206 replies to this topic

[angelia]

Naravno ali cisto sumnjam da je to benchmark koji bi koristili za diskriminaciju emigranata

 

https://www.youtube.com/watch?v=BaDG4VD7S8A

[melankolic]

U četvrtak 10. januara u Švedskoj je stupila na snagu odluka Apelacionog suda kojom je pregažen i poslednji od zakona eugeničke sterilizacije, čime se konačno zaustavlja praksa prisilne sterilizacije transrodnih osoba koje su se podvrgavale hirurškom tretmanu polne promene. Formalno ukidanje zakona očekuje se do 1. jula ove godine

Odlukom donetom 19. decembra na osnovu individualne tužbe, utvrđeno je da je ova praksa - zasnovana na zakonu iz 1972. o seksualnom identitetu - u suprotnosti sa švedskim Ustavom, te da direktno krši Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.

Stari zakon je zahtevao da osobe koje traže hiruršku promenu pola moraju biti neplodne što je u praksi vodilo prisilnoj sterilizaciji transrodnih osoba koje su promenu pola htele da izvrše do kraja. Hirurški zahvat nužan je ukoliko se želi i formalna promena polnog identiteta u identifikaciji građana.

U još šesnaest zemalja Evropske unije i dalje važi propis da transrodne osobe hirurški menjaju pol ukoliko hoće i formalno priznanje promene, što mnogi ne žele ili ne smatraju potrebnim.

Zabrana surove prakse u Švedskoj stupila je na snagu u četvrtak 10. januara, pošto je istekao rok za žalbe na odluku Apelacionog suda. Zakon će se promeniti do leta, ali je sudska odluka dovoljna za pravni presedan. Prošle godine, liberalno krilo švedskog parlamenta pripremalo je zakonske promene za ovu praksu ali su ih blokirale konzervativne partije. 

Švedska ima mračnu istoriju eugeničke sterilizacije koja se sprovodila od 1934. do 1976. sa preko 21.000 prisilno sterilisanih osoba i još oko 6000 primoranih na "dobrovoljnu" sterilizaciju. Većina zakona ukinuta je sredinom sedamdesetih, ali je eugenički program tek devedesetih došao u javni fokus. Vladina istraga pojedinačnih slučajeva okončana je 2000. godine i rezultirala je isplatom odštete žrtvama. Za sada nije poznato hoće li ukidanje i poslednjeg zakonskog okvira prisilne sterilizacije podrazumevati isplaživanje odštete.

Udruženja transrodnih osoba izrazila su nadu da će biti usvojen zakon o obeštećenju transrodnih žrtava prisilne sterilizacije od oko 30.000 dolara po osobi. U suprotnom, najavljene su tužbe.

Švedski parlament je 1999. godine usvojio zakon za obeštećenje žrtava prisilnih sterilizacija u okviru eugeničkog programa koji je pretežno obuhvatao mentalno nedovoljno razvijene osobe i ostale sa "društveno" nepoželjnim genetskim karakteristikama. Nikada nije dokazano da se zakon često primenjivao i na Rome.

 

http://www.e-novine.....php?news=77420

[vilhelmina]

1) Ima kulturoloskih razlika, sasvim prirodno..............

 

Jasenko Selimovic, takodje dosao sam kao izbeglica iz Bosne ´92.  Tu je negde vrsnjak sa Annom. Studirao je reziju (ne drzi me za rec) u Sarajevu ali je studirao i ovde. Uglavnom, bio je jedno vreme umetnicki vodja Gradskog pozorista u Geteborgu i tih godina je rezirao nekoliko sjajnih predstava. Zaista sjajnih! Pisao je hronike, radio kao predavac, bio je urednik radio pozorista. Trenutno je sef kabineta kod ministra za integraciju.

 

 

E Balkane moj... Rado bi mi iz tebe, ali neces ti iz nas. Vozao se covek avionom, vozom, taksijem... u licne i partijske svrhe, i sve fakturisao poreskim obveznicima. Ukupno nekih 12 hiljada evra. I sad pukla bruka  .

