4 replies to this topic

[Boogie Woogie]

Voleo bih da mogu da svoje misli beležim onako brzo kako nastaju.
Da kucam po tastauri onako kako mi misli dolaze ali, ne uspevam.
Već posle par sekundi caktanja po tasterima, zaboravim šta sam hteo da kažem.
A tada se odmah pojavi i pitanje „zbog čega bih uopšte bilo šta rekao?“ i tu bi bio kraj mog pisanja.

Neki pisci govorili su svoje misli u diktafon ali, ja se ne usuđujem.
Nemam prijateljski odnos sa svojim glasom. Čim ga izgovorim i čujem, moje misli one uzmu telo nekog drugog čoveka.

„Zbog čega bih uopšte bilo šta rekao?“ i kome?

Postoji mnogo ljudi koji misle da su njihove misli važne.
Ti ljudi besomučno pišu, misle naglas e da bi svojim mislima snabdeli neke druge ljude: one koji valjda ne misle, koje mrzi da misle, koji recimo smatraju da su njihove misli sranje,
ili one koji smatraju da je sranje prijatnije ako je zapakovano u neko drugo pakovanje i koje tojest, dolazi iz tuđe guzice.

A život zaista jeste sranje. I postoji najmanje jedan ozbiljan razlog zašto je život sranje.
Na primer evo: planetu Zemlju čeka fizička propast. Ne mislim pri tom na ove sporadične zemljotrese, Haitije i to..već na pravu, kompletnu - propast.

Svi naučnici znaju da će Zemlju kad tad progutati neka crna rupa, ili druga galaksija, ili ..U svakom slučaju, nešto će je veoma veliko, veoma kosmičko, veoma neminovno - progutati. Zajedno sa svim civilizacijama i piramidama, džunglama, rekama, morima, saobraćajima i kompjuterima, telefonskim razgovorima, umetnostima i mocartima, empetri-jevima, hologramima, kineskim zidovima, škripama ljuljaški, sećanjima, fotografijama, grobovima, crkvenim zvonima, biljkama i životinjama, kulerima i luzerima i..što je najvažnije - sa svim Mislima koje su se ikad izmislile i koje će se u tom trenutku misliti. Taman da se svi ljudi tada dogovore da u isto vreme, svi zajedno zatvore oči, uhvate se za ruke i stanu da intenzivno mantraju nešto kao „We will survive!“, neumitni zakon kosmosa istopiće ih kao što cigara prođe kroz najlon kesu.

Dakle, to nam ne gine.
A kad nam To, tojest progutavanje od strane Nečega ne gine, onda to nije vesela vest.
Čak i da sutra izmisle lek protiv starenja, ili da dokažu da postoji reinkarnacija sa sve softverom koji će nam omogućiti da se setimo svih prethodnih života, ili da se sad svi komplet pokupimo i odselimo na Mars, opet ne možemo da pobegnemo od činjenice da se neka Andromeda koja je velika kao nešto nezamislivo veliko pa još milijardu ziliona puta toliko - približava našoj galaksiji. I eto, već ta činjenica je sranje. Ili da kažemo SRANJE BRE!


E sad, neki od nas žive svesni tog sranja i nekako nemaju volje da se preterano grče, kada već znaju da nas sranje čeka pa nas čeka. A opet, neki od nas vole da na to sranje zaborave, bar dok su oni živi, a posle..kako 'oće.

Drugi opet, vole da to isto sranje vide lepo upakovano.
Nema veze što će ispod šarene ambalaže da na kraju ipak otkriju govno, njih zanima da se bave ambalažom i, čim namirišu da je u pitanju govno, oni idu dalje, do nekog novog pakovanja.

Tako je i sa mislima i misliocima.
Svi znaju da je sve rečeno ali eto, vole da vide da li će i kako će neki „veliki pisac“ to isto da saopšti na novi način. Ili, ako ne na nov, a ono makar na lep način, ili makar na lepši način, ili makar na manje strašan način, ili makar..


