Notice: Undefined index: HTTP_REFERER in /srv/b92/sajtovi/forum/forum/index.php(1) : runtime-created function(1) : eval()'d code(1) : eval()'d code(1) : eval()'d code(1) : eval()'d code(53) : eval()'d code on line 3 kratka prica jednog svima nama poznatog rata - Literatura - Forum B92

Jump to content


Photo
- - - - -

kratka prica jednog svima nama poznatog rata


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
No replies to this topic

#1 alisa.u.zemlji.slova

alisa.u.zemlji.slova
  • Members
  • 14 posts

Posted 20 October 2012 - 15:02

23.april 1992


Rekao mi je da do rata neće doći da su to govorili i ranije pa nista nije bilo.Nasmejala sam se, gledavši nepomično u poluispijenu kafu i trudeći se da mu verujem, jer je sumnja polako obuhvatala čitavo moje telo, prožimajući se kroz moje vene, nagrizajući mi srce, baš poput duvanskog dima od kog su mi u tom trenutku zasuzile oči.Zagrlivši me rekao je „Ne boj se, videćeš, bićeš najlepša na maturi, rat je besmislica“. Nervozno sam zapalila još jednu cigaretu, naravno , moji tada nisu znali da pušim, tata mi je bio vojno lice, avijatičar, a mama smerna domaćica, moju misao o sceni nasilja kada bi za to saznali prekinuo je dubok muški glas, koji je pravilno akcentovao svaku reč i koji je dopirao sa radia u uglu „Paklene pomorandže“, kafića u kom smo se školovali.Ponovo najavljuju rat, kao koncert, čekam samo da objave i satnicu i cenu karata.Mada, karta za rat je život a to se ne može kupiti.Podsmehivao se tom čoveku sa dubokim glasom , koji je pravilno akcentovao, svaku reč, dok je najavljjivao užase koji slede...Njegove duboke, plave oči, poprimile su neku nijansu koju nikad do tad nisam videla, ali sam je odmah prepoznala.To je bio strah. A strah je ništa drugo do talog duše, i kada on ispliva na površinu javlja se svest o tome da đavo već uveliko pali svoja kandila nad aprilskim nebom, zamenjujući miris tamjana, miris mira, mirisom krvi i svežih ljudskih leševa.
Te večeri, dok smo jeli i dok je tata zabranjivao bratu izlazak iz kuće, puklo je, nešto je puklo! Vreli zalogaj zeljanice, koji je mama razvlačila preko stola čitavo jutro, zastao mi je u grlu.
Zgrada u ulici do moje se pretvorila u prah, sva ta prašina u vazduhu činila je savršenu harmoniju sa poslednjim sunčevim zracima, koji su besumučno pokušali da dođu do našeg prozora, simbolično predstavljajući poslednji tračak nade.Tata je smireno rekao „ Mi više ne možemo ostati ovde“.Na trenutak sam prestala da dišem, i osetila sam kako se bilo smrti utiskivalo u moj životni kod.Muk nakon eksplozije, prekinulo je kucanje.Bili su to ljudi u uniformama, mama je razgoračenih očiju, suvih usana koje su podrhtavale, oblivena hladnim znojem stajala ispred njih i slušala ih „Morate poći dole u sklonište!Poginućete!Brže malo!“.Gledala sam u tog čoveka, i nisam ga razumela, htela sam mu reći da se od smrti ne može pobeći, ali sam prećutala.Bilo je to sklonište Jugobanke, moje omiljeno mesto za skrivanje kada bi u toplim noćima avgusta igrali žmurke, nisam ni slutila da ću se u istom ćošku kriti kako ne bih izgubila najveću igru od svih- život.Iz skloništa se mogao čuti yvuk granata,granata koje su bey premišljanja raznosile moje uspomene,taj zvuk me je podsećao na onaj jezivi zvuk dobovanja prvog grumena zemlje na mrtvačkog kovčegu.Tako sam se i osećala,kao živa pokopana,svet koji sam poznavala nestajao je,a ja sam bila zarobljena u ovoj betonskoj kutiji,nemoćna da sprečim taj vid destrukcije.Te noći niko nije spavao.Netrepeljivost se osećala u vazduhu,njena jačina me je gušila.Odjednom je bilo važno samo koje si nacionalnosti i verosipovesti,a ne kakav si čovek,i da li si čovek uopšte.A do malopre smo svi zajedno stajali i pevali“Druže Tito,mi ti se kunemo“ Ali je metak uradio svoje i stavio tačku na kraj rečenice.Pustili su nas ujutro,rekavši da je prvi nalet prošao i da ćemo najverovatnije morati da se vratimo.Zaključavajući poslednji put vrata od stana u samom srcu grada ,ostavila sam svoje srce iza trećih vrata sa leve strane,vrata koja otvaraju sobu isprepletenu paukovom mrežom sećanja.Mama,živeći u ubedjenju da je odlazak sa nama u Srbiju ekvivalentan bacanju ovce čoporu vukova.odlučuje da ostane na sred ratišta i da čiva stan.Krenuli smo,već se smrkavalo,dok sam se pozdravljala sa mamom nisam ni slutila da će uskoro sve telefonske linije biti prekinute i da neću znati da li je živa ili ne skoro godinu dana.Plakala sam,ne samo plakala,gušila sam se od jecaja,čak je i tata pustio suzu stavljajuci kofer u ladu boje trule višnje,boje skorele krvi na hladnom betonu.Brat je uleteo u kola,zalupivši vrata za sobom.Išli smo preko Nevesinja i na svakih par kilometara bi nas zaustavljali i pitali kuda ćemo.Svaki put bi me prošla jeza a noge bi mi se odsekle,gledajući svaki put drugog čoveka,slušajući svaki put isto pitanje i isti tatin odgovor.
“Idem samo da odbacim decu do rodbine u Srbiju,pa se vraćam na dužnost.Znate u Mostaru nije više sigurno.“
U zoru smo se našli ispred zelene,zardjale kapije,sledilo je rukovanje sa tatinim bratom,njegov lažni osmeh,moj lažni osmeh,njegov lažni osmeh,bratov lažni osmeh i neprolazna zabrinutost na tatinom licu.Dobili smo jednu sobu popucalih zidova,natopljenih vlagom sa dva trula drvena kreveta.Te večeri brat i ja smo sedeli u jendeku ispred kuće,posmatrajući nebesku paletu boja i ravnicu koja se pružala u nedogled pokušavajući da prihvatimo činjenicu da će nam od sada život biti baš poput nje,ravan.