5 replies to this topic

[Псеудо]

BEOGRAD, 7. marta 2011. (Beta) - Lingvista i filolog, akademik Milka Ivić, preminula je danas u Beogradu u 88. godini, saopšteno je iz Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Milka Ivić rođena je u Beogradu 1923. Radila je kao univerzitetski profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dopisni član SANU bila je od 1976. godine, a redovni od 1983. Milka Ivić je bila član Norveške akademije nauka i umetnosti, Saksonske akademije nauka u Lajpcigu, Međunarodne komisije za proučavanje gramatičke strukture slovenskih jezika, Matice srpske, Staroslovenskog odbora, Hilandaraskog odbora, Odbora za Etimološki rečnik SANU i Odbora za Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika čiji je predsednik bila od 1983. godine. Bavila se i uredničkim radom u časopisu "Južnoslovenski filolog", a bila je i zamenik sekretara Odeljenja jezika i književnosti SANU. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, kao što su Sedmojulska nagrada (1985), Oktobarska nagrada Novog Sada (1963), Vukova nagrada (1992), Zlatna plaketa za izuzetne rezultate u obrazovno-prosvetnom radu Udruženja Univerzitetskih profesora i naučnika Srbije (1996), Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije (2005) i druge.

[Golubica]

Hajde da ne otvaram novu temu:

Umro dr Milan Šipka

U Sarajevu je preminuo dr Milan Šipka, koji je zajedno sa Ivanom Klajnom radio na Velikom rečniku stranih reči i izraza i Pravopisnom rečniku sprskog jezika.

Rođen je 7. oktobra 1931. godine u Drageljima. Filozofski fakultet, u grupi za narodne jezike i književnost, završio je u Zagrebu, gde je i doktorirao s temom Jezika Petra Kočića.

Šipka je bio dugogodišnji direktor Instituta za jezik u Sarajevu, profesor Pedagoške akademije i Akademije scenskih umjetnosti u penziji, vrstan lingvista i veliki popularizator negovanja jezičke kulture.

Objavio je preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i više od 20 knjiga.

[Dunadan]

bash mi je bilo zao kad sam prochitala. al barem je iza sebe ostavio opus na kom ce mu srpski jezik (i nadam se Srbi, kad nauche da ne pljuju po svom nasledju) biti zauvek zahvalan.

[Golubica]

Ode jos jedan "jezicar" koji nas je izuzetno zaduzio:

Preminuo profesor Ljubisa Rajic

[DJ_Vasa]

RIP, Ljubiša. Bila je čast poznavati te.

[muras]

Svetlana Lukić

Laku noć, dragi Oslo

Verovatno ste čuli, makar vi koji nas slušate u Srbiji, da je juče sahranjen profesor Ljubiša Rajić, naš dugogodišnji sagovornik i saradnik. Ovih dana su u medijima ponavljane činjenice iz njegove biografije koje govore koliko je taj čovek bio značajan za ovaj grad i za ovu zemlju. Osnovao je Katedru za skandinavske jezike, učinio više od onih koji su za to postavljeni i plaćeni na unapređivanju odnosa sa Norveškom, Švedskom i Danskom, a o njegovom intelektualnom i građanskom angažmanu još od 1968. do poslednjih dana sve znamo, jer on nikada nije verovao da je u ovakvoj zemlji i u ovakvom društvu dovoljno samo dobro raditi i odraditi svoj posao. Ljubiša nije bio samo ogorčeni protivnik Miloševićeve Srbije, on je žestoko kritikovao Đinđićevu Vladu zbog uvođenja veronauke, Koštuničinu i Tadićevu zbog odnosa prema crkvi, prema fašizmu i antifašizmu. Kritikovao je odnos demokratske Srbije prema ratnim zločinima. Iako mek, nenasilan i tolerantan čovek, kao ateista, antifašista i antinacionalista nije mogao ništa drugo da očekuje od svoje zemlje i njenih institucija nego da ga za početak nikada ne promovišu u redovnog profesora, da gradonačelnik Beograda ne otvori vrata Starog dvora i pozove ljude na komemoraciju Ljubiši Rajiću, kao što je to na primer učinio nedavno kada je umro Momo Kapor. Tada je Đilas toplo govorio o svom sugrađaninu. Ideološki i politički prijatelj Nikole Koljevića, Dobrice Ćosića, Rajka Petrova Noga bio je iz Starog dvora ispraćen u Aleju velikana, a gradonačelnik je obećao da će mu podići spomenik na Adi Ciganliji.
Zato je i krajnje logično što komemoracija Ljubiši Rajiću nije mogla biti održana u zgradi Starog dvora, odnosno u Skupštini grada Beograda, nego u Rektoratu, a tamo su osim kolega i sina govorili ambasadori Švedske, Finske i Norveške. I onda je logično što je juče na sahrani Ljubiši Rajiću govorio norveški ambasador i čitao pismo norveškog premijera. Nije bilo nikoga ko bi pročitao pismo još uvek aktuelnog premijera Cvetkovića, pismo još uvek aktuelnog gradonačelnika Đilasa, još uvek aktuelnog ministra obrazovanja Obradovića, kulture Markovića, novog predsednika svih građana Tomislava Nikolića ili starog predsednika i budućeg mandatara Tadića, koji je samo pre mesec dana bio na sahrani dede Novaka Đokovića. Pismo predsednika Srpske akademije nauka niko nije ni očekivao, jer Ljubiša Rajić nije bio član ove institucije, kao što jeste Norveške akademije nauka.
Koren reči tradicija potiče od latinske reči tradere što znači prenositi ili dati nekome na čuvanje. Negde sam pročitala da se ta reč prvobitno koristila u kontekstu rimskog prava u okviru zakona o nasleđivanju. Smatralo se, naime, da se imovina koja se prenosi s jedne generacije na drugu samo poverava. Naslednik je imao obavezu da je čuva i održava. Ponašanje, odnosno sramno ćutanje državnih institucija povodom smrti Ljubiše Rajića i hvalospevi mnogima od onih koji su poput Mome Kapora uz počasti ispraćeni u Aleju velikana samo su još jedan tužan nagoveštaj šta će ova zemlja svojoj deci poveriti na čuvanje i održavanje