... Licno sam ostala totalno impresionirana tom odlucnoscu i resenoscu da se potomci po svaku cenu izvedu na put, koliko god roditelji nekad morali da stisnu srce i budu krajnje nemilosrdni prema onima za koje bi inace bez trenutka razmisljanja zrtvovali svoj zivot.
Pre desetak godina, kod mene, u prozorskoj niši, par gugutaka napravio gnezdo u jednoj saksiji spremljenoj da se posadi neko cveće. Kako su prve zauzele prostor, poštovali smo njihov trud i hrabrost, prepustili im saksiju za tu godinu. Vrlo skromno gnezdo, nekoliko ukrštenih grančica i gotovo, nisu neki vešti graditelji, možda najlošiji od svih ptica koje se legu po drveću, krovovima, uopšte na visinama. Snele su dva jajeta i onda je počelo smenjivanje, dve-tri nedelje, uvek je jedna na jajima, druga donosi hranu, najčešće gusenice i neke bube, leptiri. Mali su ružni, tamne kože, skoro crne, sa žutim perjem koje više liči na dlake, tek posle nekoliko dana raste im sivo perje, a za desetak dana se potpuno "obuku" i pčinje da raste dugo perje, da se formiraju krila. Ono po čemu od početka liče na roditelje su kljunovi, skoro pune veličine, kao kod odraslih, deluje da su im u piočetku kljunovi duži od ostatka tela sa glavom zajedno. Svo to ležanje na jajima, izleganje, odrastanje odvijalo se pred mojim očima, na pola metra, samo nas staklo odvajalo. Par puta sam pružao i ruku, dodavao im nešto hrane, čak sam i dodirnuo pticu koja leži na jajima, ženka ili mužjak, ne znam, ne razlikujem ih, a oni se ravnopravno smenjuju na dužnosti.
Jedan se izlegao par dana ranije, neverovatna je razlika, koliko je brže rastao, mlađi nikad, bar dok je bio u gnezdu, a bio je duže od starijeg nije dostigao njegovu veličinu. Stariji je u jednom momentu malog izgurao iz gnezda, saksije, prvi ili drugi dan od izleganja malog, ja sam ga vratio nazad, to je jedina ozbiljna intervencija koju sam učinio. Pred poletanje, stariji je dan dva šetao po ogradi, po niši, istezao krila, čistio kljunom, lepetao, skakutao. Odrasli se nisu mnogo primećivali u tom periodu, donosili su hranu, na stotine crva i gusenica, ali ih nisam video kao instruktore leta. Verovatno su čekali na obližnjem drvetu, neprimetni, jer nisu galamdžije kao svrake. Kad se junoša okuražio, nekoliko puta je zalepršao krilima tu, na ogradi, zatim se otisnuo, odbacio nogama, krila su preuzela dalje, nestao je u šumici, spedesetak metara od prozora. Više ga nisam video, barem ne kao malca kojeg bih prepoznao. Mlađi je ostao znatno duže, i kad je sva hrana stizala samo njemu, nije nešto impresionirao rastom, jedva da je dostigao dve trećine starijeg, na poletanje se mnogo teže odlučio, ritual je bio isti, priprema od nekoliko dana, ali prvi let je bio više dug skok nego let, završio se na grani lipe, par metara od gnezda, uhvatio se za granu, nepomično, preplašen, proveo je sat-dva, onda je "peške" potražio sigurnije mesto u krošnji lipe. Pratio sam ga do uveče, nije pokušavao ponovo da leti, šetao je po granama, odrasli su se motali tu negde, nisam shvatio šta rade, da li mu nekako pomažu, ohrabruju ili samo posmatraju. Sutradan ga više nije bilo, da li odleteo ili pao, ne znam.
