38 replies to this topic

[Div]

Šta je to? Jesu li to suprotnosti?
Odsustvo straha, ignorisanje straha, suočavanje.
Nepoštovanje (lažnih) autoriteta, odbacivanje uobižajenih obrazaca ponašanja i mišljenja ili prilagođavanje radi postizanja sopstvenog cilja.
Da li je hrabrost vrlina i kada donosi štetu.
Strah i kukavičluk, razlika?

[kanader]

Iz licnog iskustva, ovako sa vremenske distance, u par dogodovstina hrabrost je isla uz odsustvo straha, izvesnu dozu radoznalosti i veliku dozu neiskustva, bez potrebe za dokazivanjem.

[Div]

Iz licnog iskustva, ovako sa vremenske distance, u par dogodovstina hrabrost je isla uz odsustvo straha, izvesnu dozu radoznalosti i veliku dozu neiskustva, bez potrebe za dokazivanjem.

Da, to bi bila hrabrost iz nehata.
Međutim, iz istog razloga, neiskustva, može strah da preovlada, iz straha od neuspeha ni ne pokušamo, povlačimo se, odustajemo, tek naknadno utvrdimo da li smo postupili mudro ili kukavički. Obično se tako kvalifikuju postupci i odluke koje im predhode, mada stvarno mislim da ne treba uvek biti strog ni prema sebi ni prema drugom, treba ceniti i nameru i okolnosti i rezultat.

[Mimix]

Hrabrost je ne dozvoliti strahu da nas blokira u onome sto smo namerili da uradimo ili kazemo...

[vilhelmina]

Hrabrost je ne dozvoliti strahu da nas blokira u onome sto smo namerili da uradimo ili kazemo...

Jos je i dobro ako je covek svestan da je strah to sto ga inhibira. Cesce nismo spremni da priznamo da se plasimo, pa nalazimo "racionalne" razloge za necinjenje ili cutanje. Jos gora je varijanta kad sopstvene strahove projeciramo na druge ljude i u njima nalazimo opravdanje ili im cak pripisujemo krivicu za sopstvenu neodlucnost i/ili izbegavanje odgovornosti.

[angelia]

Nema hrabrosti bez izvesne doze straha, jer odsustvo straha samo znaci neznanje

[barracuda]

evo šta nam se desilo na jedrenju pre svega nekoliko dana:

da bi stvar bila jasnija, imali smo "sveznalicu" na brodu, koja je ukupno JEDAN PUT išla na jedrenje i to po Crnoj Gori u letnjim mesecima. najvažnije je bilo da je ona u svakom mogućem trenutku koristila svoj Ipad za vremensku prognozu i non-stop nas zatrpavala podacima, kao i "procenama" da je vreme dobro ili loše za jedrenje. kada smo bili prisiljeni da sa Visa, usled nadolazećeg nevremena u sledećih 12h, bežimo na Korčulu zbog dobrog položaja marine (u kojoj smo na jedvite jade našli mesto dan ranije, uz moljakanje preko mobilnog u roamingu itd.), ona je negodovala, razume se. "eto, svi jedre opušteno, samo mi idemo na Korčulu!"

ne mogu rečima dočarati izgled mora "kad dimi" od vetra, ali takvo nas je vreme strefilo cela tri dana na Korčuli. prvu noć nam je pukao levi muring (konopac od sidra u marini), pa smo u gluvo doba drugar (skiper) i ja (ribar, ali ne i jedriličar) spasavali situaciju, uz pomoć Amerikanca i Nemca sa susednih brodova, dok su se gospoda zajebavala po gradu do ko zna kada. čisto da napomenem, radi se o brodu od 26 tona....

pošto situacija postaje prilično nepodnošljiva po pitanju atmosfere na brodu, četvrtog dana smo ipak isplovili i uputili se prema Mljetu, celih 35 milja. tada je drugar uposlio nju i njenog dečka, takođe drkeža one "najpametnije" na škotama i jedrili smo po nenormalnoj kiši i talasima od 4 metra, što je za nenaviknute pegla u najavi. kada nam je posle sat i po vremena puklo jedro a zbog kiše otkazuju i autopilot te dubinomer (vlaga na instalacijama, dešava se ređe), shvatili su situaciju i pobegli unutra. ne mogu opisati scenu kada sam nakratko sišao dole: svi kao u bunilu i samo čujem pitanje: "jel može da izdrži jedrilica?" (može, ide to i preko Okeana). crknuti od umora, mokri kao popišani (s oproštenjem), sa upalama koje će tek sutradan osetiti i jezivom mučninom, stigao ih je taj famozni STRAH, dok smo nas dvojica nastavili da kisnemo i na smenu teramo brod od 45 stopa ka stenovitoj obali južne strane Mljeta ali ne i preblizu, pošto nam ništa od instrumenata nije radilo. sreća u nesreći je bila da je radio unutrašnji ploter, pa smo se svaki čas šetali gore-dole i imali nekakav uvid u situaciju. eto, a zezali smo lika koji nam je iznajmio brod za dva plotera, na šta nam je odgovorio "paranoja je majka opreznosti."

da ne bih sada izigravao nekog heroja; nije mi uopšte bilo svejedno iako sam bio ubeđen da ćemo stići na cilj bez ikakvih problema koji mogu ugroziti zdravlje ili život. ipak ostaje ta "knedla" u grlu, koju gutaš sve vreme dok more oko tebe divlja a ti gledaš prema obali, ukoliko je uopšte vidiš....

ne znam ni zašto sam sve ovo pisao al ajde.



edit -p.s. ovde je upravo počelo da grmi, verovali ili ne.

