34 replies to this topic

[mrd]

Ako se ceka na to da se nastavni program promeni, to ima da traje. U tom uzrastu jedna godina znaci veliki deo zivota deteta, tako da na to ne sme da se ceka.
Steta je vec napravljena, dete je promenilo puno sredina, vec ima problema da se uklopi i jedini nacin da na sebe skrene paznju je negativna paznja, koja se najlakze i najbrze postize.
Verovatno bi najlakse bilo da se odvoji poseban nastavnik koji bi pratio razvoj deteta. Taj strucnjak bipomagao da dete prevazidje probleme koji se javljaju zbog hiperaktivnosti. Mozda bi cak i roditeljski savet mogao da pomognu s'finansiranjem tog individualca koji bi trebao da prati dete. Pretpostavljam da ce sada kada je slucaj stekao popularnost uraditi neophodne testove i dijagnostikovati psiholoski profil deteta, ako vec nisu. Zaboga clanak je toliko pausalno napisan da jedino sto moze da se zakljuci je da skolski sistem nije dobar, nastavno osoblje je neobrazovano (dovoljno) i svi bi da pomognu, ali ne mogu.

[Shedou]

Verovatno bi najlakse bilo da se odvoji poseban nastavnik koji bi pratio razvoj deteta. Taj strucnjak bipomagao da dete prevazidje probleme koji se javljaju zbog hiperaktivnosti. Mozda bi cak i roditeljski savet mogao da pomognu s'finansiranjem tog individualca koji bi trebao da prati dete.

Ne samo da je pozeljno vec je prisustvo SENT-a (spec. educ. needs teacher) obavezno. U jednoj shkoli gde sam radio akreditaciju bio je popularan izraz "Sent 4 SENT". Inkluzija bez posebnog i edukovanog kadra je praktichno nasilje nad decom. Budalashtina broj 2383 iz kuhinje Min. prosvete. A tek gdja Tisma koja tek nakon potezanja noza hoce da pravi Txe Team, pa to je tek...

[outcast]

Inkluzija je ne samo izazov za skolski sistem, nego i za drustvo u celini. Ovaj ekstremni primer ne-prihvatanja, odbacivanja i obelezavanja, uz izgovor da je dete "agresivno" i da se roditelji plase za sigurnost svoje dece, ukazuje prosvetarima, ali i svima drugima da se inkluzija ne ostvaruje odlukama i dekretima nego obrazovanjem i davanjem pozitivnih primera.

[yoyogi]

Inkluzija je ne samo izazov za skolski sistem, nego i za drustvo u celini. Ovaj ekstremni primer ne-prihvatanja, odbacivanja i obelezavanja, uz izgovor da je dete "agresivno" i da se roditelji plase za sigurnost svoje dece, ukazuje prosvetarima, ali i svima drugima da se inkluzija ne ostvaruje odlukama i dekretima nego obrazovanjem i davanjem pozitivnih primera.

Bio je kod mene u skoli jedan takav, "Pera divljak". Nema koga nije tukao, na odmorima je bio pod licnim nadzorom dezurnog nastavnika.
Nestao je posle 3 meseca, mislim roditelji otisli u Nemacku kao gastarbajteri i odveli ga. Tek to ga je sredilo. Tamo se vukao po zatvorima, cujem da je poginuo kao dobrovoljac neke paravojske u Bosni. Sta li je tek tamo radio u ratnom bezakonju.

A i roditelji tog deteta - sta oni misle kada svi drugi roditelji povuku svoju decu zbog njihovog? Trebali bi da priznaju situaciju i sa direktorom skole negde odu i vide sta ce sa njime, sami ne mogu.

[outcast]

Bio je kod mene u skoli jedan takav, "Pera divljak". Nema koga nije tukao, na odmorima je bio pod licnim nadzorom dezurnog nastavnika.
Nestao je posle 3 meseca, mislim roditelji otisli u Nemacku kao gastarbajteri i odveli ga. Tek to ga je sredilo. Tamo se vukao po zatvorima, cujem da je poginuo kao dobrovoljac neke paravojske u Bosni. Sta li je tek tamo radio u ratnom bezakonju.

A i roditelji tog deteta - sta oni misle kada svi drugi roditelji povuku svoju decu zbog njihovog? Trebali bi da priznaju situaciju i sa direktorom skole negde odu i vide sta ce sa njime, sami ne mogu.

