбенике директно од својих предавача, назовимо их „професорима“ и да због тога добијају већу оцену. Оваква корупција се никада не пријављује јер одговара и студентима и тзв. професорима. А посебан вид интелектуалног бешчашћа представљају „истурена одељења“ разбацана по варошицама широм Србије и формирана само са намером да неко на њима заради. Школарине су исте као на матичним факултетима, а студенти немају никакве услове за рад.

Сандра Петрушић

 

 

srecom, sad kada znamo da ce nam Sahara ponovo ozeleneti tako ce nam i nauka i pravi naucnici ponovo oziveti ( za naseg ili buduceg vremena ) svejedno. Pandorina kutija nam je ostavila dobar temelj. 


Edited by veciti putnik 2, 05 January 2014 - 16:09.


#413 veciti putnik 2

veciti putnik 2
  • Members
  • 628 posts

Posted 09 January 2014 - 10:57

konacno jedna dobra i korisna vest iz nauke u Srbiji

 

http://www.gradjevin...810&vestid=8922