Као што увек у животу оно најлепше и најбоље мени остављам за сам крај тако сам и сада оне нама најдражије оставио за крај ове приче
Србија Moрам да нагласим одмах да причајући о репрезентацији Србије и нашем фудбалу кроз историју позиваћу се и писатим о утакмицама и такмичењима које је играла репрезентација Југославије. Једноставно ми смо остали ту где јесмо и ти резултати са нама, поред тога ФИФА као наследника свих бивших земаља признаје репрезентацију Србије тако да и званично сви ти резултати на неки начин припадају нама.
Грађани Србије су се са фудбалом упознали јако давно, још на крају 19ог века када је 1896. године донешена прва лопта на ове просторе. Врло брзо почеле ссу да се играју и прве утакмице а већ 1899. године је основано Прво Српско друштво за игру лоптом, ово друштво биће камен темељац за касније оснивање савеза и националне "куће фудбала".
Првих година чак нису сви били начисто како тачно гласе правила, а највише утицаја на развој фудбала су имали наши "инострани" студенти, који су студирали широм Европе и тако се раније упознавали са овом игром. По повратку у Србију своје знање и љубав према фудбалу су успешно преносили на околину.
Када је реч о првом клубу основаном у Србији ту постоје недоумице, наиме у Суботици је 1901. године основан клуб "Бачка" међутим у то време Суботица није била у саставу Србије па се онда као најстарији клуб може сматрати ФК Шумадија из Крагујевца која је основана 1903. године. Недуго затим основан је БАСК, Српски Мач, Соко...
За екипу Српског Мача веже се први незванични наступ Српског фудбала ван граница земље, наиме 1911. године су решили да одиграју пријатељску утакмицу у Загребу, управа није хтела да дозволи ово гостовање али су играчи отишли на своју руку и наступили под именом репрезентација Краљевине Србије. По повратку кући непослушни играчи су истерани из клуби али су они основали БСК који ће доминирати све до Другог Светског рата.
Фудбалски савез је основан 1919. године у Загребу под именом Југословенски ногометни савез. Пошто је савез био подељен на подсавезе по регионалном принципу повремено је долазило до несугласица и сукоба. Тако је краје 1929. године савез распуштен да би после неколико месеци дошло до помирења али и пресељења савеза у Београд и то под именом Фудбалски савез Југославије. Под овим именом радиће наредних 77 година.
Исте године, 1930., одржано је прво СП у далеком Уругвају. Због ранијег сукоба Хрватски (под)савез забранио је својим играчима учешће на овом СП, па су у Уругвај бродом отпутовала репрезентација састављена само од Српских играча.
На самом првенству наша репрезентација била је у групи са Бразилом и Боливијом. Први меч и одмах највећи могући противник, Бразил. Југославија је одиграла сјајно и победила головима Тирнанића и Бека са 2-1.
У другом мечу савладана је Боливија убедљиво 4-0 и ето Југославије у полуфиналу. Ту је нажалост Уругвај демонстрирао силу и победио са 6-1. Maда Југославија је постигла гол на самом почетку који је судија поништио наводно без ваљаног разлога, а након тога признао два нерегуларна Уругвајцима. Но то су све непроверене приче тако да ћемо веровати у резултат. У то време се није играла утакмица за треће место тако да смо га поделили са Америком. Творци овог сјајног успеха били су Тирнанић, легенда Моша Марјановић, Бек, Јакшић, Вујадиновић, Секулић, Најдановић...
Наредна два Мундијала, 1934. у Италији и 1938. у Француској Југославија је пропустила јер је за прво у квалификацијама била лошија од Швајцарске и Румуније а за ово '38 Пољска је била боља у двомечу.
Као и читав свет тако је и Југославију 40их година захватио рат у том периоду уништено је много тога па тако и сама помисао на фудбал, међутив рат у Свету још није био завршен а на простору Београда су почели да се оснивају клубови, два свакако најзначајнија су Црвена Звезда. која ће 45 година касније да постигне највећи успех Српског клупског фудбала, и Партизан. Током своје историје ова два клуба ће дати мноштво великих фудбалера и репрезентативаца.
