34 replies to this topic

[namcor]

Znam da su i ranije romska deca išla u školu, ali ovo je sada kao nešto organizovano, ima ih baš dosta, ali raspoređeno po 4-5 u jedno odeljenje... Nisu deca sa posebnim potrebama, ali većina dolazi sa jako slabim predznanjem. Bez obzira na sve, čini mi se da oni idu u školu "uz", a ne "sa" ostalom decom, što nije dobro, a čini mi se da je sličan slučaj i sa decom sa posebnim potrebama.

[honey]

Evo jos jednog primera, koji islustruje da je inkluzija prakticno nemoguca bez tolerancije. Zasto moramo svi da budemo isti?

Ne mozes da mases tolerancijom devetogodisnjaku sa kojim niko nece da se druzi. Moj primer je trebalo da pokaze da je tolerancija samo minimum minimuma (devojcica je primljena u skolu i niko je nije maltretirao i zadirkivao). Ali je zato bila konstantno ignorisana. Da je mogla da skupi 2-3 dece da se sa njim druze, verujem da bi joj bilo dovoljno da je ostali samo tolerisu.
Kako pribliziti jednom zdravom i pravom detetu, koje non-stop jurca puno energije, da zastane i obrati paznju na nekoga ko je jednostavno imao manje srece od njega? Mislim da je ovo vaznije i od pitanja kako se skola postavila, nema deteta koje ne bi radije prihvatilo da ga uciteljica mrzi, nego da nema nikog ko zeli sa njime da bude prijatelj.
Drugi nivo problema je ovo o cemu pise Oslo: da li mi uopste znamo sta je stvarno bolje za decu sa specijanim potrebama, u kojoj situaciji ce oni biti srecniji i zadovoljniji (i tu treba razmatrati svaki primer pojedince) ili prosto radimo neke stvari kako radimo, jer tako mislimo o samim sebi kao boljim ljudima.

Ti si pisala u razlicitom pristupu problemu u Torontu od strane public i katlolickih skola, pa prvi razdvajaju decu u posebne skolske autobuse, a drugi ne. Ja verujem da se rezultati ova dve pristupa pazljivo prate i uporedjuju. Ukoliko bi npr. doslo do povecanog broja problema i incidenata u zajednickim autobusima tokom nekog vremenskog perioda, catholic school board bi bio primoran da odstupi od prakse; a ukoliko bi sve teklo glatko, public skole bi se vremenom prikljucile inkluziji.

Sa ili bez ljubopitljivih tinejdzera odgovor je za nas (roditelje, odrasle) porazan. Mislim da sa brojka krece u rasponu od 0-1. Dal' bi "mi 'teli al' ebg" ili "oni nece", svejedno je...nismo nikakav primer novim narashtajima.

Pa nismo primer, trebalo bi da vidimo sta mozemo da uradimo da budemo bolji; ne pretendujem da znam odgovore i sama se pitam i sto kaze Acajou problem je slozen. Imala sam i ja neprijatnu situaciju veoma slicnu ovome sto pise Namcor, a nije u Srbiji i moje dete ima samo 4 godine. Pa smo morali da obavimo dug i vazan razgovor o tome kako su ona i jos jedna drugarica nehotice povredile trecu svojim komentarom koji je, objektivno sudeci, cist rasizam. A koje nigde, apsolutno nigde nisu imale da cuju u svojim porodicama, niti u vrticu. Daleko od toga da su one bile svesne sta su rekle, ali na nesrecu ta treca devojcica je uhvatila znacenje kao da joj je bar 18 godina i vrlo je bila povredjena.

Cinjenice govore same za sebe: deca koja godinama cekaju na listama za usvajanje su deca sa specijanim potrebama. Zdravu bebu svako hoce, starije dete sa raznim psihickim i fizickim problemima, not so much. Ljudi se plase, nemaju vremena, para, strpljenja, znanja...svega sto se podrazumeva u obilju prilikom odgoja jednog ovakvog deteta. A opet ne mozemo zaboga osudjivati ljude sto hoce da usvoje zdravu decu. Kvaka 22.