Edited by barracuda, 01 August 2012 - 01:16.

[misko1]

po meni odsustvo straha nije nikakva pozitivna osobina a mislim da je mnogi imaju. recimo svi ratnici u prethodnim i buducim ratovima nemaju mnogo straha ali zato rade nagore stvari koje se mogu zamisliti ( i tu mislim na sve vojnike bez obzira na strane da ne mislite da petljam politiku).

ljudi bi ja mislim trebalo malo vise da se plase, lepse i prijatnije bismo ziveli i to da se plase za sudbinu recimo svoje dece ili bilo koga ili cega sto vole a ne za svoju bulju jer se mnogima vec ocigledno i ne zivi cim se nicega ne plase.

[highlanderka]

Najhrabrija sam bila onda kada sam se jako plashila.
Najveci strah u zivotu sam osetila kada sam bila potpuno bespomocna: u avionu, u oluji sa grmljavinom.
U vreme bombardovanja: prva dnevna sirena me je zatekla na radnom mestu, u fabrici. Gledala sam desetine radnika i sluzbenika kako mahnito beze van zgrada, u fabricki krug. U dvospratnoj upravnij zgradi ostalo nas je samo dvoje. I kod kuce sam, tokom cele kampanje, spavala kao beba mada su nas 4 puta gadjali.
Strah me je stigao tek kad je sve proshlo.
Ja nisam hrabra osoba.

[Kinik]

...

...

troll on/

To je samo greska onog ciji je brod / ko je iznajmio brod / ko je 'kapetan', preuzeo neku odgovornost.

Ja bih taj par iskrcao u prvoj luci, pa neka 'cesljaju Ipad.

Kad primas neznalice na brod prvo im saopstis pravila.
'Ja sam tvoj bog i nemoj imati drugog boga osim mene'. - 'Ja sam kapetan i ja donosim bespogovorne odluke.
Zbog takvih se neodgovornih majmuna dogadjaju i nesrece.
I jos nesto, Jadran je mnogo nezgodno more, tu su se i veoma iskusni uplasili.
More je uzano, talasi nisu visoki, ali je razmak mali a jaki vetar pravi tu 'prasinu', sto je umelo da iznenadi i one koji su plovili Atlantikom.

Mislim, - valjda znas da na svakom vecem brodu / trajektu postoji 'komesar broda', cuza, lisice i oruzje?
Ima 'lisica' i na manjim plovilima. Padne hovedo u histeriju / paniku, zakljucas ga u kabinu a ono otvori prozor?

No, valjda si nesto naucio?

/ troll off

...

Edited by Kinik, 01 August 2012 - 03:00.

[RaleRale]

razuman strah je zdrav i trazi koriscenje datog u prilici i pronalazenje resenja.hrabrost je suprotstaviti se starijem i pametnijem forumasu npr ako znas da je nacio/psiho/versko/sta god fanatik.

razuman strah je zdrav i trazi koriscenje datog u prilici i pronalazenje resenja.hrabrost je suprotstaviti se starijem i pametnijem forumasu npr ako znas da je nacio/psiho/versko/sta god fanatik.

[barracuda]

...

načelno si u pravu ali nisu uvek teorija i praksa na istoj putanji.

[zoran59]

Šta je to? Jesu li to suprotnosti? ...........

Dive, naceo si silno zanimljivu temu.

Tu se moze pristupiti iz najmanje dva smera:bioloski/fiziolski ili psiholoski.

Bioloski: u novije vreme, sve je vise studija o ljudima koji traze rizike, izlazu se opasnostima itd. Teoretise se o visku ili nedostatku odredjenih hormona. Tako neki ljudi traze uzbudjenja, ovako ili onako, a drugi su zadovoljni prosecnim zivotom...

Psiholoski, rekao bih onako amaterski, strah je svest o mogucim posledicama nekakvog delanja (i zelja da se te posledice izbegnu). Zato deca rade svasta, jer nisu svesna mogucih posledica - a mi stariji ili smo ih doziveli ili smo videli druge koji su ih doziveli. JBT, ispunio bih ceo forum da opisem gluposti koje sam radio kao dete (i nekim cudom preziveo) a danas se ne bih usudio probati.

