Kako doći do tamo
Prvo smo išli do Rijeke autobusom. Odavde, koliko sam video, voze Lasta i hrvatski prevoznik Fils u kooperaciji sa Bas Turistom. Odlučismo se za potonju varijantu, koja saobraća svake večeri. Polazak autobusom iz BG u 20h, onda je manje-više sve auto-put do Rijeke. Putovanje beše teskobno, autobus je bio jako pristojan, ali džaba za nas grbave koji će celu noć provesti pokušavajući da zaspe (nesupešno). Čekanje na granici beše dobrih dva sata, najviše zbog trkeljisanja na hrvatskoj strani kada su izdbvojili dva saputnika, preturali im torbe i držali ih tako neko vreme, da bi ih na kraju pustili. Nakon toga samo pravo. Ovo mi je bio drugi put na tom čuvenom hrvatskom auto-putu, samo što sam prvi put išao noću. Sablasno brzo, efikasno, a ENC naplatne rampe i ona signalizacija su mi iz nekog razloga izazivali jezu. Plus što nije nimalo zabavno kada ne možete da spavate, a napolju samo slavonski mrkli mrak i povremeno neki tračak naseljenih mesta. Do nekih dva ujutru bejah na izmaku razuma, a usputni znaci me nisu ohrablivali (vidiš da se menja krajolik, pomisliš kako se kraj bliži, kad ono pređeš most na kome piše Kupa - huh). Dovukosmo se bez ikakvih problema do Rijeke nešto pre 05:00. Nedelja.
Sve u svemu, možda je Hrvatska lepa i blizu, ali njeni najinteresantniji delovi su malo dalje, malo više.
Rijeka u ranu zoru
Riječka autobuska stanica (zvanično, autobusni kolodvor, mada su u drugim mestima autobusne stanice), deluje poprilično improvizovano u poređenju sa našim srbijasnkim, ali je sasvim funkcionalna. Peroni su na otvorenom, more je blizu, stanična zgrada je mala, svodi se na hol u kome su šalteri za prodaju koji rade od 05:30 i radnji, fast food lokala i kockarnice koji rade non-stop i stanične garderobe, WC i čekaonice. Kada smo se iskrcali i malo seli na klupe, videli smo riječku omladinu koja se vraćala iz noćnog provoda, taksiste koji voze C5ice i kruže okolo, ili čekaju mušterije na peronu dok se ne pojavi policija, kada se svi razbeže. Prvi kontakt sa domaćim stanovništvom beše razgovor sa lokalnim beskućnikom koji se ljubazno raspitivao uda idemo i odakle, da bi posle saznali kako je nekada često putovao u BG kod prijatelja i rodbine i kako je zadnji put bio 12.3.2003. (znate li šta je tada bilo?, pitao je. Naravno, svi znamo). Još par reči o lokalnim prilikama (još uvijek je malo škkljivo u Dalmaciji), našoj lepoj prestonici i putovanjima nekada i sad, pe se oprostih od gospodina. Nakon još malo protezanja, odosmo do tek otvorene garderobe i ostavismo prtljag. Nakon što smo overili povratne karte i kupili karte za Mali lošinj, neko vreme smo se šetali po RIjeci gde je tek počinjalo da sviće. Zanimljivo je videti grad u tom izdanju. Šteta što ništa nisam slikao tom prilikom.
Do Lošinja
Autobus je kretao u 07:00 i, barem u sezoni, išao je svaki dan. Bilo je desetak putnika, pa smo se vozili minibusom sa 25 mesta, što očigledno zadovoljava potrebe prevoza do Lošinja. Na suputnim stanicama je ulazilo par lokalaca, a od turista smo jedino nas dvoje bili južnoslovenskog porekla. Ostatak su bili Germani koji definitvno dominiraju. Relacija podrazumeva vožnju duž obale, do trajekta koji vas prebacuje na Cres, a potom vožnja Cresom i preko mosta na Lošinj. Prolazite živopisnim putevima i puteljcima, kojekakvim seprentinama, kroz ostrvska mestašca i put vam se čini nikad dužim, jer ste već debelo smoreni od dugog puta i samo želite da se završi. Prebacivanje trajektom vas lepo osveži, čak je i mei prijalo, a ja se plašim velikih vodenih površina.
Dok krivudate otokom, nalećete i na domaće životinje, pa smo imali zabavan momenat jurnjave sa ovnom koji je jedno sto metara trčkarao ispred busa, na oduševljenje prisutnih putnika, Nemaca naročito. Pretpostavljam da ako idete svojim prevozom, a ne javnom linijom, možete da koristite samo magistralni put i stignete mnogo brže, ali javni prevoz ima obavezu u prema raznim Sv. Jakovima i sličnim. Usput se da videti raznih lepih prizora, planina, seoca i lepih pogleda na more.
Mali Lošinj
Stigli smo u 10:45, dočekali su nas naši domaćini i ubrzo smo se našli u kući koja je na nekih 50m od Trga republike Hrvatske, da ne kažem samog centra. Topao prijem, spremiše nam doručak, kafica, sokići, jako zanimljiva obitelj (šestoro dece, za početak). Tokom našeg boravka smo iskusili i druge vidove gostoprimstva - redovne darove u grožđu (fenomenalno), ničim izazvanu porciju pržene ribe i tako to. Još smo sticajem okolnosti dobili veći smeštaj od onog koji smo rezervisali.
Toliko za sada. Nisam neki fotograf, ko ima sreće da me frenduje na FB, ima priliku da se nagleda svega i svačega što sam tamo slikao ko blesav.
edit
Trivia: Autotrans bi mogao bar da priuči šofere nemačkom, pošto se na šofer (koji me je neodoljivo podsećao na Gazdu iz BiP), teško snalazio objašnjavajući cene (sva sreća pa ima uređaj za izdavanje karata sa displejem) i trajanje pauza. Inače, genije ima fenomenalan soundtrack. Radio Rijeka i Narodni Radio u nedeljno jutro, želje, čestitke i pozdravi sastavljeni od panonskih tamburica i mediteranskih ljiga (koje su se uspešno borile za prvo mesto na mojoj listi omraženih žanrova), kao i Doktor, voditelj Narodnog radija koji reklamira laternativnu medicinu i ima brojne fanove među penzionerima od Dubrovnika do Melburna, via Minhen). Lokalni prepevi Tozovca su posebna priča.
Edited by Zabalujev, 13 September 2010 - 17:45.