A šta je to „veliki pisac“?
Šta sve veliki pisac mora da ima..da vidimo:

- neki demode kaput, jednostavna košulja, naočare sa jakim okvirom.
Veliki pisac ne ugađa ni sebi ni drugima. On je strogo funkcionalan i sav se pretvorio u pretakanje svojih misli u reči. On teži čistoj praktičnosti i nema vremena da se ulaguje okolini svojim izgledom niti da se ulaguje svom izgledu zarad eventualnih simpatija okoline. On je šetajuća Misao i šeta samo kada misli, tj kada ne sedi, a kada sedi on piše o onome što je smislio.
Jedan tako misleći, veliki pisac, mora da uvek nama glupanderima izgleda zamišljen. Odsutan. Kao kompjuter koji svesno neprestano prima a potom obrađuje podatke.
On je u svom svetu, svetu misli i ima zadatak da iz tog sveta, u tom rudniku pameti, stalno duboko kopa i kopa, i da na površinu izađe samo da bi se što pre dokopao lista hartije ili tastature.

Veliki pisac je večno zapitan, za razliku od nas ostalih koji sve shvatamo zdravo za gotovo. Zato, kada velikog pisca nešto pitaš, neka te ne iznenadi to što te nije čuo ili što gleda kroz tebe i kroz zid iza tebe, nego budi siguran da si upao u osinjak njegovih važnih misli koje mu već satima zuje u glavi i da se sve te ose sada trude da ostanu na okupu, ako se već i one same ne pitaju svašta nešto..

I sve tako neke stvari, uglavnom..ono što je bitno, to je činjenica da je i taj veliki pisac u velikoj zabludi.
U zabludi je da ima bilo šta važno da kaže (osim možda da nam svima saopšti rešenje kako da izbegnemo sagorevanje i proždiranje od crne rupe)

U slučaju da nije u zabludi, radi se o ludaku - skribomanu.
I to o ludaku koji je umislio da je važan, a da je njegova misao novija i korisnija od misli miliona drugih pisaca koji su potrošili milione hektara šuma i papirusa, pre njega.
Milione hektara šuma i još milion puta toliko tona hartije da bi rekli kako je život prepun - tuge (?) radosti (?) rupa na saksiji, tople vode..a da je život, obrni-okreni-sranje (?) čak i kada je lepo upakovano.Pa kao da to već ne ZNAMO!?

Naravno, osim pisaca - ludaka, ima i pisaca - prevaranata.
Oni znaju da nemaju ama baš ništa da kažu ali..znaju i da ima mnogo onih koji vole da čitaju reči. (možeš misliti!)
Paradoksalno? Možda, ali tačno.

Ljudi iz nekog nejasnog razloga - vole napisane reči.
Više vole da vide misao napisanu, nego da im je kažeš u oči i u uši. Zašto? To ne znamo.
Tajnu verovatno zna onaj lik iz pećine što je umakao prst u krv (ili možda baš u sranje) i nažvrljao nešto na glatkom kamenu neke pećine u tamo nekoj Altamiri.
Uglavnom, ti veliki pisci prevaranti, u stanju su da te svoje sranjevite misli nažvrljaju na kilometre hartije, zapakuju je uz saradnju dizajnera za pakovanje sranja i kao takvu - prodaju! Kome? Meni, tebi, nama.

Mi ćemo tu knjigu da kupimo i da, čim otvorimo prvu stranu, zabodemo nos u njegovo sranje, pa da ga snifamo dobrih nekoliko dana, sve dok ne zaklopimo poslednju stranu i uzdahnemo „Ah..“ a možda i „uh..“

Uzmimo npr neki dobar roman..Eto recimo „Čitač“ od Šlinka.
Nekoliko dana sam (priznajem) gutao tu knjigu, te jednostavno sročene misli, da bih saznao da je lik bio nesrećno i pogrešno zaljubljen, te da mu je ta činjenica sjebala život za dalje i ubuduće.