Већ после рата је обновљена и репрезентација а њени ослонци били су великани попут Митића, Бобека, Мркушића, браће Чајковски, Косте Томашевића, Хорвата, Беаре, Ђајића, Бранка Станковића...
Ови момци су играли квалификације за СП у Бразилу 1950. године. Потребно је било бити бољи од Израела и Француске а псоебно је било тешко са Француском, обе утакмице су завршене 1-1 па је играна мајсторица на неутралном терену у Фиренци. Југославија је победила голом Жељка Чајковског у продужетку.
На првенству смо били у групи са Швајцарском, Мексиком и Бразилом. У прве две утакмице смо демолирали Швајцарце са 3-0 а затим и Мексико са 4-1. Као што сам већ раније писао Бразил је све своје утакмцие играо на Маракани док су остале екипе путовале, тако је Југославија морала пред одлучујући меч да превали преко 1000 км од Порто Алегреа до Риа. Поред тога при изласку играча на терен Рајко Митић је ударио главом зид изнад степеница и тако смо практично играли са 10 играча. Бразил је победио 2-0 и отишао у Финалну групу.
Да је ова екипа једна од јачих у Европи показало се четири година касније када је на СП у Швајцарској пласман суверено и убедљиво остварен, свим победама у квалификацијама, а на шампионату у групи опет Бразил, поред њега још Француска и Мексико. Битна појачања за Југословенску репрезентацију били су Милош Милутиновић, Црнковић, Вујадин Бошков и Зебец а у међувремену Мркушића је на голу заменио Беара.
Добро смо опет играли у групи, победили Француску 1-0, па су нам Бразилци исчупали бод али већ то је било довољно за 1/4-финале. Ко зна докле би догурала ова репрезентациај да није налетела на увек упорне Немце који су и освојили овај турнир. Изгубли смо 2-0.
Након овог првенства неминовна је била смена генерације, са сцене су отишли Митић, Бобек, Станковић и дружина али стигле су адекватне замене, поред већ поменутих Милутиновића, Бошкова, Зебеца појавио се и Драгослав Шекуларац. Нова генерација не само да је била сигурна и убедљива у квалификацијама за шампионат '58 у Шведској већ је исте године остварила једну од највећих победа, 5-0 над Енглеском.
У Шведској у групи су нам ривали опет били Французи и још Шкотска и Парагвај. Опет нисмо поражени у групи, прво коло 1-1 са Шкотима, затим победа над добром Француском са легендарним Фонтеном, а онда меч који нам је можда дошао главе на овом првенству, водили смо чак три пута али то није било довољно да савладамо Парагвај. Због тога смо завршили као други у групи и уместо против Северне Ирске играли опет са Немцима. Овога пута смо били још тврђи орах и пружили још јачи отпор али ни то није било довољно, изгубили смо 1-0.
Сјајан период Југословенског фудбала наставио се на ОИ 1960. у Риму када је освојена златна медаља. На овај успех надовезује се пласман и на СП у Чилеу 1962. Ову репрезентацију предводио је Шеки а од претходних играча значајну улогу је играо Дражен Јерковић који је '58 био резерва. Нови момци који су стигли били су и "Партизанове бебе" Јусуфи, Дурковић, Шошкић, затим Скоблар, Галић, Матуш, Владица Поповић...
Нисмо добро почели турнир јер су нас поразили Совјети 2-0, након тога момци су се пробудили и демолирали "домаће" екипе Уругвај 3-1 и Колумбију 5-0. Доминирали су Јерковић и Галић. Тереће узастопно 1/4-финале на СП-има и противник, погађате Немачка. Дошло је време да се наплате дугови, Југославија је тријумфовала 1-0 и ушла међу најбоље 4 екипе света, што је у том тренутко свакако и била. У полуфиналу противник нам је био добор познат, Чехословачка са којом смо често играли и имели да побеђујемо. Међутим овога пута то нам није пошло за руком па смо морали да одиграмо меч за треће место против домаћина, али и њега смо изгубили.