Ovo je dobar primer koji ilustruje moguci zivotni put deteta koje nije bilo ni shvaceno ni prihvaceno, pa je morao da se tuce, i jos da dobije nadimak "Pera divljak".

Za ovakvo ponasanje veoma cesto postoji bioloska osnova, znaci u pitanju je neko odstupanje od neurotipicnog deteta, dete ne uci na uobicajen nacin kao dete koje ima neurotipican nervni sistem. Da bi se takvo dete integrisalo potrebna je kompleksna podrska celog tima koji ce da radi sa detetom, ali i detetovim okruzenjem. Rana intervencija je jedan od najvazniji aspekata kada se radi o deci koja imaju ADHD, autizam, i tome slicno. Rad sa tom decom je veoma naporan, ali gotovo uvek daje rezultate, i ono sto je najvaznije uci nas toleranciji i empatiji. Svako dete sa posebnim potrebama koje je prepusteno samo sebi, kljukano lekovima ( bez bihevijoralne intervencije ) ne moze da napreduje, nego sve vise i vise postaje otpadnik. Socijalizacija te dece, sa davanjem pozitivnih primera, integracija uz podrsku, razumevanje okoline, sve to moze da doprinese da jednog dana iz deteta kojeg su mozda zvali "Pera divljak" izraste covek koji postane produktivan clan drustva.

[XXL]

Bio je kod mene u skoli jedan takav, "Pera divljak". Nema koga nije tukao, na odmorima je bio pod licnim nadzorom dezurnog nastavnika.
Nestao je posle 3 meseca, mislim roditelji otisli u Nemacku kao gastarbajteri i odveli ga. Tek to ga je sredilo. Tamo se vukao po zatvorima, cujem da je poginuo kao dobrovoljac neke paravojske u Bosni. Sta li je tek tamo radio u ratnom bezakonju.

A i roditelji tog deteta - sta oni misle kada svi drugi roditelji povuku svoju decu zbog njihovog? Trebali bi da priznaju situaciju i sa direktorom skole negde odu i vide sta ce sa njime, sami ne mogu.

Ma shuti, odahnuli su i roditelji i drustvo, da se ne lazemo. Nedavno gledam emisiju na bih tv, bila tema klinci koji su ostali bez oba roditelja ili jednog, ali taj roditelj nije imao uslova da ga podize iz ovog ili onog razloga. I nijedno od 800-tinjak te djece koji su proveli nekoliko zadnjih godina (neki i 10-ak) po nekim domovima i slicnim ustanovama nije doslo u dodir sa zakonom. Da ne idem dalje od primjera svog brata, niti je iz asocijalne porodice, niti je imao bilo kakav vidljiv problem, tipa ADHD ili sl. Pa opet mu ulica bila draza od svega. Mogao je vise pod vodom izdrzati nego u kuci. Dzaba, to su ti oni slucajevi-naslo se ljuljaj ga.

[oslo]

ja sam uglavnom radila sa decom koja su fizicki hendikepirana u velikoj meri a uz to dobar deo dece ima i intelektualni zastoj. norveska je sprovela i sprovodi inkluziju do u detelje ali vec poslednjih par godina polako zagovaraju ideju povratka specijalnih skola. sve u svemu nisu se vratili na to jos uvek ali kako stoje stvari ima velikih sansi da ta deca ponovo krenu u specijalne skole kao nekad, i zacudo roditelji su u velikoj meri za to.

zakljucujem da ipak znaju zasto to rade, iskustvo sa inkluzijom im je dovoljno dugo da mogu da donesu neke zakljucke.

inace mislim da je inkluzija savrsena stvar sve dok se ne predje granica- a to je veca steta nego korist po samo dete.a toga ima mnogo vise no sto se misli.osecaj inferiornosti u grupi ne prestaje ako imas svog asistenta i ako druga deca otvoreno ne pokazuju zlonamernost , dovoljna je izolovanost a to se tesko premosti. prosecni razded u norveskoj ima 2 dece ometene u razvoju na 20 ucenika. ni na koji nacin ne uticu na rad, sve tece kao po loju, moja deca su naucena razlicitosti i to je divno. ali majke to dvoje dece nisu zadovoljne, sve je teklo lepo do nekog 3 razreda, a onda se prosto desilo raslojavanje,deca se druze sa sebi slicnima po interesovanjima i ovo dvoje savrseno slatkih klinaca nemaju veliku sansu.