Oooo kej. Ali..ŠTA ĆU JA SA TIM? Ili ti. Ili on? Ili svi mi.
U to ISTO sranje sam već bio ugazio i kod Remarka, i kod Hemingveja, i kod Tolstoja i Kundere i kod desetina drugih velikih pisaca i nikako da već jednom cipele očistim od tog govneta. I ne samo to, nego milioni i dalje uporno gacaju po tim istim i istim govnima!

Jeste da je u kosmičkom smislu život čoveka tek nekoliko bednih sekundi, ali Zemlju će bre da proždre crna rupa, a ja treba da svoje jadne sekunde spucam na čitanja o tome kako se neko zaljubio pa najebo?
Čekaj..pa zašto to malo vremena ne bih iskoristio drugačije? kad sam već živ.

Ili ajde da zaboravimo na crnu rupu na momenat. Ajde da pomislimo na običnu, svakodnevnu smrt. Mi smo na primer kao mravi, a smrt je na primer dete sa čekićem koje se igra tako što ga tu i tamo, potpuno nepredvidivo spusti na nekog od mrava. I sad, što vreme više prolazi to je dete sa čekićem nervoznije a glava čekića sve bliža. I dok se sprema da ponovo zamahne, mi mu kažemo: „E, ček samo da vidim kako će ovaj lik da reši ono sa devojkom..!“ (a u toj nekoj knjizi piše, doslovce)

„Povedoh je ja do reke misleći da devojka je,
al' udata ona beše...“

„I prođosmo pored kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene punđe na tlu,
tad napravih udubljenje..“ (F.G.Lorka -Pesme) (znam da je ovo „istrgnuto iz konteksta“, ali pošteno rečeno - i kontekst je isti)

I, u tom kontekstu, obreneš se u knjižari (da njuškaš knjige dabome) sav ushićen osećanjem kako je knjiga najbolji čovekov prijatelj u časovima dokolice, a ono dete sa čekićem pomisli „Dokon si a? Dosadno ti u životu?“ i spusti čekić na tebe, umesto na drugog nekog, tojest mrava.

Uglavnom, dok je lažnih velikih pisaca-mislilaca-ludaka-prevaranata, dotle će biti i ljudi koji vole laž. I vice versa. Laž koja im opija mozak kako bi podneli činjenicu da je život - sranje.

Ali ko su onda pravi mislioci?
Oni koji ćute a rade?
Koji smišljaju svakakve munje i peniciline i helikoptere i o tome ne pričaju nikome, a samo tu i tamo ponude čovečanstvu svoje viđenje kako da ovo malo života što imamo proživimo prijatnije?

- Pisci koji pišu samo za sebe..?
- Muzičari koji plaču ili se raduju na zvuke koje su sami otkrili, bez želje da gledaju kako drugi igraju kako oni sviraju.
- Slikari koji ono što su naslikali kače po svojim zidovima i komuniciraju tako sa svojim mislima, bez samoljubive arogancije koja će te iste slike nametati drugima?
Verujem da je Pikaso znao šta radi i da mu se to (možda čak i) dopadalo, ali ne verujem da je verovao da će iko razumeti ili osetiti njegove slike. Verujem i da ga je savršeno bolelo dupe za to, sve dok je od prodaje svoga sranja mogao lepo da živi.
Pa nije li to san svakog sebičnjaka? Da neko voli tvoja govna?
Ima čak onaj jedan Italijan što je pakovao svoje sranje u konzerve i prodavao ga kao merda di artista. Da šou bude veći, prodavao je i običnu pravu liniju na beloj rolni papira, na metar. I to sve po sistemu dok ima ovaca biće i džempera.

E, o tome ti pričam.
Zaraditi, zaraditi, pa trošiti novac na dragosti.
Zaraditi na ljudima koji su lenji da koriste svoj mozak. Ili na ljudskoj potrebi da budu patetični.
Kupiš zbirku pesama, kako bi, uz tišinu doma i čašicu vina - plakao (?) I tada sebi potvrdio kako u tebi ipak „ima duše“ jer si eto pustio suzu..(?) I onda eventualno tu činjenicu proslavio tako što ćeš da stučeš celu flašu (...)