И ако углавном у истом саставу, једино без Шекуларца али са легендарним Васовићем и Осимом, репрезентација је подбацила у квалификацијама за СП у Енглеској '66. Француска и Норвешка биле су боље. При крају квалификација када смо покушавали да достигнемо пласман покушао је Шекуларац да помогне а добили смо и новог мајстора и најбољег српског фудбалера у историји - Драгана Џајића. после обог неуспеха многи играчи су се полако повукли из репрезентације а нова гарнитура, поред Џаје, Ћурковића, Аћимовића и Осима једноставно није имала довољно квалитетних играча да избори пласман ни на Светски Куп у Мексику 1970.
Наредних неколико година афирмацију ће стећи играчи попут Бајевића, Карасија, Петковића, Каталинског, Јерковића, Шурјака, Богичевића, Облака, Холцера, Кривокуће, Благоја Пауновића... Уз староседеоце Џајом и Аћимовићем играли су квалификације за СП '74. у групи са Шпанијом и Грчком. Пре последње утакмице у Грчкој требала нам је победа од два гола разлике за мајсторицу са Шпанцима или три разлике за директан пласман. Пошто смо водили у 20ом минуту са 2-0 чинило се да неће бити проблема, међутим до полувремена Грци су изједначили. Шурјак је средином другог полувремена вратио наду, а онда смо безуспешно нападали готово пола сата. Када се већ чинило да је све готово Караси постиже легендарни погодак који је на свој начин испратио Владанко Стојаковић. У мајсторици смо добили Шпанце 1-0 и отишли у Немачку на СП. Такође у овим квалификацијама заиграо је још један врхунски таленат, тада још увек осамнаесогодишњак Владимир Петровић Пижон. На првенству смо били у групи са Бразилом, Шкотском и Заиром а такмичење смо отворили ремијем са Бразилом 0-0. Оно што ће остати упамћено и то не само у нашој историји већ историји светских првенстава јесте рекордна победа у другом колу против тима Заира од чак 9-0. У последњем колу смо одиграли 1-1 са Шкотима и пласирали се у други круг тј групу са Западном Немачком, Пољском и Шведском. Реално имали смо квалитета барем за друго место у групи и борбу за треће место на турниру али оно што ова репрезентација није имала за разлику од неких претходних које су постигле најбоље резултате јесте атмосфера. Тачно је и то да је већ 70их фудбал био озбиљнији и више распрострањен, да је било више квалитетних екипа али било је и више новца и играчи су постајали веће звезде. То је оно што је било највећи проблем у другом кругу за репрезентацију Југославије. Тражиле су се веће премије, неки играчи се међусобно нису "мирисали" и све је то довело да у другом кругу изгубимо све три утакмице и вратимо се кући као седми.
Након тога све се некако наставило лошим током. У наредним квалификацијама за СП у Аргентини '78 није се имала јасна визија нити јасан скуп грача који носе дрес. Од утакмице до утакмице било је доста промена. Поред играча из Немачке Каталинског, Џајића, Облака, Шурјака, Богичевића, Бајевића... кроз репрезентацију су продефиловали Филиповић, Савић, Зајец, Вукотић, Сеад и Сафет Сушић, Халихоџић, Трифуновић, Попивода, Мужинић...А није било Пижона. И поред лоших игара легендарном и неочекиваном победом над Румунијом 6-4 у гостима смо дошли у ситуацију да победом против Шпаније на Маракани одемо у Аргентину. Међутим у утакмици, која ће остати упамћена по томе што је Шпанац Хуанито погођен стакленом флашом у главу, смо одиграли као и већину осталих из тог периода репрезентације. Пораз је био неминован и СП је пропуштено.
