mislim da ovo nije tocno, jer je obiteljske ljude lakse zarobiti, oni su ovisniji o svom poslu od samaca, koji su u principu mobilniji, lakse im je preseliti se, ako pronadju posao u drugom gradu. Ne znam da li si ti kada cuo, ali ja cesto cujem kako obiteljski ljudi kazu samcima: "tebi je lakse, ti nisi u mašini kao ja", aludirajuci upravo na to.
s druge strane, stoji to sto si rekao, da je prednost samaca sto se mogu vise posvetiti poslu, no i oni ce jednog dana postati obiteljski ljudi, tako da to nije trajna prednost, a mislim da je efekt cinjenice koju sam prvu spomenuo veci od ove druge, tako da bi se firmama vise isplatilo uzeti obiteljske ljude.
Porodicni ljudi se nekako vide i kao psihicki stabilniji. Smatra se vaznim da covek ima sredjen privatni zivot, da bi mogao da se posveti poslu. U tom smislu je najpozeljnija kombinacija supruga domacica koja brine o kuci i deci, i muz koji se, neopterecen svim time, posvecuje samo poslu, te u tome vidi svoj doprinos porodicnoj ekonomskoj i svakoj drugoj stabilnosti.
Nedavno je u hotelu u kome radim boravila oveca grupa Nemaca. Radilo se o firmi koja je za svoje zaposlene (tacnije, one na visim pozicijama, svi odreda muskarci) organizovala trodnevni izlet u Stockholm, sa suprugama. Program je bio isplaniran do poslednjeg minuta. Prvog dana su muzevi imali sastanak u hotelu, a zene organizovan shopping u gradu, drugog dana svi zajedno krstarenje po stockholmskom arhipelagu. Treceg opet oni sastanak, a one posetu najvecoj gradskoj humanitarnoj organizaciji.... Sve kao iz udzbenika o korporativnoj kulturi
.
Primetila sam da se svi medjusobno dobro poznaju, ali sam se pitala da li se bas onoliko i vole, koliko se to slucajnom prolazniku moglo uciniti, na osnovu onako srdacnih susreta, te opste srece i veselja.
