Prvo, transkripcija imena nije regulisana nikakvim zakonom u Srbiji. Postoji pravopis, ali pravopis nema snagu zakona, tako da svako moze da transkribuje kako hoce (sto vecina novinara, i "novinara" i radi). Transkripcija imena, kao i mnoge druge stvari u jeziku su pitanja konvencije - postoje tradicionalno ustaljene transkripcije (i izgovori), pa je William Shakespeare - Vilijem Šekspir a ne Viljam, Uilijam, Vilem (video sve tri varijante, ovu srednju recimo u Politici sa pocetka veka), a Paris je Pariz (a ne Pari) i Düsseldorf je Dizeldorf a ne Diseldorf. Transkripcije koje nemaju tradicionalni oblik - oni koji transkribuju bi mogli da se dohvate pravopisa, pa da se istime bave (na zalost, urednici su izgleda izumrla profesija).
Argument o "ako hocemo u Evropu" ne razumem - niko u "Evropi" ne regulise jezike na nadnacionalnom nivou - pa je tako Michael Jordan u Grckoj : Μάικλ Τζόρνταν, u Bugarskoj Майкъл Джордан. Gorespomenuti William je u Litvaniji Viljamas Šekspyras, a u Letoniji Viljams Šekspīrs, i nikome to nesto ne smeta, niti se neko u EU zbog toga hvata za glavu.
Hrvatski standard je, koliko me pacenje sluzi, problem transkripcije resavao delimicno - prvi put kada se spomene strano ime u tekstu, napisano je u originalu, sa izgovorom u zagradi, a zatim samo u originalu. Ovo je malo nakaradno izgledalo kada se to ime menjalo po padezima, ali je, u konvenciji hrvatskog standarda, bilo prihvatljivo. Ne verujem da bi se nesto zapatilo u srpskom, jer bi u slucaju cirilicnog teksta izgledalo nakaradno mesanje latinice. Da ne spominjemo transkripciju recimo kineskih imena - prvo, koja latinicna transkripcija bi bila prihvatljiva kao osnova, i ako je prihvatljiva latinicna, zasto ne i cirilicna direktno? Kad smo kod toga, u Bugarskoj je Mao Ce Tung i dalje Мао Дзъдун.
"Y, X, W na novim registarskim tablicama izazivaju pometnju a mislim da svako zna kako se ta slova izgovaraju.". Kako se to "izgovara Y"? Recimo u "ylide", "Ydre", "Yssouf", "Ypres"? Bez konteksta se u srpskom ne izgovara nikako.
Eto moje mišljenje je da bi svaki građanin Srbije morao znati kako se piše i izgovara William Shakespeare i ne vidim u tome ništa nakaradno nego bi samo moglo biti od praktične koristi - znanje ne može da bude štetno a jezik ima praktičnu vrednost a ne filozofsku. Ali ako se već transkribuju imena onda je to po mom mišljenju moguće u okviru književnosti ali ne kada su u pitanju izvodi iz matičnih knjiga rođenih/venčanih/umrlih, pasoši, lične karte itd. Jer ovde je svakako najbitniji identitet osobe koja ima svoje ime i prezime. Ako pošalješ pismo na adresu Vilijama Šeksipira 1 u Londonu pismo neće stići i tu problem isplivava na površinu!
Ili šta da radim ako dobijem takav dokument da prevedem nazad na izvorni jezik? Da pitam čoveka kako se zove? Smešno je imati nečiji dokument koji služi za legitimaciju a ne znati kako glasi ime i prezime te osobe.Što se tiče ovih primera "ylide", "Ydre", "Yssouf" i "Ypres" baš me zanima kako bi bili (pogrešno) transkribovani i koja (pogrešna) transkripcija bi postala ustaljeni (ili što bi ti rekao tradicionalni) oblik u primeni. Ja u pogrešnom transkribovanju prezimena "Prisli" ne vidim ništa tradicionalno nego glupost na delu koja je i ozakonjena.
Što se tiče kineskih imena, to je svakako argument, ali zašto sve mora da se shvata toliko bukvalno? Kruta pravila rešavaju jedan problem a otvaraju niz drugih i na kraju nastaje haos - za to smo majstori. Biti fleksibilan i razmišljati na malo komplikovaniji način nije uopšte loša osobina.
Zašto i za ćirilicu i za latinicu moraju da važe ista pravila? Ćirilica neka bude pismo tradicionalista a latinica pismo liberalnih ljudi pa neka svako bira šta mu odgovara. I ako već imamo dva pisma onda neka ta dva pisma budu potpuno ravnopravna!
