No replies to this topic

[dusan81]

Nisam nikada kasnije razmišljao o tome. Mislio sam da se tako teške stvari dešavaju jednom u životu, i u većini slučajeva jeste tako.



Bila je ta davna 1991.godina. Dani topli, leto u jeku bila je subota 27.07. Moj otac je kosom kosio dvorište. Bio je kod jednog kalema, ja sam protrčao i rekao da idem do druga. Nasmejao se i ja sam otišao. Pozivao sam drugove, trebalo je da dođu kod mene u utorak, bio mi je rođendan, deseti. Nisam ostao duže od dva sata.

Tog popodneva su se izdešavale stvari koje su mesecima kasnije prepričavane kod nas u kući, analizirani su najsitniji detalji. ja ih znam jako dobro.

Sestra, stric i strina su išli kod nas iz Lazarevca, valjda je sam Bog hteo da se zadese na raskrsici za našu kuću kada je mama trčala da pronađe nekog ko bi mogao da kolima odbaci tatu do lekara. Sada već pokojni stric je shvatio ozbiljnost cele situacije po maminom bledom licu, uzeo je auto od sestre koja je tada vežbala vožnju. Požurili su do kuće. Tata je sam ušao u auto, i bunio se da ipak želi da ostane kući. Sada znam da su mu poslednje reči bile: "Vratite me kući da proslavim detetu rođendan". Put do ambulante u Vreocima, i doma zdravlja u Lazarevcu je za moju majku je bio kao večnost. I ona i stric su sanitetom išli u Beograd. Osvanuo je i taj utorak 30.07., i nisam pravio rodjendan. Umesto svega na kapiju je došao poštar sa crnom kovertom. Pisalo je da je vreme smrti mog oca bilo 03:30h, a ja sam rođen u 02:20h. Nikada nisam bio ni na jednoj sahrani, i nisam bio svestan šta se događa, stalno sam pogledom prelazio po licima i poznatih i nepoznatih ljudi. Nosio sam crni flor i cjelivao pokojnika. Taj osećaj mi se jako urezao u sećanje.

Prošlo je od tada puno. Išli smo na groblje često. Sestra nikada nije htela tamo da zapali cigaretu, kaže da nije mogla. Godinama kasnije smo na groblju prepričavali šale i dosetke mog oca. Posmatrali smo i kako se groblje širi i menja. Poslednjih godina smo počeli da sa čuđenjem brojimo koliko je godina prošlo.

Vrlo često su i na televiziji počeli da govore o Vreocima i tome da se ti neki ljudi, iz samo njima znanih razloga bune zbog preseljenja graoblja u Vreocima na novu lokaciju zbog neophodne eksploatacije uglja.

Na tom spisku za eksproprijaciju smo bili pod rednim brojem 1. Nismo nikada pravili probleme. Veštak je obavio svoj deo posla, a JP "Kolubara" odredilo cene. Bunio sam se. Gledao sam u krošnje oraha koje je sadio moj deda, nadajući se da će se roditi unuk. Nije me doživeo. I njega sam obilazio samo na groblju. Pričala mi je o njemu moja baka, i ona je tu na tom groblju. Hteo sam i da pišem i da se žalim. Bolelo me jer sam diplomirani građevinski inženjer i razumem se u to, ali sam na kraju digao ruke. Pozvani smo u Opštinu Lazarevac, oni su odredili datum. Dan ranije smo bili na groblju, a 30.07.2010. u 10h u opštini Lazarevac. Potpisali smo sva dokumenta. I odselili smo se.

Ove godine je bilo lepo vreme tih dana, ja inače na svoj rođendan ne radim. Otišli svo do tog malog i starog groblja. Sa svih strana, pa i sa onih sa kojih, siguran sam, nikada niko nije naišao je stajala policija. Iako je ovo Šumadija, stajali su specijalci, na svakih pet-šest metara. Rekli su da možemo da uđemo, ali nismo želeli, znali smo da će uskoro ekshumacija opkoljenog groblja i rešilismo da tada obiđemo groblje, novu humku.

Zvali su nas uredno telefonom i obavestili da će se prenos obaviti u popodnevnim satima 14.08.2011.g.

Nisam mogao da ponovo gledam sve, nije mogla ni sestra. Čekali smo da se sve završi i tek onda da odemo. Krenuli smo oko 18:30h. Došli na potpuno pusto groblje. Sve je bilo obojeno nekom jadnom zelenom farbom, svuda je bilo blata i ostataka građevinskog materijala. I jedan običan stari portir. Mama je znala put. Šok je nastupio kada smo shvatili da je jedino ta humla tog dana ostala otvorena. Nezatrpana. Zaboravljena. Po broju odgovarajuća. Krst po strani. sveće pogašene. Cveće bačeno. Zjapila je ta humka kao rana. Kao da je trebalo još nešto reći. Zjapila je kao dokaz nečoveštva, nebrige i bahatosti. Zjapila je i molila da je neko zatrpa, da zatrpa sramotu. Hteo sam da kleknem i da plačem. Prvi put nisam mogao suzu da pustim jer nisam znao šta se dešava a sada se vratio taj ukus u ustima i nisam uspevao da sadržim suze. Uspeli smo u kasnim večernjim satima da dočekamo da se sahrana završi. Sada ćemo čekati spomenik i formiranje grobnog mesta. I samo molimo da nassvi ostave na miru da ga obilazimo i da nas ne diraju, samo to molimo.

Nadam se da se slična situacija nikom ko ovaj čin preseljenja vreočkog groblja čeka neće desiti ali neka im sliži za nauk. I samo bih molio sve one koji ovo sprovode da bar sa grobljem budu oprezni kad su nas žive oterali neka bar cene našu tugu i bol i neka je ne pravdaju potrebom za ugljem jer on neće pobeći.