[outcast]

Naravno, ovo sto kaze oslo je tacno - integracija nije uvek moguca, nekada je i kontraproduktivna. Ipak, svoj deci treba da ti jednaku sansu, pa ako bas ne ide, onda mora da se uradi nesto drugo, ukljucujuci segregaciju. Cinjenica je da deca od veoma malog uzrasta prepoznaju da je neko razlicit, ali nisu jos uvek u stanju da se grupisu i to razlicito dete izloluju. To dolazi tek kasnije. Cini mi se da mi odrasli zaboravljamo koja je nasa uloga u integraciji dece sa posebnim potrebama. Mi odrasli treba da im dajemo svojim primerom sta je integracija, ne samo u skoli!

[oslo]

moja deca su uz moj posao rasla sa decom ometenom u razvoju, prosto to mi je uza specijalnost i moji klinci su bili redovno kod mene na poslu. znaci oni imaju najmanje sanse da im je neko "razlicit", a opet vidim da prosto se ne druze sa drugarima koji su drugaciji. nema tu ismevanja ili zadirkivanja ne daj boze. ali nikakvo zajednicko interesovanje i nikakvo samoinicijativno druzenje. hoce oni da se druze ako im ja kazem ili uciteljica ali sami ne verujem da bi inicirali.govorim u uzrastu u kome su sada. ranije je to bilo bez ikakvih ograda i problema.

[honey]

Ovo je dobar primer koji ilustruje moguci zivotni put deteta koje nije bilo ni shvaceno ni prihvaceno, pa je morao da se tuce, i jos da dobije nadimak "Pera divljak".

Morao da se tuce? U mojoj knjizi "Pera Divljak" je bully, ne dete sa posebnim potrebama. Imali smo i mi nekoliko takvih u moje vreme, jedan je udario direktora skole po glavi kamenom koga je nosio u dzepu kada je ovaj krenuo za vreme odmora da mu se suprostavi tokom cepanja skolske kecelje nekom drugom uceniku.
Noz u skoli? Kad do toga dodje, ne zanima da li su detetove potrebe specijane ili ne-specijane, hladnom oruzju nije mesto u skoli.
I uopste ovde se prica o babama i zabama. Da li cu se potrudim da se moje dete zbizli sa detetom sa npr. disleksijom, sa nekim ko generalno zaostaje za generacijom? Naravno da hocu. Da ga nagovaram da se druzi sa nekim ko nosi noz u skolu i cepa odecu drugoj deci mi ne pada na pamet.

hoce oni da se druze ako im ja kazem ili uciteljica ali sami ne verujem da bi inicirali.govorim u uzrastu u kome su sada. ranije je to bilo bez ikakvih ograda i problema.

Ovo je sustina problema, hoce ako ih nagovorimo, nece spontano. Postojalo je odeljenje ucenika sa specijalnim potrebama kada sam isla u osnovnu, ali je par njih koji su bili borderline ukljuceno sa redovnom nastavom i jedna devojcica je bila u mom odeljenju. Nije bilo poziva za druzenje posle skole i za vikend, za cetiri godine ni jedan poziv za rodjendan, cetiri godine sedela sama u klupi (osim kad uciteljica ne naredi nekom da ima da sedi sa njom). Da nas je neko pitao zasto, a nije niko, mislim da bi odgovor bio da jednostavno ne znamo kako da se druzimo sa njom. Ako bi pitao mladju decu dobio bi prost odgovor: "zasto moram da pozovem na rodjendan nekog ko mi se ne svidja?". Tinejdzeri bi vec mogli lukavo da nas pitaju "a koliko ti mama/tata imas prijatelja sa specijanim potrebama?"

[outcast]

Morao da se tuce? U mojoj knjizi "Pera Divljak" je bully, ne dete sa posebnim potrebama. Imali smo i mi nekoliko takvih u moje vreme, jedan je udario direktora skole po glavi kamenom koga je nosio u dzepu kada je ovaj krenuo za vreme odmora da mu se suprostavi tokom cepanja skolske kecelje nekom drugom uceniku.
Noz u skoli? Kad do toga dodje, ne zanima da li su detetove potrebe specijane ili ne-specijane, hladnom oruzju nije mesto u skoli.
I uopste ovde se prica o babama i zabama. Da li cu se potrudim da se moje dete zbizli sa detetom sa npr. disleksijom, sa nekim ko generalno zaostaje za generacijom? Naravno da hocu. Da ga nagovaram da se druzi sa nekim ko nosi noz u skolu i cepa odecu drugoj deci mi ne pada na pamet.