Hrabrost je nesto drugo. Mislim da je to pitanje motivacije. Nije to izlaganje sebe opasnosti jer nemas pametnija posla, vec rizik da se zrtvujes za nesto vaznije.
Evo, vec par dana vesti su pune ovog ludaka koji je u Koloradu upao u bioskop i ubio 12, a ranio 58 ljudi. Od ovih 12 ubijenih, cetvorica su sopstvenim telom zastitili nekoga - devojku, dete itd. Hrabro? Sigurno, jeste.
Da sam se nasao tada i tamo, sam, savio bih se u klupko i sakrio pod sediste. Reklo bi se, kukavica. Da sam se nasao tamo i tada sa cerkom, stao bih pred nju da je zastitim. Hrabar? Ne znam, pricamo o trenutnim emocijama.

Verujem da biologija/endokrinologija ipak igra veliku ulogu u ovoj prici. Ne samo u razlikama izmedju pojedinaca, vec i u razlicitim situacijama u kojima se neko nadje.
Ja nisam imao nesrecu da se sretnem s takvim izazovima, no imam porodicne price. Moj deda je bio partizan. 1943. je, bezeci pred svapskom patrolom, u januaru preplivao Savu izmedju santi leda, a onda trcao (da se ne smrzne odeca na njemu) 12 km do sela gde je bilo simpatizera. JBT. A taj isti covek, moj deda, je ronio suze kad su ga kasnije, u miru, zabolela ledja (kuburio je sa isijasom).
Ledja su ga cesto bolela i pre i posle rata - to sto ga nisu bolela tokom rata mogu da objasnim jedino hemijom i hormonima.

Osim o pojedincu, mislim da hrabrost ovisi o motivaciji, tj. emotivnoj vezanosti za ono sto neko brani (ili napada) - a to moze biti familija, drzava ili bilo sta.

[kanader]

Da napomenem, da sam imao i par situacija gde sam osetio, mozda reci, iskonski strah.
Oba puta stojeci. Da sam sedeo ne bih se mogao pomeriti.
Uzasan osecaj u stomaku, grcevi, tresle mi se ruke i noge, glas mi je drhtao, jedva da sam disao
U jednoj situaciji sam skroz otkinuo, nisam mogao da se pomerim, ni da govorim, dok situacija nije prosla.
Drugi put sam morao da reagujem da bi smo se izvukli.
Obe situacije mirnodopske.

Nedavno sam sa ekipom uplasenih, vristecih momaka uspeo da sprecim havariju. Dok ljudi ne otkinu od straha lako se moze resiti problem.
Cigara mi se nije gasila, i mozak sam resetovao na ler za sve osim za trazenje resenja. Nisam siguran da i ja u sledecoj situaciji necu otkinuti, ali sam se tad dobro osecao, mozda cak i srecno.

e:Da napomenem da nema veze sa vojskom i policijom

Edited by YU7 73, 01 August 2012 - 09:21.

[honey]

Mislim, - valjda znas da na svakom vecem brodu / trajektu postoji 'komesar broda', cuza, lisice i oruzje?
Ima 'lisica' i na manjim plovilima. Padne hovedo u histeriju / paniku, zakljucas ga u kabinu a ono otvori prozor?

Moze to, a moze i :jesil ti nekad plivala od Visa do Korcule?

Ovako je govorio moj teca svojoj tasti a mojoj babi koja u zivotu nije sela za volan, ali "zna kako to treba": Gospodjo tasta, jeste li nekad putovali peske od mesta A do B (cirka 200km)? E sad je prilika da naucite.

Na licnu notu, daleko vise me je strah od kapetana koji nije in-charge nego od zamornog, svepametujuceg putnika.

Doduse ima i sto se desilo onomad kad je pilot povilenio na 10.000 m. Kaze jedan putnik, nismo prvo znali sta cemo, sledili smo se..Ipak je on kapetan aviona. Trebalo im je malo vremena da se odluce da ga savladaju...ali to je vec druga prica.

Ima strahova i strahova. Bese neki zanimljiv topik pre par godina o tome sta je ko radio za vreme bombardovanja gde se razvila zestoka diskusija izmedju forumasa koji su izabrali (ili od familije bili naterani) na opciju "Podrum" i pristalica a bogami i korisnika opcije "Nepodnosljiva Lakoca Totalne Intoksinacije". Ostade nereseno ko je prosao bolje, tj. svak i sada misli da je izabrano bilo bolje.

U cuvenoj seriji, jedna epizoda desava se u jeku ubanske krize. Navalili Njujorcani da beze levo i desno kud koji "jer se zna da ce Sovjet tu prvo da udari". Kad kaze jedan lik zeni, ja ostajem ovde. Gde ostajes? Ovde gde jesam, na Manhattan. Bolje tu da zavrsim nego u nekoj od boga zaboravljenoj rupi. Ko je u pravu: on, ili oni koji zele da "prezive" nuklearni rat?