Nekada sam gajio iluziju da čitanje tuđih misli ima za cilj da ljude učini boljima. Da npr. pročitaju knjigu o stradanjima ovih ili onih, pa da sutra te iste ljude gledaju drugim očima, da saosećaju, postanu tolerantniji, trt, mrt..ali to se (ipak trt) - ne dešava.

Onaj isti što je pritisnuo dugme na džojstiku svog aviona i tako spržio putnički autobus pun ljudi, sigurno je pročitao bar jednu knjigu o Drugom svetskom ratu, ili o nekom zločincu, ili o nekoj tamo „savesti“, ili je pročitao makar Devojčicu sa žigicama jebemumater...

Nešto u njegovom mozgu se tada nije setilo.
Nešto u njegovom mozgu se tada isključilo.
Neki deo njegovog uma, koji je decenijama natapan idejama o humanosti, o „ljubavi“ , bratstvu - tog sekunda nije postojao.

Jebeš „Hello Brother“, jebeš „Angie“, jebeš „Imagine“, jebeš sve koncerte na koje je išao i posle kojih je vodio ljubav sa nekom ribom uz pametnog Dilana ili poletnog Vivaldija..Jebeš maturu na kojoj je sa profesorkom plesao neki kobajagi valcer.. Jebeš sve finoće i Remarka i Hemingveja, mozak je rekao prstu da pritisne i ovaj je pritisnuo. A dole, u autobusu, dete je spavalo sa glavom na ramenu majke, i sa musavom usnom od čokoladne bananice i - eto ti crne rupe. Eto ti sranja. Sranja koje je svo vreme bilo tu, u ovom slučaju u avionu, tj u glavi tog pilota, samo eto..drugačije zapakovanog.

I. koju sada knjigu ja da uzmem da čitam?
Neku..gde se recimo neki narkos skinuo s droge? Ili o tome kako je devojčica rasla sa vukovima? Ili recimooo.. neku od Hegela..?

Vidim pre neki dan, knjige od tog Hegela se još i dalje štampaju.
Pa tog Hegela bre niko živ ne razume!
Niko živ ne razume ne samo njegove knjige, nego najčešće ni prve dve rečenice njegove knjige koja se zove npr Nauka logike.
Postoje čitave filosofske škole koje se bave samo tumačenjem i prevođenjem jebenoga Hegela, ali..eto, knjige mu se i dalje prodaju. Mislilac čovek. Veliki pisac. Kladim se da je nosio i demode kaput..
O čemu je pisao? Niko nema pojma.Svi samo nagađaju šta je u stvari hteo da kaže.
O nekakvoj „ideji“.
Stvarno?
Pa i Platon je pisao o ideji, ali...kakve to veze ima sa crnom rupom i sveopštim sranjem koje vreba što iz vasione što iz našeg mozga?
Da li je taj Hegel želeo da napiše nešto tako poučno posle čega ćemo svi ovo sranje od života proživeti kolko-tolko bolje? Jeste? Pa što nije napisao tako da ga svako razume? Zato što je bio uobraženi prevarant, eto zašto. Naš svet (piše on) ne može biti prostorno ograničen jer, ako je tako, onda se moramo zapitati šta ima izvan tog sveta! „ Kako šta ima - pa ANDROMEDA, morone!I to velika, pulsirajuća, gladna crnorupičasta Andromeda, i dok se ti (mi, oni), pitaš šta ima „tamo iza“, tamo iz crne tmine dolazi nam neminovno - sranje! eto šta ima iza. Zar mu to nije bilo dovoljno? Ne piši drugome ono što ne želiš tebi da bude napisano!