[acajou]

Kako pribliziti jednom zdravom i pravom detetu, koje non-stop jurca puno energije, da zastane i obrati paznju na nekoga ko je jednostavno imao manje srece od njega? Mislim da je ovo vaznije i od pitanja kako se skola postavila, nema deteta koje ne bi radije prihvatilo da ga uciteljica mrzi, nego da nema nikog ko zeli sa njime da bude prijatelj.
Drugi nivo problema je ovo o cemu pise Oslo: da li mi uopste znamo sta je stvarno bolje za decu sa specijanim potrebama, u kojoj situaciji ce oni biti srecniji i zadovoljniji (i tu treba razmatrati svaki primer pojedince) ili prosto radimo neke stvari kako radimo, jer tako mislimo o samim sebi kao boljim ljudima.


Pa nismo primer, trebalo bi da vidimo sta mozemo da uradimo da budemo bolji; ne pretendujem da znam odgovore i sama se pitam i sto kaze Acajou problem je slozen. Imala sam i ja neprijatnu situaciju veoma slicnu ovome sto pise Namcor, a nije u Srbiji i moje dete ima samo 4 godine. Pa smo morali da obavimo dug i vazan razgovor o tome kako su ona i jos jedna drugarica nehotice povredile trecu svojim komentarom koji je, objektivno sudeci, cist rasizam. A koje nigde, apsolutno nigde nisu imale da cuju u svojim porodicama, niti u vrticu. Daleko od toga da su one bile svesne sta su rekle, ali na nesrecu ta treca devojcica je uhvatila znacenje kao da joj je bar 18 godina i vrlo je bila povredjena.

Cinjenice govore same za sebe: deca koja godinama cekaju na listama za usvajanje su deca sa specijanim potrebama. Zdravu bebu svako hoce, starije dete sa raznim psihickim i fizickim problemima, not so much. Ljudi se plase, nemaju vremena, para, strpljenja, znanja...svega sto se podrazumeva u obilju prilikom odgoja jednog ovakvog deteta. A opet ne mozemo zaboga osudjivati ljude sto hoce da usvoje zdravu decu. Kvaka 22.

Ja mislim da je prvi problem u definiciji [ovde na topicu pre svega] sta su za koga deca sa posebnim potrebama.Na sta se tacno misli?da imaju neki mentalni ili fizicki hendikep?

Problem u komunikaciji je po meni, u razlicitom pristupu.Odrasli ko odrasli, zaboravili su kako to izgleda, biti dete.Zaboravili su kako su deca...pa da ne kazem surova, preostro je, ali ne preterano "plemenita " jer nisu jos prosla kroz masinu koja ce im staviti glazuru "civilizovanog "coveka.A ne umeju ni da sakriju sopstvene animozitete, kojih verujem, nemaju vise nego odrasli, samo se odrasli bolje kriju.
To naravno ne znaci da decu ne treba oducavati svim humanim metodama od iskljucivosti, rasizma, itd, isl, ali za to zaista treba vremena i treba razumevanje problema.


Rizikujem da zvuci prejednostavno ali ne bih stavljala decu sa fizickim "drugacijim potrebama " i mentalnim, u isti rang.
Deca sa fizickim ostecenjima [drugacijim potrebama] jos i mogu da nekako nadoknade svoj "nedostatak" namecuci se nekim drugim svojim osobinama, deca sa mentalnim [mislim na ozbiljne, ne na poremecaj paznje] tesko i razumeju u cemu je problem, sto ih izlaze velikoj patnji.

