Jump to content


Photo
- - - - -

Нема срећних љубави


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
3 replies to this topic

#1 Tchaikovsky

Tchaikovsky
  • Members
  • 5 posts

Posted 11 September 2012 - 14:59

Posted Image

Захваљујући Љиљи Мајаковски написао своје најбоље стихове
Име Љиље Брик(1891-1978 ) неодвојиво се спомиње кад се помене совјетски песник Владимир Владимирович Мајаковски( 1893-1930 ).Иако та жена никад није била његова супруга.Чак и то да ли га је уствари икад и волела, до данашњег дана остаје неодгонетнута тајна. Њихови односи су били чудни,замршени,и у извесном смислу безнадежни... Али управо захваљујући Љиљи Брик Мајаквски је написао своје најбоље стихове.









Il n'i a pas d'amor heureux ( Aragon )
Љиља Јурјевна Брик,рођена Каган, родила се 1891.у Москви.Њен отац Урија Александрович Каган по професији је био правник,а мајка Јелена Јурјевна Берман –пијанисткиња.Обема кћеркама дали су имена по европским манирима-Љиља и Елза.
Posted Image

Љиљини рани љубавни јади
Љиља и није била нешто нарочито лепа ,али је у себи носила нешто што је неодољиво привлачило мушкарце.Рано су почели њени љубавни романи и један се завршио абортусом после којег није мога више рађати.Међутим,то јој није сметало да се уда за Осипа Брика који је завршио Правни факултет Московског универзитета.Свадба је била 26. марта 1912., а две године касније, у јулу 1914.млади брачни пар се преселио у Петроград.
Песник као позни гост у дому Брикових
У јулу 1915. упознали су се Брикови и Мајаковски. Песника је довела у дом Брикових Љиљина млађа сестра , будућа француска списатељица Елза Триоле.Гост је домаћинима прочитао своју футуристичку поему „Облак у панталонама“ и све време гледао у Љиљу коју је на крају запитао:“Могу ли да ово посветим Вама?“ Тог истог дана Мајаковски се с узбуђењем поверио свом пријатељу Корнеју Чуковском како је најзад срео ону праву, непоновљиву, једину жену своје маште-Љиљу Брик.
Posted Image

Свако своје дело Мајаковски само Љиљи посвећује
После тога аутор “Облака у панталонама „је често посећивао Брикове.Осим Масимович му је о свом трошку штампао „Облак“ , а на почетку поеме је стајала посвета“Теби, Љиљо!“ У следећој поеми „Флаута-кичма“ песник већ није скривао своја осећања према тој жени :„И небо/што у диму заборави да плаво је икад било / облаци дроњави погорелцима слични / у последњу зуре моју љубав / што се тако сија/ као румени пламичак на јектичавом образу“,( прев. Б.Р).

Posted Image

Од тог времена сва своја дела Владимир Владимирович је посвећивао само Љиљи Брик.
Летом 1918.Мајаковски је даровао својој вољеној прстен на којему су по спољној страни круга били изгравирани њени иницијали Љ.Ю.Б.Изгледало је као непрекидно „љубим“, док је на унутрашњој писало „Волођа“.
Што се саме Љиље тиче,њој је на почетак просто ласкала пажња талентованог песника и ништа више од тога-уколико се остало не подразумева. Љиља, наравно, није могла остати равнодушна према страсти „генија „.Она се толико била заљубила у Мајаковског да се на њену иницијативу славни песник преселио к њима па је живео у истом стану са Бриковим. А у марту 1919. заједно с њима се преселио у Москву.
Тројни пакт“:Љиља, њен муж Осип Брик и Мајаковски
Тај „тројни пакт „ имао је , разуме се, и своје особености.Скоро је сигурно да „секса у троје „ никад није било.Али је Љиља имала интимне односе са обојицом, мужем и љубавником.Уосталом, Мајаковски је озбиљно сматрао Љиљу својом женом и често је јавно о томе говорио.
Већ остарела Љиља Јурјевна је причала песнику Андреју Вознесенском:
“Волела сам да водим љубав са Осјом.Тада бисмо закључавали Волођу у кухињи.Он је врискао,хтео је к нама, лупао по вратима и плакао.“
Posted Image