Sokrat je bio pošteniji. On nije pisao ništa. Niti je išta znao. Ostali su se kanda samo kurčili, ali da izmisle struju (kao što je izmislio onaj što takođe nije ništa zapisivao) - e to nisu znali.

Jesenjin je pisao o štencima koje je oštenila kučka i o tome da „sve što živi ožiljak ima“
Kakva duša od čoveka..
„jutros u košari gde sjaj šuška“..(je li majka rodila junaka da ne zaplače?) Ali šta da radim sa njegovom dušom..? Šta da radimo svi sa dušama uopšte? Da ih hranimo žalostivim rečima kako bi - šta?

[wirbelbet]

nije bitno šta ćeš reći ako to prije svega nije sredstvo da samog sebe istražiš, da se vajaš odbacujući viškove ili sjene, neosvjetljene dijelove sa svog bića
i ako to što kažeš neće drugom pomoći, zar učitelju nije bitno da nauči drugog, zar i njega samog to ne unaprjeđuje
kada pišeš gledaš svijet i u svijetu sebe, skidaš maske s lica, sa svog bića
bitno je, kada je bitno
a djela ko djela nebitna su, mogu da se zapale kad završe svrhu
kao Platon - nek gori sve
kao Sokrat, njegov učitelj - ne moraš ništa pisati i opet možeš biti najveći
pisanje radi jačanja ega je zamka, ili promašaj
kad se samo s ciljem radi da se nešto zaradi i nikad tako ne dovršiš sebe
mislim, bolje je biti radnik jedne građevine i dovršiti se nego biti pisac samo provikan, onaj s milion medalja na reveru
okićen kao novogodišnja noć

.. život nije toliko loš, dobra škola za duhovni rast, stepenica
(ideja je jača od metka i duhovna sfera od materijalne, njen uzrok je)

naučnici su religiozni, ubijeđeni, malo znaju, tj. ne znaju ništa što je izvan 5 čulnog zapažanja, izvan niže prirode se ne ide
5 čula imaju svoj ograničeni senzibilitet, i preko toga ne možeš, dakle, brčkanje u plićaku je s tim
naravno, i plićak treba proučiti, pa ići dalje ...
smrt treba prihvatiti, ona nije kraj životu, već promjena ...
nije bitno da pisac lijepo kaže, već je bitno da nam se istina otkriva malo po malo i da je možemo podnijeti kakva je da je ...
ne znači da je ružna
nisu bitne stvari provikane, marketing, bitno je ono što nama treba, a ne treba nam svima isto, niti nam uvijek treba isto
Zemlja je sebična i ljudi na njoj, gravitacija je najbolji dokaz, pa zato idemo prvo od sebe
idemo putem kojim želimo
crne rupe su vjerovatno u umu prvo nastale, pa se pojavile s polja.
kao što država ne može bez mafije, tako ni kosmička kreacija ne može bez svoje rupe, valjda.
možda ni ta Andromeda nije toliko loša kako se o njoj priča, ne bi me čudilo ...

pozdrav.

ništa od ovog ne shvatati lično, ostavljam stvari otvorenima, i nikako kao crnu rupu ...


...................................

http://hr.wikipedia....da_(mitologija)

Andromeda (lat: Andromeda) je zviježđe nazvano po princezi Andromedi
Posejdon je poslao poplavu i morsko čudovište na Kasiopeju koja se hvalila da je ljepotom jednaka Nereidama. Amonska je proročica izrekla da je jedini lijek taj da kralj izloži svoju kćer Andromedu čudovištu Ketu.
Privezali su je za stijenu na obali, a Perzej je, pošto je odsjekao Meduzinu glavu, rekao da će je spasiti ako je potom dobije za ženu. Roditelji su pristali, a on je tom čudovištu također odsjekao glavu i oženio je, usprskos Fineju kojem je bila obećana. Na vjenčanju je među njima došlo do svađe među dvojicom, a Finej je sa svojim ljudima napao Perzeja koji je prijateljima ubrzo rekao da skrenu pogled. Izvadio je Meduzinu glavu, a Finej se, nakon što ju je vidio, pretvorio u kamen, zajedno sa svojim ljudima.
Andromeda je slijedila svoga muža u Arg i postala predak obitelji Perzeida, zbog svog sina Perza. Imali su šest sinova: Perz, Alkej, Helej, Mestor, Stenel, Elektrion i kći Gorgofonu. Njihovi su potomci vladali Mikenom te uključuju i velikog Herakla.
Poslije svoje smrti, Atena ju je smjestila na sjeverno nebo, pa se zviježđe Andromede nalazi blizu Perzeja i Kasiopeje.

