Postovana Sonja,
Najlepse Vam hvala na poruci. Vlada Srbije ce uciniti sve da Srbija ne skrene sa puta demokratizacije kojim ju je predvodio upravo premijer Djindjic.
Veljko Popovic,
Biro za komunikacije Vlade Srbije
-----Original Message-----
From: Sonja Lukic [mailto:sonjal@bvk.co.yu]
Sent: Friday, March 14, 2003 9:16 AM
To: ooc@srbija.sr.gov.yu
Subject: IN MEMORIAM
Lukic Sonja, dipl.matematicar,samostalni projektant u sluzbi IS(*INFORMACIONI SISTEM) i AOP(AUTOMATSKA OBRADA PODATAKA) u firmi JKP BVK(Javno komunalno preduzece Beogradski vodovod i kanalizacija)
Dragi moj Djiki,
Sta sada reci?Sve sam Ti govorila mnogo ranije secas se sigurno ,jos iz dana protesta kada smo setali Knez Mihajlovom ulicom, da si Ti nas Ulof Palme, samo pod uslovom, da te se ni jedan zlikovac ne docepa.
Ti si se tada nasmejao i rekao :"Srecan sam sto me sa njim uporedjujete, ali se nadam da necu zavrsiti kao on."Bio si mnogo samouveren u sve ono sto radis, da je to ono pravo.
Znas Djiki, onu fasciklu ,sto sam ti dala preko lista "Demokratija" sa svojom vizijom Srbije i Beograda si pretocio u delo i zato Ti mnogo hvala.Uveo si na siroka vrata AUTOMATIKU u svim nasim institucijama i to je tvoj najveci uspeh.Svi mladi koje obrazujem i svi moji ucenici sa kojima se druzim su "DJIKI".Njih ima na hiljade.Oni su Te voleli i volecete uvek.Svi cemo se mi truditi da Te zamenimo , a koliko ce mo uspeti vreme ce pokazati, ali ce nam mnogo biti teze bez Tebe.Znas , vizija nase mladosti je bila ona od Motlija "Zakucaj na svaka vrata" ,sa kojom je i Dzems Din(kao buntovnik bez razloga, nasuprot njemu Ti si buntovnik sa razlogom) otisao na onaj Svet :
"Zivi brzo, umri mlad i neka ti telo ostane lepo" ali, zlikovci su pucali u Tebe(noc pred Tvoje ubistvo oka nisam sklopila, ali nisam znala zbog cega(verovatno mi je Bog poslao upozorenje, ali ja nisam znala nasta se odnosi, pa nisam mogla da reagujem) .To je i danas za mene neso neobjasnjivo , iako znas, da sam veliki realista.
Osveticemo se radom. To si nam ostavio u amanet, jer si govorio da je najvaznije da se radi.
Secam se one tvoje recenice, koja je bila rec dana, a ja sam je na B92 proglasila za recenicu godine upucena MUP-u:
"Ako ne znate da cuvate ljude i pare , a vi onda cuvajte ovce".
Kome cu sada vise da pisem ne znam, kada Tebe nema.Moram da izaberem nekoga.Najverovatnije ce to biti Ceda, a moj Otpor, mora da ima vodju sigurno ce to biti Srdjan.Znam sve kako si govorio :
Najbolji su mladi , a ja sam uvek sa njima kao profesor, da ih posavetujem, jer iza mene je iskustvo.
DJIKI ,MORAMO DALJE, JER NAM SUZE NE POMAZU.
In Memoriam
Started by
sonjal
, Mar 31 2003 07:48
1 reply to this topic
#2
nenadbiosiupravu
-
- Banned
- 430 posts
Posted 02 April 2003 - 02:00
Beseda na opelu dr Zoranu Đinđiću, hram Svetog Save, Beogradu, 15. marta 2003.
Svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj. To su reči, draga braćo i tužni zbore, koje nam naviru na um ovde pred odrom Zorana Đinđića, postradalog predsednika Vlade Srbije. Utoliko pre nam te reči naviru na um, ukoliko se nalazimo u hramu koji je izrastao iz spaljenih moštiju i mučeničkog praha najvećeg prosvetitelja srpskog Svetoga Save. Pre Zorana Đinđića na ovom mestu počivao je jedino onaj koji je iza sebe ostavio poruku svome i svakom zemaljskom narodu: “Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka”. To je bio obezglavljeni velikomučenik kosovski Lazar.
Mi se danas ovde opraštamo sa Zoranom Đinđićem. U blizini šanca i spomenika voždu Karađorđu, čija je glava takođe posečena kumovskom i bratskom rukom i okapala, napunjena slamom u Stambolu, pre dvesta godina.