Ватрена Љиља почиње да се хлади према Волођи
Међутим,крајем 1922. ватрена Љиља почела је да се хлади према Мајаковском, па је чак причала и иронично :“Волођа је такав јадничак,чак ми приређује сцене верности.“То што је Мајаковски страдао од љубави према њој ,с њене тачке гледишта ишло му је у прилог-омогућавало му је да напише талентоване стихове.
Posted Image
Почела се Љиља упуштати и у друге љубавне авантуре.А и Мајаковски је такође имао друге жене.У јуну 1924. он је написао:“Сад сам слободан од љубави и од оговарања“.Међути, то је била чиста лаж.Он је наставио да воли Љиљу, то је постала константа целог његовог живота...Постајући у то време најуспешнији совјетски песник, Мајаковски је практично издржавао породицу Брик.Финансирао је њихова путовања у иностранство,куповао Љиљи гардеробу, чак јој је поклонио и аутомобил...Није био у стању ништа да одбије вољеној жени и при свему томе је осећао Брикове као своју породицу.
Љиља је тешко поднела смрт бившег љубавника
Последњи пут се Мајаковски видео с Љиљом 18. фебруара 1930. пред одлазак брачног пара у иностранство.А 15. априла добили су у Паризу телеграм да је Мајаковкси извршио самоубиство.
Љиља Брик је тешко поднела смрт бившег љубавника.Без обзира на то што јој није био једина љубав у животу, он јој је био веома близак човек.
Posted Image

Посвећује живот очувању сећања на Мајаковског

После нестанка Мајаковског Љиља Брик се посветила очувању успомена на великог совјетског песника: бавила се издавањем његових дела ,основала Музеј Мајаковског на Хендриковом прелазу, писала о њему чланке и сећања.

Године 1970. Љиља пише у свом дневнику:“Сањала сам –свађам се с Волођом због тога што се убио ,а он ми је с таквом нежношћу ставио пиштољ у руке рекавши:“Свеједно је , и ти ћеш то исто сама урадити.“
Сан је испао пророчки. Дана 12. маја 1978.Љиља Јурјева пала је у свом дому и сломила кук, што је до краја живота приковало за постељу. А 4. августа у дачи у Передилкину узела је претерану дозу лекова за спавање.
Сходно завештању тело јој кремирано и пепео разбацан по пољима Подмосковља: муза Мајаковског се плашила да ће се после њене смрти наћи неко ко би пожелео да оскрнави њен гроб.Погрешила је:њени поклоници су поставили на рубу оближње шуме огроман „надгробни „ облутак са преузетим са прстена њеним иницијалима-Л.Ю.Б.
Бранко Ракочевић

Izvor: Rusija.rs

Edited by Tchaikovsky, 11 September 2012 - 14:59.


#2 Schrodinger

Schrodinger
  • Members
  • 20,418 posts

Posted 11 September 2012 - 23:49

Sjajno - puno hvala na ovome! Jedino sto treba pomenuti jeste da, za razliku od Ljiljinog, samoubistvo Majakovskog nije ni izdaleka tako nesporno (nije toliko sporno kao ono Jesenjina, malo ranije, ali takodje vrlo sporno da li su ga ipak "samoubili"). Sto bi rekao Pasternak, "ubili su ga dvaput"...

#3 Kika88

Kika88
  • Members
  • 8 posts

Posted 15 September 2012 - 20:01

Ovo je genijalno...

#4 GordanaZ

GordanaZ
  • Members
  • 5,533 posts

Posted 17 September 2012 - 14:29

Roman o ljubavi Hane Arent i Martina Hajdegera


Posted Image

NAD bolesničkom posteljom penzionisanog profesora filozofije susreću se dve starice. Supruga i ljubavnica. U jednom dugom kišnom danu, odani čuvar njegovog porodičnog mira i njegova najveća životna strast, pokušavaju da svedu decenijske račune... Zaplet u ovom ljubavnom trouglu dobija neočekivani obrt sa saznanjem da su ljubavnici Martin Hajdeger i Hana Arent.

Francuska književnica Katrin Kleman ispisala je ovu priču inspirisana poslednjim susretom jednog od najvećih nemačkih filozofa 20. veka, osuđenog zbog podrške nacistima i njegove nekadašnje učenice, koja je svetsku slavu slobodnog mislioca stekla zalažući se za prava svojih sunarodnika Jevreja. Roman “Martin i Hana”, u prevodu Ivane Hadži-Popović, nedavno je, dvanaest godina posle prvog francuskog izdanja, objavio “Albatros plus”.