[melankolic]

[Doorn]

 

40 brzih razloga zašto više ne želim da živim u Srbiji (i 3 za)

 

Posle dugo, dugo vremena, ponovo se hvatam tastature u neke druge svrhe, osim u svrhe kucanja disertacije. Inspiracija mi ovom prilikom dolazi većinom od muke…konfrontacije sa ličnim strahovima koji proizilaze iz realne životne neizvesnosti i dole navedenih (rekao bih) objektivnih razloga. Stvar je lične prirode. Neko će možda reći da sam razmažen, arogantan, sitničav, ali nakon svih mojih životnih iskustava, putovanja i usput pokupljenog znanja o „normalnom’’ svetu prosto ne mogu da mislim drugačije. Ne mogu da nabacim roze naočare, bar ne mogu kada je previše propusta. Moji stavovi su utemeljeni na objektivnim posmatranjima realnosti i subjektivnim životnim ciljevima i motivima, prema tome možete se slagati, a ne morate.

Želim da podelim sa vama nekoliko razloga zašto želim i zašto ne želim da živim u Srbiji. Počećemo sa „želim’’ listom, jer je značajno kraća i vrlo jasna. Razlozi sa liste „ne želim’’ nisu po prioritetu nego nasumice, kako mi padaju na pamet.

 

Zašto želim da živim u Srbiji:

1. Supruga i porodica
2. Prijatelji
3. Hrana (svašta sam jeo, ali nema kuhinje kao naše…a možda je samo navika)

 

Zašto ne želim da živim u Srbiji:

1. Opšta korupcija na svim nivoima, od sitnih policajaca jajara do „vrhunskih’’ lekara jajara. Od A do Š i od Alfe do Omege. Uzduž i popreko. Gore i dole i levo i desno. Od pripravnika do direktora. Od apartčika do premijera.
2. Tomislav Nikolić predsednik: čovek sa kupljenom diplomom, bivši upravnik groblja, četnički vojvoda.
3. Ivica Dačić premijer: mali Sloba, direktan politički potomak i naslednik najvećeg tumora koji je zadesio Srbiju u poslednjih 100 godina sigurno, a možda i više.
4. Aleksandar Vučić zamenik premijera: čovek naspram kojeg je moja slina gorostasna i sadrži više strukturalnog i intelektualnog integriteta.
5. Mlađan Dinkić minstar finansija: ako je ikada išta i uradio, sve je jednako i više usrao.
6. Milutin Mrkonjić ministar infrastrukture ili čega već: još jedan kancerogeni izrastak SPS-a.
7. Žarko Obradović…Žarko jebeni Obradović ministar prosvete. Čovek koji ukida državno finansiranje jedinom smislenom obrazovnom centru u Srbiji (IS Petnici) i drži srpski obrazovni sistem u konstantnom rasulu već godinama. Ne bih mu dao ni dve nacrtane ovce da čuva, a kamoli da mi on diktira obrazovanje dece.
8. Palma i modelsica u parlamentu: bolje onu nesretnu žirafu da su stavili u parlament umesto njih dvoje.
9. Velja Ilić: pijandura, primitivac par exellence, tabadžija, kreten i sirovina…takođe sa kupljenom diplomom.
10. Ostatak političke scene, svi do jednog, bez izuzetka: nekompetentni imbecili, poltroni, uvlake, ljige i licemeri kakvih nema. Ako iko IKADA i učini korak napred, sigurno učini minimum dva u nazad.
11. Opšte ekonomsko rasulo u državi, konstantna inflacija, nesigurnost na finansijskom tržištu. Imam utisak (možda laički) da danas-sutra sve može da eksplodira i da se očas posla nađemo opet u ’93-oj.
12. Bezbrojni monopoli koji nipodaštavaju ljudsko dostojanstvo svojim bezobzirnim diktiranjem cena. Gas, struja, benzin, aerodrom (jednina), uvozna roba široke potrošnje.
13. Državne službe u potpunom kolapsu, nefunkcionalne, neefikasne, sa previše zaposlenih, premalo radnih, naravno, ogrizle u korupciju, nekulturu i obesnost.
14. Vladavina političkih partija i činjenica da čovek ne može da se zaposli u državnoj službi ni u ludilu, osim ako nije član (vladajuće) partije.
15. Sa druge strane divlji kapitalizam u kom srećnici koji imaju posao kod privatnika nemaju prava da se mrdnu. Ima da rade 12 sati dnevno ako treba za 20 do 30.000 Din. (ako su srećni i prosečni), možda malko više ako su izuzetni i imaju jaku diplomu (ali i dalje moraju da gledaju šefa kao u boga). Naravno, opšti odnos, zakoni države i poreske stope ne samo da omogućavaju, već primoravaju poslodavce na ovakvo ponašanje.
16. Potpuno odsustvo bilo kakve industrije. Zastava proizvodi Fiat…vrhunski uspeh! Jel’ se neko seća kada je Juga izvozila Yugo-a na američko tržište? Možda nije bio Mercedes, ali je bio domaći proizvod, većinom domaći dizajn i izvozio se kao jugoslovenski proizvod. Borovo, Energo-Projekt, Iskra, IMT, Goša i ostale ex-YU gigante neću ni da navodim. Na polju mašinstva konkretno – totalno mrtvilo. TOTALNO.
17. Apsolutno odsustvo bilo kakvog konkretnog, ozbiljnog, dugoročnog, strateškog plana za obnovu Srbije na bilo kom polju, od ekonomije, obrazovanja, životnog standarda, zdravstva, ljudskih prava…bilo čega. Haos i rasulo kojem se ne nazire kraj.
18. Smeće…svuda. Možda nisam odrastao u Švajcarskoj, ali sam video da gradovi (pogotovo manji od milion stanovnika) mogu da budu besprekorno čisti. Opravdanje da je „oduvek tako bilo’’ nije opravdanje nego kretenizam i populizam. Problem nisu sredstva grada – problem je mentaliteta.
19. Blato. Nešto što nisam sreo skoro pa nigde osim u Srbiji. Prosto ne mogu da nađem logično rešenje koje može da objasni tolike količine blata u Srbiji. Blato je svuda. Automobili su, pogotovo u zimskim mesecima, prljavi kao da ih svi ljudi drže parkirane u najskrnavijim svinjcima. Bukvalno, kišnim danima ne mogu da prošetam od moje kuće do centra Temerina (cirka 500m) da ne uprljam sveže uglancane cipele. Da li sam opsesivno-kompulsivan ili samo peder zato što želim da mi cipele budu čiste duže od 60 min dok šetam gradom? Možda…a možda sam normalan.
20. Infrastruktura. Što bi rekao moj bratić od tetke: „Gabon ima bolje puteve od nas.’’, i ja mu čvrsto verujem. Količina kratera u Srbiji, za koje usput niko ne odgovara kada vam lokalna rupčaga odvali osovinu, je prosto nadrealna. Da li moramo da imamo puteve kao SAD? Ne moramo, teško je pratiti SAD na tom polju, ali možda bi bilo prihvatljivije da imamo puteve nalik hrvatskim, slovenačkim ili možda austrijskim…čak bih rekao da i Mađari imaju značajno bolje puteve od nas.