Po onoj narodnoj: svaka rana je pored srca. A, ova rana, rana Zorana Đinđića - ne samo za njegovu majku, za njegovu Ružicu, Luku i Jovanu, nego za sve nas i za celi narod - rana je koja je rana posred srca. Pa se ne zna koja je dublja: ova njegova rana, otvorena rukom bratomržnje, ili ona Milice Rakić, poginule od bombardovanja 1999. godine, ili ona zaklane Marice Milić iz Belog Polja kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana iza oltara Pećke patrijaršije, te iste godine. Ili bezbrojne one rane, nezaceljene, otvorene na ovim našim prostorima, u vreme bezumlja poslednjeg građanskog rata i bombardovanja. Sve te rane obasjava i greje plamen stotinama, u naše dane, zapaljenih kosovskometohijskih svetinja.
Zoran Đinđić, koga ispraćamo danas, iz ovoga svetoga hrama, na večni počinak, biće zapamćen po mnogo čemu. Ali, prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu. Ruku, kad su još stotine hiljada njegovog naroda prognanika sa svojih ognjišta u domu bez doma. U zemlji bez zemlje. U otadžbini bez otadžbine.
U trenutku kada nad glavom njegovog naroda stoji mač pilatovske pravde - Zoran Đinđić je pokrenuo obnovu krvotoka narodnog, društvenog i socijalnog života. Obnovu državnog zajedništva i državne zajednice Srbije i Crne Gore, pokidanih veza sa svetom. No, ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previđa večnu istinu da - ko se mača maši, od mača će i poginuti.
A, ako je ubistvo jednog čoveka - Zorana Đinđića - toliko veliko zlo, koliko li je tek zlo pogibija i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima, kod nas i u svetu. Koliko zla i nevino prolivene krvi čeka i u naše dane irački narod od rata koji mu preti.
Rana Zorana Đinđića opominje i podseća sve ljude i narode koji imaju razuma i pameti: dosta je bilo bratomržnje, dosta je bilo rata. Svako ubistvo, od onog Kainovog je bratoubistvo. Dosta je bilo bratoubistva u svetu. Zlo nikome dobra ne donosi. Rat nikome nije brat.
Pored navedenoga, ono po čemu će se pamtiti i po čemu će ovaj narod pamtiti Zorana Đinđića - to je i njegova duboka želja i briga za završetak ovoga svetoga, zavetnoga hrama srpskoga pravoslavnog naroda, iz kojeg ga ispraćamo u bezobalnu večnost Božanske tajne.
Znao je Zoran da bez hrama, kao bogočovečanske mere ljudskog dostojanstva nema i ne može biti istinske budućnosti i sveukupne obnove života njegovih i svih zemaljskih naroda. Zato, evo i svojim opelom u hramu Svetoga Save on ugrađuje sebe ne samo u svoju brigu, nego samoga sebe i svoju duboku ranu ugrađuje u ovaj hram. Najdragocenije što čovek može ugraditi u svetinju.
Zato se molimo Hristu Bogu, Gospodaru života i smrti, da Svojom svecelosnom i svecelebnom golgotskom ranom, koje se Zoran, kao što sam nedavno čuo, dotakao kada je bio u Jerusalimu, čekajući nekoliko sati da priđe Grobu Gospodnjem. Neka bi ta rana golgotskog mučenika i Spasitelja Boga ljubavi, zacelila ne samo ranu Zoranovu, ne samo rane ovog naroda njegovog, ne samo ranu njegove majke, njegovog Luke, Jovane, njegove Ružice, nego neka bi iscelila i sve rane roda njegovog i neka bi opaka bratomržnja u svim zemaljskim narodima bila isceljena. I neka bi bila obasjana, neka bi golgotska rana obasjala svojom večnom ljubavlju, mirom i istinom sve zemaljske narode.
Neka Gospod, koji je darodavac života i donosilac mira, podari mir prahu njegovome. Mir narodu njegovome. Mir svim zemaljskim narodima. A Gospod koji prima u njedra svoja svako stvorenje, neka upokoji dušu njegovu. U svetlosti večnoj lica njegova, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj. To su reči, draga braćo i tužni zbore, koje nam naviru na um ovde pred odrom Zorana Đinđića, postradalog predsednika Vlade Srbije. Utoliko pre nam te reči naviru na um, ukoliko se nalazimo u hramu koji je izrastao iz spaljenih moštiju i mučeničkog praha najvećeg prosvetitelja srpskog Svetoga Save. Pre Zorana Đinđića na ovom mestu počivao je jedino onaj koji je iza sebe ostavio poruku svome i svakom zemaljskom narodu: “Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka”. To je bio obezglavljeni velikomučenik kosovski Lazar.
