Od "Čaira" do "Koper Boksa" - Priča sa "hepiendom"
Put od „hiljadu milja“, prošla je ova generacija srpskih rukometaša od čuvene „svlačionice“ u Švajcarskoj, preko debakla u Čačku od Čeha, pa početka sa Jovicom Cvetkovićem, otkaza zbog novca i nedostatka motiva. Bilo je neko vreme, bežalo se od reprezentacije kao od kuge. Ogadila se svima, pa i igračima, onima koji su se plašili da će izgubiti rejting obuku dres sa državnim grbom.
Jedino mesto, na kome su dobijali potrebnu dozu adrenalina i spoznaje da igraju za reprezentaciju svoje zemlje, bila je niška hala „Čair“. Uvek puna, uvek naelektrisana do maksimuma sa rukometnim duhom i tradicijom pod svojim svodovima, niška sportska lepotica sa sve onim kofama pod krovom, bila je poslednji adut srpskog rukometa.
A, onda je Dimitrije Pejanović odbranio 30 lopti protiv Čeha u „Čairu“ jedne junske noći 2008. godine i sve je krenulo. Rukomet je i dalje bio „druga liga“ u medijima, kod običnog sveta i „hejterski“ opredeljene rukometne zajednice, ali se vratio na mapu Evrope i sveta, ispostaviće se, trajno.
Evo i sastava koji je Srbiju odveo na SP 2009 u Hrvatskoj, eliminisavši u baražu Čehe:
Srbija: Pejanović, Kojić, Šešum 1, Vujin, Nikčević 6, Stojanović 4, Rajković, Toskić 2, Ilić 4, Bojinović 6, Marković 3, Stanić, Prodanović 1, Andjelković 2, Nikolić 1.
Ako pogledamo ovaj tim i onaj koji će Srbiju predstavljati na Olimpijskim Igrama u Londonu, videćemo da je razlika u sedam igrača (Pejanović, Kojić, Stojanović, Rajković, Bojinović, Anđelković i Nikolić).
Uz kozmetičke promene, to je bio i sastav koji je Srbiju reprezentovao na Svetskom prvenstvu u Hrvatskoj, gde su “Orlovi” došli do, u to vreme, odlične osme pozicije.
Već sredinom te 2009. godine, još pre osvojenog zlata na Mediteranskim Igrama u Peskari, “puklo je” na relaciji Cvetković – predsednik Marjanović, pa je tako Srbija ostala bez selektora po isticanju ugovora Jovice Cvetkovića.
Oktobra 2009. godine, na mesto selektora, došao je Sead Hasanefendić, tadašnji trener Gumersbaha. Dobar početak u EHF nedelji na turniru u Vespremu, nagoveštavao je velike domete “Orlova” pod vođstvom iskusnog Hasanefendića. Naporne pripreme pred EHF EURO 2010 u Austriji nisu dale rezultata. “Orlovi” su doživeli debakl, bili poslednji u preliminarnoj grupi i završili kao 13. Nije pomogao ni povratak Dejana Perića i Ivana Lapčevića, koji su se utopili u sivilo državnog tima. U to vreme, državnom timu se priključio i Ivan Stanković, koji se pokazao kao dobra zamena za povređenog Marka Vujina, koji je turnir u Lincu propustio zbog povrede kolena. “Na nož” javnosti, iskusni stručnjak je došao nepozivanjem Ratka Nikolića i Mladena Bojinovića. Rastko Stojković je posle nesporazuma sa selektorom Cvetkovićem, kod Hasanfendića EHF EURO 2010 presedeo na tribinama.
Posle nezadovoljstva medija i domaće rukometne javnosti, Hasanefendić je odlučio da je bolje ne nastaviti posao sa Srbijom. Na novog selektora se čekalo tri meseca, s obzirom da je stručni savet sastančio, predlagao (Ljuba Obradović), ali bez “zelenog svetla” od strane Upravnog odbora RSS. Na kraju, za selektora je izabran Veselin Vuković, aprila 2010. godine.
Već posle prve EHF nedelje sa novim selektorom, bilo je jasno da on ne računa na Nikolu Kojića, Aleksandra Stojanovića, Danijela Anđelkovića, dok je Ratko Nikolić bio na “dugom štapu”. “Vruć krompir” pred baraž za SP u Švedskoj protiv Češke, Vuković je hrabro prihvatio i “ohladio” ga u Plzenu. Revanš sa Česima u Plzenu je bila i poslednja utakmica Milutina Dragićevića u reprezentativnom dresu.
Svetsko prvenstvo u Švedskoj januara 2011. godine, donelo je igre “toplo-hladno”, mnogo frustrirajućih završnica i deseto mesto na kraju. U svakom slučaju, ne puno optimizma pred godinu u kojoj je trebalo dočekati EHF EURO 2012 i boriti se za Olimpijske Igre.
Vuković je dao šansu večitom pitanju za sve srpske selektore – Nikoli Manojloviću, vratio u selekciju Bojana Beljanskog, u želji da bude jak “i na metar, i na kilo”. U toj nameri očigledno nije bio prezadovoljan rolom Danimira Ćurkovića na SP u Švedskoj. “Zahvalnicu” je dobio i Mladen Bojinović, miljenik navijača. Umesto njega, u potrazi za pravim srednjim bekom, Vuković se zaustavio na Daliboru Čuturi i pogodio. Sa SP-a je otišao Dimitrije Pejanović, momak koji se nije libio da obuče reprezentativni dres, kada su ga redom odbijali...
Igra u odnosu na vreme Jovice Cvetkovića je doživela potpuni diskurs. Nije više bilo brzog centra, rukometa “trči i pucaj”, tempa koji je retko ko mogao da izdrži. Kontra, kao nešto što ne postoji u srpskom rukometu, nastavila je da ne postoji, ali je zato odbrana 6-0 postala glavno obeležje državnog tima. Uz podršku sa tribina i domaći teren, upravo je to donelo medalju u “Beogradskoj Areni” na EHF EURO 2012.
Rukometni zakon da je „domaćin domaćin“ i da obično pada u narednom periodu posle takmičenja kod svoje kuće, srećom, nismo uspeli da osetimo u Alikanteu, gde su se „Orlovi“ vratili iz mrtvih i remijem sa Poljacima došli do plasmana u London.
A čini se da boljeg turnira za realno sagledavanja kvaliteta svih reprezentacija od OI nema. Tu neće biti „domaćina“, s obzirom da je Velika Britanija potpuni autsajder, a neće biti ni neke velike podrške sa tribina, ni za koga. U takvim uslovima, najbolje će se izmeriti napredak ili pad svih reprezentacija, između ostalih i Srbije.
To će biti i šansa da svoje najlepše dane u karijeri provedu svi oni momci, koji su u proteklih pet-šest godina prošli kroz sve i svašta noseći dres sa državnim grbom. To će im biti i dodatna motivacija da na najvećoj svetskoj smotri upišu svoje ime među besmrtne...