21. Železnice. Jooooj, kuku lele, pa odakle da krenem. Imam tonu što ličnih priča, što priča direktno s vrha Železnica. Nestaju vagoni robe…vagoni jebote! VAGON! CEO VAGON! …i niko ne zna gde je. Nestaju šine, pragovi, visoko-energetski bakarni namotaji, ma cirkus bre totalni. Tehnički nazadni, nema se para, propalo sve, 95% vagona ne da smrdi, nego badžuga, prosečna brzina kretanja 30 km/h, ma ludilo…!
22. Parking. Nema ga, a i kada ga ima je urbanistički očajno rešen (zapravo nerešen) i bezobrazno skup.
23. Prevelik uticaj Srpske Pravoslavne Crkve na državu. Ozbiljna država je sekularna država. Čak i „ludi Ameri’’ imaju izrazito sekularnu državu, bez obzira na to šta ste videli na TV-u ili šta vam je „rek’o onaj štoj’ biJo tamo jedared il’ dvared’’. Skandale vezane za pedofiliju i nesposobnost države da se nosi sa tim neću ni da pominjem.
24. Veronauka u školama – lol
25. Obrazovanje. To što neka naša deca uspevaju u svetu i to što osvajaju medalje po kojekakvim olimpijadama – to su sve goli izuzeci i ekstremna požrtvovanost pojedinaca koji su se slučajno rodili pod odgovarajućim okolnostima i eto, zahvaljujući pre svega sebi i svojim porodicama, uspeli. Kao Nole Đoković (poređenje za populiste), a svi znamo koliko je Noleta Srbija proizvela u zadnjih 20 godina. Vi znate da je ne tako davno ministarka prosvete ukinula učenje teorije evolucije u osnovnim školama? To, inače, nema ni kod „glupih Amera’’. Ako se desilo jednom, može se desiti opet, pogotovo sa Žarkom Obradovićem kao ministrom prosvete. Srbija NEMA sistemski kvalitetno obrazovanje. NEMA!
26. Nauka: skoro pa mrtva. Podsetite me: zar nisu ukinuli nezavisno ministarstvo nauke? Busamo se u prsa: Tesla, Pupin, Milanković, Cvijić… Šta to Srbija danas čini na planu nauke na šta bi ovi ljudi bili ponosni? Individualne grupice mahom teoretskih PMF-ovaca koji su, nažalost, navikli na život u državnom zapećku već decenijama, na bazi čistog entuzijazma i ljubavi prema nauci se koprcaju kao ribe na suvom. Praktične nauke, pokretači ekonomije: mašinstvo, elektrotehnika, građevina, mikrobiologija, farmacija – mrtvilo. M.R.T.V.I.L.O. Opet, čast izuzecima, kojih ima verovatno i u Somaliji, ali pričamo o generalnom trendu. Naravno, naši ljudi koji su odavno prebegli napolje u bujnim naučnim zajednicama zapada prave čuda, ali pričamo ovde o životu u Srbiji i zašto ne možete da se bavite ozbiljnom naukom u Srbiji.
27. Univerziteti. Beogradski ETF je verovatno jedna od malobrojnih ustanova vredna pomena i to verovatno samo zato što je dosledan u svom surovom socijalističkom odnosu prema studentima. Sve ostale kvazi-reforme univerziteta u Srbiji, iako sa dobrom namerom, su katastrofalno sprovedene i dodatno su urušile kakav-takav kredibilitet visoko obrazovnih ustanova u Srbiji. Nekada moćni Univerzitet u Beogradu se sada jedva promalja na listi top 500 (ako je uopšte tamo ove godine). Ostali 0 do 2 boda.
28. Kultura: ku-šta? Kič i šund već 20+ godina caruju Srbijom. Što rekoše onomad na onom dokumentarcu (parafraziram): „Kome deca u današnje vreme ne slušaju narodnjake, taj je odradio lavovski posao.’’.
29. Ceca, Karleuša, Brena, Sale Popović, Brzi, Džej, Šaban, Sejo, Halid, Seka, Stoja, Ćana, Šako i Dado Polumentoli, Jašar, Dara Bubamara, Đani, Saša i Dejan Matić, Dženan, Keba, Brunclikova, Ilda Šaulić, Anida, Boro Drljača, Era Ojdanić, Aca Lukas, Sinan, Mile Kitić, Indira, Ado Gegaj, Mitar Mirić, Donna Ares, Pantić Smederevac, Nedžad, Šerif Konjević, Goga Sekulić, Slavica Ćukteraš, Kemal Malovčić, Krajišnici Žare i Goci, Ljuba Aličić, Kantić – Šike, Osman, Šekib, Jana, Adnan, Kuki… Minimum 80-90% populacije Srbije sluša ovo, makar i povremeno. Mislite o tome.
30. Moja deca, dakle, jednog dana trebaju da odrastaju u državi u kojoj nema strateškog razvoja, da idu u rashodovanu školu, da budu izloženi kriminalno lošem planu obrazovanja, da se šetaju gradovima punim smeća i blata (osim u najužem centru), da gledaju RTS, Pink i B92, da budu izloženi korupciji na svakom koraku, uticaju tih 80-90% dece (i njihovih roditelja) koji slušaju gore navedene izvođače i čije su prve vrednosti: kajla, izlasci, cupi, brate crkva (bog i to), Srbija (i heroj Mladić), dobra kola, dobar provod, garci, štoljpi i narodnjaci (zakon). Moja supruga i ja treba da odgojimo normalno dete u toj sredini…? Ne kažem da nije moguće, ali zašto bih prolazio kroz sve to ako ne moram?
31. I Kosovo i EU. Koji bolid još uvek veruje u ovo?