Perseus and Andromeda - Edmund Dulac:

Attached Files

•  perseus_and_andromeda.jpg   79.5KB   0 downloads

Edited by wirbelbet, 21 January 2012 - 21:33.

[blogerka]

...e, dobro pises

[Marko88]

Mozda treba pisati upravo zato da se 'lenjim' ljudima otvore oci. Na neki nacin.
Mozda neko shvati da ne treba da bude obicni predator koji jede,pije,jede,pije,jede,pije...bar jedan. I vec onda si odradio posao.
Nisu svi kao ti. Da su svi kao ti,e onda pisanje ne bi imalo smisla. Zato se i ti iz svoje perspektive pitas zasto pisati. Ali ne svatas koliko su ljudi glupi,jadni,izgubljeni,i stvari kao ovo tvoje traganje za istinom je nesto sto bi neku lenju budalu moglo da zamisli.

I kazes da je onaj sto je razneo autobus sigurno gledao neki film o drugom svetskom ratu,i verovatno si u pravu. Ali nije poenta u tom koji je razneo autobus,nego o onome ko nije razneo autobus zato sto je procitao nesto,zato sto se setio. Postoje ljudi koji su po prirodi dobri i zli,i iskreno mislim da se malo toga u ljudskoj psihi moze promeniti,ali postoje valjda i oni koji su negde izmedju,koji su mozda bili dobri a onda ih je zivot sjebao,i hoce da raznesu autobus i u poslednjem trenutku se sete,i rasplacu se,i ne raznesu ga. Slazem se da mozda ni ne postoji takav,ali zelim da verujem da postoji. Jer onda,kao sto ti kazes,nista nema poente,a ne samo pisanje.

Slazem se da price o nesrecnim ljubavima i patnjama bas ne pomazu da covek napravi korak napred,ali jednostavno postoje ljudi koji nisu kao ti,kojima nije sve samo u razumu,koji ko sto kazes 'imaju dusu',i jednostavno oni bez razmatranja i razmisljanju o koristi od citanja knjige je uzmu,procitaju je,i osecaju se dobro. Valjda je u tome poenta. Osecati se dobro. Kad smo ionako svi vec u govnima. Nema sta ja da zagazim u govna Tolstoja kad sam rodjen u govnima,zivim u govnima,i sa tvoje tacke gledista zasto onda raditi bilo sta,ako ti je gubljenje vremena citanje knjige? Sta onda nije gubljenje vremena?

I ja sam puno razmisljao o pisanju,a nikad nisam uzeo nista da napisem. Da probam da napisem. Kombinacija lenjosti i preispitivanja motiva,valjda. Isto je pitanje - za sta bih pisao? Za koga? I sta je cilj tog pisanja? Da me jure po ulici i da imam mnogo para,i da misle da sam dobar pisac? Jedino za sta bih pisao je upravo ovakve stvari kakve si ti napisao(iako se od istog jezis) - traganje za nekom istinom. Tracenje tudjeg vremena me zastrasuje. Nisam spreman da rizikujem tudje vreme. Ko sam ja,ili ko je bilo ko drugi da bi zasluzio vreme?