“Hana je bila more, Orijent zore, a Martin - Zapad sutona, spoj između sunca i bivstva. Na tom mestu iz snova, Martin nije imao drugih reči. Njegove oči nestajale su u Haninim, do kože,” piše Katrin Kleman.

Radnja romana započinje 15. avgusta 1975. godine, kada na proputovanju kroz Evropu, Hana Arent koja tada već 30 godina živi u Americi, dolazi u Frajburg i zatiče nemoćnog i posrnulog Martina, muškarca koji je snagom svoje misli pola veka bio vladar njenoga srca i uma, uprkos muževima, ljubavnicima, ratu, holokaustu.

Nad njim bdi Elfride Hajdger “Nemica, zakonita.”
Držeći se okvira činjenica iz života Hajdegerovih i Arentove, Katrin Kleman i sama filozof po obrazovanju, kroz tri paralelne ispovesti, osvetljava etičke, političke, životne stavove svojih junaka, ali i njihove erotske porive:
“Zajedno, kada su se voleli, Martin i Hana slušali su Betovena, ne paleći lampu. Na njihove isprepletane ruke padala je senka, na njihove neme usne; i kada je klečeći između Martinovih nogu Hana poželela da se pomeri, stezao ju je jače, da nekako zauzda njeno nestrpljivo telo.

Muzika nije volela uzbuđenje, muzika nije podnosila stvarnost... Potom bi igla na ploči počela da grebe. Martin bi popustio stisak kolena i nagao se da svoje usne spusti na Hanine, jezik ubaci do njenog nepca i tako upije melodiju, koja se završila.”
Romansa je započela 1924. na univerzitetu u Marburgu, a tajno su se sastajali četiri godine (Martin je već sa Elfride imao dva sina). Već slavni profesor Hajdeger, koji je poklekloj nemačkoj i umornoj evropskoj misli vratio veru u moć filozofije, nadahnuće nalazi u 17 godina mlađoj Jevrejki, koja mu se divi studentskim zanosom. U romanu Klemanove, zove je “moja Grčka”:

“Zemlja korena, govorio je. Domovina filozofije. U pepeljastoj senci maslina, duh Grčke iskrsavao je između dorskih stubova, a duh Grčke bila je ona, govorio joj je Martin.”
Kada pedeset godina kasnije, Hana Arent ulazi u konačan obračun sa svojom suparnicom, jedna od najvatrenijih rasprava vodi se oko toga koja je od dve žene imala presudniji uticaj na nastajanje čuvenih Hajdegerovih dela. Elfride ističe svoju požrtvovanost, odanost, praktičnost, dok je Hana imala svoje, materijalne dokaze:
“Pismo joj je poslao u vreme kada je iznajmio seosku sobu da bi radio u miru, bez porodice. ’Bivstvo i vreme’ nastalo je u vrsti filozofske groznice, koju bez nje ne bi ni spoznao, bez njegove tajne devojke. To joj je i napisao”.
Ljubavna oluja smiruje se Haninim bekstvom u Berlin, da bi na scenu stupila istorijska pošast, marš nacista ka vlasti, zbog koje će svoje bekstvo, kao Jevrejka, nastaviti ka Francuskoj, a potom i Americi. U onom što je za Hanine sunarodnike bila smrtna presuda, veliki profesor Hajdeger vidi istorijsku šansu za svoju otadžbinu.
Učlanjuje se u Hitlerovu stranku, postaje rektor frajburškog univerziteta, ali vrlo brzo, kada od njega zatraže da ukloni nepodobne ljude i knjige, posle samo deset meseci - daje ostavku.
Taj kratak politički zanos i zabluda, koštaće ga posle rata: otpušten je sa fakulteta, oduzete su mu počasti, osuđen na tri godine gubitka građanske časti. Veliki Hajdeger povlači se u sebe, u depresiju... Sve dok se 1950. godine u njegov život ne vrati Hana. Još jedan strastan susret, posle koga Elfridi prvi put priznaje svoju tajnu ljubav. Martin i Hana viđaće se i dopisivati još četvrt veka, ali nikad više sami uz Betovena. Nad njihovim susretima stražariće verna supruga.

Samo četiri meseca posle poslednje posete Frajburgu, Hana Arent umire u Njujorku, u šezedset devetoj godini. Pokosiće je srčani udar pred prijateljima. Šest meseci kasnije umire u svom krevetu već ozbiljno oboleli Martin. Elfride Hajdeger nadživeće ih skoro dve decenije. Umrla je u 98. godini i sahranjena je pored svog muža.