Povod je bilo ovo:
Navika potekla iz bavljenja prirodnim naukama je da kad želiš da argumentovano dokažeš nešto, treba da koristiš aksiome. Aksiom u politici je zakon, a najviši zakon je Ustav.
Zanemarimo sad ovaj politicki dodatak (mislim da je lisen smisla, ali to je sasvim treca prica). Ovo prvo je indikativno. Nastava prirodnih nauka u nasim krajevima ocigledno je na apsolutnoj nuli kad ljude ne nauce da u prirodnim naukama jednostavno nema aksioma. Oni postoje samo u matematici, koja moze da bude sve i svasta, ali sasvim sigurno nije prirodna nauka, jer nijedan matematicki objekat (skup, broj, tacka, prava, dodekaedar, isl. itd.) ne postoji u prirodi. I to se zna unazad vec par hiljada godina. Prirodne nauke su: fizika, astronomija, geologija, biologija, itd. isl. Ima li u njima aksioma (dakle neupitnih istina koje se ne dokazuju)? Tesko. Kadgod su neki ljudi pokusavali da u njih unesu aksiomatske tvrdnje - nisu ih cak ni oni tako nazivali, treba naglasiti - to se zavrsavalo ociglednim fijaskom. Dobar primer je tvrdnja u aristotelovsko-ptolomejskoj astronomiji da se sva nebeska tela okrecu oko svog prirodnog tezista, tj. oko Zemlje. To se smatralo aksiomom skoro dve hiljade godina i nije donelo neko preterano dobro. Slicno je, npr. dugo vremena u geo-naukama bio "aksiom" da su svi dogadaji u proslosti bili posledica procesa koje posmatramo u sadasnjosti ekstrapoliranih na dugacke geoloske vremenske skale. Sto bi Carls Lajel rekao, "sadasnjost je kljuc proslosti". Pa se i to ispostavilo kao pogresno, ne samo sto su se nekada desavali dogadjaji koji se vise nikada i nigde ne ponavljaju, vec je ekstrapolacija iz sadasnjosti dovodila do velikih i teskih gresaka i dogmatskih zabluda.
Izuzetak od ovoga moze eventualno da bude - ali samo povrsno, novinarski govoreci - kada se neka teorija u prirodnim naukama u toj meri poistoveti sa matematickim formalizmom koji koristi, da onda ljudi mahinalno pocinju da je smatraju matematickom ili polu-matematickom konstrukcijom. Tako je klasicna Njutnova mehanika bila za izvodjenje konkretnih rezultata zavisna od euklidske geometrije (za vektorsku reprezentaciju sila) i diferencijalno-integralnog racuna, a posto ove oblasti matematike pocivaju na aksiomima geometrije odn. realne analize, onda se indirektno moze tvrditi da su ovi aksiomi i u temelju klasicne mehanike. Ovo je vise "pesnicka sloboda" u tumacenju nego uvid u stvarnu epistemologiju. Naime, Njutn je naravno prvo razumeo fizicku situaciju i odnose u stvarnom materijalnom svetu, a tek posle trazio odgovarajuci kvantitativni model. Da je to tako pokazuje i istorijska cinjenica da je Elie Cartan negde u 1930-tim godinama dao ekvivalentnu formulaciju celokupne klasicne mehanike na bazi diferencijalne geometrije, dakle u potpuno drugacijem matematickom formalizmu; Cartanova formulacija je jako komplikovana i neprakticna, ali je saznajno u potpunosti ekvivalentna onome sto se uci po skolama. Vec to je dovoljno da pokaze da rezultati u fizici - kao uostalom ni u biologiji, geohemiji, itd. - ne mogu zavisiti od konvencionalno prihvacenih aksioma ni u jednoj oblasti matematike (sem logike, naravno, ako je smatramo delom matematike).
Da li to onda znaci da u prirodnim naukama nista ne moze da se dokaze? Naravno da ne, zato sto je u prirodnim naukama struktura dokaza drugacija nego u matematici! I to se znalo jos u pred-pozitivisticko doba, jos u 19. veku. Dokazi u prirodnim naukama nikada nisu u potpunosti deduktivni vec se pozivaju na nase empirijsko znanje i upravo odatle proistice istinitost - ili odsustvo iste - rezultata prirodnih nauka. Zato je znanje u prirodnim naukama uvek manje pouzdano nego u matematici - ali to je nesto sa cim smo valjda od renesanse naovako naucili da zivimo.
Bottom line: u prirodnim naukama ne postoje neupitne istine. I to je jako dobro, zapravo to i jeste njihova najveca prednost. Stoga je pozivanje na neupitnost prirodnih nauka i njihove nepostojece aksiome nuzno (svesna ili nesvesna) demagogija.