Повратак Миљана Миљанића за селектора мало и на кратко је вратио неки ред у национални тим. Установљен је какав такав костур тима који су сачињавали Пижон, Златко и Зоран Вујовић, Шурјак, Драган Пантелић, Сафет Сушић, Гудељ, Зајец, Крмпотић... У квалификационој групи смо били више него сигурни и ето нас опет на СП, овога пута у Шпанији 1982. Група и није била тако јака, Шпанија, Северна Ирска и Хондурас. Међутим лош старт и реми са Ирцима је створио протисак да се против Шпаније мора остварити позитиван резултат. Додатни проблем је био у томе што су Шпанци такође киксирали у првом колу против Хондураса па је и њима требала победа. Међутим меч је кренуо одлично и Гудељ нас је довео у рано водство, али онда наступа човек у црном и старт, мислим, Зајеца ван шеснаестерца оцењује као пенал. Шпанац је промашио гол судија је поновио док други Шпански играч није изједначио, интересантно је да је пенал реализовао човек који је 5 година раније на Маракани "попио" флашу у главу - Хуанито. Касније смо примили још један и изгубили, но с обзиром да су Хондурас и Ирска одиграле нерешено остала је врло реална шанса да се ствари исправе победом над Хондурасом. То је и учињено али су нам Шпанци опет покварили рачуне поразом од Северне Ирске.
Након Шпаније репрезентација потпуно запада у апатију и сивило, не само да је пропушено СП 1986. у Мексику већ се није знало ко све није облачио национални дрес. Неки играчи нису хтели да се одазивају позиву ако не би били у првој постави, неки су једни друге прозивали после утакмица по новинама, опште расуло а што је тужније заиста смо имали врхунске играче од којих су многи пуно значили широм Европе. Хаџибегић, Шестић, Ђуровски, Радановић, браћа Вујовић, Пикси, Слишковић, Баждаревић, Гудељ, Млинарић, Eлснер, Шкоро, Мркела... Али толико није било хемије и атмосфере да смо једва добијали Луксембург 1-0. На једној пријатељској утакмици са СССР-ом, '87 Маракана је била готово празна, а ако узмете да су поред силног броја одличних фудбалера за репрезентацију наступали и фудбалери типа Јаневског (бивши тренер Црвене Звезде) јасно је да је дно било дотакнуто.
Међутим да све не буде тако црно побринули су се неки млађи момци који још увек нису имали више од 20 година. Чувена "Чилеанска генерација" је на СП за младе 1987. године освојила прво место. Ову сјајну екипу чинили су Просинечки, Шукер, Мијатовић, Штимац, Бобан, Гордан Петрић, Јарни, Драгоје Лековић, Бранко Брновић... У групи су момци имали гол разлику 12:3 уз максималиних 6 бодова. Даље су падали Бразилци за који су играли Цезар Сампајо, Зе Марија, Андре Круз и Едилсон, Источни Немци са Матијасом Замером и у финалу Западни Немци са Андреасом Мелером.
Ивица Осим је као селектор крајем 80их успео мало да консолидује репрезентацију и током квалификације ослањао се углавном на одређени круг играча, Јозића, Спасића, Хаџибегића, Катанеца, Пиксија, Сафета Сушића, Ивковића, Баждаревића, Савићевића, Златко Вујовић и Бранко Брновић. Иако је пласман на СП 1990. у Италији изборен није све било најсјајније. Добрим делом осећао се утицај на репрезентацију због политичке ситуације у држави и рата који је био на прагу. Репрезентација на приајтељским утакмицама пред СП у Загребу није имала подршку а и Осиму се замерало добрим што готово да ниједном играчу "Чилеанске генерације" није указивао шансу. Осим није имао храбрости ни на СП да поведе већи број ових момака који су већ играли значајне улоге у својим клуовима. У Италију су отишли само Просинечки, Шукер, Лековић и Јарни, а само је Просинечки имао неку значајнију улогу.