32. Kada smo već kod toga. Balkan je tradicionalno nestabilno područje, osakaćeno veoma učestalim sukobima. Ako Nikolić (vojvoda), Dačić i Vučić ostanu tu gde su – ne bi me čudilo da opet izbije opet neko sranje tamo na jugu. Možda sam sisa i kukavica (a možda samo mudar, zavisi kako ko gleda na stvari), ali ne želim da ubijam…stvarno ne želim ako ne moram…a ne moram. Ne želim ni moje dete da ubija…pogotovo ne da puca na ljude koje poznaje, koji su nam čak i rodbina (bar u ličnom slučaju). Imam puno prijatelja iz svih okolnih država i nemam nameru da pucam na njih zarad privremenih političkih i veliko-nacionalnih ideja. Fućka mi se, što bi rekao Jona. Ne mora da znači da će sigurno biti rata, ali ne bih čak ni da rizikujem.
33. Što me dovodi do nacionalizma… Ekstremna desnica u Srbiji je mnogo jača nego što mislim da bi trebala da bude. Zapravo, mislim da ne treba da je bude uopšte. Grupe imbecila, neo-nacista i raskalašne dečurlije kao produkta duboko bolesnog društva.
34. Nesposobnost države da se nosi sa ekstremnom desnicom i regularnim činovima huliganstva. Nesposobnost države da se nosi sa bilo kakvom ozbiljnom aferom na kraju krajeva, bilo da pričamo o ljudskim pravima, o količini afla-toksina u mleku, multi-milionskim nameštenim tenderima i drugim „kofer-like’’ aferama. Smešno, tužno, poražavajuće. Nemam trunke poverenja ni u jednu državnu instituciju!
35. To je naravno sve blisko povezano sa pojmom pravne države…koja ne postoji u slučaju Srbije. Nedostatak pravnog sistema u državi je zapravo ključni problem, koji u postojećim okolnostima samo predstavlja začetak vrzinog kola. Krajnje jadno i bedno, i izvinjavam se svim časnim izuzecima (prijateljima sa pravnog faksa), ali pravo u Srbiji je NAJVEĆA sramota i to ubedljivo. Ako pravni sistem ne funkcionise – sistem kolapsira. Hronično odsustvo etike, trulež i smrad. Tuga, jad, beda. Muka mi je kada vidim sve one silne zmije kako gamižu oko suda.
36. Zaboravih pomenuti socijalno osiguranje. Penzija? Nesrazmerno razdeljene penzije, neodrživ budžetski sistem u kombinaciji sa neefikasnošću društvenih preduzeća (i nerealno naduvanih plata u državnom sektoru zarad opšteg mira u kući) garantuju totalno neposojanje penzija do kraja mog radnog veka, kao i kolaps srpske privrede. Zašto bih plaćao visoke poreze državi, a danas-sutra da me čeka totalno odsustvo penzije, rasturen zdravstveni sistem koji treba da me šteluje pod stare dane i naravno de facto ne postojeće socijalno osiguranje u slučaju ekstremnog siromaštva (kojeg, usput, ima na pretek u Srbiji).
37. Policija. Pa nemojte molim vas… Mislim, šta reći…? …i šta kažeš, Legija sam ušetao u policiju, a? Ne mogu da garantuju sigurnost grupi građana koja šeta gradom i upražnjava slobodu govora? Ne mogu da garantuju sigurnost meni i mojim (jednog dana) klincima na fudbalskoj utakmici? Izvinite, je li to policija ili je „kao’’ policija? Ona treba da štiti mene i moju porodicu? A mogu da čuče iza žbuna i da me love kada vozim 53 km/h, gde je ograničenje 50 km/h? To mogu…uvek. Moja bezbednost i bezbednost u saobraćaju im je imperativ.
38. Zdravstvo. Iako smatram da smo „ispred’’ Amera po tom pitanju, utoliko što imamo državno zdravstvo, realno smo u p.m. i po ovom pitanju. Kriminalno loši uslovi u domovima zdravlja i bolnicama: nedostatak zavoja, pidžama za decu, mleka, generalno osnovnih potrepština koje podrazumevate da nađete u jednoj zdravstvenoj ustanovi (informacije iz prve ruke) govori za sebe. Spontane smrti pacijenata pri rutniskim lečenjima za koje niko ne odgovara, skandali, korupcija, čekanja, uputi, neretko drskost i bahatost zaposlenih…gde je kraj?
39. Najniže cene alkohola i cigareta u Evropi (ili makar među top-5 najjeftinijih). Među prvima po broju kardio-vaskularnih bolesti u Evropi. Što je najgore, država podržava ovo svojim akcizama, jer opijuma za ovako siromašan i jadan narod nikad dosta.
40. Apatija društva prema svemu gore navedenom. Ne želim da živim u državi gde većina ljudi, kao prvo, uopšte ne prepoznaje ove probleme, a ostali sležu ramenima i govore kako je to ok. Kritične mase mentalno zdravih ljudi nema, a sa ovakvim sistemom i obrazovanjem nikada je neće ni biti. Zato i ne želim da živim u Srbiji. Želim dostojanstven život za mene i moju porodicu, želim da radim (jako) i da budem uredno plaćen za moj rad. Želim da živim u uređenom sistemu, koji iako sigurno sadrži mnoge mane, je i dalje svetlosnim godinama ispred srpskog sistema i države. Želim da se moj rad i moje znanje ceni takvo kakvo je, i da ne moram da se klanjam nadležnom, nekompetentnom šefu-fukari samo zato što je on član tamo neke partije, a ja nisam. Da ijednog momenta osetim nadu u sebi da će u Srbiji biti (značajno) bolje za vreme mog životnog veka – istinski bi’ razmislio o povratku. Ovako, nažalost, mogu samo da držim fige da će me ipak primiti negde na zapadu, jer ni ovaj crveni biometrijski pasoš, koji sam inače čekao od 2 do 7 ujutro po ciči zimi, ne vredi pišljiva boba.

