Posted 15 August 2011 - 21:44
Zanimljiva tema, svakako. Idila ili košmar? Kako za koga. Da li je odlazak na selo rešenje za svakoga ko je ostao bez posla? Nije, naravno.
Prvo, za odlazak na selo potreban je odgovarajući mentalitet. Ima ljudi koji mrze selo ili u najboljem slučaju sebe prosto ne vide na selu (iako ništa ne znaju o selu) i ne treba im to zameriti. Ali za njih selo nije rešenje i bolje je i za njih i za selo da tamo ne idu.
Za one koji vole (ili misle da vole) selo, to svakako jeste solidna alternativa nezaposlenosti ili bednoj plati u gradu. Ali ima i drugih problema. Selo je OK za nekoga bez dece, s vrlo malo decom, ili velikom decom (kojoj može da ostavi stan u gradu). Ali malo ko bi rado prihvatio da mu se dete svaki dan drnda sat-dva po autobusima (i isto toliko u povratku) da bi stiglo na čas i pokušao bi da poštedi svoje dete tog maltretiranja.
Drugi problem: infrastruktura, ili tačnije nedostatak "iste". Tačno je da mnoga sela (naročito u Vojvodini) imaju više nego solidnu infrastrukturu, ponegde bolju čak i od one u nekim manjim gradovima, ali nažalost postoje i mnogobrojni suprotni primeri. Pre neki dan vidim na vestima da selo Ritopek, kako kažu na samo 10-ak kilometara od centra Bg, nema vodovod.
Ja imam kućicu u Barajevu, što je na oko 25 km od centra Bg. Vodovod smo dobili ilegalno pre par godina, telefon je onaj frljavi fiksni-bežični, asvalt u ulici dobili smo tek pre poslednjih izbora, već nekoliko godina imamo lokalnu kablovsku TV (sa odvratnim programom) ali Interneta nema (mada su nam još prošle godine obećali da će biti). Kanalizacije nema i neće biti, tako da planiram oko 1800-2000 evra troška za propisnu septičku jamu. Autobuska stanica za Beograd mi je na oko 150 m od kuće, a tu je i prodavnica gde se može nabaviti ono najnužnije za kuću. Ali moja kuća je na rubu onoga što se smatra "centralnom zonom" u Barajevu. Već kojih 5-6 kilometara dalje, mnogi nemaju ni asvalt, ni vodovod, ni kablovsku.
Što se prihoda od zemlje tiče, može se, ali ne treba previše očekivati. Ja dosad nisam imao baštu jer sam dolazio samo za vikend, pa nisam ni mogao da je održavam. Međutim moj prvi komšija, penzionisani majstor iz Rakovice (odavno propala firma) vrlo dobro je prolazio. Ima tri plastenika u dvorištu, veličine ukupno 10 x 10 metara. Ja ne znam da li je to mali ili veliki plastenik, ali on privredi i za sebe i malo da nešto proda i dopuni penziju. Plus nešto kokošaka i ćurki (čiji me smrad ubija kad vetar duva prema meni jer on to radi na vrlo primitivan i baš seljački način), čije meso i jaja prodaje tako da je čak i godinama finansirao sina i unuke u gradu (pošto je nažalost blagosloven sinom koji je 24-karatni moron). Međutim, početkom ove godine mu je umrla žena, što ga je jako pogodilo, ai čovek je davno prevalio sedmu banku tako da više nema snage. I tu dolazimo na još jedan problem sela: za selo moraš biti fizički fit.
Kao što su neki pre mene naveli, možda najveća korist od sela nije materijalna, nego psihička, što mogu da potvrdim ličnim primerom. Pre godinu dana ostao sam bez posla, bez šanse da ga ponovo nađem, što je, naravno, bio užasan šok za mene, propraćen psihosomatskim posledicama kao što su nesanica, depresija i slično. Celu zimu sam prekunjao u stanu u Beogradu i jedva dočekao da se vreme popravi da bih mogao duže da boravim na selu. Kad je to postalo moguće, meni je stvarno pomoglo. Dok su bila bolja vremena, prilično sam mnogo love investirao u razne vrste alata, tako da imam solidno opremljenu stolarsku i bravarsku radionicu. Iz te radionice verovatno nikad ništa neće izaći što će biti naplaćeno, ali sve proizvedeno u biće s velikim uživanjem i zabavom. A to je svakako velika korist.
Zasad još ne razmišljam ozbiljno o poljoprivrednoj proizvodnji jer skoro ništa ne znam o tome, a i još se zanosim nekim idejama da ću raditi od kuće kao frilens programer. Sada zarađujem po koju sitnu kintu prevođenjem kod kuće. Stavrno je merak kad se zavalim u ležaljku na terasi s laptopom na kolenima i kuckam neki prevod. Ali ipak merkam mesto za jedan mali plastenik jer sam zaboravio kad sam poslednji put pojeo stvarno ukusan paradajz. E, kad ne mogu da ga kupim, onda ću sam da ga uzgojim. Kujem i neke podle planove u vezi s dve-tri košnice pčela, a maštam i o kokoškama. Onim ukrasnim, kakve je nekad imao jedan moj pokojni ujak. Dok ne vidi, čovek ne bi poverovao koliko kokoška može da bude lepa ptica. Ne znam koliko su te kokoške dobre za jaja. Za meso mi nije važno, jer ionako ne bi mogao da ih koljem, nego bi one kod mene umirale prirodno, zbog duboke starosti.
Naravno, o nekoj velikoj zaradi na selu ne može se reći da je nemoguće, ali je vrlo teško. Kao i u svakom drugom poslu, osim velikog znanja, potrebne su i velike investicije, a rezultat je neizvestan. Na primer, jedno vreme je kružila priča kako je gajenje pečuraka super i velika zarada. Mnogi su počeli, većina se opekla. (Čak sam i ja nabavio neku literaturu o tome.) Onda je krenula priča o gajenju puževa. Sa istim rezultatom. Sad se vrti priča o začinskom bilju. Kao, to je praktično korov, zasadiš i skoro da nema posla oko njega, a kad dođe vreme pokosiš kao travu, malo prosušiš i pokupiš gomilu love. Hmmmm, da, ja znam za jednu sušenu travu od koje se može mnogo zaraditi, ali iz nekih čudnih i nedokučivih razloga, baš ta trava je ilegalna...
i to kao dodatak uz neke druge prihode - ogradjujem se na ovo juznije od BG ne znam kako je u Vojvodini.