Први меч на шанпионату играли смо против Немачке и Матеус нас је потопио својим головима, 4-1. Притисак је порастао и тешком муком Југославија је савладала Колумбију другим голом Јозића на турниру. Након тога лакше се дисало и прорадила је екипа против У.А.Е. Своју прилику посебно је добро искористио Дарко Панчев са два гола и стварно штета што није добио више прилика на том шампионату. Пут у 1/8-финала нас је нанео на Шпанију, ова утакмица остаће упамћена по мајсторијама Драгана Стојковића који је са два гола одвео свој тим у 1/4-финале, а тамо су нас чекали Аргентина, Марадона и Гојкочеа. Можда и највећа грешка Осима, оставио је Шабанаџовића да стриктно пази на Марадону а овај је већ у '30 минуту добио други жути тј црвени картон. И са играњем мање Југославија се борила, па чак имала и најбољу шансу када је Савићевић промашио оно што се не промашује. Издржали смо и продужетке а на ред су дошли пенали, најбољи играчи обеју репрезентација су промашили али за "плаве", у том мечу беле, промашили су још и Драгољуб Брновић и Хаџибегић тако да је Аргентина наставила даље а репрезентација Југославија у таквом облику се по послењи пут вратила кући.
Даље знамо шта се дешавало, ништа лепо наредних неколико година чак је фудбал био једна од светлих тачака, Црвена Звезда је постала првак Европе 1991. а репрезентација без Хрватских играча се уверљиво и доминантно пласирала на ЕП 1992. Међутим ту се завршавају лепе ствари које је и фудбал донео, ФИФА и УЕФА су на сраман начин вратиле репрезентацију из Шведске практично са аеродорма а наша замена Данска постала је шампион.
Уследиле су године санкција и изолације а када се СФР Југославија и дефинитивно распала рапсала се и репрезентација те земље, створена је СР Југославија и нова екипа. Имала је та екипа страшно пуно феноменалних играча али ето нису имали прилике да се покажу на званичним утакмицама. Чак је требало да прођу две године како би уопште неко одиграо барем пријатељске мечеве са нама, била су то гостовања Бразилу и Аргентини која нисам могао да гледам јер није било струје. Због санкција нисмо учествовали у квалификацијама за СП у Америци и ЕП у Енглеској а прилику да се такмичимо коначно смо добили у квалификацијама за СП. Због слабијег рејтинга услед неиграња имали смо веома јаку групу са Шпанцима, Чесима, Словацима, Фарским Острвима и Малтом. Било је сјајних утакмица, пре свега две победе над вицешампионом Европе Чесима али ипак смо завршили као други у групи и чекао нас је бараж. За противника Југославија је добила Мађарску и не да је показала супериорност већ је потпуно понизила некада моћну Мађарску, укупан резултат 12-1.
Нову екипу предводио је Пикси, уз њега остали мајстори били су Мијат, Дејо, Југа, Миха, Ђука, Јокан, Краљ, Саво и Дарко, Бата Мирковић, Ђоровић, Бранко Брновић... Тим је "селектирао" Слободан Сантрач и сматра се да је управо он био најслабији део тима. Посебно је чудно што су на пример на СП у првој постави били Петровић и Комљеновић, док је своју шансу добијао и Стевић, сви они практично нису ни играли у квалификацијама. Савићевић је мало играо што због слабе форме, што због кукавичлука селектора. У утакмици са Немцима откриће је био Дејан Станковић. Очајно смо кренули и једва савладали Иран само захваљујући Михајловићевом слободњаку, затим смо протви Немаца имали 2-0 али мало несреће, аутогол Михајловића, пуцање мишића Ковачевића који је одиграо одличну утакмицу, мало Немачке упорноси и меч је завршен 2-2. У последњој утакмици славили смо против Америке али опет игра није била на нивоу.
Испуштена победа против Немаца нас је скупље коштала него се чинило, уместо да у 1/8-финала играмо са Мексиком ми смо налетели на вечито нама неугодне Холанђане, но и поред тога имали смо своју шансу на 1-1 генијални Аранда нам је досудио пенал, Мијат је шутнуо добро, онако како треба али фалило је 3, 4 цм... Давидс нас је потопио у '92 минуту шутем који је прошао кроз шуму ногу. Иначе да смо били први у групи након Мексика у 1/4-финалу би нас чекала Хрватска...