 

Možda sam samo jedan u nizu hejtera i srbomrzaca i možda trebaš da nabaciš svoje sunčane đozle i da pustiš brigu na veselje i da odeš u lokalni kafić, da zapališ svoju jeftinu cigaru i da popiješ svoju kafu/pivo…usred radnog dana, i da zaboraviš da ovde išta stoji napisano. 

[angelia]

Al ga je sumirao svaka mu cast, jednu stvar bih ja dodala na onu njegovu tacku 10 a to je celokupan uticaj politike na dnevni zivot, koja zadire u sve aspekte zivota, tako da se ta trulez razliva po svemu. Dovodjenje tetaka i ujni na profesionalne pozicije po politickim linijama, zaposljavanje u drustvenim sektorima, uticaj na privatni ....

[kiti]

u utorak uvece sam odgledala par emisija posvecenih djindjicu i desetogodisnjici ubistva. vise puta tokom veceri je ponovljeno nesto u smislu "10 izgubljenih godina". iz nekoliko puta se vrtelo i "ako srbija stane". i nisam mogla a da (opet) ne pomislim hvala zivotu sto tih 10 izgubljenih godina nisu moje.

 

a konkretan dogadjaj je bio presudan za nasu odluku da emigriramo, nakon pocetne nade i optimizma nakon 2000 tog dana je usledio sok, neverica i ocaj, tokom narednih nekoliko meseci konfuzija i preispitivanje... da bi negde do kraja te godine zakljucili (nazalost ispravno) da stvari jesu stale, i da nase zelje u vezi buducnosti srbije (ne samo prekid onog ludila '90-tih i izolacije, vec i istinsko modernizovanje) ipak ne deli najveci deo nasih sunarodnika. pa smo odlucili da sebi potrazimo neku drugu zemlju, drustvo koje nam vise odgovara i u kome nismo remetilacki faktor, "izdajnici" i sl. so far win-win, i za nas i za srbiju.

[angelia]

Da, potpuno isti slucaj, to je bila zadnja kap.

 

Realno gledano taj dogadjaj je znacio da se u SR nista sustinski nece menjati narednih 20-30 godina, a ja sam zakljucila da ih nemam za bacanje (sad vec vidim i 50).

 

Ostao je osecaj pomenut u blogu:

 

"Želim dostojanstven život za mene i moju porodicu, želim da radim (jako) i da budem uredno plaćen za moj rad. Želim da živim u uređenom sistemu, koji iako sigurno sadrži mnoge mane, je i dalje svetlosnim godinama ispred srpskog sistema i države. Želim da se moj rad i moje znanje ceni takvo kakvo je, i da ne moram da se klanjam nadležnom, nekompetentnom šefu-fukari samo zato što je on član tamo neke partije, a ja nisam."