I zbog toga ja sve sto pisem pisem za sebe. Naravno,ne zato sto sam veliki pisac,nego zato sto se plasim da bih onda pisao drugacije,da bih postao ono sto ne volim,poceo bih da se ulagujem citaocima,na kraju knjige nekome mozda ne bi razneli mozak nego bi se sve lepo zavrsilo da bi se knjiga bolje prodavala itd...zavoleo bih pare,mozda. Trudim se da ih mrzim,al to je lako kad ih nemam puno,da ih imam puno,bilo bi ih mnogo teze prezirati.

Mada,realno,nije neka poenta ni biti veliki pisac. Sta,pamte te u idealnom slucaju par stotina godina,a onda zastaris,bace te,zemlju proguta crna rupa kao sto rece,ili neko peto sranje...i nista.

Ali opet,ja evo studiram programiranje na etf-u,jednostavno sam na eci peci pec uzeo da zavrsim neki fakultet jer mi je apsolutno svejedno cime cu da se bavim,jer da zivim od citanja knjiga i razmisljanja ne mogu. I onda kad se ti zapitas zasto pisati ista,ja se automatski zapitam a zasto raditi nesto drugo? Zasto programirati a ne pisati?

Ljudi kao Jesenjin,Branislav Miljkovic,Jim Morison itd su npr bili takvi da su morali pisati,da su se morali izrazavati,nisu imali izbora. A ti verovatno mislis da je Jesenjin bio budala. Svi oni su sagoreli svoje duse i umrli prerano jer nisu mogli podneti to sto su znali da je sve samo crna rupa i da smo unapred izgubljeni. Neki drugi,mozda i ti,sa filozofske strane gledaju na sve,i dok su oni svoje najbolje pesme napisali sa 20 godina,ti ces verovatno ako i budes nesto nekad pisao,najbolju stvar napisati sa 80 godina. Tek tada ces (nadajmo se) znati vise o svemu sto te muci. Znaces i motiv i cilj pisanja. Ili ces se roknuti do tad,ko zna

Evo, ja sam kao klinac imao tikove. i samo ja znam koliko mi je bilo tesko. Sad sam to prevazisao. Verovatno me je to i nateralo da pocnem jako rano da razmisljam,secam se da sam se pitao 'zasto bas ja?', cemu sve koji kurac,plakao sam. Nisam ni o cemu drugom razmisljao osim o svome tiku. Dok sam pricao razmisljao sam 'evo ga sad ce',i onda uradim to,i onda opet pomislim 'evo ga sad cu opet' i onda opet,i tako sam ja svoje vreme merio od tika do tika. Jedino kad bih bio jako srecan,ili tuzan,u nekom drustvu ili nesto,desavalo bi mi se da svoje tikove pomalo zaboravim. I sad ako ja napisem knjigu,i neki mali crnja u africi uzme da cita knjigu,i ima isti taj tik,i hoce da se ubije kao sto sam ja hteo,verujem da bi mu bilo lakse da zna da je jos neko prosao kroz to...ja bih voleo da sam znao da postoji jos neki kreten kakav sam ja bio Mozda je to odgovor kome,ako vec nemam odgovor na zasto.

Ne znam,ne znam nista,i slazem se sa tobom u dosta stvari,i znam da je sve sranje,ali mozda,mozda vredi pisati.
Mozda je bolje traziti ideju,kakva god da je,ili istinu,mozda je pisanje stvarno obicno gubljenje vremena.

Mozda da nastavim da kucam nule i jedinice na faxu,da samo vidis kako su ti ljudi srecni.

[Schrodinger]

BTW, znam da je digresija, ali sudar Andromede sa nasom galaksijom koji pominjes u prvom postu uopste nije nikakav katastrofalan dogadjaj, niti razlog za paniku. Nasi daleki potomci (ako ih bude) ga nece najverovatnije ni primetiti... Stavise, sa stanovista eventualnih civilizacija te daleke buducnosti, taj sudar i stapanje dve galaksije moze biti jako povoljan razvoj dogadjaja, posto ce podstaci stvaranje novih generacija zvezda (a sa njima i potencijalnih resursa)