Остаје жал што је ова генерација била ускраћена да игра такмичења '94 и '96 јер су ипак тада били на врхунцу Пикси и Дејо, '98 су то били само Миха и Југа. Време је полако истицало.
Крајем прошлог и почетком овог века нашим фудбалом па и репрезентацијом су загосподарили "стручњаци" попут Милана Живадиновића и "Бата" Ђоре тако да је крах био неминован. Репрезентација је одиграла један од најсрамнијих квалификационих циклуса, барем од када ја пратим фудбал, и тако пропустила СП 2002. У тим квалификацијама по први и једини пут национални тим је изгубио код куће у једној званичној такмичарској утакмици.
Након Ђоре и Савићевић је успео да се "прослави" на мест селектора у квалификацијама за ЕП пошто је успео да у двомечу са Азербејџаном освоји само бод.
Једна веома лимитирана и екипа у коју нико није веровао се окупила око Саве Милошевића и Дејана Станковића, нових капитена нове земље Србије и Црне Горе. Са клупе је екипу предводио Илија Петковић и чини се да је више имао неку очинску љубав коју је могао да пренесе играчима него неког знања. Великом борбеношћу, трвдом игром али и јаком одбраном екипа је гурала добро кроз квалификације. Уз Декија и Саву терет су понели Звонимир Вукић, Немања Видић, Драгутиновић, Гавранчић, Короман, Крстајић, Кежман, Љубоја, Јеврић, пред сам крај квалификација битну улогу заиграо је и Жигић. Матеја Кежман је својим головима практично одвео репрезентацију у Немачку а свакако је посебно битан био онај против Босне у последњем мечу за 1-0. Јеврић је примио само један гол у свим утакмицама у групи.
Међутим најбоље би било да се ту зауставимо са присећањем на ово СП, јер се у Немачкој све распало као кула од карата. Најпре глупост селектора позивањем свог сина на списак од 23 играча, глупост с обзиром да ни у квалификацијама није играо, а након тога још већа глупост враћања истог, тј дечко је сам одустао. Из ове перспективе кад видимо како су нам одиграли дефанзивци можда боље да није. Велики проблем била је и Видићева повреда тако да нам је одбрана била смешна у саставу Дудић, Гавранчић, Ђорђевић и Крстајић. Додатни проблеми били су сукоби између играча. Резултате вреди само напоменути 0-1 против Холанђана, 0-6 Аргентина и 2-3 Обала Слоноваче.
Почев од 2003 године млада репрезентација је константно на завршним турнирима ЕП, а чак два пута је играла финале. Сви ти млади таленти су се временом развијали, отишли у озбиљне клубове и то је морало да се осети и код А селекције. Доласком Радомира Антића на место селектора све се то уклопило и укомбиновало тако да за неке могу бити чудни резултати Србије али они су ипак неки логичан ток и сплет околности.
Србија ће у ЈАР дебитовати на СП-има под тим именом, надајмо се да ће наступ бити успешнији него икад пре.
А имамо у кога да верујемо, Станковић, Видић, Ивановић, Красић, Јовановић, Луковић, Лазовић, Пантелић, Милијаш, Кузмановић, Обрадовић, Тошић, Суботић, Жигић, Коларов, Качар, Рукавина, Мрђа, Петровић, Нинковић, Ђуричић и Исаиловић могу много. Момци само храбро, па како буде. Пуно среће и радости!
П.С: Можда сам заиста претерао али ни сам нисам планирао да овако буде дуг пост али ме прича једноставно повукла и све дубље увлачила. Велики део сам добро знао али много тога ме је заинтригирало па сам мало истраживао.
Надам се да вам се ипак свиђа
Дрес боје божура,
орао оцила јуначко срце у грудима
то је моја Србија...