Ko se malo vrati u svoje detinjstvo verovatno ce se setiti i da je bilo, u zivotu obicnog deteta, sto verovatno vecina forumasa jeste bila, prilicno nemilih epizoda maltretiranja, iskljucivanja isl.I da su deca morala da upotrebe sve svoje vestine i sposobnosti odbrane ne bi li se tome suprotstavila.Ako se to desavalo sporadicno a ljudi se toga secaju, kako li je onda detetu koje to stalno trpi, i ne ume da se sa tim suoci?
intervencija odraslih u smislu "vaspitnog razgovora" -pa, ne daje uvek rezultate.Najcesce ne daje uopste,sad dal zato sto je nedovoljno planska ili nedovoljno cesta, ko zna, ali...rezultati su tu.To jest, nisu tu.
I kako vreme odmice sto je dete starije ,to su manje sanse da deca autoritet odraslih po tom pitanju prihvate bez opiranja.
U sve to negde treba da se umesa obuka, planska, osmisljena, i konstantna.
Iskreno receno veoma se pitam koliko su i sami "vaspitaci" spremni da punim srcem ucestvuju u tome.
A raditi tako vaznu stvar kao sto je inkluzija drugacije dece sa nedovoljnom motivacijom opasno je i gore nego ih uopste ne ukljucivati.

Edited by acajou, 05 November 2010 - 01:42.

[oslo]

mi smo porodica koja ima odrasle prijatelje sa posebnim potrebama, jedan deo njih je nasih- roditeljskoh godina tj moja deca su ih upoznala kao vec odrasle a jedan deo su deca nasih prijatelja tj recimo malo stariji ili u rangu moje dece.

i moji momci odrasle ljude vide kao drugacije sa sve pitanjima zasto oni to radi tako.... mi objsnimo i to je to. upecatljivo je da im je trebao jedan dug period da kad pricamo o tim ljudima klinci su ih opisivali kako hodaju ili ne hodaju a nisu koristili licno ime. ispravimo svaki put ali nista ne insistiramo- deca imaju prvi utisak i to vizuelno im je bilo toliko intezivno da je trebao period da se prevazidje i da osobu krenu da oslovljavaju imenom. i ljudi su bili strpljivi, mi otvoreni ,dali deci vremena i nije problem.

ali recimo imamo blagu diskusiju kad nam dolaze u posetu klinci koji se prosto tesko igraju sa mojima. moji su strpljivi u pocetku, popustaju do besvesti ali onda im prestaje biti zanimljivo, da recimo njih 3 ne mogu da igraju nesto jer 4. u grupi ne da ne moze da prati nego ometa. i ne rugaju se daleko bilo ali prosto zele da ge izopste iz grupe ne bi li oni nastavili da se "lepo" igraju.znaci inkluzija ne ide tako lako ni u grupi od 4 dece gde se svi znamo i cak smo dragi prijatelji medjusobno. i mi odrasli tj roditelji onda idemo linijom manjeg otpora 4. damo da se zabavlja necim sam, polomismo se svi da ga animiramo ne bi li ono 3 imali lepo druzenje.i to uopste nije korektno i ispravno svi to znamo, ali ...

fizicki hendikep je nesto sto moji klinci uzimaju zdravo za gotovo i useme se u kombinaciju izuzetno lako, klasicni intelektualni deficit nije isto tako problematican-momci se prosto spuste na taj nivo dosta spontano i lako,moze da im dosadi posle par sati ali se nece zaliti. ali vidim da sve kombinacije sa bilo kojim oblikom poremecaja paznje, agresijom, ADHD, tj deca koja tesko idu u grupu i tesko shvataju pravila grupe- e tu moramo da intervenisemo .tj ispijanje kafe sa mamama i tatama te dece ide u najmanje milion prekida i izigravanja umprofora.

[IDC admin]

Zdravo svima

 

NVO 'Inicijativa za razvoj i saradnju i Udruženje roditelja dece i mladih sa smetnjama u razvoju 'Evo ruka' će organizovati grupe samopomoći za roditelje dece sa smetnjama u razvoju, nedeljom u Inkluzivnom centru u Zemun polju. Ako ste zainteresovani da učestvujete ili znate nekoga kome bi ova vrsta pomoći značila, pogledajte više informacija ili prosledite link : http://idcserbia.org...jama-u-razvoju/

 

Srdačan pozdrav, IDC