I bullies mogu da imaju, i cesto imaju posebne potrebe. Istrazivanja pokazuju da oni koji maltretiraju druge veoma cesto pate od depresije i da imaju nizak nivo samopostovanja.

Da li je stvarno donesen noz u skolu, ili je neko protumacio verbalnu pretnju decaka da ce nekoga zaklati ( verovatno je cuo da tako neko nekome preti, uostalom srpski jezik ima interesantnu raznovsnost takvih fraza: ubicu te, zaklacu te, i tako dalje. Kada bi nekome na engleskom rekao: I will kill you, ili I will slaughter you, oni bi te odmah ozbiljno shvatili, jer se to zove "verbal assault" i moze da ima i ozbiljne posledice). Ono sto hocu da kazem je da ne znam da li je proverena informacija da je decak stvarno imao noz kod sebe.

Ovo je sustina problema, hoce ako ih nagovorimo, nece spontano. Postojalo je odeljenje ucenika sa specijalnim potrebama kada sam isla u osnovnu, ali je par njih koji su bili borderline ukljuceno sa redovnom nastavom i jedna devojcica je bila u mom odeljenju. Nije bilo poziva za druzenje posle skole i za vikend, za cetiri godine ni jedan poziv za rodjendan, cetiri godine sedela sama u klupi (osim kad uciteljica ne naredi nekom da ima da sedi sa njom). Da nas je neko pitao zasto, a nije niko, mislim da bi odgovor bio da jednostavno ne znamo kako da se druzimo sa njom. Ako bi pitao mladju decu dobio bi prost odgovor: "zasto moram da pozovem na rodjendan nekog ko mi se ne svidja?". Tinejdzeri bi vec mogli lukavo da nas pitaju "a koliko ti mama/tata imas prijatelja sa specijanim potrebama?"

Evo jos jednog primera, koji islustruje da je inkluzija prakticno nemoguca bez tolerancije. Zasto moramo svi da budemo isti?

[oslo]

outcast verujem da si u kontaktu sa ljudima sa posebnim potrebama, tako zvuci iz postova. moja iskustva su dovoljno duga da mogu da imam jasan stav: svi smo razliciti na ovaj ili onaj nacin . ali i svi se grupisemo prema jednom delu zajednickog bilo interesovanja, bilo emocije. mala deca idu uglavnom kao velika grupa tj hajde svi zajedno sistem. i tu je jako lako napraviti inkluziju, malo im se objasni, malo strpljenja da se naviknu i ide to ko podmazano. tinejdzeri vec imaju manje grupice, ne druze se ni sa svima u razredu i to se postuje,tj prihvaceno je. deca ometena u razvoju dok su manja zele da su sa drugom decom. vec kasnije i oni sami vide da im ne prija da budu inferiorni u grupi. da ih konkretno neko pita zelis li da budes najlosiji u razredu u obicnoj skoli ili mozda medju najboljima u specijalnoj- deca ce lako odgovoriti ovo drugo. ali niko ih ne pita.

"moja deca" su deca sa cerebralnom paralizom od 0 do 18 godina i gledam ih od porodilista i prvih dana zivota dok ne postanu odrasli ljudi. i sve ide u fazama, roditelji su ti koji odlucuju sta zele za dete, to je istina. decu niko ne pita. a roditelji zele da im dete ide u redovnu skolu, lepse zvuci i lepse kad kazes rodbini i prijateljima,pa i po cenu "mucenja" deteta. mozda prejak izraz ali ga mi u poslu povremeno i izgovorimo.pustite decu da zive ugodne i lepe zivote sa puno radosti i ne postavljajte ciljeve pred njih onako kako mi odrasli zamisljamo da je najbolje- jer je to cesto najbolje za nas a ne za njih.inkluzija da ali ne po svaku cenu. za sada zvuci da nemamo sredinu. juris svi u redovne skole a to sto ce to da proizvede gomilu suza i nesrece kod deteta - pa zaboga ne ide sve lako u zivotu. e pa "mojoj" deci nista u zivotu nije islo lako od nultog dana pa ne moramo jos i mi da dodajemo. jer zaboga lepo je da dete ide u redovnu skolu. a njemu bilo super sa uciteljicom i 5 djaka gde su ceo dan pevali dva stiha i mnoogooo im bilo fino. i mozda za ceo mesec naucili 2 slova.mozda a mozda i nisu, i nece biti strasno nesretni jer nisu naucili.jer prosto mozda niko u razredu nije naucio.