 

A i ona apatija je za mene bila nezdrava.

[MAGRIPA65]

Moje je iskustvo malo drugacije jer sam otisao mnogo ranije  pre raspada drzave a prvi put dosao u posetu bas u vreme Djidjica. Moram da priznam da sam tada bio razocaran stanjem u zemlji jer sam ocekivao ( iz danasnje perspektive krajnje nerealno) da se mnogo dalje odmaklo sa promenama. Nakon njegovog ubistva sam totalno izgubio nadu da ce tamo biti bolje barem u neko dogledno vreme.

 

[kiti]

Moje je iskustvo malo drugacije jer sam otisao mnogo ranije  pre raspada drzave a prvi put dosao u posetu bas u vreme Djidjica. Moram da priznam da sam tada bio razocaran stanjem u zemlji jer sam ocekivao ( iz danasnje perspektive krajnje nerealno) da se mnogo dalje odmaklo sa promenama. Nakon njegovog ubistva sam totalno izgubio nadu da ce tamo biti bolje barem u neko dogledno vreme.

 

ja sam taj period posmatrala spolja - i to iz nemacke gde je pokojni premijer imao veliki (izuzetno pozitivan) publicitet. mozda mi je to davalo neki neutemeljeni optimizam, nadu da se ide nabolje, iako sam naravno uvidjala da niti je on niti njegova politika dobila podrsku 2000 i da uprkos njegovoj energiji da vuce napred ima puno onih koji sto zadrzavaju sto vuku nazad. ali eto, gledano na nemackoj tv, cinilo se da je perspektiva srbije svetla.

do jeseni/zime 2003 znali smo da se ne vracamo u srbiju i poceli da sakupljamo dokumenta za kanadsku useljenicku vizu, i jeste taj dogadjaj i sve ono sto je usledilo posle nekako bio presudan u nasem slucaju, bar ga ja tako dozivljavam. mozda bi nadu izgubili svejedno, mozda on ni da je ostao ziv ne bi uspeo sam da se izbori sa svom onom zabokrecinom i mi svejedno doneli istu odluku, ali nazalost desilo se bas na najgori moguci nacin.

[alberto.ascari]

ja sam taj period posmatrala spolja - i to iz nemacke gde je pokojni premijer imao veliki (izuzetno pozitivan) publicitet. mozda mi je to davalo neki neutemeljeni optimizam, nadu da se ide nabolje, iako sam naravno uvidjala da niti je on niti njegova politika dobila podrsku 2000 i da uprkos njegovoj energiji da vuce napred ima puno onih koji sto zadrzavaju sto vuku nazad. ali eto, gledano na nemackoj tv, cinilo se da je perspektiva srbije svetla.

do jeseni/zime 2003 znali smo da se ne vracamo u srbiju i poceli da sakupljamo dokumenta za kanadsku useljenicku vizu, i jeste taj dogadjaj i sve ono sto je usledilo posle nekako bio presudan u nasem slucaju, bar ga ja tako dozivljavam. mozda bi nadu izgubili svejedno, mozda on ni da je ostao ziv ne bi uspeo sam da se izbori sa svom onom zabokrecinom i mi svejedno doneli istu odluku, ali nazalost desilo se bas na najgori moguci nacin.

 

 

Mene su oterali izbori u novembru 1992., kad sam se nadao pobedi gradjanskih partija a Cobi nam je doope pocepao. U decembru smo se pokupili i nikad više.

[kiti]

Mene su oterali izbori u novembru 1992., kad sam se nadao pobedi gradjanskih partija a Cobi nam je doope pocepao. U decembru smo se pokupili i nikad više.

 

eh, ja sam u prolece '93 polagala SAT i TOEFL (to je bilo primereno uzrastu ), uspesno, izradila i neku stipendiju, jer mi se jos tada cinilo da je djavo odneo salu, ali se u isto vreme pojavio i jedan novi faktor koji nije dobio licna dokumenta sve do promene vlasti 2000 a ja bez njega nisam nikud htela...

 

edit: sve je dobro sto se dobro svrsi

Edited by kiti, 15 March 2013 - 22:14.