Mi se danas ovde opraštamo sa Zoranom Đinđićem. U blizini šanca i spomenika voždu Karađorđu, čija je glava takođe posečena kumovskom i bratskom rukom i okapala, napunjena slamom u Stambolu, pre dvesta godina.
Po onoj narodnoj: svaka rana je pored srca. A, ova rana, rana Zorana Đinđića - ne samo za njegovu majku, za njegovu Ružicu, Luku i Jovanu, nego za sve nas i za celi narod - rana je koja je rana posred srca. Pa se ne zna koja je dublja: ova njegova rana, otvorena rukom bratomržnje, ili ona Milice Rakić, poginule od bombardovanja 1999. godine, ili ona zaklane Marice Milić iz Belog Polja kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana iza oltara Pećke patrijaršije, te iste godine. Ili bezbrojne one rane, nezaceljene, otvorene na ovim našim prostorima, u vreme bezumlja poslednjeg građanskog rata i bombardovanja. Sve te rane obasjava i greje plamen stotinama, u naše dane, zapaljenih kosovskometohijskih svetinja.
Zoran Đinđić, koga ispraćamo danas, iz ovoga svetoga hrama, na večni počinak, biće zapamćen po mnogo čemu. Ali, prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu. Ruku, kad su još stotine hiljada njegovog naroda prognanika sa svojih ognjišta u domu bez doma. U zemlji bez zemlje. U otadžbini bez otadžbine.
U trenutku kada nad glavom njegovog naroda stoji mač pilatovske pravde - Zoran Đinđić je pokrenuo obnovu krvotoka narodnog, društvenog i socijalnog života. Obnovu državnog zajedništva i državne zajednice Srbije i Crne Gore, pokidanih veza sa svetom. No, ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previđa večnu istinu da - ko se mača maši, od mača će i poginuti.
A, ako je ubistvo jednog čoveka - Zorana Đinđića - toliko veliko zlo, koliko li je tek zlo pogibija i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima, kod nas i u svetu. Koliko zla i nevino prolivene krvi čeka i u naše dane irački narod od rata koji mu preti.
Rana Zorana Đinđića opominje i podseća sve ljude i narode koji imaju razuma i pameti: dosta je bilo bratomržnje, dosta je bilo rata. Svako ubistvo, od onog Kainovog je bratoubistvo. Dosta je bilo bratoubistva u svetu. Zlo nikome dobra ne donosi. Rat nikome nije brat.
Pored navedenoga, ono po čemu će se pamtiti i po čemu će ovaj narod pamtiti Zorana Đinđića - to je i njegova duboka želja i briga za završetak ovoga svetoga, zavetnoga hrama srpskoga pravoslavnog naroda, iz kojeg ga ispraćamo u bezobalnu večnost Božanske tajne.
Znao je Zoran da bez hrama, kao bogočovečanske mere ljudskog dostojanstva nema i ne može biti istinske budućnosti i sveukupne obnove života njegovih i svih zemaljskih naroda. Zato, evo i svojim opelom u hramu Svetoga Save on ugrađuje sebe ne samo u svoju brigu, nego samoga sebe i svoju duboku ranu ugrađuje u ovaj hram. Najdragocenije što čovek može ugraditi u svetinju.
Zato se molimo Hristu Bogu, Gospodaru života i smrti, da Svojom svecelosnom i svecelebnom golgotskom ranom, koje se Zoran, kao što sam nedavno čuo, dotakao kada je bio u Jerusalimu, čekajući nekoliko sati da priđe Grobu Gospodnjem. Neka bi ta rana golgotskog mučenika i Spasitelja Boga ljubavi, zacelila ne samo ranu Zoranovu, ne samo rane ovog naroda njegovog, ne samo ranu njegove majke, njegovog Luke, Jovane, njegove Ružice, nego neka bi iscelila i sve rane roda njegovog i neka bi opaka bratomržnja u svim zemaljskim narodima bila isceljena. I neka bi bila obasjana, neka bi golgotska rana obasjala svojom večnom ljubavlju, mirom i istinom sve zemaljske narode.
Neka Gospod, koji je darodavac života i donosilac mira, podari mir prahu njegovome. Mir narodu njegovome. Mir svim zemaljskim narodima. A Gospod koji prima u njedra svoja svako stvorenje, neka upokoji dušu njegovu. U svetlosti večnoj lica njegova, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