[namcor]

...
Ovo je sustina problema, hoce ako ih nagovorimo, nece spontano. Postojalo je odeljenje ucenika sa specijalnim potrebama kada sam isla u osnovnu, ali je par njih koji su bili borderline ukljuceno sa redovnom nastavom i jedna devojcica je bila u mom odeljenju. Nije bilo poziva za druzenje posle skole i za vikend, za cetiri godine ni jedan poziv za rodjendan, cetiri godine sedela sama u klupi (osim kad uciteljica ne naredi nekom da ima da sedi sa njom). Da nas je neko pitao zasto, a nije niko, mislim da bi odgovor bio da jednostavno ne znamo kako da se druzimo sa njom. Ako bi pitao mladju decu dobio bi prost odgovor: "zasto moram da pozovem na rodjendan nekog ko mi se ne svidja?". Tinejdzeri bi vec mogli lukavo da nas pitaju "a koliko ti mama/tata imas prijatelja sa specijanim potrebama?"

Moj klinac ide u školu koja je u programu inkluzije Roma i mislim da sam već pisao o tome kako mi se takva inkluzija ne dopada. "Belci" se vrlo malo druže sa Romima, ne pozivaju ih na rođendane (to sam shvatio kada moj klinac nije želeo da ih pozove jer "njih niko ne zove", džaba ubeđivanje, bukvalno sam se rasplakao i nedelju dana nisam mogao da se sastavim, zamišljao sam kako se oseća mali jadničak kada ostala deca dobiju pozivnice, a on ne), a moje dete koje nikada u kući nije čulo neku pogrdnu reč na račun bilo koje manjine uveliko koristi "prljavi cigani" (naravno, svaki put ga opomenem kada to čujem, ali nisam tu uvek)...

ne znam da li sam dovoljno jasan, ja jesam za inkluziju, ali treba i naći ljude koji su obučeni i voljni da se založe, a ne da to rade samo zato što moraju ili dobijaju donacije.

Edited by namcor, 03 November 2010 - 19:14.

[Shedou]

Tinejdzeri bi vec mogli lukavo da nas pitaju "a koliko ti mama/tata imas prijatelja sa specijanim potrebama?"

za point.

Sa ili bez ljubopitljivih tinejdzera odgovor je za nas (roditelje, odrasle) porazan. Mislim da sa brojka krece u rasponu od 0-1. Dal' bi "mi 'teli al' ebg" ili "oni nece", svejedno je...nismo nikakav primer novim narashtajima.

[acajou]

Moj klinac ide u školu koja je u programu inkluzije Roma i mislim da sam već pisao o tome kako mi se takva inkluzija ne dopada. "Belci" se vrlo malo druže sa Romima, ne pozivaju ih na rođendane (to sam shvatio kada moj klinac nije želeo da ih pozove jer "njih niko ne zove", džaba ubeđivanje, bukvalno sam se rasplakao i nedelju dana nisam mogao da se sastavim, zamišljao sam kako se oseća mali jadničak kada ostala deca dobiju pozivnice, a on ne), a moje dete koje nikada u kući nije čulo neku pogrdnu reč na račun bilo koje manjine uveliko koristi "prljavi cigani" (naravno, svaki put ga opomenem kada to čujem, ali nisam tu uvek)...

ne znam da li sam dovoljno jasan, ja jesam za inkluziju, ali treba i naći ljude koji su obučeni i voljni da se založe, a ne da to rade samo zato što moraju ili dobijaju donacije.

Ovo je bas veliki problem, i ja ne mislim da je tu u pitanju klasicna inkluzija.
Ja ne znam koliko ti imas godina ali se u moje vreme sa romskom decom normalno islo u skolu, i normalno su se pozivala na rodjendane, osim ako su zaista bila problematicna, ali to nije imalo veze sa tim dal su Romi ili nisu.

Sto se inkluzije u originalnom smislu tice rezultati su (pricam ne o Srbiji nego o Kanadi) vrlo losi ovde gde ja zivim (znaci moze biti ne u ostatku Kanade) zato sto
-je kadar neobucen
-jer nema novca
-je previse djaka u razredima

ja sam stavila tim redom, ali moze biti i ona stavka sa novcem na pocetku.
No posto su ovo pocetne faze inkluzije zanima me kakvi ce rezultati biti za nekoliko godina kada se stvari malo slegnu i svi akteri se naviknu na novu situaciju...
Tema je u svakom slucaju prilicno kompleksna.